Ј А Ј А

Фото: Дарко Ћирков

Тражећи наслов за овај текст определио сам се за ЈАЈА. А могао сам и за СТОЛИЦЕ. Јер су и јаја и столице део исте приче. Политичке. Мада су, на први поглед, ова два појма неспојива. Као што је, на први поглед, невероватно да прича о јајима и столицама има политичку позадину. Али, кад је земља Србија у питању, све је могуће.

Е сада, поставља се питање због чега су столице толико узбуркале српску политичку јавност (нарочито ону владајућу), а то се није догодило када су била у питању јаја!? 

Али, много је важније питање због чега овдашња јавност већ данима чека један одговор. Одговор на питање шта о тим столицама (или јајима) мисли први човек ове државе. У чијем је недостатку стигла прича о "Рату светова". Што је, такође, могао да буде наслов овог текста.

Иначе, сва три поменута појма (од којих је један постао наслов), повезује једна биографија.

Место рођења, Редвуд Сити, Калифорнија. Студирао на Беркли универзитету Калифорнија, док је на Џорџтаун универзитету у Вашингтону завршио специјалистичке студије за спољње послове. Августа 2013. године именован је на место заменика помоћника америчког државног секретара за Европу и Евроазију. Овај каријерни дипломата, пре тога је обављао низ значајних дужности у америчкој администрацији, а на садашњу дужност је именован са места заменика амбасадора САД у Хрватској. Пре доласка у Хрватску (2010. године), био је директор Канцеларије Стејт департмента за реконструкцију у Афганистану, где је дошао са места генералног конзула САД у Солуну. Од 2002. до 2005. године био је у Мисији САД у Подгорици (у време када је Црна Гора била саставни део Савезне Републике Југославије). Током дугогодишње каријере био је и на месту директора за европске послове у Националном већу за сигурност САД (од 1999. до 2001. године), док је три године пре тога био заменик шефа кабинета тадашњег генералног секретара НАТО пакта, Хавијера Солане. Међу многобројним функцијама, забележено је да био и "специјални помоћник америчког изасланика за бившу Југославију".  

Власник ове биографије зове се Брајан Хојт Ји (Hoyt Brian Yee).

Човек који је широј јавности у Србији постао познат када је усред Београда, својим домаћинима, на језику који овде многи називају и матерњим (медији су пренели да је то било на српском језику, а лингвисти се нису изјашњавали), пренео поруку: "Не можете седети на две столице, нарочито ако су тако далеко" . Ова реченица, у којој су у главној улози "две столице", коју је високи званичник САД изрекао на Седамнаестом српском економском самиту, очигледно су направиле праву пометњу међу српским политичарима из редова владајућих партија, чијим ушима, како је већ много пута потврђено, годе само похвале.

Занимљиво је да су, управо, те "две столице", већини домаћих медија, биле главна тема у  извештајима о посети америчког представника Србији.
Америчког званичника, током боравка у званичној посети Србији, примиле су потпредседница и председница Владе, Зорана Михајловић и Ана Брнабић, али је највише медијске пажње (и драматике) привукао његов сусрет са председником СНС (на привременом раду на Андрћевом венцу). У медијским извештајима са овог сусрета, није ни могло да се сакрије да први човек Србије (у најмању руку), није био задовољан употребљеном метафором америчког званичника. Медији су пренели саопштење из Кабинета председника да је "Вучић пажљиво саслушао америчког представника и на веома директан начин одговорио на његове примедбе". У том саопштењу, такође је наведено да ће садржај тог одговора председник Вучић саопштити "наредних дана". Сада се само поставља питање шта се подразумева под тим "наредним данима". И да ли ће и када они доћи?
И док читава нација, устрептало, чека да дођу ти "наредни дани", јавност је могла да чује различите реакције Вучићевих најближих сарадника, на тему "две столице".
При чему је било уочљиво да је мишљење нашег шефа дипломатије стигло међу последњима. Али је, као и обично, препознатљиво. Јер чак и они који овлаш прате нашу политичку сцену знају да наш шеф дипломатије практикује примену метафора у политичким изјавама. Овог пута, Ивица Дачић је мишљења да је неко превише гледао "Рат светова". Међутим, након преспаване ноћи, Дачић је одлучио да мало ублажи ту изјаву рекавши да "Србија не жели да нарушава односе са САД, али да не може ни да води антируску политику". 
Потпредседница Владе Зорана Михајловић приредила је срдачан дочек госту из Америке, а поклонила му је и монограм у златовезу. Међутим њена изјава да "нико од нас не може добити благослов ако нас склања са европског пута" изазвала је праву лавину реакција њених партијских другова и коалиционих партнера. Лидер Покрета социјалиста и министар војни, Александар Вулин, сматра да је изјава америчког званичника "најава још већих притисака и тежих напада на независну политику Србије". Међутим, Вулин је додао и да је добро да о Србији не одлучује Зорана Михајловић , већ Александар Вучић.
"Нисам разговарао са председником Александром Вучићем, али чврсто верујем да док он доноси одлуке можемо бити сигурни да ће се Србија понашати одговорно и одлучно и да неће дозволити да други одлучују о њој" - мишљења је Вулин.
Као и обично, од оволико буке, неки другачији ставови нису ни могли да се чују. Тако је било и са  изјавом Тање Мишчевић, шефице Преговарачког тима Србије за приступ Европској унији, која мисли да је изјава америчког званичника "извучена из контекста и да није добро протумачена". 
Уосталом, поставља се питање шта је то,  одједном засметало српској владајућој политичкој елити у метафори о "две столице" коју је употребио Хојт Ји, имајући у виду да је, пре нешто више од месец дана, исти званичник имао сличну метафору, само су у главној улози била јаја. Наиме, тада је Хојт Ји имао у Словенији састанак са лидерима из региона, након којег је медијима изнео и једну занимљивост.
"Једном сам разговарао са једним званичником из региона и питао га зашто не ставите сва јаја у ЕУ корпу, зашто седите на две столице у исто време? Одговор је био да земља не седи на две столице, већ држи две гране и да једну неће пустити све док не буде сигурна да је друга грана максимално чврста."
Упркос дипломатског држања америчког званичника, који медијима није хтео да открије тајну ко је актер његове анегдоте, односно из које државе, нема тога ко није био убеђен да је тај званичник представник државе Србије.
Све ово може да се тумачи, бар, на три начина. Прво, да званичници Србије лакше подносе метафоре са јајима него са столицама. Друго,  да  су метафоре прихватљивије у иностранству него код куће. Или треће, да је високи гост из Америке, осим метафора, у Београд донео још неке поруке. А те "друге поруке",  само су се стидљиво провлачеле кроз медије. Односно, кроз већину домаћих медија.

За разлику од њих, неки други медији су се, осим "столицама", бавили и другим темама које су биле заступљене у разговору српског председника Вучића и америчког дипломате. Из чега могу да извучем лични закључак да Американци, кад год имају "шумове у комуникацији" са руководством Србије,  потегну "два адута из рукава". 

Ту прилику није пропустио ни Хојт Ји, који се "заузео за решавање случаја убиства браће Битићи 1999. године у Петровом Селу, као и паљења Амбасаде САД у Београду, 2008. године.
Ако се овоме дода да је у судском процесу о паљењу Амбасаде САД у Београду, јуче, поново дошло до одлагања,  што је за  Кајла Скота, америчког амбасадоро било "фрустрирајуће", сасвим је очигледно да ћемо и у наредним данима имати живу дипломатску активност на линији Београд - Вашингтон. И то много више сакривено од очију јавности.
Али се надам да ће "Хојтова јаја", за нове генерације грађана Србије, имати много мањи значај од онога који су за наше претходнике имала "Труманова јаја". 

Н О К Т У Р Н О

Парк Вигеланд, Осло
(фото: Ж. Р. Драгишић)

Данима размишљам шта је натерало председника Владе Србије  да из корена промени мишљење о ваљности Закона о култури (или, прецизније, Закона о изменама и допунама закона о култури). Односно, оног дела који се односи на предлог да се бришу чланови закона у вези са "националним пензијама". Што је, овој драми са хепиендом, дало невероватну динамику која је резултирала тиме да посланици Скупштине Србије изгласају предложене измене највишег правног акта у области културе, али тако да и сви вуци буду сити и све овце на броју. Односно, да "националне пензије" и даље добијају они који су их добијали и они за које се, у будућности, процени да треба да их добијају.
Међутим, питање је шта би се догодило да, у јеку жучне расправе о овом закону у Парламенту, када су се перјанице напредњака и социјалиста, под куполама скупштинског здања, упирале да покажу највећи степен разумевања културе и потребе да се мења постојећи закон, није стигао "ладан туш". Када се огласио Он, лично. Човек који ради без прекида, који никад не одмара и који је спреман да уради све у интересу Србије. Дакле, огласио се Вучић и (гле чуда!), апеловао на чланове своје (СНС) странке  (читај: наредио) да не "укидају националне пензије".
Поручивши (претпостављам) широким народним масама да "више вреди једна Милена Дравић него 30, 40 грешака које су направиле претходне владе".
За неупућене, треба рећи да је Нацрт поменутог закона о изменама и допунама Закона о култури (укључујући и предлог да се бришу чланови 14 и 69, који се односе на укидање "националних пензија"), у скупштинској процедури од 7. августа прошле, 2015. године. Али, томе треба додати и оно време од када је почело да се "шушка" о овом Закону. Иначе, званично, Закон је представљен у Скупштини Србије, 29. децембра, 2014. године, када је, одржано "јавно читање" Нацрта закона о изменама и допунама Закона о култури.

Културни посленици су, још тада (крајем 2014. године), уочили да актуелна власт жели да се ослободи "националних пензија", вероватно и због тога јер је то била "новотарија" претходне власти, чија је скупштинска већина Закон о култури изгласала септембра 2009. године. Тада су уочене и многе друге мањкавости и "циркуски детаљи", међу којима и онај из чувеног члана 4, којим се мења члан 8, на тај начин што се, предлогом новог закона, културном делатношћу, осим књижевности, музике, ликовне уметности, позоришне и филмске уметности, као и мултимедијалне делатности, сматра и  циркус и улична уметност.
Дакле, у вези са поменутим оглашавањем актуелног премијера Вучића, постоје бар две нејасне ствари. Прво: Због чега је, безгрешни премијер, толико дуго морао да чека да би се огласио по питању укидања "националних пензија", ако се зна да је Он лично, у име Владе морао да потпише сагласност е да би поменути закон "ушао" у скупштинску процедуру? Друго: Због чега се премијер Вучић у свом апелу посланицима да не укидају "националне пензије" (дискриминаторно) обраћа само својим "напредним" посланицима?
Нисам баш сигуран, али, хипотетички, на ова питања постоје и неки одговори.
Јавна је тајна да се наш премијер "не котира" баш високо у очима интелектуалне јавности Србије, а поготову оног дела на који се односи поменути Закон. Видљиво је чак и голим оком да су посленици у култури Србије, у најбољем случају, равнодушни на владавину напредњака, "са Вучићем на челу", мада су многи од њих, ако не експлицитно а оно у некој увијенијој форми, много пута, изражавали своје неслагање са напредњачким "паробродом Србија".
Ако је ово, макар делимично, тачно, јасно је да "апел против укидања националних пензија" може да буде покушај Вучића да пред (још увек неизвесне) изборе, жели да и у овој "циљној групи" узме неки глас.
Са друге стране, чини ми се да је ова ситуација, још један, доказ да међу напредњацима и социјалистима баш и не "цветају руже" (којих, истини за вољу, више нема ни код СПС-а, јер их је заменила "стара, добра петокрака"), имајући у виду да су управо њихови представници у скупштинском Одбору за културу (редитељ Срђан Драгојевић и Ненад Милосављевић - Неша Галија), имали одлучујућу улогу да овај форум не да "зелено светло" овом Закону.
Да је ово бајка, могло би да се каже да су посланици (и они који су послушали премијера и они други), изгласавањем "дорађеног" Закона о култури ставили тачку на још једну хаотичну причу из политичког живота Србије, која је трајала више од годину дана. Међутим...
Нешто не верујем да ће ствари са Законом о култури ићи "глатко", без обзира што су "националне пензије" преживеле гласање у Парламенту. У то ме је, индиректно, убедио ауторски текст, наше познате редитељке Татјане Мандић Ригонат, који сам у јеку расправе о Закону о култури, прочитао у Политици. Мада је читав текст бриљантан, овде издвајам само цитат о анегдоти у којој је главни јунак познати руски песник Осип Мендељштам, кога је Стаљин осудио на принудан рад у логору, где је, 1938. године, и умро.  

"Кад је чувени песник Осип Мандељштам отишао на лекарски преглед послали су га и код психијатра. Психијатар је поставио дијагнозу о Мандељштамовој болести: Пацијент је уобразио да је песник, а у ствари је безначајни службеник". Мандељштамова супруга Надежда психијатру је објашњавала и доказивала да њен муж јесте песник, али лекар је био неумољив у дијагнози. И још је њу посаветовао да се чува да и она не подлегне истој психози као Мандељштам. Да мисли да јесте оно што није. Било је то тридесетих година двадесетог века, идеали Октобарске револуције већ су били унижени Стаљиновим ликом, уметници који нису били на линији партије роптали су спуштајући се све ниже на лествици опстанка, за диктатора су били плесан коју је требало одстранити."

Парк Вигеланд, Осло
(фото: Ж.Р. Драгишић)

Наиме, поменути закон је и до сада био на снази, али га актуелни министар културе, Иван Тасовац, није примењивао. Односно, 2014. године није ни расписиван конкурс за "националне пензије", а њихово укидање је Тасовац најавио још у децембру 2013. године (за време свог првог мандата).

Ако томе додамо и да је, још увек актуелни министар Вулин, у чијој су надлежности све пензије (па, вероватно и националне),  још пре појаве Предлога измена закона о култури , као добар гласник свог господара, изрекао нечије мишљење  да "националне пензије треба смањити", јасно је да је та "координирана акција" против "националнх пензија", очигледно, била смишљена. А можда и није...

Ако није, поставља се питање да ли ће садашњи министри Тасовац и Вулин, бити министри и у будућој влади? А да и не говоримо да би било сасвим нормално да, за сваки случај, већ сада, треба да поднесу оставке.

ПРЕДАЈТЕ СЕ, ИЗДАЈНИЦИ!

Претпостављам да нисам једини коме неке чувене реплике из домаћих филмова и серија, служе да, у најкраћем, опишу актуелна политичка збивања. Које се, као њихова рефлексија, урежу у подсвест, јављајући се, данима, као својеврстан политички лајтмотив.
У најновијем случају, у питању је изузетно позната реплика из домаће ТВ серије "Повратак отписаних".
А повезујем је са свим оним што је уследило након што је, огроман број становника ове државе, у недељу, негде након ручка, сазнао ко је председник Српске академије наука и уметности (САНУ). За то се побринуо (а ко би други?), лично, председник свих грађана. Који је, уз помоћ људи из свог кабинета, проценио да академик Владимир Костић, који је пре шест месеци изабран за председника САНУ, пати од недостатака "косовског патриотизма". Тако се десило да, мимо своје воље, академик Владимир Костић, у недељу, 18. октобра 2015. године, постане главни јунак вести многих медија, уместо да, у кругу своје породице, у миру и весељу, прослави свој 62. рођендан. А Србија је, поред три ријалити програма, добила још један, чији је радни наслов: "Шта је рекао председник САНУ ?".

Из пера провереног сценаристе, председника свих грађана, са сарадницима. При чему, како изгледа, никоме није ни пало на ум да би то требало питати самог Костића. Но и поред тога што то нису учинили, није им сметало да ту своју истину пошаљу онима који имају стрпљења на претек, једино за ријалити програме, којима су у стању да се сатима трују. А кад год је потребно "проверити" оно што му информативни апаратчици актуелних политичких елита "нуде на тацну", као ехо се чује оно тако познато: "не интересује ме политика".
Међутим, јасно је да, управо та политика "која нас не интересује", у великој мери, стоји и иза ове најновије животне ситуације у којој се, поново, некоме суди због личног става и мишљења. При томе, не треба занемарти да је овога пута "на мети" једна од најпрестижнијих институција ове државе. И да на њу и њеног председника "нишани" лично председник свих грађана. А уколико се покаже да су Српска академија наука и уметности и њен председник, академик Костић,  били "лака мета", јасно је каква се онда порука шаље "обичном" народу.
Некако ми је "логично и нормално" да се, одмах након председника свих грађана, на академика Костића "обрушио" и  министар Вулин, а затим Дрецун...и тако редом. А Одбор за Косово је отишао и корак даље, тражећи да се САНУ "изјасни" о изјави свог председника. Упркос, чињеници да је академик Костић у својој изјави (ко је желео да чује), јасно рекао да износи свој, а не став САНУ. Од заглушујуће буке произвољних тумачења тешко се шта може чути. Тако да, готово нико, није ни приметио да је онај "чија се једино рачуна", председник Владе, рекао да "не може да се сагласи са изјавом председника САНУ, али да свако има право на свој суд и мишљење и да никога неће називати издајником". Лично, оваквим ставом премијера Вучића, нисам био изненађен. Јер, пратећи недељни линч којем је био подвргнут академик Костић, било ми је јако упадљиво да Он о овој теми није рекао готово ништа. Што значи да је чекао да се страсти разбуктају, како би у великом стилу могао да их смири. Тако тумачим и изјаву Зоране Михајловић, која је, мудро чекала да се огласи премијер, а тек онда, веома опрезно рекла да "свако има право на свој став". Међутим, сумњам да ће се ова ситуација тако лако поправити, будући да је "перје одлетело из јастука". И не верујем да ће на то битније утицати ни данашњи састанак државног врха, на који је премијер позвао и председника САНУ. Јер, управо такав поступак председника Владе показује све мањкавости "система". У коме важе правила која, по својој мери, кроји актуелна политичка елита Србије.
Са друге стране, није ми јасан недостатак жеље и воље да се одвоји педесетак минута како би се, изворно, чуло оно што је председник САНУ, академик Владимир Костић, рекао у емисији "Седмица", новинарке Ане Томашевић,  која је на Првом програму Радио Београда, минулог 18. октобра, емитована у десет сати и пет минута. Због тога ћемо, претпостављам и у будућност, имати још много сличних прича о "патриотама и издајницима". Ипак, охрабрује чињеница да су се неки људи, чије биографије нешто значе у Србији, охрабрили да дају подршку академику Владимиру Костићу.
Што даје наду да ова прича, можда, није пробни балон који треба да послужи да се провери стање "националне свести" и ниво "косовског патриотизма", или нова-стара прича о гласнику кога треба "убити" због лоших вести. А понајмање бих волео да је је у овом "филму" употребљен "дублер", као замена главном глумцу у "опасним сценама".
Међутим, не могу да се отмем ни утиску да би ово, веома лако, могла да буде и прича о "новом" Драгиши Павловићу. Ако је тако, велико је питање ко би могао да буде Иван Стамболић.

П.С.
Како изгледа, у земљи Србији академика има на претек, па није никакав проблем да се један од њих (ма био и председник САНУ), нађе "на мети" политичких елита. То смо (макар у Неготину), на много нижем политичком нивоу,  имали прилике да видимо септембра 1996. године. Када се тадашњој општинској политичкој елити није свидело оно што је академик Љубомир Симовић, као беседник "Мокрањчевих дана", имао да каже о "актуелном друштвеном и политичком тренутку", због чега је протеран из Неготина. Наравно, то је изазвало "ланчану реакцију", па је град напустио још један академик - Дејан Деспић, који је поднео оставку на функцију председника Програмског савета. Тако је, по оној Његошевој: "Свак је рођен да по једном умре, част и брука живе довијека", због овог "неготинског случаја" остала трајна мрља и на град и на "Мокрањчеве дане".

БИТКА ЗА КОСОВО

Очигледно је да ће још много воде протећи и Ибром и Ситницом и Лабом и Бистрицом и Белим Дримом и Биначком Моравом и другим знаним и незнамим рекама Косова (и Метохије), пре но што држава Србија, јасно, дефинише политику у вези са својом јужном покрајином. И док Србија лута (а то стање се сада већ мери деценијама), Косово (и Метохија), полако али сигурно, за своју "ствар" придобија све већи број присталица - до сада je, укупно, 106 држава (укључујући и Либију, која је то учинила крајем октобра), признало Косово (без помињања Метохије), као независну и суверену државу. И то је чињеница коју, како изгледа, у Србији, многи занемарују. А било би добро да се, управо у Београду, направи јасна стратегија стварног и могућег за Косово (и Метохију). А то стварно и могуће, свакако није оно што би желео, углавном, сваки политичар и, скоро,  већина Срба, упркос чињеници да - према једном истраживању - више од две трећине грађана Србије никада није ни крочила ногом на територију Косова (и Метохије).

То стварно и могуће, треба и мора да буде максимална заштита права грађана Косова (и Метохије), пре свега српске националности (јер ми се чини да о оним другима - укључујући и Албанце - има ко да брине), заштиту споменика културе и цркава и манастира који припадају Српској православној цркви. Наравно, ту спада и заштита приватне и друге својине, али и заштита гробова оних који су на Косову (и Метохији), током претходних векова, сахрањени. (Да ли је нормално да, у 21. веку, само косовски Срби не могу у миру и достојанствено да запале свеће на гробовима својих мртвих?).

Ту спада и право грађана Косова (и Метохије), српске националности, да раде и живе од свог

рада. А ако раде и живе од свог рада, онда је недопустиво да их, ма ко, па био он и Први потпредседник  уцењује, промовишући само једну од преко тридесет „српских листа“ на локалним косовским изборима: "Не може држава бити добра само кад исплаћује плате и пензије, а лоша ако замоли да се изађе на изборе, како бисте добили и међународну верификацију, то јест потврду за постојање Заједнице српских општина", поручио је Вучић на завршном скупу Грађанске иницијативе "Српска" у Грачаници. Јер уколико грађани Косова (и Метохије) примају плате и пензије, надам се да је то сасвим легално и утемељено на законима, а не због тога да би држава Србија на КиМ имала "плаћене Србе". Ако је то тако, онда те људе не треба уцењивати, а уколико није, онда нешто треба из корена променити. Осим тога, претпостављам да је интерес државе Србије био да што већи број косовских Срба изађе на овогодишње локалне изборе, а не да их дели на оне које подржава садашња Влада и оне који „нису по њеној вољи“ (односно, вољи појединих странака). Не може бити подобних и неподобних грађана. Па чак они били и за бојкот избора. Јер је бојкот, сасвим легитиман вид политичке борбе. А што, уједно, значи да држава Србија, очигледно, није довољно „припремила“ Србе на Косову (и Метохији) за ове изборе, па се поставља питање какав је учинак остварио министар Вулин (Че Гевара), коме је то био посао а не да игра жмурке са Тачијевом полицијом. Такође, непримерено је, било које грађане Косова (и Метохије), називати „Тачијевим Србима“. Заборављајући да српски премијер и Први потпредседник, свако мало, у Бриселу, састанче са тим истим и „мрским“ Тачијем. Један од тих састанака, планиран је за сутра. Где ће покушати да Ештонову, а поготову Тачија да убеде у неопходност поништења избора и то на северу Косова и Метохије!?

Зато би било добро да, држава Србија, престане да води политику која, најблаже речено, има два колосека. Један је онај према свету, а други је за домаће потребе. И док на оном колосеку према свету, већ дуже време, власти праве разноразне уступке (углавном брзоплете и неретко под притисцима), на оном колосеку „за домаћу употребу“, Косово (све чешће без Метохије), тврдокорно, дефинишемо као саставни део територије Србије (како пише и у Уставу). Мада је већ и врапцима јасно да се питање Косова (и Метохије), одавно не решева ни у Београду ни у Приштини, већ у главном граду Европске уније.

При чему треба имати у виду да се политика не води срецем, већ главом. Ако је могуће хладном. Што нама често, није полазило за руком. Да јесте, вероватно не би ни било чувене реченице „Нико не сме да вас бије“. Нити би обележавање 600 година од Боја на Косову служило за промоцију претендента на титулу „Вожда сербског“. Као што, вероватно, не би било ни, десет година касније, бомби које су наши „Нато пријатељи“ бацали по Србији. А велико је питање да ли би, још петнаестак година наког тога, било потребе да Први потпредседник Владе, у ноћи локалних избора на Косову (и Метохији), затражи од међународне заједнице да „српска полиција заведе ред“!?

Уосталом, уколико Први потпредседник сматра да Србија има могућности да заведе ред на биралиштима Косова (и Метохије), због чега, најпре, не заведе ред на нашим стадионима, на улицама и, што је још важније, у школама?

Зашто би грађани Косова (и Метохије) били привилеговани па да их српска полиција штити од екстремиста, а да та иста полиција не може да заштити грађане у остатку Србије од сличних екстремиста и насилника? Свих узраста.
Нисмо ли, како се чини, испустили конце из руку? Да ли у уређеној држави треба да се види она слика која је у свет отишла са стадиона Маракана, током 145. „вечитог дербија“? Да ли је то фудбал, или директан пренос насиља? Које нам се, онда, у свим облицима, појављује у школским двориштима и на улицама. Да ли модел понашања са стадиона и „фарми“ постаје доминантни модел понашања међу нашом децом? И куда то онда иде „наша будућност“?

Е Л И Т А

Елита је реч латинско-француског порекла, која, према Вујаклији, има значење: "оно што је најбоље, најодабраније", или, "цвет нечега, нарочито друштва". Према истом извору, у војничком значењу то је "најодабранија војска, језгро војске", а за потребе биологије, Вујаклија објашњава да је то "најбоља категорија биљног семена".

Ово стручно објашњење израза елита, које сам позајмио из извора који је, претпостаљам, за већину људи неупитан, само је увод који ми је неопходан за овај текст. 

Случајно или не, у овој држави већ деценијама (а можда и дуже), не постоје друге, већ само политичка елита. Или, политичке елите. Мада, ако боље размислим, ништа ту није случајно. А то већ довољно говори о држави. Пошто се, неминовно, поставља питање каква је држава која може да "изњедри" само политичку елиту (или, политичке елите). Или, какав је народ који живи у тој и таквој држави (не улазећи у њен национални састав, који и није битан за ову причу), који да има само ту, политичку, елиту. Они који имају мало дуже памћење (што је, морам да признам, реткост, осим ако није у питању злопамћење), морају признати (ја то чиним тешка срца) да је чак и оно "Титово време" знало да, ту и тамо, понуди и неке другачије елите. Можда баш и због тога јер је то неминовност једнопартијских система, код којих је, та и таква, политичка елита на једној, а да су све оне "остале елите", на некој другој страни. Просто, те "остале елите" у огољеним тоталитарним режимима, дођу као неки "вентил сигурности". Са друге стране, у назови демократским и вишестраначким системима, земаља у транзицији, просто је неминовно да се множе управо само те, политичке елите. А држава Србија је прави пример за то. Јер је толико странака да је готово и немогуће имати неку другу осим политичке елите. Упркос томе што је, реално говорећи, у мноштву тих странака и људи који "циркулишу" у њима, тешко пронаћи оне који се, заиста, могу означити као елита. Чак и међу онима који су део (како се у овдашњим медијима већ одомаћило), "државног врха". Уз сво уважавање да је то резултат "воље грађана".
Али, изгледа да је враг однео шалу, јер се те и такве политичке елите множе као амебе. Тако, чак и они који, од свих врхунских телевизијских остварења, редовно прате само догађања на најпознатијој фарми у држави Србији и  најпознатијој великобратској кући, могу да примете како нам, на велика врата, улази још једна елита. Политичка елита косовских Срба. Који, ни криви ни дужни, постадоше елита. Од које се (гле чуда!), како изгледа, уплашио и сам Први потпредседник Владе Србије. И због којих је, по хитном поступку, ономад, прекинут редовни програм Државне телевизије (хиљадита реприза "Бољег живота" - који, упркос томе, у Србију никако да стигне). Пошто је у мојој свести прекид редовног програма државне телевизије у директној вези са неким ванредним стањем, помислио сам да смо, поново, са неким заратили.  Или да смо одлучили да признамо Косово и Метохију (што за сада, као, није услов, али ће то сигурно, у одређеном тренутку постати). Међутим, како се убрзо испоставило, програм је прекинут да би нам Први потпредседник саопштио да није могао да нађе заједнички језик са политичком елитом косовских Срба. Али да, упркос томе ( што ли ми то делује популистички?), он њима не прети, већ жели да се са њима договори. Да ће, како је рекао, прихватити и референдум по питању бриселског договора, али да му "неко" гарантује да ће Срби и након њега остати јединствени.  Право је чудо како Први потпредседник не познаје сопствени народ. Јер да је супротно, знао би да два Србина имају три различита мишљења. Те да би, референдум по питању бриселског парафа било чисто губљење времена. А посебна је прича што је лидер напредњака сметнуо са ума да је немогуће организовати референдум за само 15 дана. То ни Мркоњићу не би пошло за руком! И које би то питање било одговарајуће, односно, на које би то питање већина житеља Србије могла да да "тачан" одговор. А да и не говоримо о томе ко би Првом потпредседнику гарантовао да ће Срби и после референдума остати јединствени. И без речи прихватити резултат тог референдума. Да ли би му то гарантовао Коштуница, Двери, Образ, или политичка елита косовских Срба? Опет, велико је питање да ли би поменута елита косовских Срба у томе била јединствена. И на крају, шта то значи јединство? Јер је лако уочити да и то дојучерашње јединство "државног врха", ипак, није јединство. Што је показала и недавна оставка млађаног Че Геваре Вулина. Који се одлучио да свом "пријатељу Вучићу" поднесе оставку гостујући на државној телевизији. Уколико се још деси да се наш Че Гевара, поново, врати у фотељу "директора за Косово", након петиције косовских Срба, претпостављам да ће српски политички ријалити постати популарнији од свих сличних телевизијских умотворина. А заслуга за то, несумњиво, припала би нашој најмлађој политичкој елити. Политичкој елити косовских Срба.