Ј О Р Г О В А Н

Фото : Ж. Р. Драгишић

Јоргован (лат. Syringa) је врста цветница која припада фамилији маслина. Распрострањен је на подручју југоисточне Европе и Мале Азије. Цвета од априла до маја, у уобичајеној, љубичастој, боји, али их има и у белој, розој, жутој, па чак и у боји труле вишње. Према легенди, јоргован је у Србију донео српски краљ Стефан Урош први Немањић (1223 - 1277), познат као Урош Велики, иначе син Стефана Првовенчаног. Као што је познато, Стефан Урош је био ожењен Јеленом Анжујском (1236-1314), мајком потоњих краљева Драгутина и Милутина, која није могла да се навикне на живот у Србији јер јој је недостајао мирис јоргована, који је у то време растао само у Француској где је она одрастала. Будући да је Стефан Урош желео да његова невеста буде срећна у држави свог мужа, он се потрудио да обезбеди саднице јоргована, па ова биљка, од тог доба, краси и све крајеве Србије. 

Три стабла јоргована на мојим фотографијама представљају доказ да ова биљка и у данашње време мења своја географска станишта, без обзира што то нема толики значај као што је то био подухват краља Стефана Уроша првог (уколико ова дивна легенда има везе са истином). 

Фото: Ж. Р. Драгишић

Наиме, пре неколико година, када сам још живео у Неготину, стицајем околности, веома често сам пролазио једном улицом која се налази на самом крају града (ако се не варам, улица се зове Старине Новака), до које се стиже Доситејевом и улицом Браће Југовића. Двориште једне од кућа у поменутој улици красило је вишегодишње стабло јоргована, који је тих дана био у пуном цвету. Испоставило се да у тој кући живи колегиница моје супруге, па је резултат тог сазнања била њена понуда да узмем "пелцер" биљке која ми се толико свидела. Тог пролећа, та мала биљка од свега неколико сантиметара нашла је свој нови дом у једном дворишту села Протопопинци, испод Видлича, на Старој планини. Сада, у мом дворишту постоје три јоргована који цветају и још три, који ће, Боже здравља, процветати наредних година. Мада никог нисам питао, претпостављам да је јоргован у мом старом крају, Неготину, већ прецветао. А овај, испод планине Видлич, сад је у пуном цвету, што ни мало не треба да чуди, јер расте на висини од око 750 метара надморске висине (мада су и временске прилике мало успориле вегетацију). У сваком случају, овим пресељењем јоргована из Неготинске Крајине на обронке Старе планине, оном старијем и раскошнијем стаблу у једном дворишту у улици Старине Новака у Неготину, на неки начин, продужен је живот. А

Фото: Ж. Р. Драгишић

различите нијансе боја јоргована које постоје у селу Протопопинци, добиле су још једну нову. Ову прелепу - неготинску.

КУЛТУРА ДИЈАЛОГА

Не верујем да ћу рећи нешто ново, уколико, на почетку овог текста, изнесем тврдњу да је интернет једно огромно и непрегледно пространство у коме се, веома лако, може залутати. Али, који (интернет), у зависности од интересовања, може послужити и као непресушан извор информација. И што је још важније, који може бити један безграничан, виртуелни, складишни простор, где се многи подаци одлажу на неодређено време. Међутим, да ли ће тако ускладиштени подаци, бити пронађени од стране неког знатижељника, пре свега, зависи  од начина претраге. Односно, од кључне речи или појма. А то, врло често значи да тражимо једно, а нађемо нешто друго. Или, како се, у овом случају, мени догодило, "терајући зеца, истерао сам вука". Наиме, трагајући за некадашњом функцијом једног, у то време, "утицајног неготинског политичара", из "ДОС корпуса", пронашао сам текст који је, у мају 2003. године, објављен у листу Република. 

У поменутом тексту, описан је један (по мом скромном убеђењеу) значајан догађај који се, 39 дана након бруталног убиства тадашњег премијера Србије, Зорана Ђинђића, крајем априла 2003. године, одиграо у Неготину.
Наиме, у организацији листа Република и Општинског одбора Грађанског савеза Србије, након Врања и Кикинде, у Неготину је настављен пројекат дијалога о улози јавности у успостављању културе дијалога.
Упркос чињеници да сам у време одржавања овог скупа, био део "грађанског активизма", као један од актера у формирању Одбора за људска права Неготин, али и Мреже одбора за људска права у Србији, као и чињенице да сам био аутор неколико пројеката који су реализовани на Самосталној телевизији Неготин (који су имали сличан циљ као и поменути), морам да признам да сам о овом догађају упознат тек ових дана, када сам на интернету пронашао поменути текст у листу Република.
У сваком случају, пошао сам од претпоставке да је веома мали круг људи упознат са детаљима овог (лично мислим) веома значајног скупа. При чему сматрам да је његов значај како због тренутка одржавања, тако и због састава учесника. Због чега ми се, неминовно, намеће питање да ли би Неготин данас (када нема медија, али ни "јавности" за било какав дијалог), као и било која варош у Србији ван Београда, била у стању да организује овакав један скуп? Мислим да не грешим уколико устврдим да би (као аксиом) одговор био негативан. Без обзира што су овакви догађаји, баш као и пре више од 13 година, поново, потребни. Јер, упркос "заглушујуће буке бубњева", који обзњањују наше "историјско" срљање у Европску унију, још увек смо далеко од елементарних демократских начела. У многим областима.
Мислим да су многи учесници овог "неготинског дијалога" (који су, претпостављам од стране организатора били позвани да у њему учествују), већ заборавили на овај догађај, будући да је од његовог дешавања протекло више од 13 година. А да и не говоримо о томе да ли је и колико већ поменута "неготинска јавност" претрпела промена. И у ком смеру.
У сваком случају, жеља ми је била да овај догађај (пошто сам на њега случајно "набасао") извучем из огромног пространства интернета, "бацајући" на њега ново светло, са намером да га, поново, актуелизујем. Свестан чињенице да ће, након неког времена, поново, нестати у пространству из кога је, на тренутак, извучен.
Наравно, у тексту који следи, а који је објавњен у листу Република (чији је главни и одговорни уредник био, сада покојни, Небојша Попов) и чији је аутор Оливија Русовац, нисам ништа мењао, осим уобичајене графичке обраде, у складу са дизајном блога Србија ван Београда.

На дневном реду јавности

Јавност у Неготину незадовољна је јер не види како ће се остварити нормална држава, нема поверење у локалну самоуправу, налази се под притиском несамосталних медија, забринута је због нетолерантне атмосфере у граду, поставља питање зашто нема лустрације

Пре почетка разговора присутнима је приказан видео-снимак разговора у Кикинди (8. фебруара). О улози јавности у успостављању културе дијалога говорио је у уводној речи магистар Мирко Петковић, инжењер и председник Општинског одбора ГСС-а. Подсетивши да је за културу потребно, као и у неговању травњака у Енглеској, "мало семена и дуга традиција које код нас нема", Петковић је изразио очекивање да локална јавност може бар да убрза неке процесе садржајним и културним дијалогом.

Драгош Ивановић је подсетио да је Република у свом 15-годишњем постојању настојала да успостави дијалог у кључним моментима - како да не дође до рата, како да се рат заустави и како да се после рата нађе пут ка нормалној држави, у чему драгоцен прилог дају представници јавности градова у Србији. Небојша Попов је резимирао догађаје у земљи у чијем се контексту води дијалог у Неготину, дан уочи обележавања 40 дана од убиства премијера Зорана Ђинђића. Данас не можемо говорити о путу ка нормалној држави на исти начин као у Кикинди, у којој је дијалог вођен 40 дана пре погибије премијера. Догодио се атентат, уследила је оштра акција власти, најављују се суђења. Колико ће то што раде полиција и правосудни органи отворити пут ка нормалној држави и прекинути стање у којем је свако могао да убија и ради што хоће, видећемо.
Колико год веровали у ефикасност полиције и правосуђа, без институција као што су Савет за борбу против корупције, Савет за социјално-економски дијалог и заиста слободних медија нећемо знати који су путеви изласка из дуготрајне владавине силе.

Привременост власти

За стварање нормалне државе потребна је стабилна власт, рекла је Драгана Кнежевић, новинарка ТВ Крајина. Нестабилна власт на републичком, а нарочито на локалном нивоу подстиче шира осећања привремености. Овде су се промениле три власти и само је прва - коју је чинио ДОС - била револуционарна. Садашња локална власт, због тога што је свесна своје привремености, не улази у радикалне промене, она чека изборе и свој крај. Стање привремености осећа се и у борби против криминала. Свака гарнитура власти доводи своје људе у привредне и друштвене делатности.

Осећање привремености снизило је праг толеранције и међу демократски оријентисаним људима тако да странке не комуницирају ни унутар себе, а ни међусобно. Локална Скупштина пружала је доказ колико је праг толеранције низак. Ако су најбољи људи дошли на власт, због чега нису успели да се договоре него су изгубили подршку грађана који су гласали за њих. Ако такви људи на локалном нивоу траже нормалну државу - онда се све љуља. Кнежевић је приметила да су после толико година живота под претходним режимом многи људи изгубили идентитет и да је проблем демократске власти неразвијен идентитет појединца. Уместо да се идентификују са колективном структуром, појединци треба да развију сопствени идентитет, што је по њеном мишљењу услов за толерантније односе и за излазак из стања привремености.
И Чедомир Казимировић, психолог, члан ДС, рекао је да се нетрпељивост у ДОС-у на републичком нивоу негативно одразила на локалну власт. Мислио сам да ће власт коју смо изабрали 2000. издржати до нових избора, рекао је Казимировић додајући да су ДС и ДСС могли да владају, али је део ДОС-а (ДСС) ушао у коалицију са претходном влашћу. То је привремено стање и не можемо очекивати никакав бољитак. Али ми немамо два живота, а морамо да чекамо нове изборе, рекао је Казимировић. Нагласио је да јавност и НВО треба више да подрже републичку власт чији је задатак да донесе устав и законе који ће нас приближити Европи, а да се оставе по страни дискусије по којој процедури треба мењати устав. Знам да та власт има грешке, али снаге овога пута морају да се концентришу на подршку новом уставу. Грађани су на сахрани Зорана Ђинђића рекли да Европа нема алтернативу, нагласио је Казимировић.

Где је Закон о лустрацији?

Миодраг Станковић, инжењер, један од оснивача ГСС, сматра да је пре свих закона требало донети Закон о лустрацији. Знам да такви закони у бившим источноевропским земљама имају мане, али је највећа мана што закона нема, рекао је. Описујући атмосферу у Неготину који, како је рекао, нема карактеристике града у културолошком смислу, Станковић је навео да се "овде јавно мнење формира зависно од тога какву политику води власт, а она је овде апсолутна. То се пресликава, преплићу се свакојаки интереси. Ви у Београду можете да бирате између 15 лекара, али овде су само два. Да не бисмо дошли у позицију да трчимо изборне кругове за оваквим и онаквим личностима, морао би да се донесе Закон о лустрацији да се зна ко може 'на црту', а ко не може. И на следећим изборима појавиће се Жике и Мике независно од тога шта су раније радили, а грађани ће их прећутно амнестирати, јер овде влада закон малих бројева. Овде влада закон 'договорили смо се да ниси крив јер нико ништа није рекао'. Лустрација јеморално питање, а то што је нема за нас је камен о врату", закључио је Станковић.

Одговорност за пропадање града

И Надица Ристић, инжењер (Г17 плус) сложила се са становиштима у вези са уставом и Законом о лустрацији. Њен пледоаје односио се на културу дијалога у вршењу власти и односу према грађанима. По њеном мишљењу, култура дијалога мора да се негује од најранијих дана. Много тога је девалвирало у друштву, па и у просвети. Ни предавачи ни родитељи не раде довољно с децом па добијамо кадрове који нису у стању да културно комуницирају и кажу нешто на леп и културан начин. У Неготину се осећа велики вакуум у погледу кадрова. Деца која се школују у Београду или Нишу не враћају се у Неготин, а остали су људи у годинама. А када почнемо да бирамо по партијској структури, испада да су сви директори из ДСС-а или слично. Долазимо у ситуацију у којој немамо шта да понудимо, привреда не ради, нема станова за младе, хемијска индустрија је пропала, кадрова нема, ни добре воље са вишег нивоа да нам се помогне, и ја сам песимиста, закључила је Надица Ристић.

Драган Радуловић, приватни предузетник који се после дуго година вратио у Неготин, одборник (ДС), рекао је: "За три године колико живим овде никако да се дефинишемо да ли смо за промене и да ли можемо да извучемо нешто позитивно из претходног периода. Уместо тога постојимо само ми". По његовом мишљењу, закон би морао да каже ко може бити одборник а ко не. Није Неготин најпоштенији град, рекао је Радуловић, али уместо да тражимо кривце, ми се окомимо на месне заједнице које једва састављају крај с крајем, а резултат је негативан. Од погибије Зорана Ђинђића нисмо у стању да рашчистимо са старим временима, рекао је, додајући да је свестан да то мора учинити сама јавност. У селима и у граду сви очекују да нешто урадимо, ми из привреде покушавамо да разговарамо са представницима општине, али одговор је "видећемо", рекао је Радуловић.

Каснији ток разговора усредсредио се на везу између нормалне државе и културе и толеранције. Тако је Мирко Петровић, говорећи о радној култури, приметио да се "проблем малих средина" преноси и на велике средине. Имамо законску регулативу која важи за све, али кад ћата тумачи, то је катастрофа. Када однесете пројекат који је начињен по европским стандардима, а помоћник министра не зна шта је то, то је синдром мале средине. И тако долазимо до питања да ли је могућа нормална држава. Ако имамо само преврате, до државе ћемо тешко доћи, а ако нас још и историчари оптерећују, то ће бити још теже. Петровић је нагласио да су култура и рад међусобно зависни појмови и да су у непосредној вези са демократијом. С Европом се не можемо интегрисати без правне регулативе, али није довољно само преписивати. Међутим, ми немамо кадрове, и хтели - не хтели, дешава нам се принудна управа јер немамо стабилну државу, закључио је Петровић.

Златица Ђорђевић, службеница (ДС), допунила је ово виђење тиме што је у обзир узела одговорност самих грађана. Када смо се определили да променимо власт нисмо размишљали како да се и сами променимо, рекла је. То не може бити само проблем власти. Ако се не супротстављамо неправилностима значи да смо део власти. Ми ту власт чинимо подршком и несупротстављањем. Жалосно је што је Ђинђић морао да оде да бисмо се ми, у малим срединама, почели да питамо колико смо сами допринели да град пропада, док омладина нема амбицију да остане, а ми немамо снаге да кажемо колико смо одговорни.
Радмило Крачуновић, инжењер (ГСС), рекао је да наше друштво пати од великог недостатка културе и толеранције, а то није од јуче. Култура почиње од куће, а то је домаће васпитање. Недостаје и радна култура и она има везе са менталитетом - а то је бежање од одговорности, те отуда и честе појаве нетрпељивости према стручњацима. Крачуновић сматра да нема ни политичке толеранције и да у странкама влада начело "ја једини". По његовом мишљењу, нетолеранцији доприносе и аналитичари који, попут социолога Слободана Антонића, сврставају део интелигенције у "мисионарску" оптужујући је за непоштовање српског националног бића.

Медији у служби власти

На културу дијалога веома много утичу медији, рекао је Милован Грбовић, инжењер и библиотекар. Знамо како је низак ниво говора раније био на телевизији и какве су бљутаве дискусије у парламенту. Грбовић сматра да медији треба да буду аналитични и да утичу на квалитет дијалога. Сећамо се како је било пријатно пратити дуел Лабуса и Коштунице, а те вечери достигнут је један нови стандард којег ће се кандидати вероватно придржавати и на следећим дуелима, рекао је Грбовић. Тиме је отворена дебата о локалним медијима. Душан Михајловић, шеф одборничке групе ДОС-реформе (ДС) и приватни предузетник, најпре је приметио да локална ТВ Крајина није преносила седницу скупштине која је трајала седам сати и на којој се расправљало о буџету. Уместо да преносе цео ток седнице, они су секли наша излагања, рекао је Михајловић. Такве седнице су у интересу грађана, али се седница није преносила јер је постојао проблем, а то је набијени буџет за плате службеника, рекао је Михајловић додавши да председник општине, потпредседник и секретар имају плату од 60 000 до 70 000 динара.

На то је Драгољуб Филиповић, заменик главног и одговорног уредника ТВК, рекао да је та ТВ од прошле године покушала да начини искорак и постане сервис грађана. Сматрали смо да свако има право да у уљудној форми каже шта има и да може да наступи на ТВ. Сачинили смо и предлог споразума о наступу на медијима и понудили га странкама, а оне су га прихватиле уз мале примедбе. Филиповић је подсетио да је сачињен и договор о округлом столу о проблемима града, али је реализацију тог пројекта омело убиство Зорана Ђинђића. Говорећи о улози ТВК за време ванредног стања, Филиповић је истакао да су новинари били на мукама. За нас је репер РТС. Све што је чињено на РТС од атентата до сада чинили смо и ми. Ако РТС није преносио скупштину, и ми смо проценили да не треба преносити локалну, али смо спремили извештај од 20 минута, рекао је Филиповић.

Драгана Кнежевић је приметила да она и њен колега Филиповић имају супротне ставове. Није смело да се догоди да нам људи, који су нам узели десет година живота, поново дођу и постану уредници. Њима су људи на митинзима викали "бандо црвена", али они прелазе преко догађаја, немају храбрости, они су "саобраћајци", они одлазе по поруке и веома се труде да не раде аналитички. Није се смело догодити да се такви врате и зато је неопходан Закон о лустрацији. У таквој ситуацији неће бити говора о закону о експропријацији, о сукобу интереса, о мафији. То људе доводи у стање чекања, јер нема информација, јер ништа не знају, а новинари реагују са страхом.

Чедомир Казимировић је приметио да Неготин, мада сиромашан у кадровима, има предност што поседује две телевизијске станице - јавно предузеће и приватну ТВ. Годинама смо имали острашћену телевизију на коју су довођене острашћене патриоте са ратишта у Вуковару и из Републике Српске. Филиповићу је репер РТС, али му је РТС била репер и раније. Са особинама какве има, Филиповићу је место иза завесе, а не место главног уредника, рекао је Казимировић и оценио да довођење Филиповића на ТВК значи исто као када би се на нову РТС вратила Татјана Ленарт. Ова телевизија и општински политичари биће сутра на Сусретима села, али ова тема их не занима, закључио је Казимировић.

Небојша Попов је приметио да, ако дође до стапања критеријума уређивачке политике, као што је то случај ТВК која се равна према РТС, то значи да се обе телевизије равнају према ономе како оне виде интерес власти и не желе да погреше. На тај начин оне одржавају мутљаг који дуго траје. Када је у јавну сферу ушао говор о лустрацији, потпредседник СРС претио је, на седници Народне скупштине коју је преносила ТВ, да ће они, када се врате на власт, спремити закон о бандерама за оне који говоре о лустрацији. О том репродуковању мутљага добронамерни мисле да је плурализам, а медији су једнаку дистанцу према свим идејама и идеологијама прогласили за врхунску професионалну врлину. 
Осврћући се на улогу насиља у нашој историји, Попов је рекао да би требало одгонетнути како је било могуће да се грађанима наметне владавина силе. Током неколико деценија говорило се да је та сила нужна у "прелазном периоду", а данас се слично говори о "транзицији". Кад год се постави питање како да из тога изађемо често се тврди да нема поузданих мерила. Странке не воде принципијелне дебате на којим мерилима почивају друштво и држава.                                                                                                                                                      Оливија Русовац

МОКРАЊАЦ И ПРИЈАТЕЉИ

Када је "најстарији дневни лист на Балкану", крајем августа, објавио најавни текст о "Мокрањчевим данима", било је сасвим јасно да једна од најстаријих и најзначајнијих музичких манифестација у Србији, ни ове године, није успела да привуче пажњу ресорног министарства.
Мада, прецизније речено, Министарство културе (и информисања) ни до сада није, претерано, имало слуха за неготински Фестивал, али су се трудили да, макар, издвоје солидна средства за њено одржавање.
Колико за Министарство културе Србије, у финансијском смислу,  вреде овогодишњи "Мокрањчеви дани" показано је почетком маја, када је објављено решење о "додели средстава за суфинансирање пројеката у области музике", према коме је Дом културе "Стеван Мокрањац" из Неготина, за организацију 51. "Мокрањчевих дана" добио, само, милион и 800 хиљада динара. Претпостављам да би, у уређеним друштвима, то био довољан разлог да се читава културна јавност "дигне на ноге", али не и код нас. На такав потцењивачки став Министарства културе реаговала је само (уколико сам пажљиво пропратио) др Бранка Радовић, селекторка "Мокрањчевих дана" 2014. и 2015. године, а сада председница Програмског савета.
"Овогодишња манифестација траје дан краће и добила је од Министарства културе дупло мање новца од прошлогодишње. Селекторка (др Соња Маринковић) је овог пута имала мала средства за програме и све је урађено на бази пријатељства, ентузијазма и личних контаката" - рекла је др Бранка Радовић.
Надам се да је свима и сасвим јасно да опстанак тако значајне манифестације као што су "Мокрањчеви дани" не треба да буде сведен на пријатељство, ентузијазам и личне контакте. То може да буде основа аматеризма, док се професионализам заснива на другачијем моделу.
Осим тога (као што сам већ у више наврата говорио и писао), мислим да је крајње време да организатори "скрешу" трајање Фестивала на три дана. Оправдања за ово су више него очигледна, али ћу их, ипак, мало појаснити. Што се тиче дужине трајања, под условом да се задржи иста количина улагања, добио би се Фестивал који би, у три дана, имао три изузетно јака и квалитетна програма. Такође, било би потребно да се Фестивал прилагоди медијима, када већ они неће Фестивалу. Јер већина медија, како штампаних тако и електронских, има посебну шему за рад током викенда. А то значи да је Фестивал, тренутно, у медијима мање заступљен и из тих разлога. Са друге стране, одвајање почетка Фестивала и натпевавање хорова, добиле би се две "јаке" медијске теме у два различита дана. И, наравно, најавну конференцију за новинаре треба, дефинитивно, из Београда преместити у Неготин, Јер, у 21. веку (који је и век информатике) нема те информације која, за јако кратко време не може да стигне до свих престоничких медија, чак и када та информација долази јужно од Бубањ потока. Осим тога, Неготин је увек имао добре новинаре, којима није проблем да, на најбољи могући начин, ову тему пласирају у медије. А да не говоримо о томе да управо неготински новинари имају најбољи осећај за Мокрањца и њему посвећен Фестивал.
Уосталом, идеја за коју се др Бранка Радовић залаже (ако се добро сећам) уназад неколико година је да Неготин постане место нашег ходочашћа, "као што је то постао аустријски град Салцбург, захвањујући Моцарту".
"Иако су се сви смејали када сам то поменула, залажем се да Неготин буде наш Салцбург, али и да се око те идеје привреда, туризам и уметност уједине. Залажем се за ту идеју код новог министра културе, јер са прошлим нисам имала никаквог контакта, за хијерархију фестивала. Не могу сви имати исти значај. Ако не дамо значај Мокрањцу и нашим композиторима који су се базирали на фолклору и наслеђу, онда остаје блато у ком се ваљамо, захваљујући естрадизацији" - каже др Бранка Радовић.
За разлику од госпође Радовић, нисам баш сигуран да ће нови министар културе (за просечно обавештеног читаоца, овде предлажем питање од милион долара - како се дотични зове?), имати значајно другачији став о Неготину и Мокрањцу, од неколицине претходних.
На то упућује оно што се могло видети и чути на овогодишњим "Мокрањчевим данима". Мада је било јако логично, да се министар културе (и информисања), Владан Вукосављевић, о коме, осим имена, на званичном сајту Министарства културе и информисања нема ни једног слова), појави на отварању ове најзначајније музичке манифестације у Србији, то се није догодило. Но, поменути министар је, ипак, био присутан на овом Фестивалу. Будући да је Александра Паладин, као водитељ церемоније отварања "Мокрањчевих дана" била принуђена да прочита његово писмо, у коме наводи да је био спречен да дође у Неготин, уз један краћи елаборат о значају Мокрањца и "Мокрањчевих дана". Лично, све ми је то деловало јако лицемерно, јер уколико је министар закључио да су Мокрањац и њему посвећена манифестација значајни за свеукупну културу Србије, требало је да се потруди да буде присутан.
Ако ни због чега другог, а оно да се, на лицу места увери у значај онога о чему је, у свом писму, изнео став присутнима, на отварању Мокрањчевих дана, али, посредством медија и васколиком грађанству Србије.
Овако, једини закључак који могу да извучем је тај да новоименовани министар културе (и информисања), више цени писану реч од музике. Јер је, само два дана касније, нашао времена да присуствује поечетку "Вуковог сабора" у Тршићу. Или, министар не воли много да се вози, пошто је Тршић, дупло ближи Београду него Неготин!?
А можда је министар културе атеиста, па му није одговарало да се суочи са толиким бројем свештеника и црквених великодостојника на отварању "Мокрањчевих дана"?
Јер, по први пут у историји "Мокрањчевих дана" (ако ме сећање не вара), традиционалну Беседу је читао један свештеник. Као и што се (по први пут у историји "Мокрањчевих дана"!) десило да неко чита Беседу у нечије име. Тако је Беседу, у име Патријарха српског Иринеја, читао епископ топлички Арсеније. Не спорећи квалитет овогодишње Беседе, морам да признам да (још увек) нисам чуо право образложење како је до ових (по први пут у историји!) околности дошло. Уз констатацију да се, неминовно, намеће питање да ли овакав приступ, можда, не отвара нека нова и историјска  решења у организацији Фестивала?
Успут, паде ми на ум да то "представничко" беседништво и није тако лоше. Јер, да се, рецимо, тога сетио наш уважени академик Љубомир Симовић, не би себе довео у ситуацију да пре тачно двадесет година, буде најурен са "Мокрањчевих дана" и из Неготина. 
Да се академик Симовић, својевремено, одлучио за такву врсту "представничког беседништва", локани политички моћници не би били у прилици да му ускрате даљи боравак у граду Стевана Мокрањца, а његово размишљање срочено у Беседу, ипак би допрло до јавности.
"Данас у овој данашњој борби за опстанак, ми осим великих жртава од свега тога нисмо имали ништа: ни циља, ни среће, ни средстава, ни вођа, ни савезника. А поготову нисмо имали памети. Можда зато што нисмо имали памети нисмо имали ни свега осталог... Ми не само да смо остали испод норми које прописује наше данашње, европско, време, него смо пали и испод оних норми које су владале у турско време, Хајдук Вељково. Међу нама нема јунака који би казао: Главу дајем, Крајину не дајем! Ми и за много мање од главе дајемо много више од Крајине. Наше данашње војводе талирима не пуне топове, него џепове... У овој мишјој рупи ништа се не чује, из ове мишје рупе ништа се не види: ни оно што је прошло ни оно што долази. Не виде се више ни они врхови ни висине с којих се отварају све већи простори и видици. Што је најгоре, ми пристајемо да оно што се може видети из ове мишје рупе признамо као цео свет, и као цео хоризонт. Све што је прогутала, ова мишја рупа је претворила у мишеве." 
Нисам баш сигуран да ли би Симовић ово и данас могао, без последица, да прочита у Мокрањчевом и Хајдук Вељковом граду.
На то упућује и чињеница да се град Неготин, односно његови политички представници, још увек, нису на адекватан начин "оправдали" за ружан гест према академику Симовићу. Управо  о томе сам писао, пре две године, подсећајући да би ова, 2016. година била права прилика за то. При томе сам имао у виду да овде многи воле  јубилеје, а ове године се навршило тачно двадесет година од оног срамног чина протеривања тадашњег беседника, академика Љубомира Симовића. Мој предлог од пре две године, био је да се академик Љубомир Симовић прогласи за почасног грађанина Неготина, чиме би му се упутила и нека врста извињења.
У сваком случају, био би то мали гест за академика Симовића, али велики за град Неготин.

П А Д Е Ж

Претпостављам да ће се многи бавити темом која је, ових дана, планетарна вест, тако да сам сасвим сигуран да одлука већине Британаца није тема за мене. Уместо тога, а у складу са називом овог Блога (Србија ван Београда), одлучио сам да напишем текст који, макар на први поглед, са поменутом темом нема никакве везе. Јер, ако имамо у виду да су Енглези, по свему судећи, поново пожелели да се "праве Енглези", што може још више да убрза националне процесе на Старом континенту, јасно је да ћемо и ми (у блиској или даљој будућности), све више морати да се "окрећемо себи". Уосталом (ако ме утисак не вара?), код нас је то "процес који траје".  На то указује и чињеница (уколико је нисам погрешно протумачио) да је интересовање већинског дела српских медија, за разлику од већине светских (а поготову оних у региону), којима је Брегзит био на првом месту, тог истог дана, било усмерено на активности бившег, садашњег и будућег премијера и његов историјски пут за Њујорк. На који премијер Вучић, из "оправданих разлога", није отишао, због чега је пропустио прилику живота да предводи групу "елитних путника", што је домаћим медијима, такође било екстремно важно. Можда и због тога што су, изгледа, због тог отказивања премијеровог историјског лета за Америку, више патили неки путници него наш неуморни премијер. Који је, веома брзо, пронашао начин да поентира на "домаћем терену" (не обазирући се на већинску одлуку Енглеза), обећавши широким народним масама да са "европског пута" скретања бити неће, осим ако га и када, заговорници другачије будућности, "победе на изборима". Што је, како сам ја закључио, одговор на изјаву доскорашњег хашког затвореника и некадашњег Вучићевог "великог учитеља", који је (ако сам добро приметио), први, на себи својствен начин, реаговао на најновија дешавања у Европској унији.

Осим тога, претпостављам да ће премијеру на том убрзаном путу у Европску унију помоћи и грађани, који ће, већ од 8. јула, имати прилику да дођу код њега, на чашицу "јутарњих разговора", од пола шест до пола девет. Једино што није саопштено да ли ће грађани, том приликом, добијати и доручак (бурек и јогурт би били сасвим примерени), али по скупштинским ценама.

У сваком случају, мислим да тај "европски курс" (са кога нећемо да скренемо), није у супротности са потребом да, као и све нације које држе до себе (на крајње позитиван начин), почнемо да мислимо о својим националним интересима. А да би у томе, у потпуности успели ваљало би да се (између осталог), више него до сада, посветимо и сопственом језику. Који смо, по свему судећи, почели да заборављамо (ако смо га, уопште, и знали!?). Уколико, у духу свеопштег економског и политичког тренда, не стигне декрет о потреби учења неког (или неколико) језика са овог нашег, евроазијског, континента.

Сигуран сам да нећу бити усамљен у мишљењу да познавање званичног, већинског језика државе у којој живимо (са подразумевајућом граматиком), није баш јача страна већини, како већинског тако и мањинских народа. Тај ниво знања у директној је сразмери са наступајућим технологијама, које, како изгледа, "инсистирају" само на информатичкој, али не и на језичкој писмености. Пошто овде износим лични став, а у нади да то неће звучати као хвалисање, морам да констатујем да све што напишем буде језички (граматички) коректно. На неки начин то је и "обавеза" проистекла из чињенице да се (ничим изазван) бавим писањем које је изложено суду (очима) јавности.

Управо због таквог личног става, није редак случај да своје текстове "дотерујем" и након објављивања уколико приметим да сам начинио неку граматичку или језикословну грешку. То је оно што ја зовем "дуг према читалачкој публици". Мотивисан ставом да није срамота признати грешку, коју у складу са тим треба и кориговати. Због таквог става према сопственим текстовима, мислим да имам право да то исто тражим и од других. Поготову ако се ради о текстовима чији су аутори "професионалци", односно људи који писањем зарађују хлеб. 

При томе, мислим да овде не постоји само проблем са класичном језичком (граматичком) писменошћу већ (у већој мери), о својеврсном немару и некој врсто језичке "запуштености". Али, на велику жалост, осим ње, постоји и технича "запуштеност". Односно, да људи који имају задатак да се баве техничким делом медија мисле да је довољно само "објавити" информацију. Без обзира како је она "упакована".

www.negotin.rs

Као пример, узећу (недавно) графички редизајнирану насловну страницу неготинског, општинског веб-сајта, на којој, међу понуђених девет нових фотографија, које представљају знамените и знаменитости Неготинске Крајине, из некох разлога, није било места за чувеног Неготинца - Ђорђа Станојевића. Или је. можда, требало да напишем Ђорђе Станојевића? У духу онога како је написано име певача  који, како изгледа, има више заслуга па се, више од месец дана, "шепури" на насловној страни неготинскг веб-сајта. Одакле се, једним кликом, отвара читава галерија фотографија са недавног, неготинског,  концерта једног од новокомпонованих идола широких народних маса.   И то све под насловом, како је главни језикословац општинског сајта то формулисао: "Концерт Ацо Пејовића". 

http://negotin.rs/vest-koncert

-aco-pejovica-3276.htm

И, управо на овом месту, чини ми се да је згодна прилика за једну дигресију. Са малим закашњењем. Али, судећи по општинском веб-сајту, још увек актуелном. 

Наиме, није ми јасно по чему је један певач који се зове Ацо (или прецизније, Александар) Пејовић, заслужио да у Неготину има "тезгу", а поводом Мајских свечаности, односно, Дана општине Неготин? Лично, о овом певачу мислим исто што и о армији новокомпонованих забављача широкох народних маса, са чијим "уметничким радом" сам се први пут суочио пре десетак година, у јавном превозу, на релацији Неготин - Београд, када је неуморно и безброј пута (очигледно је возач аутобуса био његов обожавалац),  запомагао да би дао "литар крви, обе руке", само да му (она) дође и спаси од туге. Тада нисам имао појма ко је "незнани јунак" који има за бацање литар крви и (чак!) две руке. Али, уколико се ради о тако добром певачу, који има толико публике,  која је у Неготину, "упркос невремену и јакој киши уживала у његовој музици" (како је то на општинском веб-сајту, написао главни језикословац), због чега поменути певач, није, тим поводом, одржао концерт на стадиону, уз улазнице које би се наплаћивале?  А да је, уместо овог "поклона", Неготинцима бесплатно понуђена позоришна представа "Клаустрофобична комедија", која је била на програму у понедељак, 16. маја, ове године. За коју су љубитељи позоришта морали да плате улазницу од 600 динара.

Али, то је прича за неку другу прилику, у којој би главна реч била популизам.

У овом случају, више ме интересује како је било могуће да се на општинском веб-сајту, у вези са именом поменутог певача појави једна оваква грешка? А касније, да ту и остане. У првом падежу. Номинативу. А поготову дволичност и лицемерје свих оних који су ово, сигурно, већ уочили пре мене, али, "нису хтели да се мешају".

Подсећања ради, падежи су различити облици једне речи којима се означава њихов однос према другим речима у реченици. Промена речи по падежима назива се деклинација. Именице, заменице, придеви и променљиви бројеви мењају се по падежима којих у српском језику има седам (у једнини и множини).

А како "каже" Правопис српског језика, код мушких имена, по падежима се мењају и име и презиме, док се код женских (осим у неким случајевима) мења само име. 

Конкретно, мушко име Ацо, може се мењати по првој врсти - Ацо, Аца, Ацу, Аца, Ацо, Ацом, Ацу, или по трећој - Аца. Присвојни придев је Ацов и Ацин.

Извор : Политика

А можда је кривица само до поменутог певача. Јер да је остао код свог крштеног имена Александар, претпостављам да би главни језкословац општинског веб-сајта лакше "погодио" падеж при писању наслова вести за његов концерт у Неготину.

Међутим, како сам већ у првом делу овог текста писао, грешака, на различитим веб-сајтовима, је много. Само је разлика у томе да неке од њих буду и кориговане.

Какав је случај, недавно, био у "најстаријем дневном листу на Балкану". Наиме, пре неколико дана, дневни лист "Политика", објавила је наслов: "Мирославу Мишковићу пет године затвора због утаје пореза" . Пошто је, након неколико сати (можда и након читавог дана), неко примето грешку, она је исправљена. 

А можда до ње не би ни дошло да је неко мало више водио рачуна о томе шта се објављује, а мало мање се хвалисао на тему једна и једина "Политика". А тај неко, ако није устројена другачија организација, мора да буде главни уредник. Односно, у овом случају, главна уредница - Љиљана Смајловић. Међутим, као што се могло приметити, она је имала  преча посла. Писала је похвале на "задату" тему. За мање од седам дана, написала је (чак!) два таква хвалоспева: Мека моћ "Политике" и Трг "Политика".

Дакле, "Политика" је своју грешку, релативно, брзо кориговала. А да ли ће и када неготински веб-сајт? Уосталом, можда су моја очекивања превелика. И не треба један локални веб-сајт поредити са најстаријим дневним листом на Балкану, који је почео да излази, далеке, 1904. године. Мада, остаје горак укус да су овакве грешке могуће чак и код највећих и најстаријих.

Г Л А С

Грађани Србије, који имају мало више година, сигурно се сећају времена једнопартијског система, у коме нису постојали бирачи (као данас?), него гласачи. Односно, времена када се ишло на гласање (терминолошки, али и суштински), а не на изборе, Пошто се, руку на срце, није ни могло нешто посебно бирати. Мада, могло је и тада да се нешто "протури", пошто партијски апаратчици нису били баш превише мудри. (Ту се, изгледа, није много тога променило).
Анализирајући даље термине гласање-избори, могло би се закључити да се данас бира, а не гласа. А опет, гласање, као радња, никада није изгубило на значају. Будући да се (било да је у питању варијанта из једностраначја - када се гласало - или вишестраначја - када се, наводно бира), некоме даје (или поклања) глас, Упркос чињеници да у Србији вишестраначје има традицију дужу од четврт века (грађани су ту демократску тековину, након Другог светског рата, на једвите јаде, добили 1990. године), многима је јасно да ово није држава у којој би, олако, могло да се тврди да овде грађани бирају. Некако имам утисак да, огромна већина, то демократско право и обавезу, доживљава као баласт. Није се овде "запатила" демократија на начин како је то у неким другим земљама Европе и света. Изгледа да добра већина "бирача" више воли да буду "гласачи". А, уколико се одлуче да "бирају", некако више воле да бирају оне којима демократија и није баш јача страна. Искуство нам говори да, уколико се и деси да "на мишиће" на површину исплива нека "групна демократска опција", она и нема неки век трајања. Многи се још и данас сећају анегдоте у вези са некадашњим "краљем тргова", Вуком Драшковићем, када је, деведесетих, грађанина неког села, питао да ли ће гласати за њега, а овај му одговорио: "Хоћу, кад дођеш на власт". Претпостављам да је свима јасно да неће тај никад гласати за некадашњег лидера опозиције. Односно да можда и гласа, али то сад није видљиво, као што није видљива ни странка Вука Драшковића, пошто је већ неколико година живи на апаратима, којима управља господар Србије. И тај пример јасно говори да је у Србији све пролазно, осим странака које су, деведесетих (и биквално) жариле и палиле, по бившој нам и великој и мањој, али и најмањој држави. Што потврђује да странке које почивају на једној личности а не на члановима те странке, овде "имају прођу". Истини за вољу, некада су биле у питању само две странке (које је тадашња опозиција звала "црвено-црна коалиција"), а сада су у питању три странке ("ојачане" неким "истакнутим" појединцима).
Наравно, нема се ту шта замерити. Воља народа је у сваком демократском друштву неприкосновена. Проблем је само у томе што у овој држави нису испоштовани сви сегменти демократије. При чему, у самом врху стоји чињеница да на нашем политичком небу никада није дошло до "проветравања", које је требало да обезбеди један од закона, који, на велику жалост свих грађана Србије (који имају истинита демократска уверења), ни током десетогодишњег трајања није примењен. Они који редовно читају ова моја размишљања, већ погађају да се ради о Закону о лустрацији, односно, о Закону о одговорности за кршење људских права (како се тај закон званично зове). Који је (са великим очекивањима) изгласан у јуну 2003. године, а у истом месецу, десет година касније, након што је сакупио хрпу прашине, послат у историју а да ни једном није примењен. При чему се, чак, нико није ни потрудио да оном делу народа који држе до демократских принципа, објасни како се и због чега то десило. А није да није било "кандидата" на којима је могао бити примењен. Напротив! Да је у тој деценији примењен, данас би наша политичка сцена изгледала битно другачије.
Овако, имамо горак укус да смо живели неке године "које су нам појели скакавци". И да се, од деведесетих, неке ствари никако нису промениле. Од претњи Ђорђу Балашевићу, до претњи његовој ћерки.   При чему, "Панонски морнар" говори нешто у чему се апсолутно слажемо: ако је изгустирана Демократска странка, није изгустирана демократија. Поготову што демократија у овој земљи никада није прихваћена као модел понашања и живљења. Како некад тако и сада. Због чега су, вероватно, многе јавне личности (као и деведесетих) морале да се огласе и проговоре о ономе о чему је давно требало проговорити. И тај податак потврђује да је, оно што једино успешно радимо, кретање у круг. Па нам, пред ове изборе, странке прошлости, говоре о будућности. Или да "служе народу". А и врапцима је јасно да народ служи њима да се домогну

Истиномер : Излазност на изборима

још једног мандата. При чему и Дачић и Вучић помињу фотеље, али у различитим контекстима. Што делује збуњујуће на ионако збуњен народ, а једино је ,јасно да је у питању једна интересна групација и да се то, баш, и не крије од јавности. А да би се дошло до тог циља (читај мандата!), не бирају се средства. При чему се ништа не препушта случају. Чак се, злу не требало, разматра и ситуација "ако се деси нешто непланирано". Тако ја тумачим информацију коју је саопштила Републичка изборна комисија, а према којој, постоје и изборне листе које су подржане фалсификованим потписима.  Дакле, ако се изборни резултати некоме не свиде, избори се могу и поништити. При чему ће, вероватно, бити занемарен податак да нас ови избори коштају, скоро, 60 милиона динара. А можда и више. (Што је само један од показатеља да су приче о штедњи бацање прашине у очи већ обневиделих широких народних маса. Јер, да је некоме до штедње, расписао би изборе на свим нивоима, о истом трошку. На овај начин, српски властодржац шаље јасну поруку да са овим изборима жели да оствари три циља: да "преузме" Војводину, да "задржи" Београд и да у рукама држи функцију председника државе, која ће му, кроз годину дана, служити као шаргарепа. При чему је сасвим јасно да штап већ има). Јер, то је видљиво на сваком кораку. Водећа странка у држави, облепила је читаву Србију билбордима и плакатима. А њихов лидер не силази са телевизијских канала. Толико га је да су неки клинци већ почели да запиткују родитеље "да ли чика Вучић живи у телевизору?". Изгледа да деца нису чула да ће премијер у кампањи за ове изборе учествовати само десет дана. Због тих десет дана, Дража Петровић је имао довољно материјала за још једну успешну колумну. Мада, истини за вољу, ови избори су пружили толико материјала који не би успели да обраде ни Домановић и Нушић - заједно. И то је почело оног дана када је премијер Вучић обнародовао потребу да се распишу избори, чије образложење не могу да "попију" чак ни поменута деца. А да и не говоримо о томе да је, тим поводом, народ ове државе имао прилику да посматра трансформацију Председника свих грађана у председника само неких грађана . 
И поред тога што предизборна кампања за ове изборе неће остати у посебном сећању као неке претходних година, сигуран сам да ће многи упамтити огроман број "отворених радних места" и толико камена темељаца, од којих је било могуће направити и солидан каменолом. А међу најзначајнијим "темељцима" су они који ће бити добра основица за "Икеу", "Хилтон", и по ко зна који пут - Београд на води. А да не буде превише монотоније, побринуо се министар полиције, који нас је обрадовао новом акцијом хапшења, сликовитог назива - "Скенер 2".
Колико је то успело да се "прими" код наших гласача или бирача, биће јасно за око недељу дана, а до тада, можда није лоше да се мало, сви заједно, подсетимо како смо гласали на претходним изборима. 
Можда ће то бити и најбоља припрема за оно што нас очекује 24. априла, односно за једанаесте по реду парламентарне изборе, од обнове вишестраначја, 1990. године. При чему треба знати и то да смо од тада, на биралишта изашли само три пута у редовној процедури, а чак седам пута на ванредне изборе, какви ће бити и осми пут ови у недељу, 24. априла 2016. године.
У трци за једно од 250 места у републичком парламенту, биће три хиљаде и двеста седамдесет кандидата, о чијој судбини, теоретски, одлучује 6.737. 808 грађана. Међутим, овај податак о броју гласача или бирача, морамо узети са извесном резервом, пошто се на сајту Истиномера  појављују и нешто другачији подаци: "Према најсвежијим подацима Министарства државне управе и локалне самоуправе, у бирачки списак у Србији уписано је 7.000.095 бирача, док је пре две године, пред ванредне парламентарне изборе у списку било 6.765.998 пунолетних грађана. Дакле, број гласача за две године повећао се за 234.097. Чињеница да се број уписаних бирача готово поклапа са бројем становника Србије (7.186.862) по попису из 2011, објашњава се, углавном, тиме да разлику између броја пунолетних грађана и број уписаних у бирачки списак чине држављани Србије који живе у иностранству."

Фонтана у Неготину - април 2015.
(исто као и у априлу 2016.)

А оно што је сасвим извесно и тачно је податак да се Неготин налази у групи градова у којима овог 24. априла неће бити локалних избора (Београд, Зајечар, Аранђеловац, Бор, Врбас, Косјерић, Лучани, Мионица, Мајданпек, Ковин, Медвеђа, Оџаци и Пећинци), јер су у њима у периоду између 2013. и 2015. године одржани ванредни локални избори.
Можда је то разлог што у Неготину, још увек није прорадила фонтана у центру града, која, по свему судећи, поставља нове рекорде по броју дана када није била у функцији.
У сваком случају, грађани Неготина и Београда, Зајечара, Аранђеловца, Бора, Врбаса, Косјерића, Лучана, Мионице, Мајданпека, Ковина, Медвеђе, Оџака и Пећинаца имају једну бригу мање. Они не морају да размишљају коме ће дати свој глас на локалу, а за случај да нису упамтили ко се нада њиховом гласу за улазак у републички Парламент, предлажем да добро прочитају листу у прилогу.

1."Александар Вучић - Србија побеђује"

2."За праведну Србију - Д С  (Нова, ДСХВ, ЗЗС)"

3."Ивица Дачић - С П С, Ј С - Драган Марковић Палма"

4."Др Војислав Шесељ - С Р С"

5."Двери -Д С С - Санда Рашковић Ивић-Бошко Обрадовић"

6.Листа Савеза војвођанских Мађара - Иштван Пастор.

7."Борис Тадић-Чедомир Јовановић

   -Савез за бољу Србију-ЛДП-ЛСВ-СДС"

8."Муамер Зукорлић - Бошњачка 

    демократска заједница Санџака"

9."СДА Санџака-др Сулејман Угљанин"

10."За слободну Србију - Заветници - Милица Ђурђевић"

11.Листа "Група грађана за препород Србије 

    - проф. др Слободан Комазец"

12."Руска странка - Слободан Николић"

13."Републикасна странка

     -Републиканус парт-Никола Сандуловић"

14."Српско руски покрет - Слободан Димитријевић"

15."Левица Србије - Борко Стефановић"

16."Дијалог- млади са ставом - Станко Дебељаковић"

17."Доста је било" Саша Радуловић

18."Партија за демократско деловање-Ардита Синани"

19."Зелена странка"

20."У инат -сложно за Србију - Народни савез".

А Н К Е Т А

Анкета: Илустрација

Анкета (лат. inquisita / фр. еnquête - истрага, истраживање) је збирни назив за скуп поступака који подразумевају организацију, прикупљање и анализирање изјава људи како би се сачинили статистички подаци о њиховим ставовима, мишљењима и интересима, као темељу за потребе социолошког или неког другог истраживања.

Анкете се користе да би се сазнало мишљење људи о разним социјалним или политичким питањима. Изјаве учесника анкете подстичу се пажљиво одабраним питањима, која треба да буду једноставна, јасна, недвосмисљена и несугестивна. Питања се могу поставити писмено, помоћу штампаног упитника, или усмено, путем интервјуа. Питања се не постављају било коме, већ пажљиво изабраном узорку испитаника који мора бити репрезентативан за популацију која се проучава. Евидентирани одговори испитаника, на крају се обрађују различитим поступцима статистичке анализе.

Квалитет анкете је ограничен, јер сазнања која нам она може дати зависе од искрености испитаника и од њихове способности да одговоре на постављена питања. Ипак, уколико је анкета добро припремљена, уз добро конципиран и састављен упитник, репрезентативан узорак испитаника и уз конкретно прикупљање и стручну анализу, анкетом се може доћи до корисних података.

У новије време, са већом применом Интернета, све више се примењује електронско испитивање о многим питањима. Међутим, пошто овакав вид истраживања, веома често раде нестручне особе, јасно је да су и резултати таквих анкета веома упитни.

У свом претпоследњем тексту у 2015. години, писао сам о теми у чијој основи је једна (или више - у зависности како се посматра) анкета, као саставном делу теме која је од изузетног значаја за једну локалну средину, каква је и ова неготинска.

И, као што сам у том тексту и претпоставио, анкета коју је неко замислио и дефинисао као саставни део пројекта „Замена светиљки на постојећем систему јавног осветљења на територији општине Неготин“ уклоњена је са насловне стране општинског сајта и смештена у део који носи назив: „раније анкете“. И то без икаквог објашњења и образложења. Дакле, како се (без посебне припреме, без елементарних података о томе чему ће служити и колико ће трајати) појавила, тако је и уклоњена. Но то није једини проблем у вези са њом.

Чињеница је да је, у свим текстовима на општинском сајту који су обрађивали ову тему, направљена тотална збрка у вези са тим да ли ће се мењати сијалице или светиљке, мада је, код ова два појма, у питању значајна и техничка и финансијска разлика. Осим тога (а то генерално важи за већину текстова на општинском сајту), упадљива је потпуно погрешна примена ћириличне верзије скраћенице назива осветљења о коме је реч. При чему мислим да овде није уобичајена грешка (која се појављује у многим текстовима на општинском сајту када се конвертују текстови из латинице у ћирилицу), већ да се просто није водило рачуна да је у питању страна скраћеница, коју је (по нашем важећем правопису) препоручљиво писати у изворном облику (језика из кога је преузета), јер је (исправна) ћирилична скраћеница компликована за изговор (али и писање).
Дакле, пошто се овде ради о LED светиљкама, које чини више LED диода, односно, такозваних, "светлећих диода" чија је скраћеница настала из своје изворне, енглеске, варијанте (Light-emiting diode), јасно је због чега није прихватљива варијанта ћириличне скраћенице (ЛЕД) која је, на општинском сајту, бесомучно коришћена у свим текстовима на ову тему. Осим тога, у поменутим текстовима, погрешно је (много пута) наведено да се ради о сијалицама. Наравно, постоје и LED сијалице, али је, у овом случају, исправно писати (и говорити) о замени постојећег осветљења, LED осветљењем. Самим тим, ни постављена питања нису коректна, јер се не ради о замени "постојећих сијалица новим ЛЕД светиљкама".
Конфузија у вези са анкетом могла је да се наслути већ на самом почетку јер је обавештење о њој, на званичном општинском сајту, угледало светло дана 16. новембра 2015. године, мада, као што се може видети, она носи недељу дана „млађи“ датум. Анкета је започета са, укупно, седам питања (ваљда због нумеролошког значења овог броја), мада, оно последње (које ће- како се касније испоставило – постати кључно), уопште није нумерисано. Дакле, анкета са седам питања, која су означена са шест бројева!

Илустрација: www.negotin.rs

Бесмисао поменуте анкете, која је, по систему „пљуни, па залепи“, нашла своје место на званичном општинском сајту, најбоље се види на примеру првих шест питања и „историјским“ одговорима који су добијени као крајњи резултат.

Али, како не волим да своје ставове заснивам на произвољностима, за оне који нису имали прилику да "уживају" у тим истраживачким бисерима неготинске локалне самоуправе, одлучио сам да на овом месту представим списак понуђених питања (у изворном облику):  

1. Да ли знате шта је ЛЕД осветљење?

2. Да ли користите ЛЕД осветљење у Вашем домаћинству?

3. Да ли има ЛЕД осветљења у Вашем окружењу?

4. Да ли сте упознати са пројектом инсталирања ЛЕД светиљки у оквиру система јавне                   расвете општине Неготин?

5. Да ли сматрате да је корисно заменити постојеће сијалице новим ЛЕД светиљкама?

6. Да ли сматрате да МЗ чији су становници у највећем проценту поштовали своје пореске            обавезе треба да имају приоритет у постављању нове ЛЕД расвете?

7. (ненумерисано питање - прим.аутора) Које од локација сматрате приоритетним за                   постављање нових ЛЕД светиљки?

У анкети је (одговорима) на првих шест питања учествовало од двоје до петоро (претпостављам) грађана општине Неготин, док је одговоре на седмо (ненумерисано) питање, дало 130 грађана!

Занимљиво је да свих петоро анкетираних "знају" одговор на прво питање, као и да троје (од укупно петоро), користи ЛЕД осветљење у сопственом домаћинству (питање 2), али и да у одговору на треће питање учествује само двоје анкетираних (који тврде да немају ЛЕД осветљење у свом окружењу)! У даљем току анкете, на питање 4 учествује само двоје грађана - који су упознати са пројектом, док у петом питању учествује троје (који дају потврдан одговор), али је само двоје учесника у шестом питању подељено у мишљењу. По свему судећи, то је пародија на нешто што се назива анкетом.

Илустрација: www.negotin.rs

И сад долазимо до најзанимљивијег дела анкете, односно до седмог питања (а можда и није јер нема тај број), које је постало кључно, имајући у виду да је требало да учесници у анкети дају одговор "Које од локација сматрате приоритетним за постављање нових ЛЕД светиљки"? (У оригиналном питању на сајту нема знака питања, али претпостављам да треба да постоји). Као понуђене одговоре аутор (или аутори) анкете, дао је шест могућих локација (главне саобраћајнице у граду- центар града - центар села - школска дворишта - круг болница/испред сеоских амбуланти и окружење туристичких атракција). 
Нисам сигуран да ли ће и чему моћи да послужи ова анкета (која је - подсећања ради - саставни део пројекта), али не верујем да она може да буде схваћена на озбиљан, аналитичан и истраживачки начин. Најпре због тога што нема смисла да се грађани заваравају могућношћу да ће сами учествовати у одређивању "приоритетних локација" за уградњу LED светиљки, уколико се у самом тексту о  поменутој анкети, наводи податак да се зна да у општини Неготин, од укупно 5.976 ( светиљки које треба заменити), постоји 1.185 "приоритетних". Дакле, уколико се знају "приоритети", знају се и њихове локације.
Осим тога, пре почетка анкете, било је неопходно утврдити колико ће она трајати (временски или бројчано). А изнад свега, било је неозбиљно да се за овакву врсту пројекта (чија је почетна вредност  250.000 евра) одабере анкета посредством Интернета, имајући у виду да у таквој анкети није могуће задовољити неке елементарне услове (као што су број анкетираних у сеоским и градској средини, соцјалну, старосну, образовну структуру анкетираних...). 
Неуспех анкете који се огледа у резултатима првих шест анкетних питања, није надокнађен ни "пуштањем магле", са привидно великим бројем учесника у седмом (ненумерисаном) питању. Јер се код овакве врсте испитивања тачно зна колики проценат становника (од укупног броја - и из сеоских и из градске средине), у односу на укупан број становника, треба да учествује у анкети да би она могла да пружи неке валидне податке. Зато оваква истраживања (поготову код овако великух пројеката) не треба да раде аматери већ професионалци (у овом тренутку се сетих једног од најуспешнијих у овој области - Срећко Михајловић).
Ако проценте дате у графикону ненумерисаног питања (вероватно 7), заменимо бројкама, добићемо много занимљивије податке: приоритет у осветљењу главних саобраћајница у граду подржава 73 учесника у анкети, школских дворишта - 21, центра града - 20, окружења туристичких атракција - 7,  центра села - 6, а круг болнице (сеоских амбуланти) - 3.
Ако себи дам ту слободу да претпоставим да су учесници у анкети под "школска дворишта" мислили на она у граду, онда можемо доћи до податка да је, чак, 114 учесника мишљења да су "приоритетне локације" оне у граду (73+21+20). А то, процентуално, значи да је, близу, 88% испитаника из градске средине.Овоме треба додати још који проценат оних који су међу приоритетне локације убројили и "окружење туристичких атракција" и "круг болнице (сеоских амбуланти)", па се, веома лако, може доћи до закључка да је више од 90% учесника анкете који су становници града. Због чега се поставља оправдано питање: На који начин су у анкети заступљени становници 38 сеоских насеља у општини Неготин? Поготову ако се зна да у њима живи (према званичним подацима из пописа 2011. године), скоро, дупло више становника него у самом граду. А њима је (конкретно) било посвећено само једно питање. И то, према мом скромном мишљењу, веома погрешно. Јер, уколико би питали оне људе који живе ван "центра села", сигуран сам да би њима, макар подједнако, било важно да буде осветљене и улице у којима су њихове куће.