АКО СРБИЈА ...

И овог 12. марта, многи ће, на различите начине, говорити и писати о покојном Зорану Ђинђићу, првом демократски изабраном премијеру Србије. И ове године, многе од тих прича, биће јако личне. Уосталом, сваки текст носи печат личног његовог аутора. Оно што би, једино, морало да буде важно у свему томе је, насушна потреба, да те приче буду истините. Међутим, проблем настаје онда када схватимо да, многе од тих прича, причају људи који су били далеко на маргинама и Ђинђићевог живота и Ђинђићеве политике. Зато је, посебно, важно да сећање на овог изузетног човека проистекне из суштине. И истине.

Као један од повлашћених, који су и лично упознали Зорана Ђинђића, у време када је овом земљом владало једноумље и безумље и савременик у време када је, са великим напором, утирао пут демократији у овој земљи, осећам потребу и обавезу (поготово на данашњи дан) да, себе и друге подсетим на оно што нам је за живота говорио. А што ми, очигледно, нисмо баш најпажљивије слушали. И што смо, како изгледа, тек у назнакама, почели да разумевамо тек када је убијен. А да ли смо нешто (макар и са закашњењем) научили? Како ствари стоје, изгледа да нисмо. Јер, много је тога чиме је овај народ затрован у вези са животом и радом Зорана Ђинђића. Још увек је, много тога што је Зоран Ђинђић радио и урадио за ову државу, остало несхваћено и покривено велом лажи и стереотипа којим су овај народ обасипали како Милошевићев режим тако и неки од његових "сабораца". 

По свему судећи, у овој земљи се лакше примају лажи, које не престају ни 13 година након убиства првог демократски изабраног премијера, што за резултат има управо ово што нам се догађало и догађа потоњих година. А да у овом народу има мало воље и жеље, без неког посебног напора, могли би, ако само мало "загребемо испод површине", да препознамо зле намере оних истих који су у време док је Ђинђић био жив, били његови највећи противници. Ђинђић није био глумац и илузиониста, већ човек који је имао за циљ да изграђује и јача институције државе као једини познати и признати демократски модел. Он је био истински демократа коме је било страно да гради култ сопствене личности и диже рејтинг себи и Демократској странци. О томе говори и податак да су (непосредно пред његово убиство), истраживања говорила да има подршку од, једва, шест процената. И тада, као и 13 година након убиства Зорана Ђинђића, више је него очигледно да велика већина овог народа, не прихвата демократију као модел друштвеног уређења. И то се препознаје кроз огромну подршку коју имају имитатори Зорана Ђинђића, самопроглашени за аутентичне европејце, демократе и патриоте, који, отворено градећи ауторитаран режим, бацају под ноге основне вредности демократије. А ми смо, поново, показали да смо лоши ђаци и понављачи. Зато, на овом месту, још једном, дајем свој скроман допринос сећању на Зорана Ђинђића, са жељом да од заборава сачувам, макар део онога што до сада нисмо упамтили. 

На првом месту, ту је изузетан документарни филм "Зоран Ђинђић: ХИПОТЕКА", редитеља и продуцента Јоване С. Полић и новинарске екипе коју предводи Славиша Лекић, а у којој су још и Сања Лончар и Зоран Павић, а затим и још 12 чувених Ђинђић говора. Дакле, укупно 13 видео записа, за сваку од 13 година, од када је убијен Зоран Ђинђић. 

"Зоран Ђинђић: ХИПОТЕКА" - документарни филм

    Пре него што бациш камен...

        Нема спавања - Ђинђићев говор у Скупштини Србије

            Верујмо у себе - поуке из историје

                Нема спавања - Да почистимо своју кућу

                    Брже од пужа

                        Порука за успех

                            О Косову - последњи интервју

                                Хајде да волимо себе

                                    Давид и Голијат

                                        Најбољи мотивациони говор

                                            Ако Србија стане

                                                Гледајмо у будућност

П О Т О П

Блиц - насловна страна
8. март 2016.

Да је је Велимир Илић, министар за ванредне ситуације, у наше име, бирао планету на којој ћемо живети, сумњам да би изабрао планету Земљу. Пошто је то једина планета у Сунчевом систему на чијој површини има воде у течном стању. А њему је воде, и буквално, преко главе. И, уколико је тачан податак да 71% површине планете Земље покрива вода, убеђен сам да наш вечити министар (за грађевину и урбанизам, за капиталне инвестиције и министар за инфраструктуру), мисли да државу Србију, пропорционално, покрива неколико процената више.
Претпостављам да има много разлога због којих се Велимиру Илићу "смучила" вода која, уназад неколико година, прети држави Србији, али не могу да докучим због чега "министар са искуством" има толико проблема у комуникацији са "седмом силом". У сваком случају, уколико Илић сматра да је лично Бог крив за поплаве које су нас задесиле (како су пренели неки медији), мислим да није претерано очекивати да ће, након ових избора, "вечити Веља", морати у принудну политичку пензију. Или ће, уколико нас, ипак, задеси потоп библијских размера бити проглашен за пророка. Истини за вољу, мислим да и не треба претерано кривити министра Илића, јер, вероватно човека нико није обавестио кога треба прогласити кривим за овогодишње поплаве. Пошто су за оне из 2014. и 2015. били криви "они претходни", претпостављам да је Илић, по систему што-је-сигурно-сигурно, закључио да је најбезболније да оптужи Бога.
Што на неки начин има и логике, јер, уколико су "они претходни" били криви за, такозване, стогодишње поплаве, за овогодишње (код којих је количина воде по Илићевој одокативној процени), била много већа него 2014. године, једино је могао Бог да буде одговорон. А као аргументацију он је понудио своју тврдњу да "ни један бедем није пукао, али да треба да се надограде и прошире". Али, ту не треба министру веровати на реч, већ, кад прођу поплаве, утврдити право стање ствари. То би требало да буде приоритетни задатак, јер за то има много разлога и не треба се, много, враћати у прошлост. Довољно је само да се присетимо бруке од пре годину дана, када је први већи поплавни талас који је, у марту 2015. године, захватио подручје Краљева, са собом однео и део новог бедема на  реци Рибници, у који је норвешка влада уложила 50.000 евра. И све се то догодило само двадесетак дана након што је, на највишем нивоу, у присуству премијера Вучића, представника међународних институција, представника ЕУ, дипломатског кора, као и представника земаља које су помогле Србији након катастрофалних поплава 2014. године, бомбасто, представљен Национални програм управљања ризиком од елементарних непогода.  
Била је то прилика да шира јавност чује податак да су Србију, поплаве 2014. године, коштале милијарду и 700 милиона евра, али и да, годишње, због поплава губимо 130 милиона. "Србија размишља унапред и прави планове унапред, јер је сваки динар уложен на превенцију једнак седам динара који се троше на обнову"- рекао је том приликом Вучић.

Илустрација (1) РХМЗС
Најава падавина 8.марта 2016.

О превенцији, као кључном фактору, у борби против поплава, говорио је и домаћин овог скупа, Марко Благојевић, директор Канцеларије за помоћ и обнову поплављених подручја.
"Хоћемо први пут да се бавимо превенцијом. Морамо имати слику високе резолуције свих ризика којима је Србија и њено становништво изложено" - реко је на поменутом скупу новопечени стручњак за поплаве и бивши први човек Центра за слободне изборе и демократију.
Сада, годину дана касније, можемо само да констатујемо да су нас поплаве, поново, изненадиле. И да је је водена стихија, како изгледа, све те силне планове однела са собом. Због чега ће нам, по свему судећи, за санацију овогодишњих штета, бити потребно много више него, просечних, 130 милиона евра. Што је премијер Александар Вучић, при обиласку терена (уз констатацију да размере  поплаве нису ни близу онима од пре две године), одмах и најавио. Једино ми није јасно шта је у тој најави требало да значи одредница да ће бити надокнађена "готово" сва штета.
Међутим, имајући у виду извештавање медија на ову тему, ситуација и није баш безазлена. На индиректан начин, о томе говори и податак да је, јуче у поподневним сатима, Влада Србије прогласила стање елементарне непогоде у 15 општина (Чачак, Нови Пазар, Краљево, Ариље, Лучани, Топола, Пожега, Бајина Башта, Ивањица, Рашка, Љиг, Рача, Косјерић, Пријепоље и Трстеник). Ако се томе дода податак да је на територије Србије, током најновијег поплавног таласа, поплављено 710 домаћинстава и да је, за сада, евакуисано 118 особа, а гледано из угла оних којима је све уништено (многима и поново), јасно је због чега није било потребно да се жури са проценом ситуације. Али, пошто је то премијер изјавио гостујући на Копаоник бизнис форуму, могуће је да је он, са те висине, видео оно што ми нисмо. А ја сам се, онако, успут, сетио да сам, пре шест година (када су статисти били исти, само су главни глумци били неки други), о тим "погледима" писао цитирајући "Горски вијенац" и Његоша: „Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом“.

Илустрација (2) РХМЗС
Упозорење о падавинама
9. марта 2016.

Међутим, лако би ми изашли на крај са том копаоничком "птичјом перспективом", да нам, у виду најаве, није стигао нови кишни талас. Који, како се очекује, треба да дође са истока. И да, током два дана, обухвати читаву Србију. Збрка је настала када су се, за тај један кишни талас, који треба да "поклопи" Србију у четвртак и петак, појавиле две прогнозе: наша и "руска".
При чему је ова "наша" далеко блажа и предвиђа много мање падавина него она "руска", коју је јавности (уз ограду да то није "порука панике") саопштио Предраг Марић, начелник Сектора за ванредне ситуације. Према тој "руској" прогнози, у неким подручјима Србије треба да, у наредна два дана, падне између 80 и 100 литара кише по метру квадратном. На ту "руску" прогнозу Предрага Марића реаговали су из Републичког хидрометеоролошког завода Србије (РХМЗС), према чијој прогнози можемо, у појединим крајевима Србије, очекивати од 10 до 50 литара кише по метру квадратном. Уз ограду да је немогуће, три-четири дана унапред прогнозирати количину падавина, из РХМЗС нису пропустили прилику да у свега неколико сати једну најаву (илустрација 1) "преточе" у упозорење (илустрација 2).
За разлику од наших стручњака из РХМЗС, лично, нисам баш сигуран да је та прича о "руској" прогнози потпуно без основа, поготову што је чињеница да нам се, историјски гледано, много тога догодило управо у месецу марту,  једино што, до сада, нисмо имали потоп библијских размера. Јер, рачунам да, уколико је ова власт оне претходне поплаве назвала стогодишњим, ове које се најављују морају да буду, макар, библијске.
Са друге стране, радује ме податак да Председник свих грађана није угрожен најављњним потопом, имајући у виду да се налази у дводневној посети "братској" нам Русији. Из које нам је поручио да је иста у кризи, али да ће завршити осликавање Храма светог Саве, јер: "када се има договор са Богом, онда се не размишља превише о кризи". По свему судећи и наш председник, као и министар Илић, има неки посебан однос са Богом, па се надам да ће се и тамо, у далекој али братској Русији молити и мислити на нас, трудећи се да, Њега и браћу Русе умоли да, некако, скрену кишне облаке са територије Србије.
За утеху је и то што се већ помињани Копаоник бизнис форум, који неки из милоште зову и "српски Давос", одржава управо у време када нам је "руска" временска прогноза најавила кишне падавине библијских размера. Тако ће, уколико до потопа дође, на сигурном бити бар политичка и економска елита ове државе. Упркос сазнању да Копаоник није Арарат, мислим да може да послужи.

EXIT ЗА ЈУГ

                                                       Егзит или Гуча? 

Фото: oradio.rs

Често постављано питање потоњих година у Србији, као парадигма једне измишљене и лажне дилеме. И то не само у метафоричком, већ и у буквалном смислу. Имајући у виду да у овој држави све почива на политици, реалност је да су и ову лажну дилему пласирали управо политичари, е да би могли да се својим потенцијалним бирачима представе у што лепшем светлу, саопштавајући наивном пучанству да они (политичари), подједнако вреднују и Егзит (EXIT) и Гучу. Наравно, не желим да тврдим да је немогуће да између ове две манифестације стоји и саставни везник (и),  али је, готово, подразумевајуће да стоји раставни (или).
Председник Владе Србије и најутицајнија политичка личност државе, пре нешто више од недељу дана, одлучио се за раставни везник. Односно за Егзит. Јер, како су обавестили готово сви познати и непознати медији у региону, Влада Србије (читај: Вучић), одлучила је да у наредних шест година финансијски подржи Егзит, који је само недељу дана раније, проглашен за најбољи европаски фестивал у 2016. години. Међутим, као и много пута до сада, ретко који медиј је подсетио своје гледаоце или читаоце да је EXIT (излаз) настао у лето 2000. године, са јасном политичком позадином у борби против "Милошевићевог режима", који су годинама подржавали радикали, чији је истакнути функционер био и, тада, млађани Вучић. Тај "нулти" Егзит трајао је 100 дана, а завршна журка под мотом "Готов је", организована је под називом "Изборно место број 1", само два дана пред почетак избора, 24. септембра, на којима је Милошевић изгубио власт. Тај податак, као и чињеницу да у овој држави Закон о лустрацији, који је био на снази од 2003. до 2013. године, никада није примењен, треба стално понављати. И подсећати оне који су нам упропастили деценије живота, да су наши дужници.
И поред тога што нисам убеђен да, било који, човек може баш толико да промени своје политичке и животне ставове, очигледно је да наш садашњи премијер "фура неки нови фазон", па је пред мноштвом представника медија, садашњем директору Егзита и једним од његових твораца, Душану Ковачевићу, обећао  финансијску помоћ у наредном шестогодишњем (раније су биле петолетке!) периоду. Овом хепенингу код премијера Србије, поред представника Егзита, присуствовао је и градоначелник Новог Сада (да ли треба рећи, кадар СНС?), Милош Вучевић, али је, претпостављам, сасвим нелогично, што није био присутан и премијер Војводине, јер овај фестивал, осим Новом Саду, припада и северној српској покрајини, баш као што припада и Србији (и шире). У сваком случају, по старом добром обичају председник Владе Србије није пропустио прилику да (широким народним масама), о истом медијском трошку, саопшти да је "развој Егзита значајан и за младе и за подизање туристичке понуде и прихода Србије уз развој путне инфраструктуре, што ће повећати запошљавање младих и пуњење буџета". Ојха! Како би рекли неки.
-"За нас је важно да говоримо и о развоју туризма и о економском потенцијалу запошљавања младих. Много новца ћемо уложити. Београду ћемо дати 3 милиона евра за посебне фасаде, а Нишу 2,5 милиона" - ако је веровати медијима, рекао је том приликом Вучић. Кажем, ако је веровати новинарима, јер мени ово баш и није превише смислено, нити везано за тему, а претпостављам да нам премијер и поред презаузетости није баш толико расејан. У сваком случају, миц-по-миц, дођосмо до ратне престонице Србије, односно до главног града југоисточне Србије - Ниша. Искрен да будем, није ми баш сасвим јасно како га се премијер сетио (баш када се разговарало о Егзиту), али ретки су градови испод Бубањ потока којих се (мимо избора) сети ова власт, као ни (истини за вољу), ни једна претходна.
Или је, актуелног премијера, због нечега пекла савест! Но, идемо редом.
Према најави премијера, ова Влада има озбиљну намеру да, у наредном периоду, прекречи све здравствене установе и упристоји све школске заходе, при чему је Вучић потенцирао да у томе неће бирати оне градове у којима су "њихови на власти". Као и да то није саставни део кампање (у којој ће он учествовати само 10 дана). Поједностављено гледано, биће да је он овог пута у праву, из разлога што је јако мало остало општина у којима нису "прекомпоновали" власт, са чиме су ужурбано кренули чим им се указала прва прилика. Са друге стране, нема потребе посебно доказивати да је садашња владајућа гарнитура користећи разне методе политичке борбе (не ретко и туче!), уграбила власт у многим градовима (али и месним заједницама), па се стиче утисак да много више води рачуна о великом пространству ове земље који ја зовем Србија ван Београда. Уосталом, тих тема су препуни хедови најгледанијих телевизија, али и насловних страница новина.
Свакодневно се "отварају" неки коридори, нове фабрике и разне друге инвестиције, код којих се ни сабрати не може број новоупослених радника, а све то, по нечијој замисли, мора да обави премијер (као да у Влади и нема никог другог!), чија је сатница, очигледно, пренатрпана. Радећи по систему "ја могу све", сасвим је нормално да, када се "слегне прашина",  има много рупа. И буквално.
Пример први: Школа у селу Пољане коју је пре недељу дана, заједно са шефом делегације ЕУ у Србији, Мајклом Давенпортом, отворио премијер Вучић, још увек је под кључем. Уместо да у ових 230 квадрата модерно опремљеног објекта, који је изграђен на месту старе школе, оштећене у поплавама 2014. године, уживају основци, школа још није усељена, а у дворишту пасу овце. А како ствари стоје, изгледа да школа неће ни бити отворена до јесени. Све је рађено зими и на брзину, па сад мора да "одстоји" и да се суши. Логично и нормално питање је због чега се журило са њеним отварањем?
Пример други: Деоница Коридора 10, код села Црвена Река, коју је, још крајем децембра, свечано отворио председник Владе (заједно са потпредседницом и ресорном министарком за саобраћај), а у присуству више од 5.000 људи, данас је пуна рупа. И то све,  како рече наша најпознатија плавуша, зато што радови још нису готови. Али и да "поправка" тога што није готово, "неће коштати ни евро". Вероватно би многи волели да сазнају који су то извођачи који би да нешто ураде џабе. А изнад свега,  због чега се журило са отварањем овог пута?
Али, ако код тих "капиталних" објеката мора да убира поене, да ли је, заиста, неопходно да премијер "шпарта" по Србији да би се и лично уверио да ли свака школа има адекватан нужник, а свака амбуланта свеже окречене зидове? Зар премијер нема кога другог да пошаље да то проверава? Ако се поуздано зна да и за једно и друго и треће има надлежне министре. Или, наш премијер нема више ни у кога поверења? Осим  у поједине и "проверене  кадрове" којима је поверио и неке политичке феуде. Као што је некадашњи престони град Цара Лазара, Крушевац, који је добио на значају, јер је "политичка база" бившег министра војног Бате Гашића. Или, престоница Кнежевине Србије, Крагујевац, у коме столује један од наследника Председника свих грађана. Или  Јагодина (која не дише без одобрења Драгана Марковића Палме), Нови Пазар, као изборни вилајет вечитог министра Расима Љајића или Чачак, којим већ годинама влада породица Илић. Набрајање би могло да иде у недоглед, уз констатацију да је и "српска Атина" поверена на чување провереном СНС кадру Вучевићу, у очекивању да и цела Војводина постане "напредна".
И могли би још дуго да се набрајају градови по Србији, а да се не дође до родног града Цара Константина. Можда због тога што град Ниш, као званично, трећи град по броју становника у Србији, али и највећи град јужно од Бубањ потока, изгледа, још увек није у нечијој интересној зони. Како другачије протумачити случај бившег радника нишке Машинске индустрије, Зорана Нешића, који већ месец дана штрајкује глађу због тога што му је бивша фирма остала дужна 6,5 милиона динара, а да Београд нема одговор на његово питање када ће добити своје паре. То питање постављају и његове колеге, као и многи други у граду који зову град незапослених. И којих је, према неким статистикама око 30 хиљада. Чије проблеме, очигледно, нема ко да "пренесе" Београду. И који би, по свему судећи, морали да прихвате модел Удружења председника Скупштина станара, који, "певају свој блуз".
Има ли онда смисла у "граду незапослених" говорити о култури? О неком нишком Егзиту?

Наравно да има. Јер је главни град југоисточне Србије и културна престоница овог дела државе. А и крајње би време било да они који одлучују о свему и свачему, а стицајем околности су северно од Бубањ потока, макар понекад, баце поглед јужно од овог најпознатијег српског потока. Али и да, када то учине, покажу мало више разумевања, а не љубомору због чињенице да им Бог није дао да све манифестације ове државе "стрпају" ту негде око Теразија.
Управо због тога, треба пружити пуну подршку Ивану Благојевићу, директору "Нишвил" џез фестивала, који је, у име ове манифестације, недавно, упутио отворено писмо премијеру Вучићу. И нараввно, поново се поставља питање, због чега Вучићу? И има ли наша Влада министра културе? А одговор је, наравно да има. Али, он култури ове државе прилази јако селективно. Довољно је само да се присетимо да министар Тасовац упорно игнорише  отварање "Мокрањчевих дана". Фестивала који се организује у славу највећег српског композитора и хоровође, Стевана Стојановића Мокрањца. И где би требало да буде "свој на своме".
Обраћање Ивана Благојевића премијеру ове државе на најбољи начин говори о општем стању ове државе, а посебно културе. Прво, због тога што нема ни назнака да ће почети да функционише систем (пошто се за све пита Вучић), а друго да ми, по свему судећи, већ сада, имамо "замрзнутог" министра културе.
"Нишвилу је, за три године, Тасовац одобрио укупно 1 (један) милион динара, а управо је Нишвил званично најбоља манифестација у промоцији туризма Србије за 2015. годину и бренд уметничке музике у акцији "Најбоље из Србије" - навео је Благојевић у свом писму.
А у свом отвореном писму премијеру, Благовевић је навео и следеће: "Из свих ових разлога, ваша помоћ у исправљању неправде била би неопходна, како би ове, као и прошле године, Нишвил успешно организовао стотину концерата, угостио 600 извођача, окупио 150.000 посетилаца, реализовао многе пратеће програме, изложбе и промоције и са 400 волонтера на најбољи начин промовише омладински активизам".
Заиста, овом се писму нема шта приговорити. Једини проблем је у томе што га је, већина, домаћих медија елегантно заобишла. Ако изузмемо локалне медије са југа или регионалне медије који покривају "западни Блакан". У сваком случају, овај догађај је, очигледно, домаћим медијима био много мање занимљив него пријем лидера Егзита код лидера СНС и господара Србије, јер је у овом "филму" играо много познатији глумац.
То потврђује још једна вест која је у директној вези са другим делом питања са почетка овог текста. А чије сам  детаље морао да потражим на званичном сајту Владе Србије, јер и ову информацију, ако изузмемо, званично, непостојећу агенцију Танјуг,  готово да нико није објавио. Но, како се ради о најави изградње Дома трубе у Гучи, за шта ће Влада Србије издвојити 45 милиона динара,  лично сам био мало затечен чињеницмо да је овом догађају присуствовао "само" потпредседник Владе Србије и вечити министар, Расим Љајић.

Фото: sr.vikipedia.org

Са друге стране, чињеница је да многи (и бивши и садашњи) актери власти нису одолели чарима трубе али и другим задовољствима широке хедонистичке палете коју нуди Гуча, како пре, тако и у годинама након петоктобарских промена. Тако је, уз свеприсутног (и овде и у владајућим гарнитурама) Велимира Илића, у Гучи био и покојни премијер Зоран Ђинђић, бивши премијер Коштуница - два пута ("ко не разуме Гучу, не разуме српски народ"), а није јој одолео ни бивши председник Србије, Борис Тадић, далеке 2004. године у тек освојеном, првом, председничком мандату. У улози премијера, Гучу није пропустио ни Ивица Дачић, али су овде, минулих година, виђени и Милутин Мркоњић, Драган Марковић Палма, Борислав Стефановић, и Чедомир Јовановић. Руководећи се претпостављеном жељом својих бирача, Гучу је походио и прекодрински државотворни политичар Милорад Додик, али и неки од страних амбасадора, док је један од наших најпознатијих академика, Матија Бећковић, отварајући 42. Сабор, 2002. године истакао да је "боље дувати трубу него лепак".
Имајући све то у виду, претпостављам да је актуелни премијер проценио да не треба да присуствује полагању камена темељца за Дом трубе у Гучи, али се, вероватно нада да ће бити присутан почетком августа ове године, када је планирано отварање овог објекта.
Јер, ако има гласача на Егзиту, још више их има у Гучи. А како изгледа, џез је, поново, сумњив.

Н О К Т У Р Н О

Парк Вигеланд, Осло
(фото: Ж. Р. Драгишић)

Данима размишљам шта је натерало председника Владе Србије  да из корена промени мишљење о ваљности Закона о култури (или, прецизније, Закона о изменама и допунама закона о култури). Односно, оног дела који се односи на предлог да се бришу чланови закона у вези са "националним пензијама". Што је, овој драми са хепиендом, дало невероватну динамику која је резултирала тиме да посланици Скупштине Србије изгласају предложене измене највишег правног акта у области културе, али тако да и сви вуци буду сити и све овце на броју. Односно, да "националне пензије" и даље добијају они који су их добијали и они за које се, у будућности, процени да треба да их добијају.
Међутим, питање је шта би се догодило да, у јеку жучне расправе о овом закону у Парламенту, када су се перјанице напредњака и социјалиста, под куполама скупштинског здања, упирале да покажу највећи степен разумевања културе и потребе да се мења постојећи закон, није стигао "ладан туш". Када се огласио Он, лично. Човек који ради без прекида, који никад не одмара и који је спреман да уради све у интересу Србије. Дакле, огласио се Вучић и (гле чуда!), апеловао на чланове своје (СНС) странке  (читај: наредио) да не "укидају националне пензије".
Поручивши (претпостављам) широким народним масама да "више вреди једна Милена Дравић него 30, 40 грешака које су направиле претходне владе".
За неупућене, треба рећи да је Нацрт поменутог закона о изменама и допунама Закона о култури (укључујући и предлог да се бришу чланови 14 и 69, који се односе на укидање "националних пензија"), у скупштинској процедури од 7. августа прошле, 2015. године. Али, томе треба додати и оно време од када је почело да се "шушка" о овом Закону. Иначе, званично, Закон је представљен у Скупштини Србије, 29. децембра, 2014. године, када је, одржано "јавно читање" Нацрта закона о изменама и допунама Закона о култури.

Културни посленици су, још тада (крајем 2014. године), уочили да актуелна власт жели да се ослободи "националних пензија", вероватно и због тога јер је то била "новотарија" претходне власти, чија је скупштинска већина Закон о култури изгласала септембра 2009. године. Тада су уочене и многе друге мањкавости и "циркуски детаљи", међу којима и онај из чувеног члана 4, којим се мења члан 8, на тај начин што се, предлогом новог закона, културном делатношћу, осим књижевности, музике, ликовне уметности, позоришне и филмске уметности, као и мултимедијалне делатности, сматра и  циркус и улична уметност.
Дакле, у вези са поменутим оглашавањем актуелног премијера Вучића, постоје бар две нејасне ствари. Прво: Због чега је, безгрешни премијер, толико дуго морао да чека да би се огласио по питању укидања "националних пензија", ако се зна да је Он лично, у име Владе морао да потпише сагласност е да би поменути закон "ушао" у скупштинску процедуру? Друго: Због чега се премијер Вучић у свом апелу посланицима да не укидају "националне пензије" (дискриминаторно) обраћа само својим "напредним" посланицима?
Нисам баш сигуран, али, хипотетички, на ова питања постоје и неки одговори.
Јавна је тајна да се наш премијер "не котира" баш високо у очима интелектуалне јавности Србије, а поготову оног дела на који се односи поменути Закон. Видљиво је чак и голим оком да су посленици у култури Србије, у најбољем случају, равнодушни на владавину напредњака, "са Вучићем на челу", мада су многи од њих, ако не експлицитно а оно у некој увијенијој форми, много пута, изражавали своје неслагање са напредњачким "паробродом Србија".
Ако је ово, макар делимично, тачно, јасно је да "апел против укидања националних пензија" може да буде покушај Вучића да пред (још увек неизвесне) изборе, жели да и у овој "циљној групи" узме неки глас.
Са друге стране, чини ми се да је ова ситуација, још један, доказ да међу напредњацима и социјалистима баш и не "цветају руже" (којих, истини за вољу, више нема ни код СПС-а, јер их је заменила "стара, добра петокрака"), имајући у виду да су управо њихови представници у скупштинском Одбору за културу (редитељ Срђан Драгојевић и Ненад Милосављевић - Неша Галија), имали одлучујућу улогу да овај форум не да "зелено светло" овом Закону.
Да је ово бајка, могло би да се каже да су посланици (и они који су послушали премијера и они други), изгласавањем "дорађеног" Закона о култури ставили тачку на још једну хаотичну причу из политичког живота Србије, која је трајала више од годину дана. Међутим...
Нешто не верујем да ће ствари са Законом о култури ићи "глатко", без обзира што су "националне пензије" преживеле гласање у Парламенту. У то ме је, индиректно, убедио ауторски текст, наше познате редитељке Татјане Мандић Ригонат, који сам у јеку расправе о Закону о култури, прочитао у Политици. Мада је читав текст бриљантан, овде издвајам само цитат о анегдоти у којој је главни јунак познати руски песник Осип Мендељштам, кога је Стаљин осудио на принудан рад у логору, где је, 1938. године, и умро.  

"Кад је чувени песник Осип Мандељштам отишао на лекарски преглед послали су га и код психијатра. Психијатар је поставио дијагнозу о Мандељштамовој болести: Пацијент је уобразио да је песник, а у ствари је безначајни службеник". Мандељштамова супруга Надежда психијатру је објашњавала и доказивала да њен муж јесте песник, али лекар је био неумољив у дијагнози. И још је њу посаветовао да се чува да и она не подлегне истој психози као Мандељштам. Да мисли да јесте оно што није. Било је то тридесетих година двадесетог века, идеали Октобарске револуције већ су били унижени Стаљиновим ликом, уметници који нису били на линији партије роптали су спуштајући се све ниже на лествици опстанка, за диктатора су били плесан коју је требало одстранити."

Парк Вигеланд, Осло
(фото: Ж.Р. Драгишић)

Наиме, поменути закон је и до сада био на снази, али га актуелни министар културе, Иван Тасовац, није примењивао. Односно, 2014. године није ни расписиван конкурс за "националне пензије", а њихово укидање је Тасовац најавио још у децембру 2013. године (за време свог првог мандата).

Ако томе додамо и да је, још увек актуелни министар Вулин, у чијој су надлежности све пензије (па, вероватно и националне),  још пре појаве Предлога измена закона о култури , као добар гласник свог господара, изрекао нечије мишљење  да "националне пензије треба смањити", јасно је да је та "координирана акција" против "националнх пензија", очигледно, била смишљена. А можда и није...

Ако није, поставља се питање да ли ће садашњи министри Тасовац и Вулин, бити министри и у будућој влади? А да и не говоримо да би било сасвим нормално да, за сваки случај, већ сада, треба да поднесу оставке.

ВРЕМЕ ЧУДА

Фото: Ж.Р. Драгишић

Један од три најчитанија текста на овом блогу носи наслов једног од најпознатијих (а по мом мишљењу) и једног од најбољих домаћих филмова. Пажљиви читаоци су, сигурно, приметили да је, овде, још много текстова, чије наслове или инспирацију дугујем неким познатим домаћим филмовима или репликама из домаћих филмова. Без намере да, на било који начин, "крадем" популарност тих уметничких остварења.
Овога пута, определио сам се за наслов романа (али и истоименог филма) покојног Борислава Пекића, академика и једног од најзначајнијих српских књижевника 20. века, који, осим што је био романсијер, драмски писац и филмски сценариста, има изузетне заслуге за развој демократије у овој држави (након што је, као жртва тоталитарног режима, многе године провео у Лондону). Наиме, Пекић је био један од тринаест интелектуалаца који су, 11. децембра 1989. године, обновили рад Демократске странке.

За четири дана, навршиће се 86 година од када је, 4. фебруара 1930. године, у Подгорици, рођен Борислав Пекић, што ми изгледа као згодна прилика да се (макар и на овај начин) присетимо једног од најзначајнијих српских књижевника двадесетог века. И поред тога што Пекићев роман "Време чуда", за тему има нека друга "чуда и чудеса", само је привид да она немају додирних тачака са чињеницом да је "време чуда" наша трајна одредница.
И увек се стиче утисак да је то "време чуда" некако, тренутно, најинтензивније. За шта се, готово по правилу, потруди актуелна власт. Без изузетака.
У том контексту, треба се подсетити и политичке константе (од деведесетих до данашњих дана) о апокалиптичним предвиђањима сваке актуелне политичке гарнитуре на власти, уколико они, неким чудом више не буду на владраском трону. Тако су све досадашње власти, од почетка вишестраначја на овим просторима (беспредметно је о овоме говорити у време "Брозовог режима"), предвиђале катастрофу уколико "било ко осим њих буде на власти". Тим замајавањем широких народних маса су се најинтензивније бавили социјалисти, односно режим Слободана Милошевића. Међутим, како се касније показало, имали су добре ученике и у многостраначкој коалицији "демократских снага" у првој деценији двадесетпрвог века. Они су толико били добри "ученици" да су се уживели у улогу "непобедивих". Плашећи народ од доласка на власт, најпре радикала, а затим и "пресвучених радикала". А народ ко народ - хоће баш оно од чега га плашиш. И тако даде поверење напредњацима. Који, ево већ скоро четири године, никако да се навикну да су на власти. И све им се некако причињава да су још увек у 2012. години и да је предизборна кампања у пуном јеку. А ових дана, посредством "напредњачког билтена" (који се на велику жалост новинарства продаје на киосцима), на насловној страни већинска владајућа странка објављује сценарио "два лоша убише Милоша".
И све то у жељи да напредно бирачко тело збије своје редове и не дозволи било коме другом да преузме државно кормило, које, како се већ показало и није тешко држати. Јер се, углавном све, заснива на већ поменутим "чудима и чудесима". А чега је ових дана, изгледа, више него икад.
"Само чудо може да заустави наш раст", рекао је, прекјуче, актуелни премијер Вучић, обзнањујући пучанству и читавој галаксији да држава Србија у буџету има у јануару суфицит од невероватних 250 милиона евра. Што ме неодољиво подсећа на (ако се не варам), Тадићеву "еуреку" из 2008. године, према којој ће држава Србија профитирати из надолазеће светске економске кризе. Из тог периода (али и две године раније, када су чуда лансирали Коштуница и Динкић), потичу "швајцарски кредити", који су више од 20 хиљада породица у овој држави начинили финансијским робљем. Које и овој напредњачкој власти, узалуд, покушава да објасни да не траже да неко други уместо њих плаћа њихове кредите, већ да "челична дама" наше државне банке, у складу са својим овлашћењима, треба и мора да "ухвати за уши" и натера банке да престану са зеленашењем.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Не треба бити економски стручњак (већ само пажљиви проматрач) па регистровати чињенициу да светска економија, поново, улази у један турбулентан период, што, осим пада цена нафте, већ увелико говори и  пад цена у области црне и обојене металургије.
А мислим да није потребно, посебно, подсећати да нас "жуља" и једно и друго. Јер, поред чуда (које се није десило, мада га је Вучић најављивао) са Железаром Смедерево, премијер је слично чудо најављивао пре нешто више од годину дана у Бору. Сада, само годину дана касније, не да више нема никаквих чуда, већ премијер злослутно најављује да би "затварање РТБ Бор био колапс источне Србије".  Овако суморна предвиђања могућег економског сценарија за "наше мало чудо", у великој мери су у супротности са оним што је (тада као мандатар), у свом историјском експозеу (чије је читање трајало пуна три сата), говорио Александар Вучић, апострофирајући једини индустријски гигант на истоку Србије,  у коме је, садашњи премијер, једини проблем видео у "лошем менаџменту".
Али, вратимо се на "историјски" суфицит у државној каси...
Они који се добро разумеју у економију (а у које не убрајам себе), знају да тај финансијски ефекат није настао због натприродних чуда ове владе. Чак и уз помоћ здраве логике може се доћи до закључка да из државне касе нешто није плћено, па се зато толики новац и нашао на "државном рачуну". (Нечим слично би могао да се похвали свако ко би на рачуну чувао читаву плату, али да истовремено, није платио струју, грејање и остале обавезе).
У супротном, уколико ова држава има толики новац са којим не зна шта ће да ради било би добро да размисли о враћању онога што је до сада отела од својих грађана. Или да плати дуговања онима којима је остала дужна у претходним годинама транзиције. А један од тих примера, са бившим радницима из Ниша (за које, ни ова власт нема разумевања), актуелизован је поново ових дана.
Такође, уколико у државној каси, неким чудом, има вишка пара, крајње време би било да држава почне озбиљно да размишља о улагању новца у лечење тешко оболеле деце, чији родитељи једини спас виде у прикупљању новца посредством друштвених мрежа или слањем SMS порука. А да и не помињемо поражавајуће и понижавајуће податке да у овој земљи, још увек, премного деце "живи у сузама", јер је (према званичним подацима), њих 400 хиљада, на ивици беде.
И поред чињенице да није добро о овој теми говорити из личних примера, не могу а да не поменем пример из града у коме живим. Који се са проблемом школске деце која нису имала пара чак ни за ужину, суочио тек након две године акције коју је водио један раднички синдикат, у жељи да помогне деци из ових социјалних група.
Е сад, кад насупрот томе ставимо јучерашњу информацију да је Влада Србије издвојила 500 хиљада евра, које ће бити, посредством Уницефа, уплаћене за помоћ деци Сирије, неминовно се намеће питање: Да ли Србија има толико да треба да се такмичи са, економски, много јачима од себе? Или је једино важно да наш премијер, још једном убеди светску јавност да се више никада неће вратити у радикалско одело из деведесетих година, што ће потврдити и својим присуством на Донаторској конференцији, 4. фебруара у Лондону. Јер, колико сам ја могао да схватим из Танјугове информације о овој теми, акценат је стављен на то да Вучић у Лондон иде на позив немачке канцеларке, премијера Велике Британије и Норвешке, генералног секретара Уједињених нација, али и кувајтског емира.
("Премијер Србије позван је да учествује конференцији у заједничком писму британског премијера Дејвида Камерона, немачке канцеларке Ангеле Меркел, норвешке премијерке Ерне Солберг и кувајтског шеика Сабаја ел Ахмеда ел Џабера а Сабахија и генералног секретара УН Бан Кимуна.")
И поред тога што схватам потребу да се помогне деци у ратом захваћеним подручјима, нисам баш сигуран да смо ми у позицји да у томе "будемо међу првима". Далеко је разумније било да се равнамо према себи равнима, а не да, по систему нек-кошта-шта-кошта, на овај начин, "перемо" нечије личне биографије.
У сваком случају, тај одлазак премијера Вучића у Лондон, битан је и због још једног "чуда" са наше политичке сцене. А ја не могу да се отмем утиску да је, пред одлазак у Шекспирову постојбину, премијер (у том стилу) најавио још једну драму која ће се, по његовом повратку, одигравати у републичком Парламенту.
Мада је на сексистичку изјаву министра одбране, Братислава Гашића, премијер Вучић одмах реаговао рекавши да је то недопустиво, те да ће Гашић бити "смењен кад нађем решење", али и да је "Гашић већ смењен, само не формално", ни у овом случају није могло да прође без "чуда". Јер након најновијег развоја догађаја никоме није јасно да ли је или не Гашић смењен "до краја јануара", како је премијер најављивао. Али је сасвим сигурно да ће се на ванредном заседању републичког парламента (када се премијер врати из Лондона), 5. фебруара, пред очима јавности одвијати још једна трагикомедија у режији већинског дела актуелне владајуће гарнитуре. Пошто се премијер одлучио да у Гашићевом случају не буде никакве оставке, већ да се у патрламенту (на његов предлог) иде на поступак  разрешења. И то све, како је рекао, "како би пружио прилику да га нападају".
Већ из ових најава постаје јасно да је пред овим народом још много чуда, којима ће, хтели или не, морати да присуствују, ако ни због чега другог а оно због чињенице да живе у земљи чуда.

ЦЕНА КУЛТУРЕ

Фото: Ж.Р. Драгишић

Као и ранијих година и овог 9. јануара, оживело је двориште родне куће Стевана Стојановића Мокрањца ( 1856 – 1914. ), чиме је и симболично означен дан на који се, пре 160 година, у Неготину, родио један од најпознатијих српских композитора. 

Већ по традицији, програм обележавања дана рођења музичког великана започет је полагањем цвећа на Мокрањчев споменик, у дворишту његове родне куће. И ове године, то су учинили представници локалне самоуправе, неготинских и београдских институција културе и музичких школа које носе име славом овенчаног Неготинца, као и месне заједнице Мокрање, крајинског села из кога Мокрањац води порекло.

За разлику од ранијих година, када је комплетан целовечерњи програм организован у родној кући Стевана Мокрањца, овогодишња манифестација, у част рођења неготинског великана, због најављеног реновирања овог простора, настављена је на Малој сцени Дома културе, односно неготинског биоскопа. 

До пре пет година (када сам био активан дописник неких дневних листова), сваког 10. јануара, био сам суочен са ових петнаестак редова текста, или, око, 900 карактера, у покушају да, о овом догађају, известим (за културу заинтересовану) јавност Србије. Јер, то је (углавном), била "мера" коју би уредник (углавном свих) дневних новина био спреман да одвоји за културу и за нашег Мокрањца. И узалуд су била објашњења да је то заиста мало, да је потребно, макар, набројати све учеснике у програму, за шта је потребно, бар, 1200 карактера. Наравно, то никада није наилазило на разумевање, јер је за овакве теме увек недостајало новинског простора.  Али га је, у изобиљу, било за разноразне кафанске певаљке и арлаукаче на сеоским вашарима и свадбама (и чланове њихових фамилија), које су увек имале нешто много значајно да кажу, а што је нација "гутала" широм отворених очију.

Управо због тога, настављам започети текст на месту где би уредник употребио "маказе".

Резање славског колача, поводом славе Свети Стефан, обавио је Епископ тимочки господин Иларион, у саслужењу бројних свештеника овог дела Србије. Фоаје биоскопа био је премали простор да прими све Неготинце који су желели да присуствују овом чину (у коме су учествовали и функционери неготинске локалне самоуправе, али и руководство Дома културе "Стеван Мокрањац"), због чега су многи били принуђени да за то време буду на улици. 

Својим надахнутим појањем, овај чин, употпунио је неготински Хор Цркве Света Тројица, под диригентском палицом Светлане Кравченко.

Целовечерњи програм који се одвијао на подијуму Мале сцене Дома културе, започели су најмлађи учесници, чланови неготинског Дечијег хора "Вивак". Они су, уз велику помоћ својих солиста Анђеле Јованићевић, Анастасије Јовановић и Марије Радовић и уз клавирску сарадњу Кристине Ђукић, а под дирегенском палицом Александре Ђукић и Драгане Мариновић Симоновић, певали композиције најпознатијег српског композитора.

Диригенткиња Црквене певачке дружине "Бранко" из Ниша, Сара Цинцаревић, уз помоћ музиколошкиње, професорке др Соње Маринковић, представила је DVD, који је овај хор урадио на музику Стевана Стојановића Мокрањца.

Соња Маринковић, у улози уредника 17. броја научног музичког часописа "Мокрањц" и аутора допуњене монографије "Педесет година Мокрањчевих дана", заједно са покретачем часописа "Мокрањац", Новом Томићем и др Бранком Радовић, селекторком "Мокрањчевих дана", учествовала је у представљању ове две публикације.

Добар уметнички програм поводом обележавања 160 година од рођења Стевана Стојановића Мокрањца, употпунили су и млади пијанисти Александар Раос (Ниш), Катарина Рувидић (Београд) и Ненад Живојиновић (Београд). Претпостављам да ми нико неће замерити што ћу (упркос скромном музичком знању), дозволити себи да констатујем како је ово троје младих пијаниста маестрално свирало Шопена ("Фантазија" опус 49 у еф молу), Василија Мокрањца ("Одјеци") и Листа ("Мефисто валцер"). Очигледно је да је тако мислила и већина публике, која је ове младе музичке наде Србије поздрављала дуготрајним аплаузима.

А претпостављам да би млади уметници нешто одсвирали и на бис, да у сали биоскопа није било толико хладно, да су се, вероватно и публика и извођачи утркивали ко ће пре изјурити из ледене сале. Наравно, та хладноћа "иде на душу" организаторима манифестације, који, претпостављам нису једини кривци, већ су и они били принуђени да штеде на грејању, а у складу са насловом овог текста и општег стања у друштву у коме је култура на последњем месту, сматрајући да је цена за културне догађаје увек превисока.

Али, уколико су "осећај хладњоће" организатори могли и да "поделе" са неким (код кога је буђелар), неоправдана гужва која је владала на церемонији резања славског колача, која је одржана у фоајеу биоскопа, пада искључиво на терет организатора, Дома културе "Стеван Мокрањац". Из простог разлога јер је могло све то да се организује у сали биоскопа, где би и учесницима у церемонији и присутној публици било много пријатније.

Морам да признам да сам (не очекујући), током промоције "допуњеног" издања монографије "Педесет година Мокрањчевих дана", доживео личну сатисфакцију коју је изнела селекторка Фестивала др Бранка Радовић. Констатујући да се са овом монографијом "мало пожурило", што је и мој став изнет у тексту,  објављеном у сусрет претходних "Мокрањчевих дана". Подсећања ради, у том тексту, између осталог, писао сам да је ову монографију требало представити тек током овогодишњег Фестивала, јер би тек тада била комплетна, али и одговарала  свом називу. Овако, имам утисак, да је, оно што је недостајало монографији, а односи се на дешавања на јубиларним 50. Мокрањчевим данима, само "налепљено", при чему је, у односу на остатак, употребљено претерано много фотографија са прошлодишњих догађаја, што нарушава "равнотежу" монографије. Да је она рађена како је требало (након завршетка 50. Фестивала), ауторка би имала много више времена да комплетан материјал много равномерније  "упакује". Брзоплетост у штампању првог издања монографије, наводи ме на помисао да је, прошле године, читав посао беспотребно убрзан како би, у овим турбулентним политичким временима, нечије име остало уписано "за сва времена".

А кад смо већ код анализе онога о чему сам писао у једном од претходних текстова, треба се присетити и текста који сам објавио након прошлогодишњих "Мокрањчевих дана" у коме сам се бавио колотечином која је, како изгледа, захватила многе сегменте у вези са овом манифестацијом.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Између осталог, моја примедба је била да се, током "Мокрањчевих дана", недовољно пажње, посвећује простору централног градског парка у коме се налази Мокрањчева биста. У вези са тим је и моја примедба везана за "зимску" манифестацију у част Мокрањцу, односно, обележавању годишњице његовог рођења. Јер, организатори никако да се "сете" да би било лепо да се одређена пажња посвети и овом обележју које краси Мокрањчев родни град. И за то није потребно издвајати нека посебна средства. Довољно би било договорити са комуналним предузећем да се направи једна стаза у снегу (ако снега има као ове године) и да се у подножју бисте положи један од многобројних букета цвећа који се полажу на споменик Мокрањцу у дворишту његове родне куће. 

А искрено се надам да би, уколико то постане пракса, неко схватио да, на постаменту ове бисте, треба исправити "проблематичну" (1855.) годину рођења Стевана Стојановића Мокрањца. Или, да крене у иницијативу за повратак на тадашње рачунање времена. Да не збуњујемо оне који дођу у Мокрањчев град.

А Н К Е Т А

Анкета: Илустрација

Анкета (лат. inquisita / фр. еnquête - истрага, истраживање) је збирни назив за скуп поступака који подразумевају организацију, прикупљање и анализирање изјава људи како би се сачинили статистички подаци о њиховим ставовима, мишљењима и интересима, као темељу за потребе социолошког или неког другог истраживања.

Анкете се користе да би се сазнало мишљење људи о разним социјалним или политичким питањима. Изјаве учесника анкете подстичу се пажљиво одабраним питањима, која треба да буду једноставна, јасна, недвосмисљена и несугестивна. Питања се могу поставити писмено, помоћу штампаног упитника, или усмено, путем интервјуа. Питања се не постављају било коме, већ пажљиво изабраном узорку испитаника који мора бити репрезентативан за популацију која се проучава. Евидентирани одговори испитаника, на крају се обрађују различитим поступцима статистичке анализе.

Квалитет анкете је ограничен, јер сазнања која нам она може дати зависе од искрености испитаника и од њихове способности да одговоре на постављена питања. Ипак, уколико је анкета добро припремљена, уз добро конципиран и састављен упитник, репрезентативан узорак испитаника и уз конкретно прикупљање и стручну анализу, анкетом се може доћи до корисних података.

У новије време, са већом применом Интернета, све више се примењује електронско испитивање о многим питањима. Међутим, пошто овакав вид истраживања, веома често раде нестручне особе, јасно је да су и резултати таквих анкета веома упитни.

У свом претпоследњем тексту у 2015. години, писао сам о теми у чијој основи је једна (или више - у зависности како се посматра) анкета, као саставном делу теме која је од изузетног значаја за једну локалну средину, каква је и ова неготинска.

И, као што сам у том тексту и претпоставио, анкета коју је неко замислио и дефинисао као саставни део пројекта „Замена светиљки на постојећем систему јавног осветљења на територији општине Неготин“ уклоњена је са насловне стране општинског сајта и смештена у део који носи назив: „раније анкете“. И то без икаквог објашњења и образложења. Дакле, како се (без посебне припреме, без елементарних података о томе чему ће служити и колико ће трајати) појавила, тако је и уклоњена. Но то није једини проблем у вези са њом.

Чињеница је да је, у свим текстовима на општинском сајту који су обрађивали ову тему, направљена тотална збрка у вези са тим да ли ће се мењати сијалице или светиљке, мада је, код ова два појма, у питању значајна и техничка и финансијска разлика. Осим тога (а то генерално важи за већину текстова на општинском сајту), упадљива је потпуно погрешна примена ћириличне верзије скраћенице назива осветљења о коме је реч. При чему мислим да овде није уобичајена грешка (која се појављује у многим текстовима на општинском сајту када се конвертују текстови из латинице у ћирилицу), већ да се просто није водило рачуна да је у питању страна скраћеница, коју је (по нашем важећем правопису) препоручљиво писати у изворном облику (језика из кога је преузета), јер је (исправна) ћирилична скраћеница компликована за изговор (али и писање).
Дакле, пошто се овде ради о LED светиљкама, које чини више LED диода, односно, такозваних, "светлећих диода" чија је скраћеница настала из своје изворне, енглеске, варијанте (Light-emiting diode), јасно је због чега није прихватљива варијанта ћириличне скраћенице (ЛЕД) која је, на општинском сајту, бесомучно коришћена у свим текстовима на ову тему. Осим тога, у поменутим текстовима, погрешно је (много пута) наведено да се ради о сијалицама. Наравно, постоје и LED сијалице, али је, у овом случају, исправно писати (и говорити) о замени постојећег осветљења, LED осветљењем. Самим тим, ни постављена питања нису коректна, јер се не ради о замени "постојећих сијалица новим ЛЕД светиљкама".
Конфузија у вези са анкетом могла је да се наслути већ на самом почетку јер је обавештење о њој, на званичном општинском сајту, угледало светло дана 16. новембра 2015. године, мада, као што се може видети, она носи недељу дана „млађи“ датум. Анкета је започета са, укупно, седам питања (ваљда због нумеролошког значења овог броја), мада, оно последње (које ће- како се касније испоставило – постати кључно), уопште није нумерисано. Дакле, анкета са седам питања, која су означена са шест бројева!

Илустрација: www.negotin.rs

Бесмисао поменуте анкете, која је, по систему „пљуни, па залепи“, нашла своје место на званичном општинском сајту, најбоље се види на примеру првих шест питања и „историјским“ одговорима који су добијени као крајњи резултат.

Али, како не волим да своје ставове заснивам на произвољностима, за оне који нису имали прилику да "уживају" у тим истраживачким бисерима неготинске локалне самоуправе, одлучио сам да на овом месту представим списак понуђених питања (у изворном облику):  

1. Да ли знате шта је ЛЕД осветљење?

2. Да ли користите ЛЕД осветљење у Вашем домаћинству?

3. Да ли има ЛЕД осветљења у Вашем окружењу?

4. Да ли сте упознати са пројектом инсталирања ЛЕД светиљки у оквиру система јавне                   расвете општине Неготин?

5. Да ли сматрате да је корисно заменити постојеће сијалице новим ЛЕД светиљкама?

6. Да ли сматрате да МЗ чији су становници у највећем проценту поштовали своје пореске            обавезе треба да имају приоритет у постављању нове ЛЕД расвете?

7. (ненумерисано питање - прим.аутора) Које од локација сматрате приоритетним за                   постављање нових ЛЕД светиљки?

У анкети је (одговорима) на првих шест питања учествовало од двоје до петоро (претпостављам) грађана општине Неготин, док је одговоре на седмо (ненумерисано) питање, дало 130 грађана!

Занимљиво је да свих петоро анкетираних "знају" одговор на прво питање, као и да троје (од укупно петоро), користи ЛЕД осветљење у сопственом домаћинству (питање 2), али и да у одговору на треће питање учествује само двоје анкетираних (који тврде да немају ЛЕД осветљење у свом окружењу)! У даљем току анкете, на питање 4 учествује само двоје грађана - који су упознати са пројектом, док у петом питању учествује троје (који дају потврдан одговор), али је само двоје учесника у шестом питању подељено у мишљењу. По свему судећи, то је пародија на нешто што се назива анкетом.

Илустрација: www.negotin.rs

И сад долазимо до најзанимљивијег дела анкете, односно до седмог питања (а можда и није јер нема тај број), које је постало кључно, имајући у виду да је требало да учесници у анкети дају одговор "Које од локација сматрате приоритетним за постављање нових ЛЕД светиљки"? (У оригиналном питању на сајту нема знака питања, али претпостављам да треба да постоји). Као понуђене одговоре аутор (или аутори) анкете, дао је шест могућих локација (главне саобраћајнице у граду- центар града - центар села - школска дворишта - круг болница/испред сеоских амбуланти и окружење туристичких атракција). 
Нисам сигуран да ли ће и чему моћи да послужи ова анкета (која је - подсећања ради - саставни део пројекта), али не верујем да она може да буде схваћена на озбиљан, аналитичан и истраживачки начин. Најпре због тога што нема смисла да се грађани заваравају могућношћу да ће сами учествовати у одређивању "приоритетних локација" за уградњу LED светиљки, уколико се у самом тексту о  поменутој анкети, наводи податак да се зна да у општини Неготин, од укупно 5.976 ( светиљки које треба заменити), постоји 1.185 "приоритетних". Дакле, уколико се знају "приоритети", знају се и њихове локације.
Осим тога, пре почетка анкете, било је неопходно утврдити колико ће она трајати (временски или бројчано). А изнад свега, било је неозбиљно да се за овакву врсту пројекта (чија је почетна вредност  250.000 евра) одабере анкета посредством Интернета, имајући у виду да у таквој анкети није могуће задовољити неке елементарне услове (као што су број анкетираних у сеоским и градској средини, соцјалну, старосну, образовну структуру анкетираних...). 
Неуспех анкете који се огледа у резултатима првих шест анкетних питања, није надокнађен ни "пуштањем магле", са привидно великим бројем учесника у седмом (ненумерисаном) питању. Јер се код овакве врсте испитивања тачно зна колики проценат становника (од укупног броја - и из сеоских и из градске средине), у односу на укупан број становника, треба да учествује у анкети да би она могла да пружи неке валидне податке. Зато оваква истраживања (поготову код овако великух пројеката) не треба да раде аматери већ професионалци (у овом тренутку се сетих једног од најуспешнијих у овој области - Срећко Михајловић).
Ако проценте дате у графикону ненумерисаног питања (вероватно 7), заменимо бројкама, добићемо много занимљивије податке: приоритет у осветљењу главних саобраћајница у граду подржава 73 учесника у анкети, школских дворишта - 21, центра града - 20, окружења туристичких атракција - 7,  центра села - 6, а круг болнице (сеоских амбуланти) - 3.
Ако себи дам ту слободу да претпоставим да су учесници у анкети под "школска дворишта" мислили на она у граду, онда можемо доћи до податка да је, чак, 114 учесника мишљења да су "приоритетне локације" оне у граду (73+21+20). А то, процентуално, значи да је, близу, 88% испитаника из градске средине.Овоме треба додати још који проценат оних који су међу приоритетне локације убројили и "окружење туристичких атракција" и "круг болнице (сеоских амбуланти)", па се, веома лако, може доћи до закључка да је више од 90% учесника анкете који су становници града. Због чега се поставља оправдано питање: На који начин су у анкети заступљени становници 38 сеоских насеља у општини Неготин? Поготову ако се зна да у њима живи (према званичним подацима из пописа 2011. године), скоро, дупло више становника него у самом граду. А њима је (конкретно) било посвећено само једно питање. И то, према мом скромном мишљењу, веома погрешно. Јер, уколико би питали оне људе који живе ван "центра села", сигуран сам да би њима, макар подједнако, било важно да буде осветљене и улице у којима су њихове куће.