недеља, 09. јануар 2011.

ДОЖИВЕТИ СТОТУ


Борис Тадић, председник Србије
Новогодишње честитке које су грађанима Србије упутили први човек ове државе и први човек Владе (такође ове државе), изазвале су (чини ми се, као никада раније) бројне полемике. А полемисало се на тему оптимизма. Из простог разлога јер је у честитки коју је председник Тадић упутио свом народу (народе мој!), кључна реч била оптимизам. Наравно, и честитка коју је упутио Деда Мраз на привременом раду на месту председника владе, обилато је одисала  (а чиме другим?), до оптимизмом. У већини полемичких тонова управо је тај оптимизам био камен спотицања. Што и није неко чудо. Имајући у виду да је, по теорији, оптимизам супротност песимизму, као и обрнуто. Упркос неким мишљењима да и оптимисти и песимисти доприносе "развоју друштва". Јер, како рече Гледис Стерн "оптимисти су измислили авион, а песимисти падобран". Међутим, у Србији то има још једну димензију. Ону из прошлости. Зато се овде и на најобичнију новогодишњу честитку која је прожета оптимизмом (стереотип), реагује постављањем  питања: Да ли у држави Србији има места за оптимизам? Да ли уз најаву (још једне!) тешке године, пристаје реч оптимизам? Има ли држава која је била у суноврату читаву једну деценију ( и још једну, која је, углавном прошла у лебдењу над провалијом), права на оптимизам? И као што то обично бива у држави која је подељена (или боље рећи располућена), по сваком питању, и присталице и противници оваквог става заузели су "положаје" и не мрдају. Свака од страна, из сопствених "ровова" навија за "своје", свака од страна аплаудира "својима" и свака од страна има речи оправдања само за "своје".
Да, управо је то Србија. И она у Београду и она Србија ван Београда! По свему судећи нема у овој земљи питања око кога би се окупила већина. Већина која би (пре свега), покушала да дође до личног става. Без "става одозго". Без става Другог РТС дневника. Без става који је званичан став неке или неких странака. Управо због тога, полако али сигурно, постајемо "власништво" партија. Неко би у шали рекао да је све у Србији или кинеско или партијско. Чак и Косово (око чега се неке странке владајуће коалиције толико бусају у прса - од чега ни длаке не расту!) није српско, већ партијско! Питање. А оне (партије) терају по своме. И обраћају се само "својима".
Зато ми се и чини да је елементарна карактеристика народа који живи у Србији - разједињеност. Дакле, не различитост. То би било подразумевајуће. Разједињеност. Готово да не постоји питање око кога би се обезбедио консензус народа. А томе у великој мери доприносе партијске елите, које бацају прашину у очи. Свака "свом" делу народа. Уместо да и једни и други "промене плочу", ресетују се и крену из почетка. Или да, макар, за промену, сиђу мало до народа и пре предизборних шетњи. Да виде како обичан народ живи. Да чују о чему обичан свет размишља.О чему прича. А народ свашта прича.  А размишља о свему и свачему...
...Зато ми се све некако чини да је наш председник учинио управо то - "сишао у народ". Као у оној бајци када је краљ обукао просјачко одело и кренуо по краљевству да "чује шта народ мисли". Можда је и наш председник чуо исту или сличну причу оној коју сам (уз празничну трпезу), чуо од  једног осамдесетшестогодишњака, који је, упркос толиким годинама, још увек, Богу хвала, у доброј животној кондицији.
Занимљива животна прича. До своје осамдесете живео је на селу. У град одлазио понекад. Кад су пијачни дани или вашари. На живот у граду није ни помишљао. Није то за њега, често је говорио. Обрађивао је земљу и чувао стоку. И тако, готово осам деценија. А онда, након смрти жене, синови одлуче да га преселе у град. Ближе је њима, а и лакше је њему. Већ шест година, лети живи у мањем, а зими у већем граду. У  Србији ван Београда. Одговара му и једно и друго. На село и не помишља. Тамо га одвезу синови, понекад, на неколико сати и то је све. Довољно му је, каже. И без да му је то намера, свој особени оптимизам, исказује у само једној реченици. Онако, успут, као да преслишава самог себе. Говорећи о својим годинама. О онима које има и онима које ће проживети.
-Ако сам рођен 1924. године, ја ћу сто година напунити 2024. године - констатује осамдесетшестогодишњак, потврђујући своју рачуницу климањем главе.
И као што рекох, можда Тадић и "силази у народ" ...
"Бијело дугме" са овим нема никакве везе !

12 коментара:

  1. Nisam pročitao manji tekst sa toliko dilema.
    Počinje i završava sa "optimizmom", a između:
    -"sunovrat",
    -"lebdenje nad provalijom",
    -"podeljenost",
    -"ima li građanin lični stav",
    -"vlasništvo partije"
    -"razjedinjenost",
    -"različitost",
    Sve je to lepo ukompovano, a završeno sa večnom dilemom: Ima li pravo država Srbija na optimizam.
    Sigurno da. A to su ljudi "krtice","buldožeri" koji svojiom znanjem mukotrpno stvaraju.
    I kako se smenjuju prirodne pojave: posle kiše pada grad da bi zatim zasjalo Sunce, tako i optimizam mora da bude naša "zvezda" vodilja.
    Miša

    ОдговориИзбриши
  2. Nisam bas spreman da podelim Misin optimizam. Ali smatram da je ovo jos jedan izuzetan tekst, na jednu od nasih vecitih tema. Za razliku od Mise, ja shvatam da dileme koje je autor izneo, a on tako pedantno pobrojao nisu autorove dileme. Ja to vise dozivljavam kao nabrajanje onoga sto je nasa svakodnevnica.

    ОдговориИзбриши
  3. Još jedna "poučna" priča iz pera proverenog autora, kome želim srećnu Novu godinu.

    ОдговориИзбриши
  4. И сама се веома често питам да ли људи који живе у Србији имају права на оптимизам. Мој одговор је потврдан. Јер нешто се у овој држави ипак променило у последњих 10 година.
    А то није за потцењивање. Још да нам криминалци нису убили првог демократског премијера, вероватно би постигли много више.

    ОдговориИзбриши
  5. I ja bih malo o optimizmu i pesimizmu. Slažem se da smo i po tome rascepani, jedino bih dodao da su te dve polovine vidno nesrazmerne. Pesimizam je na žalost dominantan ili realan a evo i dokaza za to.
    Evo gde smo kao
    PESIMISTI odnosno OPTIMISTI.

    ОдговориИзбриши
  6. Mada nisam psiholog, mislim da ovde treba napraviti razliku, odnosno, ovde se radi o dve vrste optimizma. Jedan je optimizam predstavnika države (koji je bez pokrića), a drugi je optimizam ovog čoveka koji je (za sada) poživeo čitavih 86 godina (optimizam sa pokrićem). Po meni on i ima više prava na optimizam jer na to upućuju njegove dosadašnje godine. Za razliku od optimizma predsednika Tadića, koji nema baš mnogo utemeljenja u realnom životu.

    ОдговориИзбриши
  7. Mislim da nije potrebno polemisati sa pretpostavljenim optimizmom koji širi predsednik ove države. Iz prostog razloga jer je to partijski zadatak, koji on, kao predsednik partije, po svemu sudeći, mora najbolje da predstavlja.
    Osim toga, taj optimizam, po zadatku, proizilazi iz proste činjenice što smo ušli u predizbornu godinu. Pa logično je da prvi čovek stranke koja pretenduje da ponovo prigrabi vlast, širi optimizam.

    ОдговориИзбриши
  8. Da sam na mestu naseg predsednika i ja bih bio optimista. Ili bar da sam na mestu nekog ministra. Ili bilo kog visokog drzavnog cinovnika. Ovako, tesko da mogu da delim njegovo misljenje.

    ОдговориИзбриши
  9. O kakvom cemo optimizmu govoriti kada svakog dana zivimo sve losije.Necete verovati radnici na prvom spratu opstine nemaju vodu za pice.Smejacete mi se,kakve to veze ima sa ovim postom,ali nista nije smesno,u ovom slucaju lokalni predsednik ne mora nigde da sidje jer se nalazi na istom spratu,ali on ima vodu za pice i jos po nesto.Radnici ne traze to ,,jos po nesto,,ali elementarne uslove za zivot u toku radnog vremena ce morati da traze,verovatno,preko Sindikata ili preko g/dina Sucica kome je to u opisu posla.Nova vlast je napravila kuhinju i pristojan toalet,SVAKA CAST,ali kuhinja je od Nove godine zakljucana,sluzi samo njima,a radnicima je dozvoljen toalet gde bi trebalo da operu solje od kafe i caja i,naravno,da piju vodu,koja je,uzgred budi receno,dostupna samo U MLAKOJ VARIJANTI.Verovatno je doktor procenio da je to zdravo.Gospodine Dragisicu,pozivamo Vas da ovo sve proverite,na obe strane,i o tome napisite neku rec.Ugrozeni anonimni radnici Opstinske uprave.Unapred hvala!

    ОдговориИзбриши
  10. PRIČA O ZATVARANJU KUHINJE u zgradi SO Negotin je neobjektivna, A PRAVI RAZLOG je što je neko od radnika ZABORAVIO DA ISKLJUČI REŠEO ZA KUVANJE KAFE I NIJE OBRISAO PULT ISKIPELOM KAFOM.
    Ako se ima u vidu da je usled krajnje nemarnosti radnika, često bilo požara iz istih i sličnih razloga, zapitajmo se da li je potez zatvaranja BIO OPRAVDAN?
    Građanin - priča sa ulice.

    ОдговориИзбриши
  11. Gospodine,ne radi se o kuhinji RADI SE VODI ZA PICE.Ako je neko zaboravio,TAJ NEKO NEKA bude kaznjen,a ne ugrozavati sve radnike.Svaka Vam cast na objektivnosti u odnosu na pricu sa ulice.Mi ne pricamo na ulici.

    ОдговориИзбриши
  12. Pa dosta nam je hleba , sada hoćemo i vodu, izgleda da ovi u Opštini neće da živimo , kažu ljudi bez vode se ne može.Zato nam je ukinuta voda da se proredimo da ne bi nas proglašavali viškovima i tako Mita zadrži što više para u budžetu jer je to njemu opsesija.

    ОдговориИзбриши