П И С М О

Вероватно нисам једини који је, у претходне две или две и по године, чуо или прочитао констатацију да су нам се вратиле деведесете године. И да се то препознаје у многим детаљима. Лично, мислим да је то некако најочигледније у медијима. Много је емисија "скинуто" са телевизијских или радијских програма, да би то могло да се оправда "новом шемом" или "новом програмском концепцијом". Такође, приметан је раст такозваних "народњачких" емисија, у којима се игра и пева до зоре. Емисијама за које није потребна нити концентрација, нити интелект, нити образовање. Важно је да студио шљашти и бљешти, да певаљке имају што мање гаедеробе на себи и што мање текста у песмама. Врхунац је појављивање некакве дечице у улози "звездица", које певају неке песме за одрасле и поред тога што пола текста још не могу да схвате. А тужно је што на то нико не реагује. Ни држава ни невладине организације које се баве заштитом деце. Но то је прича за неку другу прилику...
И поред привида да у овој земљи постоји некаква демократичност и слобода медија, односно да цензуре нема, довољно је загребати мало испод површине и утврдити да смо још далеко од онога што су многи прижељкивали да ће се десити, након петоктобарских промена. Жалосна је чињеница да нам се тако нешто догађа по други пут у четврт века, иако, истини за вољу, у два различита столећа. Приметио сам да многи елементи новинарства деведесетих оживљавају, а један од њих, писма читалаца (који је мени тада био врх), поново су хит. Тако, поред коментара које негују електронски медији (и који су својеврсна вежбаоница за партијске ботове), многи штампани медији имају, као некад, своје рубрике "Међу нама", "Писма читалаца", "Лични став"... Многи моји пријатељи, о овој теми, имају слично мишљење. Али, недавно, један од њих је, у елаборацији ове теме отишао "два копља даље". Наиме, његово мишљење је да је мало превазиђено да читаоци или "читаоци" пишу нека писма уредницима тамо неких новина. Јер, шта могу они да ураде са њима? Да их прочитају, објаве, или баце? Ако их и објаве, не значи да она имају неку "тежину". Зато, према његовом мишљењу, овај "изум" деведесетих, сада, четврт века касније, треба унапредити. Треба писати писма директно, државним функционерима, који су "надлежни" за уочени проблем. Тако би они били директно прозвани да се укључе у њихово решавање. Наравно, писма не морају да се и "физички" пошаљу.
Пошто је мој пријатељ свестан да је, за сваку новотарију потребна "мустра", потрудио се да, за потребе овог експеримента, једно фиктивно писмо (на актуелну тему), упути гувернеру Народне банке Србије, Јоргованки Табаковић. 

                                   

Поштована госпођо Табаковић,

Претпостављам да Вам, већ дуго, нико није писао писма. Онако, старински. Као некад. И без обзира што је (како ћете видети), писмо поприлично лично, ја га нудим на увид јавности, из простог разлога што би овакво писмо, вероватно, могао да Вам напише било ко, од неколико десетина хиљада људи у Србији.

А што се тиче мене, рачунам на то да сте Ви „жена из народа“ и заменица (истина, тренутно „замрзнута“) председника једне „народњачке странке“, па Вам неће сметати овакво обраћање једног, Вама непознатог, мушкарца.

У прилог томе, надам се, говори и податак да нас двоје (упркос чињеници да се никада нисмо упознали), имамо и једну заједничку особину. Приметио сам да сте Ви веома пожртвовани и посвећени својој деци. И да се својски трудите да им помогнете. Да изађу на прави пут и да се скуће. А ту особину (како кажу људи из мог окружења, који ме добро познају), имам и ја. Зато и рачунам с тим да ћете ме лако разумети и схватити проблем који имам и у каквој позицији се, тренутно, налазим. А та ситуација, резултат је, управо, те наше заједничке особине. Пошто сам и ја, као и Ви, хтео да помогнем својој деци, због чега сам, да бих им обезбедио „кров над главом“, подигао кредит који они нису могли. И да се разумемо - то бих, претпостављам као и Ви, учинио поново. Е сад, што је тај кредит био у „швајцарцима“, сматрам да је, веома мало, моја кривица. То је, просто, била банкарска понуда и препорука. А ја, као сасвим обичан и за економију, готово, неук грађанин нисам могао да проценим шта то може да значи. Но, и поред тога што је моје економско знање јако скромно, нисам баш убеђен да ће овима „евровцима“ (ако се тако могу назвати они који су свој кредит подигли у еврима), бити много боље. Из разлога, о коме овде готово нико не говори. А Ви понајмање. Јер, није овде проблем ни у „швајцарцима“ ни у евру, нити у њиховом међусобном односу. Проблем је у томе што је наш динар изгубио вредност. И губи је сваког дана  И проблем је у томе што нас, грађане Србије, ова држава глоби, сваког дана све више. Најновији харач, у виду умањења плата и пензија,  таман је толики да ми, који имамо кредите (да није овог завлачења руке државе у наш џеп), не би ни приметили монетарне поремећаје.
Ја сам, као, вероватно и већина оних који су се одлучивали на кредит, на крају те, 2006. године, гајио потајну наду, да је ова држава „претурила преко главе“ све што је могло да је снађе и да ће, у долазећим годинама, постати „досадна“. Као, рецимо, Швајцарска. Што нам је, великодушно, обећавао Ваш коалициони партнер из „деведесетих“, када сте Ви били мало „радикалнији“. Међутим, Србија није постала Швајцарска, али је више од двадесет хиљада људи добило надимак "Швајцарац". Један од њих сам и ја. Зову ме Швајцарац, иако ову државу нећу видети ни у овом а, вероватно, ни у оном животу. За разлику од Вашег председника странке и председника Владе. Који је нашао времена да скокне до Давоса, као "први српски премијер, који је тамо боравио након 2003. године".  Тако су бар извештавали домаћи медији. (Мада ми није јасно због чега је новинарима тешко да кажу: ..."који је, осим покојног Зорана Ђинђића, једини српски премијер..."). И не само то. Премијер је нашао времена да тамо, у том хладном и снежном Давосу пише дневник и да га подели са грађанима Србије. На томе сам му неизмерно захвалан, јер, како сам већ констатовао, тамо никада нећу отићи. А добро је знати нешто о местима у чијем развоју и сам учествујеш. Плаћајући редовно рате за кредит. Но, и то је за неку другу причу...

Колико год то чудно звучало, ово моје писмо сте сами иницирали. Када сте ми се, ономад, обратили. посредством ТВ пријемника. И ја сам, помало, био изненађен. Али, те вечери је, Ваше лепо, умиљато, и, у последње време, веома неговано лице, у једном тренутку, прекрило комплетан екран. Истини за вољу, ја имам један од ових старинских телевизора, од пре петнаестак година (такве су могућности-нема се, а и држава стално нешто тражи да се штеди, па ми се чини да, у мом  земаљском животу, нећу ни стићи да купим неки модернији), па је могуће да  сам ја стекао погрешан утисак. Елем, та Ваша појава ми је привукла пажњу на оно о чему се говорило у прилогу. А онда сам, након што су Ваше бистре и топле, плаве, очи (гледајући, кроз наочаре, право у камеру), затрепериле неколико пута, чуо како са Ваших усана силази следеће питање: „А шта би Ви учинили да сте на мом месту?“

Ја се надам да све ово нисам погрешно протумачио (пошто имам некаквог телевизијског искуства и знам да само водитељ дневника и председник државе у обраћању нацији, гледају директно у камеру), али сам стекао утисак да се обраћате баш мени. Зато сам и пожелео да Вам на то директно питање, одговорим директно.

Да сам на Вашем месту ја бих поднео оставку. Јер сматрам да је то минимум онога што треба да предузме једна одговорма особа, у какве убрајам и Вас. Пошто ни један човек у овој држави не би требало да ради оно у шта се не разуме, или оно што не зна. А Ви, очигледно не знате како да решите овај проблем, пошто сте питали мене. 
Осим тога, желим да Вас подсетим да сте, још пре две године, обећали да ћете решити проблем са "швајцарцима". Обећали и заборавили. 
Но, ја Вам не саветујем да поднесете оставку због недоследности и неиспуњеног обећања. Већ зато што, како ми се чини, не разумете у чему је проблем. Јер, поштована гопођо Табаковић, ни ја, а, претпостављам, ни било ко од неколико десетина хиљада људи који су подигли кредите не очекују од Вас да, из Народне банке "искеширате" наше кредите. Нама је само потребно да "натерате" банке да се понашају онако како се понашају у "својим" државама. А то можете и на то имате права. Чему, иначе, служи Народна банка Србије, уколико не води рачуна о пословању банака у овој земљи? И још нешто. Немојте стално да се трудите да показујете колико сте "независни". И да нико нема утицаја на рад институције на чијем сте челу. Јер, да би народ убедили у тако нешто, није довољно само да "замрзнете" своју функцију у партији из које сте "делегирани". 
Осим тога, није никаква тајна да су се у решавање "швајцарског проблема" у нашем суседству умешали тамошњи премијери, па не видим због чега то не би било и код нас. Поготову ако се зна да је овде немогуће, иоле значајнију одлуку, донети без знања и сагласности премијера Владе Србије.

О П Т И М И З А М

Према дефиницији, оптимисти су они људи који имају изражену склоност у очекивању најбољих могућих исхода или ослањања на животне ситуације које уливају највише наде. Оптимисти се, такође, дефинишу као људи који су "испуњени надом и који верују у успешан резутат, односно, који имају склоност да све животне ситуације посматрају повољно и са надом". Реч оптимизам потиче од латинског појма оптимум,  што значи - најбоље. Бити оптиистичан, у уобичајеном тумачењу, значи очекивање да ће одређена ситуација имати најбољи од свих могућих исхода. У психологији, ово се обично назива диспозицопни оптимизам. Насупрот оптимизму (оптимистима) је песимизам (песимисти). У научном свету (филозофија), најпознатији представник оптимизма је барон Готфрид Вилхелм Фрајхер фон Лајбниц ("Бог је створио најбољи од свих могућих светова"), док је Артур Шопенхауер најпознатији представник песимизма ("Живот је бескрајна патања, а овај свет је најгори од свих могућих светова").
Како сам, као и многи други, имао прилике да се уверим, а супротно неким претпоставкама, оптимизам није пропорционално сразмеран материјалном благостању. Али, некако се човек боље осећа и има већу сигурност (па самим тим и више оптимизма) уколико у џепу има више пара. Односно да му та материјална подлога, на неки начин, "подгрева" оптимизам.
Са друге стране, нисам нешто имао прилике да прочитам како постоје изразито оптимистичне нације. Односно нације, које су по дифолту (што би рекао Председник свих грађана) оптимистичне. Али, има држава у којојима је, процентуално, много више оптимизма него у неким другим. Ми спадамо у оне у којима је, по мом личном суду, оптимизма много више него што би то било нормално, имајући у виду  шта нам се све догађало и кроз шта смо све прошли. И пролазимо. Чему, опет, по мом личном суду, у великој мери доприноси стил живота, настао као директна последица грандовско-фармерско-великобратовског телевизијског утицаја. Али, не треба потценити ни податак према коме је, у земљи Србији, несразмерно велика потрошња умирујућих средстава. Било да су она синтетичка или на "природној бази".
Осим средстава која се употребљавају за "стимулисање оптимизма", о томе, како се искуствено може потврдити, периодично брину и политичари. И то, углавном, они који су на власти. Због чега је сасвим јасно да то стање свести, у држави Србији, може бити делимично, краткоточно и строго наменско. На неки начин, о томе сведочи и текст који сам, на ову тему, писао и пре , скоро, три године. За разлику од оптимизма којим је тада свој народ "частио" председник, овог пута је тај оптимизам народу стигао од Првог потпредседника Владе (или, како сам то данас чуо, Правог председника владе). Дакле, од човека који, је, до сада, био "сурово реалан" у својим говорима. И који је обећавао само "крв, зној и сузе". Лоповима и криминалцима. Што је постао његов заштитни знак. Део његовог политичког маркетинга. А што му је донело апсолутну и неподељену моћ. И због чега је постао човек који се за све пита и без чијег "амин" нема решења ни једног проблема. Од вртића до врха државе.
Зато сам ја ову поруку Првог потпредседника Владе, да ћемо живети боље већ крајем 2014.године, схватио веома озбиљно. Једино, мало ме забринула чињеница што је та порука послата за потребе предизборне кампање. Када је Први потпредседник Владе, поред свих обавеза које има (између Абу Дабија и Брисела), нашао времена да скокне до  Рипња, у склопу предизборне кампање за општину Вождовац. Јер, сви смо се већ, много пута, осведочили да се у време предизборних кампања, обећања деле и шаком и капом. Осим тога, чини ми се да су медији ту изјаву Првог потпредседника Владе пренели не улазећи у суштину. Пошто ми изгледа сасвим могуће да је он мислио само на грађане Рипња. Или, у најбољем случају, на грађане општине Вождовац. А не и на све грађане Србије. Пошто се, тренутно, води кампања само за изборе у општини Вождовац, па је сасвим логично да се обећања деле грађанима тог дела државе. Осим тога, на снимку који сам ја слушао, то обећање ППВ мало се меша са узвицима "издаја, издаја", који су долазили од групе присталица Српског сабора Заветници. Као искусан политичар, ППВ је био принуђен да то "издаја, издаја", из супротног табора, "покрије" својом интерпретацијом да је садашња власт "издала лопове и криминалце", што је, у великој мери, покрило и обећање о бољем животу.

Али, ако и претпоставимо да ће тог, обећаног, "бољег живота" (а да није у питању телевизијска серија), бити, поставља се оправдано питање коме ће то бити боље? Ако се то односи на неку мању групу, оличену у нечему што се обично назива политичка елита, у то могу да поверујем. Али, да ли ће бити боље већини, на то питање потврдан одговор немају ни највећи оптимисти. Из простог разлога што у овој држави има, близу, милион незапослених. И да ће их, по свему судећи бити још више. Синдикални представници, оних који имају срећу да, још увек раде, јасно су показали да се не слажу са визијом коју има садашња власт у вези са радништвом. О томе довољно говори податак да су се повукли из преговора о два "радничка закона". А да ли ће то умети да артикулишу и да ли ће у томе бити јединствени, показаће синдикални протест, који је, симболично, заказан за Дан људских права.
Са друге стране, поставља се питање како ће у наредној години бити и онима који се сврставају у категорију буџетских корисника. Имајући у виду да двојица врхунских економиста најављују могућност да сива економија може да сруши буџет. На ту могућност, на индиректан начин указује и гувернер(ка) Народне банке Србије, Јоргованка Табаковић. Свему овоме треба додати и најаву "благог" раста евра, до краја године и могућности да европска валута у току наредне, 2014. године, оде и на 119 динара.
Уз констатацију да је ово само део српске стварности, интересује ме да ли би они који имају мало дуже памћење, у контексту најављене сиве економије, добро познатих бувљака и раст девиза, уз повећање броја незапослених, могли да, са оптимизмом гледају на наредну, 2014. годину?