К А Н Д И Д А Т ( И )

Томислав Николић и Александар Вучић

Када је у уторак, после подне, обелодањена информација да ће кандидат Српске напредне странке (а вероватно и читавог блока владајуће Коалиције), према одлуци Председништва СНС, бити Алексанар Вучић, мени су, са разних страна, почеле да стижу честитке. Као резултат онога о чему сам говорио скоро годину дана.

А имајући у виду да сам, недавно, на овом месту о томе писао, нема потребе да се на тај сегмент враћам.

Међутим, упркос мом добром предвиђању да ће (још увек) актуелни премијер постати кандидат (највеће, из Коалиције владајућих странака), на предстојећим председничким изборима, нисам очекивао да ће се од тога направити ситуација каква се може видети у некој од многобројних телевизијских сапуница. Јер та, наводна, неизвесност у вези са тим да ли ће, или не, човек који у Србији одлучује о свему и свачему, подржати свог политичког оца за још један председнички мандат, била је, мени бар, толико наивна да ми је личила на дечију игру.

У једном тренутку сам чак пожелео да дам предлог да овај народ, још једном, помогне напредњацима, тако што би се организовала наградна игра у којој би се грађани Србије изјашњавали ког кандидата ова странка треба да "понуди" народу. Нешто као ова наградна игра "Узми рачун и победи". Али, пошто сам видео да владајуће странке ни наградну игру нису у стању да организују а да негде нешто не зашкрипи,  нисам се усудио да обнародујем тај предлог. Убрзо се показало да сам био у праву. Јер, по свему судећи, напредњаци ће имати довољно свог, унутарстраначког циркуса, да им још један у виду наградне игре није ни потребан.
Монолитно јединство које је Председништво СНС показало у уторак после подне, само дан касније, како изгледа, почело је да показује прве пукотине. Које су, истини за вољу, већ дуго биле видљиве и онима који "кубуре" са видом, упркос чињеници да су "кадрови задужени за крпљење", трошили све више и материјала и времена, како би све изгледало складно и идилично. Сада је већ и голим оком видљиво да су "пукотине" биле много веће.

Али је и "улог" био много већи. Пошто је, по свему судећи, јучерашња одлука (монолитног) Председништва СНС, "погодила достојанство" (још увек) председника Србије, Томислава Николића, који то и није могао да сакрије у "свечаном" говору поводом Дана државности. Претпостављам да је, управо то, био један од разлога да донесе одлуку о кандидаури за још један председнички мандат. Вероватно да почасти себе за свој 65. рођендан.Тако да, уколико се покажу као тачне информације које су (као још увек незваничне), пренели неки медији, велика је вероватноћа да ћемо, овог пролећа, имати не само предизборну, већ и изборну сапуницу.

А уколико се та "новинарска нагађања" покажу као тачна, очигледно је да ће и највећу владајућу странку задесити "амеба синдром", који је до сада захватио углавном све странке на политичкој сцени Србије. Или, да будем прецизнији, у том случају ће уследити још једно "цепање", овога пута најбројније и најутицајније странке у Србији. 

Које је, бар како је мени изгледало, "најављено" и пре но што је била саопштена "монолитна одлука" Председништва ове странке да ће "њихове боје" на предстојећим председничким изборима бранити "једини могући кандидат". Ја сам ту "најаву" наслутио из изјаве садашњег председника, на основу начина како је новинарима одговорио на питање ко ће бити председнички кандидат напредњака на предстојећим изборима. А да све то није било случајно, треба се подсетити и шта је "председник свих грађана" изјавио пре само седам дана. У том, помало загонетном, обраћању јавности (уколико су то медији прецизно пренели, или добро разумели надахнутог председника), испада да "постаје јасно да је он препрека некима са Запада да у Србији остваре своје интересе". 

Оно што мени тада није било баш најјасније, а тек сада добија на значају је да ли то значи да други председнички кандидат из редова СНС није "препрека", нареченим "некима са Запада".

У сваком случају, биће ово једна од најзанимљивијих председничких трка у досадашњем вишестраначком систему Србије. Која ће, између осталог, бити упамћена и по, вероватно, највећем броју кандидата. И уколико су се многи чудили због чега ћемо имати два "јака" опозициона кандидата, оличена у Саши Јанковићу и Вуку Јеремићу, данас је и на то стигао одговор. Очигледно да је, по већ опробаном систему и по хитном поступку, Српска напредна странка решила да "одговори" опозицији.

А то значи да ће овај народ (народе мој!) бити почаствован, не са једним, већ са два председничка кандидата из редова Српке напредне странке. Што му некако дође и логично. Јер каква би то била највећа странка у држави уколико није у стању да "изњедри", макар, два председничка кандидата?