К А Н Д И Д А Т ( И )

Томислав Николић и Александар Вучић

Када је у уторак, после подне, обелодањена информација да ће кандидат Српске напредне странке (а вероватно и читавог блока владајуће Коалиције), према одлуци Председништва СНС, бити Алексанар Вучић, мени су, са разних страна, почеле да стижу честитке. Као резултат онога о чему сам говорио скоро годину дана.

А имајући у виду да сам, недавно, на овом месту о томе писао, нема потребе да се на тај сегмент враћам.

Међутим, упркос мом добром предвиђању да ће (још увек) актуелни премијер постати кандидат (највеће, из Коалиције владајућих странака), на предстојећим председничким изборима, нисам очекивао да ће се од тога направити ситуација каква се може видети у некој од многобројних телевизијских сапуница. Јер та, наводна, неизвесност у вези са тим да ли ће, или не, човек који у Србији одлучује о свему и свачему, подржати свог политичког оца за још један председнички мандат, била је, мени бар, толико наивна да ми је личила на дечију игру.

У једном тренутку сам чак пожелео да дам предлог да овај народ, још једном, помогне напредњацима, тако што би се организовала наградна игра у којој би се грађани Србије изјашњавали ког кандидата ова странка треба да "понуди" народу. Нешто као ова наградна игра "Узми рачун и победи". Али, пошто сам видео да владајуће странке ни наградну игру нису у стању да организују а да негде нешто не зашкрипи,  нисам се усудио да обнародујем тај предлог. Убрзо се показало да сам био у праву. Јер, по свему судећи, напредњаци ће имати довољно свог, унутарстраначког циркуса, да им још један у виду наградне игре није ни потребан.
Монолитно јединство које је Председништво СНС показало у уторак после подне, само дан касније, како изгледа, почело је да показује прве пукотине. Које су, истини за вољу, већ дуго биле видљиве и онима који "кубуре" са видом, упркос чињеници да су "кадрови задужени за крпљење", трошили све више и материјала и времена, како би све изгледало складно и идилично. Сада је већ и голим оком видљиво да су "пукотине" биле много веће.

Али је и "улог" био много већи. Пошто је, по свему судећи, јучерашња одлука (монолитног) Председништва СНС, "погодила достојанство" (још увек) председника Србије, Томислава Николића, који то и није могао да сакрије у "свечаном" говору поводом Дана државности. Претпостављам да је, управо то, био један од разлога да донесе одлуку о кандидаури за још један председнички мандат. Вероватно да почасти себе за свој 65. рођендан.Тако да, уколико се покажу као тачне информације које су (као још увек незваничне), пренели неки медији, велика је вероватноћа да ћемо, овог пролећа, имати не само предизборну, већ и изборну сапуницу.

А уколико се та "новинарска нагађања" покажу као тачна, очигледно је да ће и највећу владајућу странку задесити "амеба синдром", који је до сада захватио углавном све странке на политичкој сцени Србије. Или, да будем прецизнији, у том случају ће уследити још једно "цепање", овога пута најбројније и најутицајније странке у Србији. 

Које је, бар како је мени изгледало, "најављено" и пре но што је била саопштена "монолитна одлука" Председништва ове странке да ће "њихове боје" на предстојећим председничким изборима бранити "једини могући кандидат". Ја сам ту "најаву" наслутио из изјаве садашњег председника, на основу начина како је новинарима одговорио на питање ко ће бити председнички кандидат напредњака на предстојећим изборима. А да све то није било случајно, треба се подсетити и шта је "председник свих грађана" изјавио пре само седам дана. У том, помало загонетном, обраћању јавности (уколико су то медији прецизно пренели, или добро разумели надахнутог председника), испада да "постаје јасно да је он препрека некима са Запада да у Србији остваре своје интересе". 

Оно што мени тада није било баш најјасније, а тек сада добија на значају је да ли то значи да други председнички кандидат из редова СНС није "препрека", нареченим "некима са Запада".

У сваком случају, биће ово једна од најзанимљивијих председничких трка у досадашњем вишестраначком систему Србије. Која ће, између осталог, бити упамћена и по, вероватно, највећем броју кандидата. И уколико су се многи чудили због чега ћемо имати два "јака" опозициона кандидата, оличена у Саши Јанковићу и Вуку Јеремићу, данас је и на то стигао одговор. Очигледно да је, по већ опробаном систему и по хитном поступку, Српска напредна странка решила да "одговори" опозицији.

А то значи да ће овај народ (народе мој!) бити почаствован, не са једним, већ са два председничка кандидата из редова Српке напредне странке. Што му некако дође и логично. Јер каква би то била највећа странка у држави уколико није у стању да "изњедри", макар, два председничка кандидата?

П А Р А Д И Г М А

Фото: Ж. Р. Драгишић

Парадигма (из старогрчког παράδειγμα -  сложеница састављена од  παρὰ,  са значењем "поред" и δεικνύµι, са значењем "показати", "учинити разумљивим". Аналогно томе, множина овог израза, "парадигме", могла би да се преведе као пример, узор, узорак, оцртавање, или предрасуда. 

Парадигма је скуп основних претпоставки или правила које, обично, узимамо "здраво за готово". Они који памте мало дуже, вероватно се сећају да је овај израз био "поштапалица" многих "соц-комунистичких" политичара. Израз је толико био одомаћен да га је употребљавао свако ко је "држао до себе", врло често не разумевајући његово основно значење. Оно што је било важно је да "звучи бомбасто". И, што је још важније, широке народне масе, које са овим изразом нису баш биле "на ти", могле су једино да закључе да је "та парадигма" нешто јако важно. И да од ње, у великој мери, зависи наш пут "у светлу будућност". Но, мода је мода. Чак и у језику. Дође и прође. У нашем политичком говору, данас се много више и много чешће од израза "парадигма" употребљава један други, енглески, израз са сличним значењем. Који се толико одомаћио да је (чак!) постао омиљени израз председника свих грађана, Томислава Николића. За оне који се још нису сетили, ради се о енглеском изразу "дифолт" (default), који се код нас више и не преводи, али који има значење "по правилу" или "уобичајено". Али, то није тема.
Али је парадигма. Која и јесте тема овог текста.
У циљу схватања или објашњавања стварности и њених феномена, битно је рећи да је лична парадигма оно што "учитавамо" приликом сопственог тумачења ствари и појава. Зато и не треба да чуди што људи имају различите парадигме као појединци, породица, групе, народи... Кроз "ментални филтер", који ствара парадигма, наш ум пропушта само оне информације које се уклапају у постојећу слику окружења. И то можемо упоредити са обојеним наочарама. Па, уколико парадигма има ружичасту боју, они који гледају кроз ружичасте наочаре, видеће свет обојен у ружичастим тоновима и све док не скину те наочаре, чиниће им се да је читав свет око њих ружичаст. Они који поседују те "ружичасте наочаре" спремни су да, за тај "ружичасти поглед", ставе и руку у ватру. Тек када (и ако), скину "ружичасте наочаре" схватиће да ствари, у најмању руку, нису баш "ружичасте", већ се ради о читавом спектру боја, у зависности од "нових наочара" које ставе. Важно је напоменути да парадигме намећу ауторитети, а најбоље се "примају" посредством информација и искуства још у најранијем детињству. Касније, у зависности од начина живота сваког појединца,  само се допуњују или одбацују.
Искрен да будем, није ми јасно кроз које је то наочаре могао да гледа актуелни премијер Владе Србије, Александар Вучић, када је, недавно, поводом чувеног случаја Савамала употребио већ више пута помињани израз "парадигма". Али, мени је управо та изјава парадигма нашег вртоглавог повратка у деведесете године.  "Савамалу помињем као политичку парадигму за притисак и за узимање огромног новца споља за рушење Владе Србије. Рекао сам шта мислим да се тамо догодило, у шта сам лично уверен, изнео свој став који је био политички осуђујући за партију коју водим и што се мене тиче са тим сам завршио - све остало је на надлежним државним органима" - рекао је Вучић у изјави за медије.
Наравно, у Србији је незамисливо да се након овакве изјаве ништа не догоди. Јер је она парадигма политичких изјава које су карактерисале деведесете. У којима је било сасвим уобичајено да власт сопствени народ дели на патриоте и издајнике. Због тога ме и није изненадила реакција актуелног министра рада, запошљавања, борачких и социјалних питања, Александра Вулина. Који је, као какав ревносни књиговођа, успео да израчуна да кампања коју воде председнички кандидати, Саша Јанковић и Вук Јеремић, кошта "милионе евра", те да толики новац "може да стигне само из иностранства".
Наравно, након ових "домаћих" парадигми, логично је да се појави и она "из иностранства". И то не било каквог. Већ оног чији је главни град Брисел. А управо из тог града нам је, ових дана, стигао гост. Који је имао и своју "парадигму". А пошто гост није био обичан, изгледа да ни "парадигма" нје обична. Наиме, извстилац Европског парламента за Србију, Дејвид Мекалистер, у свом нацрту извештаја који ће се 27. фебруара наћи пред европским парламентарцима, осим похвала нашој Влади за економске резултате и однос према избеглицама, упутио је критике на рачун владавине права и слободе медија.
Како кажу упућени, у извештају из Брисела, нашло се места и за неразјашњењно ноћно рушење у Савамали под фантомкама, војну сарадњу са Русима, "косовски воз" и присуство највиших државних званичника на прослави Дана Републике Српске. Наравно, томе треба додати и тренутни застој у преговорима између Београда и Приштине, што је Мекалистер посебно апострофирао. И то сада са нове позиције, након што је именован за председавајућег Спољнополитичког одбора Европског парламента.
Дакле, парадигма до парадигме. Остаје само да видимо која ће од поменутих парадигми "преживети". Након што се укрсте ове домаће и ове са запада.

П А Љ Е В И Н А

Народ са искуством (каквим сматрам и овај коме ја припдам), а намерно избегавајући категорију "паметан народ", има изреку која (парафразирано) гласи: "Ако желиш нешто да избегнеш да урадиш, формирај комисију или радну групу". Било би потпуно неделотворно да набрајам примере за ову моју тврдњу. И то само у последњих десетак година.
А лично, памтим и много дуже.
Дакле, један такав случај (конкретно се ради о Радној групи), догодио се пре нешто више од месец дана, када је актуелни министар полиције "одлучио" да формира "Радну групу за паљење амбасада". Е сад, у вези са овим, битно је да се размотре бар два детаља. И први и други могу бити и сасвим формални, али и  суштински. У зависности од тога како ко то посматра.
Први детаљ се односи на назив радне групе - "Радна група за паљење амбасада", како је известила једна од две државне телевизије (РТВ), али, у чему није заостала ни Б92 (преносећи Танјугову информацију). Јасно је да овакав назив може да изазове мноштво питања и недоумица, а пре свега да ли се ради о случајевима паљења амбасада фебруара 2008. године, или, недај Боже!, о некој новој паљевини.
Други детаљ односи се на суштину изјаве министра полиције, Небојше Стефановића, у којој он, на самом почетку, изричито каже "Донео сам одлуку...". Без обзира на озбиљност функције коју млади напредњак обавља, оваква тврдња, чак и код малолетних лица у Србији може да изазове смех. Пошто је и врапцима јасно да по овом питању ни много значајнији политички фактори у Србији ништа не одлучују сами. Већ је то "домаћи задатак" који је дошао из иностранства. Домаћи задатак који мора бити урађен за чисту петицу како би могли да наставимо даље, на дугом и напорном путу ка Европској унији. И тај "задатак" је, истини за вољу, имала и ДС-СПС влада, али, како изгледа, није било резултата. Мада је и тада постојала Радна група. Коју је, за те потребе, "формирао" вечити директор полиције, Милорад Вељовић. Дакле, садашња (и она пре ње) Влада је, по питању паљевине, наставила тамо где је претходна стала. То је, пре готово две године,  обзнанио и тадашњи други, а данас, први човек наше Владе и партијски шеф садашњег министра полиције, Александар Вучић. Дакле, можемо то звати како хоћемо, али, тај "задатак" мора да буде урађен, без обзира да ли је министар полиције "одлучио" да формира Радну групу, или је тај налог дошао "одозго". Јер, Немци не заборављају. Током свих година, након, несрећног фебруара 2008. представници Немачке су (на различитим политичким нивоима), истицали, прилично јединствено, да Србија мора да испуни 7 (седам!) услова, уколико жели приближавање ЕУ. Међу тих, симболичних, седам услова, на прилично високом месту се налази и захтев за откривање и гоњење починилаца паљења Амбасаде Немачке у Србији. Но, како је манир напредњака да увек и на сваком месту доказују како они не реагују на "налоге" са запада, тако је и млађани министар полиције потпуно игнорисао аксиом о немачком захтеву. Као и чињеницу да то не може постати теорема.

"Донео сам одлуку о формирању Радне групе, како би се у потпуности испитале све чињенице тог догађаја, али и открили организатори и актери паљења амбасада Сједињених Америчких Држава и СР Немачке. Циљ Радне групе је да идентификује све починиоце и у потпуности расветли тај насилни чин, како би одговорни организатори и нападачи били процесуирани" - истакао је министар Стефановић.
А оно што је, намерно или случајно, заборавио да каже је једна ситница која "девојци срећу квари". Односно, да је потребно открити и политичке инспираторе паљевине. Пошто је, за разлику од нас, Немцима потпуно јасно да се хулигани нису сами "досетили" да крену у паљевину. И то ни мање ни више, него амбасада.
Али, очигледно је да ми, увек, идемо тежим путем. При чему би, овог пута, више одговарао израз "тапкамо у месту".  Јер, у ових четрдесетак дана, нема ни трага ни гласа од неке нове информације на ову тему. Како изгледа на њу су заборавили сви, па и министар Стефановић. А Радна група? Пошто ни онда а ни данас нису обелодањена имена чланова Радне групе (вероватно је то Државна тајна!), нелогично је да се било ко у јавности огласи на ову тему.
Зато и стичем утисак да ће и ово бити (једна у низу), Радна група, која је формирана тек да би испунили форму и окренули нову страницу. По старом домаћем обичају. Међутим, овде се заборавља ко нам је испоставио захтев. А они, Немци, то не заборављају. Дакле, са или без Радне групе, мораћемо да се суочимо са тим. Или се, можда, неко нада да ће развој догађаја на светској политичкој сцени ову нашу обавезу бацити у заборав!? По опробаном Милошевићевском "рецепту" да се мали проблеми најбоље решавају када се направе већи.

Лично, у такав развој догађаја не верујем, али сам свестан да живим у држави у којој се сви труде да, веома брзо, забораве све што је било, како би могли народу да певају неке "нове песме", које у основи, имају стару мелодију. Истини за вољу, томе су склони сви. Јер, временом заборав може да прекрије све, осим, можда, оно што остане записано.
Мада и тако записано, може да се затури. То се и мени догодило са текстом који следи, а који сам написао у четвртак, 21. фебруара 2008. године, током дивљања хулигана на београдским и улицама још неких градова Србије. Оно чега се сећам је да сам текст понудио неким новинама, али нисам наишао на разумевање уредника да он буде штампан. Касније сам га негде затурио, а пронашао га, недавно, приликом селидбе. Текст је носио наслов "Србија тоне у мрак" и у великој мери говори о личном ставу једног обичног грађанина у вези са догађајима који су уследили након што су привремене власти Косова (и Метохије), 17. фебруара 2008. године, "одлучиле" да прогласе независност. Да ли сам и колико погрешних процена начинио у том тексту? Много? Можда. На то питање ни сам немам потпун одговор. Али, трудим се, читајући текст, да до тог одговора дођем. То препоручујем и потенцијалним читаоцима, којима поменути текст нудим у целини, уз минималну, техничку, обраду.
                                                &
Србија поново тоне у мрак. А још се није опоравила ни оног, претходног, почетком деведесетих година прошлог века. Мрака који је био плод безумља и погрешно вођене националне и државне политике, коју су креирали лажни патриоте, који се, свако мало кандидују да у овој нашој малој држави воде главну реч, обликујући националну хистерију, која Србију поново гура и хаос и неизвесност.

Неки људи који, нажалост, предводе политичке групације, могу да функционишу само у ванредним ситуацијама. Само у хаосу и пометњи. Њима не одговара ред и закон. То су "креатори" Србије деведесетих, ратне Србије са ратовима које нисмо водили, у којима нисмо учествовали, али због којих смо много кажњени. Због којих нас још кажњавају и због којих је нама и нашој деци украдено десетак година живота.
А само пар година пре распада СФРЈ, већина тих људи, који су се из петних жила трудили да одлучују о нашим судбинама, нису појма имали да у Босни, а поготову у Хрватској, односно "тамо, негде далеко", у некада заједничкој држави живи толики број Срба.

И углавном њиховом наопаком политиком, тај број је, данас, далеко мањи. Подршка "прекодринским" Србима био је само изговор за неостварене и нереалне амбиције, које су нас супротстављале, готово, читавом свету. А данас је већ сасвим извесно и јасно да су, многи који деведесетих нису били уз Милошевића, на тој страни били само због тога што он није могао да реализује њихов утопистички и недосањани сан, а не због тога што је он био творац наопаке и деструктивне политике. Превара је била у томе што су они Милошевића доживљавали као националисту, а он је био само обичан комуниста- плагијатор, који није успео да баци у сенку свог идола Јосипа Броза.

Са самопрокламованим проглашењем независног Косова, ситуација почиње да се понавља. Неки би, поново, да створе хаос и безумље, јер само у таквом амбијенту могу да фукционишу. Зато и проналазе оправдања за хулиганско дивљање на улицама многих градова Србије. И нико не жели да јасно каже тим младим људима да руше своје, да руше себи део будућности. Да ће за то рушење њима доћи рачун за наплату - на различите начине. Изгледа да је поново дошло време да се у овој држави утркујемо да би доказали ко је већи Србин. Еталон за то је ко ће више оправдања пронаћи за болесну мржњу коју исказујемо једни према другима, за бес који се исказује на погрешан начин...Бојим се да ће нам се то, поново, вратити као бумеранг. Не можемо очекивати разумевање од оних чије амбасаде уништавамо, од оних које називамо разним погрдним именима.

Питање које свако треба себи да постави гласи : "Да ли је томе разлог Косово?". Бојим се да није! Косово јесте најскупља, али и најјефтинија српска реч! Излизала се од превелике употребе. Од Косова су сви дигли руке! И то нико не може да демантује. Могу, само безуспешно, негирати такву тврдњу. Стварност их немилосрдно демантује. И поред тога што имамо министарство за КиМ, оно се не наалази на територији ове покрајине.
Ако је Косово у Србији, не видим разлог да то не буде тако. Због чега у очекивању албанског самопроглашења независности и српска Скупштина није заседала на Косову и Метохији? Да не говоримо да је тамо требало да буде и Влада! Овако, имамо потпуно сулуду ситуацију да новинарка Националног јавног сервиса, дописник из Митровице, постављајући питање Слободану Самарџићу, констатује да је он читав дан провео у том граду. Мало ли је то за једног министра коме је ресор управо Косово и Метохија!?
Са друге стране, уколико реално опишемо своја осећања у вези са Косовом, како га зову "они", или са Косовом и Метохијом, како ту територију зовемо ми, доћи ћемо до закључка да нам се понављају исте грешке, из не тако давне прошлости. О "прекодринским" Србима већина становника Србије, пре злокобних, деведесетих, није знала готово ништа, јер су они били "тамо негде". О Србима са Косова (и Метохије), такође, не знамо, готово, ништа и поред тога што су они "ту негде", што су, наводно, близу нас. Знамо их једино по томе што они који су расељени у централни део Србије, и после девет година, живе у колективним избегличким центрима, у условима недостојним живота људи у 21. веку. Држава ништа није учинила да реши статус тих људи, држећи их толике године у минијатурним гетима у многим српским градовима. А зар толико помињана Резолуција 1244 није подразумевала њихов повратак на "прадедовска огњишта"? И због чега нисмо до сада инсистирали на томе? Како то да нам није пошло за руком да обезбедимо повратак 250 хиљада расељених за девет година, а Албанци су "око милион" вратили за неколико месеци? Или, то нисмо ни желели да урадимо? Да нису, можда, ти људи представљали средство за остварење неког замишљеног циља? Ако јесу, којег?
О томе колико познајемо већинско становништво Косова, можда не треба ни трошити речи. Ми смо само формално живели у истој држави. А више смо познавали менталитет и обичаје Словенаца или Хрвата, него Албанаца са Космета. Уосталом, разбијање излога радњи Горанаца у неким градовима Србије, на неки начин, то и потврђује. Многи још увек нису научили да су Горанци посебна етничка групација која, углавном, живи на делу Космета који се зове Гора, на крајњем југу Косова, чије је средиште варошица Драгаш (током деведесетих, чувена парола социјалиста је гласила "Србија од Хоргоша до Драгаша").
А пошто су они, социјалисти (углавном исти, само мало пресвучени и нашминкани), који су, на различите начине, били и део власти након "демократских промена" у Србији, није ме посебно изненадило да су и у догађајима након нелегалног проглашења косовске независности, имали "значајну" улогу. И поред тога што њихов лидер, Ивица Дачић, није био на бини током митинга"Косово је Србија". Јер, не треба занемарити да је Дачић, након проглашења независности Косова, а пре митинга "Косово је Србија", као и представници осталих странака учествовао у скупштинској расправи. Као и да је том приликом понудио типично социјалистичко решење : "Уколико КФОР не може или неће да заштити Србе на Косову, онда то треба да учине војска и полиција Републике Србије". Лично, верујем да је Дачић био, апсолутно, свестан шта то, у том тренутку, може да значи. Јер се ради о човеку који је на челу исте оне странке чији је удео у стварању деценијског мрака Србије, са краја прошлог века, био највећи. 
Верујем да је "тежине" сопствених речи био свестан и"шеф радикала у отаџбини", војвода Томислав Николић, који је, уз специјалне ефекте патетике и демагогоје будио најниже страсти, код оних који су помислили да управо тај човек може да одведе државу у "светлу будућност". Томе је, вероватно, требало да послужи и специјална порука "великима": "Ви из Америке и Европске уније, гурнули сте Албанце са Косова у велику неизвесност, у један тежак потез који ће да их кошта. А ми вам кажемо: само смо два дана туговали. Трећег дана, Срби су на Косову палили пунктове. Четвртог дана, окупили смо се на највећем митингу који је Србија икада видела." Које је ефекте требало да изазове тај "патриотски" говор претендента на "владарски трон" Србије? Тешко је доказиво да су управо овакви говори могли да "инспиришу" младе људе за оно што је дошло на ред након окончања митинга "Косово је Србија". Али је, више је него очигледно, да је изразито ћутање и изостанак јасне осуде рушења и демолирања градова, од стране хулигана, могло да се протумачи и као "патриотски и демократски чин", којим се изражава револт због "губитка" Косова. Задатак политичких лидера у таквим ситуацијама је да делују умирујуће на те младе и гневне људе, а не да благонаклоно гледају на њихову потребу да искажу рушилачки бес тамо где је он био најмање потребан. 
И у време када је најмање потребан.
Изгледа да је, у оваквим временима, најлакше и најсигурније бити "патриота". Поготову што се етикете "домаћи издајник" олако деле. Докле више!? Где је та храброст да се покаже право на сопствено мишљење и став? Какав су, у Скупштини, показали Чанак (2) и Чеда Јовановић. А да Николић није говорио у име свих грађана Србије, јасно су рекли представници ЛДП и Г17 плус. И, управо због стварања такве "климе", према очекивању, били су у мањини. Јер, поново је у Србији лакше било бити Дачић или Николић, него Чеда Јовановаћ или Ненад Чанак. Много је лакше просипати црвено-црну демагогију и држати запаљиве говоре у Скупштини, и на митинзима (заборављајући да је, управо таква политика, овом народу донела толико несреће да ћемо је имати и за наредне векове), него разложно и реално гледати у будућност која нас очекује.
Да су мислили на будућност, можда би лакше било и председнику, Борису Тадићу, да у Савету безбедности Уједињених нација брани интегритет и достојанство Србије, управо пред онима, који, макар декларативно, држе до поштовања права и правичности. А којима су, светски медији, уместо очекиваног насиља на Космету, приказали насиље на улицама Београда. Због чега су, помало бесмислено, звучале Тадићеве речи, упућене амбасадорима и генералном секретару, да је Србија стара европска држава, оснивач Уједињених нација. А као крик су звучале његове речи: "Господо, признањем Космета не чините услугу мојој земљи!" (1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, ).То није имао ко да чује. У Савету су седели људи који су, већ унапред имали свој став о Космету, а далеко одатле, на улицама српског главног града, увелико се рушило и дивљало. То је слика коју смо послали у свет. Уместо да покажемо достојанство и тугу због примене силе уместо правде у решавању статуса Косова.
И све то уз трошење огромне количине енергије да би се пронашло оправдање за вандализам на улицама главног и осталих градова Србије. То "оправдање" је пронашао и министар за Космет, Слободан Самарџић, који је, у једној ТВ емисији, упорно, тврдио да то треба посматрати у контексту укупних догађаја, а не као изолован чин.
И министар Велимир Илић је био благонаклон према хулиганима. По њему, "демократија је кад разбијеш прозор на амбасади неке државе". Питам се само да ли би министар једнако "демократски" гледао на то када би неко, због "демократског неслагања са њим", на његовој својини, полупао прозоре? А поставља се и питање због чега смо склони изазивању ситуација које нас могу скупо коштати? Уз обавезно питање ко ће одредити где је граница? И како ћемо знати да у будућности одредимо када је револт и бес оправдан да би могао да прође некажњено?
На жалост, није било потребно дуго чекати одговоре на, већину,  ових питања. Који су

стигли током "кристалне ноћи", тог, 21. фебруара, у Београду, након одржаног митинга "Косово је Србија". Очигледно је да хулигани нису желели да пруже било какву подршку својим сународницима на Космету. Њима је било важније да се докопају страних патика, тренерки, мајица, парфема...Безочно су разбијали свој главни град, бацајући под ноге сваку лепшу слику коју смо тог дана имали намеру да пошаљемо у свет. Све што је било позитивно, на том скупу, иза кога је стала Влада Србије, разбијено је у најситније делиће, као стакло на београдским улицама. Кулминацију представља напад на неколико амбасада, а посебно паљење Амбасада Сједињених Америчких Држава, Немачке,Словеније и Хрватске, што представља врхунац варварства које смо могли да пошаљемо у свет.

Узалуд приче о Србији као демократској држави, о једној од најстаријих европских цивилизација, о томе да смо део Европе. Не, нисмо ми део Европе, јер се то у Европи, углавном, не ради. И нећемо бити све док се јасно, свако од нас, не одреди према том варварству, у чему треба да предњаче они који су били иницијатори и организатори поменутог митинга. А да ли је у стању то да учини и председник Владе Србије др Војислав Коштуница? Лично сумњам, имајући у виду упечатљиву слику његовог, од мржње и презира, изобличеног лица док је на митингу говорио о "међународној завери" против Србије. 
То је био позив на линч! То је био ратни поклич! 
Тешко је рећи да је у томе заостајао "вођа радикала у отаџбини", Томислав Николић. Чија је порука са митинга "Косово је Србија" била апсолутно јасна. 
За онога ко је то желео да чује. 
На нашу велику жалост, мало је, те ноћи, али и наредних дана, било оних који су у свему што се догађало препознали "звуке деведесетих". Лакше је било, по старом добром обичају, замењивати тезе. Већ виђено, али још увек "пали". Брже-боље, будућа узданица радикала, Александар Вучић, оптужио је медије за изазивање насиља. Јер (гле чуда!), неки медији су хулигане назвали хулиганима. А како би требало да их зову? Да су их сви тако назвали, одмах, 17. фебруара, и да су се од њих оградили, можда би вандализам 21. фебруара био избегнут. 
Овако, имамо познату ситуацију где на питање: "ко је разбио прозор?", као ехо, одјекује: нисам, нисам, нисам... А Србија, поново тоне у мрак!
                       

С Б ЗАТВАРА КРУГ

Некада давно, чуо сам формулацију да је „круг најсавршенија космичка форма“. Ово је, временом, за мене, постао аксиом који сам понављао у небројеним и различитим приликама.

Није ми баш најјасније због чега, али, ових дана, та ми се формулација поново намеће и то као асоцијација на неке догађаје који су обележили период за нама. Један од њих, седница Савета безбедности Уједињених нација, посвећена ситуацији на Косову (и Метохији) , свакако заузима посебно место, из простог разлога што сам стекао утисак да је, управо она, изазвала најјаснију асоцијацију на већ поменути круг. Вероватно и због тога што Савет безбедности УН,  као и многи други органи (па и наша Влада), заседа за округлим столом (са малим прорезом, за комуникацију кроз "унутрашњост стола"). 

Вероватно је депласирано да, управо на овом месту, поменем да су за таквим (округлим) столом, некада, седели и витезови краља Артура. Поготову што нас је развој догађаја на поменутој седници СБ УН, подсетио да је време витезова далеко иза нас и да овим светом једино влада интерес (и то у некој чврстој валути).

Стекао сам утисак да се управо тај круг, некако затворио око нашег млађаног министра иностраних послова, Вука Јеремића (упркос податку да је он - баш као неко сироче - седео на самом рубу тог "прореза"), али и око наше државе Србије.

Осим тога, са пређашњим догађајем (однекуд), појавила се и друга асоцијација, у виду сећања на играи филм Миомира Микија Стаменковића "СБ затвара круг", из 1974. године.

Све ми се ово некако испреплетало, мада, на први поглед, једно са другим није ни у каквој вези. Јер, скраћеница "СБ" у филму Микија Стаменковића се односи на "Службу безбедности", а иста скраћеница у контексту Уједињених нација, односи се на Савет безбедности. Ипак, ако се мало детаљније анализира, може се доћи и до "неке везе". 

(За лакше разумевање, треба подсетити да је у филму  "СБ затвара круг" (како се наводи и у његовом садржају), реч је о "акцији шпијунског центра из иностранства чији је циљ диверзија на објекат од великог значаја за југословенску привреду. Служба безбедности, после много напора, успева да осујети овај покушај".

Са друге стране, проверљив је податак да је Миомир Мики Стаменковић своје најуспешије филмове урадио управо на Косову (и Метохији), обрађујући теме које су биле историјски битне за ову српску покрајину.)

Но, да се са терена филма, поново, вратим у стварност.

Развој догађаја на поменутој седници СБ УН, по свему судећи, цена је коју морамо да платимо за све погрешне политике које су многе политичке гарнитуре водиле, током претходне три деценије (а можда и дуже).

Изгледа да ни садашња политичка елита (са неким изузецима) не може или не жели да схвати да је политичка реалност у вези са Косовом (и Метохијом) које је "срце" или, "колевка", или "српски Јерусалим", или... тренутно, оличена у чињеници да "заступник наших интереса у СБ", Русија, није успела да "прогура" ни такозвано председничко саопштење о ситуацији на Косову (и Метохији), а да и не говоримо о нечем значајнијем. Без обзира што је "мајчица" имала огромну подршку Габона, Нигерије, Либана, па и Кине.

Нашим политичким лидерима никако није јасно да "независно Косово (и Метохија", уз себе има (а то је показала и потоња седница СБ УН), САД, Француску, Енглеску, Немачку, као и све остале државе које не желе да се замерају поменутима.

А да и не помињем недавну (јасну) поруку коју је председник Тадић добио од немачке канцеларке Ангеле Меркел, која му је "у очи" рекла да Србија треба да напусти политику "и Косово и Европска Унија". Вероватно због тога што је много подсећа на Милошевићеву политику "и Србија и свет".

Но, желим да будем потпуно јасан. Нисам ја убеђен да нашу политику у вези са Косовом (и Метохијом) треба мењати због Европске уније. Јер, заиста је велико питање да ли ћемо и када моћи да остваримо тај циљ. Све је извесније да је то за Србију, ипак, "превисока мета".

Дакле, политику о Косову (и Метохији) треба мењати због нас самих, али и због оних људи који тамо живе. Време је да Србија направи неки искорак у добром правцу и прихвати "реалност на терену" . А на том терену, представници Косова (и Метохије), пред очима јавности држе нам придике о демократичности а север Косова називају "рајем за шверцере и криминалце".

Бојим се да ћемо са таквом, аутистичном, политиком доћи у ситуацију да, једнога дана, дајемо и оно што нам нико, сада, не тражи. Уместо да сада јасно кажемо какав статус хоћемо за српску мањину на Косову (и Метохији), за наше цркве, манастире, за нашу културну баштину, у замену за "промену политичког курса према Косову (и Метохији)". То би требало да буде државотворан полтички одговор, уместо папагајског понављања да је Косово (и Метохија) Србија. Јер оно што је сада "камен око врата" како Србије тако и народа који овде живе, треба да постане "појас за спасавање" и то не, како смо обично научили, на нечију штету, већ на корист свих нас.  

Зато и недавно мишљење лидера СПО, Вука Драшковића, које је у вези са овом темом изнео у Блицу, треба посматрати као једно од могућих решења, као мишљење  човека са великим политичким искуством, а не као "продају" Косова (и Метохије).

То би већ била нека промена. Да схватимо да нема готових решења и да смо ми на потезу. Ми треба да кажемо шта хоћемо а не да чекамо да то уради свет, па да се после дуримо и трубимо около да "нас нико не схвата" и калимеровски понављамо да нам је учињена неправда.

О односу Србије према Косову (и Метохији) не треба да се изјашњава ни Штефан Филе, како то мисли лидер српских напредњака, Томислав Николић,  који ће, како је сам рекао, у зависности од добијеног одговора (ако Косово буде услов даљих европских интеграција), питати народ да се о томе изјасни. А то је, како се мени чини, повратак на оно што смо имали. Овај се народ по том питању већ реферемдумски изјашњавао, у време режима Слободана Милошевића.

Крајње је време да Николић (који  претендује на најодговорније функције у држави Србији), али и сви остали политичари схвате да су се они (а не народ) определили да воде политику, те да због тога морају да буду много одговорнији. Али и храбрији, да доносе мудре и државотворне политичке одлуке које том истом народу треба да буду од користи.

Јер, нису ни други лидери у региону (и шире), свако мало, запиткивали народ како да о нечему донесу одлуку, па су, ипак, доносили одлуке које су значиле корист како за државе, тако и за народ који су представљали.

ГАНДИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА



Томислав Николић, председник СНС

Србија је велика тајна. Наравно под именом Србија подразумевам и онај део који се зове Београд, али и онај који ја обично називам Србија ван Београда. Како је то давно записала српска поетеса Десанка Максимовић, не мислећи наравно на ту и такву поделу коју ја правим.
Потврђују то и најновија догађања на нашој политичкој сцени. На сцени на којој, као гром из ведра неба, добисмо нашег Гандија. Гандија из нашег сокака, што би се рекло. Лично, морам да признам да је то велика трансформација за једног бившег радикала. Од припадника странке која је, углавном, неговала радикалне методе као вид политичке борбе (вероватно не само због тога да би оправдали име), до такозваног "гандијевског" , што ће рећи ненасилног начина да се избори политички циљ.

Друга је ствар што ја не умем или не могу да препознам тај политички циљ који се зове "превремено расписивање избора". Поготову ако се има у виду да би то "превремено" значило само месец или два пре оног рока када би они и морали бити расписани. Дакле, то није политички циљ, то је најобичнији српски инат. Да покажемо ко је, по нашем мишљењу, газда! Јер, како је много пута до сада већ рекао и сам лидер напредњака, њихова победа се не доводи у питање, без обзира када ће избори бити. А ако је то већ тако, питам се чему све ово?

Не бих желео да будем погрешно схваћен, јер, у сваком случају, у питању је угрожавање једног живота. Живота човека који има породицу. Која, мора бити, да је о свему овоме била упозната. И чија је обавеза била да, пре но ико други, утиче на лидера "радикала без беџа" да промени своју одлуку. Морам да признам да ја на то гледам из сасвим другачијег угла. Да сам ја у питању, пре бих донео одлуку о повлачењу из политичког живота, зарад неколико година безбрижног дружења са унуцима, него да наудим сам себи и тиме себи ускратим управо то ситно, али тако велико задовољство.

Али, пошто нисам ја у питању, на одлуку лидера напредњака гледам као на одлуку коју је донела једна пунолетна особа, психички и физички (претпостављам) потпуно формирана, а осим тога и особа која иза себе има више од две деценије политичког искуства.

Оно што је у свему томе, такође лоше, је чињеница да је управо та одлука, уместо да донесе неко решење, како то обично бива у земљи Србији, резултирала новим поделама. На једној страни су они који слепо подржавају овакав начин политичке борбе Томислава Николића, лидера напредњака ("радикала без беџа"), до оних који у томе виде још један маркетингшки трик оних који себе већ виде на владарском трону измрцварене и много пута преварене Србије.

Неки медији су отишли и корак даље, па сада у својим емисијама и на страницама својих новина дају простор разноразним социолозима и психолозима који би, ето, требало да објасне овај лични чин вође напредњака.

Има и оних који су се потрудили да представе методе које би из "гандијевске колекције" могли да преузму напредњаци у борби против актуелног режима.

И тако, поново се у овој Србији ( и оној у Београду и оној ван Београда ), ствари догађају на начин који не нуди никаква решења, већ се, како је то некада вешто радио режим Слободана Милошевића, од мањих проблема праве већи. Уместо да један проблем буде решен, ми добијемо неки други, због кога заборавимо онај први. И тако у круг. И тако годинама.

За то су криви и они који сада имају власт, али и они који би да је имају. Јер, ако ова власт није способна и нема снаге да нас извуче из ћорсокака из кога, чини ми се, не излазимо већ деценијама, зашто то не покушају да ураде они који нам обећавају "светлу будућност"? Ако имају решење, нека га кажу, покажу, дају... Гласаћемо за њих обема рукама. Јер и једнима и другима су уста "пуна народа", а народу је, изгледа, како то рече један од коментатора на претходном посту, "пун .....".
Мада су у претходном периоду напредњаци најављивали да ће 16. априла властима предложити нешто што ова "неће моћи да одбије", очигледно је да нико није очекивао да ћемо се вратити у неко давно време када су се боговима приносиле људске жртве. А да не говоримо о могућности копирања тог и таквог начина политичке борбе. Тако да у будућности можемо очекивати да се укину сви закони у вези са изборима, пошто ћемо све моћи да решавамо штрајком глађу и жеђу. Једноставно, кад неко пожели или процени да је време да се одрже избори, он реши да штрајкује глађу и жеђу и "тај тамо неко ко пушта кишу", распише изборе. Ништа једноставније!

Е сад, дозвољавам да ја можда ово нисам баш најбоље схватио. Можда је ово део, или комплетан програм који су напредњаци скривали као змија ноге, а који би ову и овакву Србију "извео на прави пут", а народ ослободио беде и сиромаштва? Можда је то тајно решење за Србију. Да почнемо сви штрајк глађу и жеђу! Колика би то уштеда за ову земљу била?

Јер, није на одмет подсетити да су "радикали без беџа", на београдски митинг, 16. априла 2011. године, под мотом "ДАН ЗА ПРОМЕНЕ ! ",  народ "позивали" (између осталог) и флајерима на којима је писало :

"Дођите на протест :

-Зато што нећемо земљу са више од 1.500.000 незапослених

-Зато што губимо 44 радна места на сат

-Зато што не желимо да купујемо хлеб од јуче

-Зато што смо на дну лествице у борби против корупције и криминала

-Зато што смо други у свету, после Гвинеје Бисао, по броју младих који напуштају земљу

-Зато што се овде запошљавају само они са партијском књижицом

-Зато што је на нама да покренемо Србију

-Зато што хоћемо борбу против политичких привилегија

-Зато што је крајње време за ПРОМЕНЕ"

Е сада, ако су нам "радикали без беџа" уместо одговора макар и на једно од ових девет питања, уз предлог и начин за његово елиминисање из наших живота, понудили штрајк глађу и жеђу њиховог лидера, као модел за решавање проблема, морам да се запитам куда то иде ова Србија?

Уједно и да подсетим да су од напредњака таква решења нуђена и раније. Али је народ, као и све пре тога, потпуно заборавио. Тада је своју жртву, његовом височанству Власти, хтео да принесе млађани Вучић, а сада се на такав потез одлучио његов претпостављени.

Пошто је тада Вучић хтео да штрајкује глађу и жеђу због "неких тамо избора у Бору" (Србија ван Београда), мени је сасвим логично да је сада ред био да то учини Томислав Николић. Сада су у питању избори у Србији ( и у Београду и у Србији ван Београда). Логично.

Или што би наш народ рекао " Према свецу и тропар".

П Е Л Е Н Е

Мислим да је крајње време да „радикали без беџа“, промене назив странке и да се, уместо Српска напредна странка, зову Српска народна странка. 

Уосталом, велико је питање да ли су и коме полагали рачуне када су, 2008. године, одлучили да "мазну" име од странке која је настала у Србији 1881. године и која је пре Првог светског рата била  једна од четири најзначајније странке а, са прекидима,  постојала све до 1925. године. Те године су напредњаци, заједно са самосталцима, либералима, једним делом радикала и делом Хрватско-српске коалиције, учествовали у стварању Демократске странке Љубомира Давидовића (Наравно да све то нема никакве везе са оним што се данас догађа на нашој политичкој сцени).

Но, не мислим да би то преузимање назива једне странке требало да буде главни разлог за промену имена СНС, јер, у овој држави, нико никога не "јури" и за много озбиљније плагијате.

Напредњаци би то требало да ураде јер би тиме јасно показали да су заиста права „народна“ странка, која истински и једино мисли о добробити народа. Тако би, у потпуности, преузели „народњачку“ бакљу од оних имитатора „народњака“ каквима се представљају Демократска странка Србије (још увек су необавештени!), али и Нова Србија (укључујући и оба члана ове странке – Дубравку Филиповски и Вељу Илића).

Истини за вољу, данас је поприлично тешко бити аутентичан народни представник. Бити „један од нас“. Зато и мислим да то могу само напредњаци.

Најпре, поштени су као и народ. А народу је поштење важније од немаштине. И озбиљни као и народ. Јер ситуација и јесте озбиљна.
(Ако занемаримо „Фарме“, „Дворове“, „Парове“, "Грандове" и ине „ружичасте“).
Изнад свега, бунтовни су као народ. Јер народ ко народ, стално нешто закера. Буни се што нема посла. Ако и има посао, буни се што му је плата мала. Буни се што плаћа високу подстанарску кирију. Што нема довољно да плати рату за стамбени кредит, који је подигао да не би био подстанар. Буни се што не може ко човек да оде на одмор, на који је последњи пут ишао у прошлом веку. Што грца читаве године, плаћајући рате за одмор на који је, ипак, отишао „јер је било повољно“. Псује на сав глас кад дође време за плаћање рачуна, пошто је „струја прескупа“, „вода се троши као да се слонови купају“ и „одакле толико ђубрета, кад се ништа не баца?“.  Гунђа што се облачи по бутицима на бувљацима и псује код сваког одласка у „шопинг код Кинеза“.

Ко може да удовољи таквом народу?  Једино напредњаци. Јер, како се то, много пута до сада показало, не може свако бити представник „народњачке“ опције, како у Србији ван Београда, тако ни у престоном делу ове државе. Није довољно да се само тако декларишеш. Треба да будеш рођен за то!  Али и да будеш скроман као и народ који представљаш. Да ти не треба много, да си задовољан и минимумом. Да будеш спреман, уколико буде требало, да данима, мирно, изражаваш свој протест због стања у држави. И да ти, за то, треба само парче стиропора. Нема се за више. Криза је!
Осим тога, странка која жели да буде легитиман и аутентичан представник народа, мора да се понаша онако како се понаша већина тог народа. Дакле и да се изражава народним језиком без много филозофирања и увијања. (Као на „фармама“, „дворовима“, „паровима“, "грандовима" и иним „ружичастим“). А то значи да, уколико је неко извршио малу нужду, мора му се, јасно,  рећи да се у(пишкио), или, уколико је извршио велику нужду - да се у(какио). А ако је нешто од тога урадио у пеленама и то му треба рећи. Али, да због те и такве физиолошке потребе, поготову ако је обављена у детињству, не треба нико да буде дискриминисан. 

Управо такву, веома јасну, поруку, у сред Дома народне скупштине (увек сам се питао због чега је то "народна" скупштина, кад је народ у њој, последњи пут боравио - веома кратко - октобра 2000. године?), једној дами, послао је лидер напредњака, Томислав Николић.

Обраћајући се Нади Колунџији, шефици посланичке групе "За европску Србију", покушавајући да објасни да се "све мења осим камења", Николић је најдиректније, саопштио да то што је она (Нада) некада "пишкила у пелене, не значи да он не треба да се дружи са њом".

Разлог овако интелектуалне полемике "високих" представника две најбројније и најутицајније странке ове државе било је евоцирање успомена на дане када је Николић био четнички војвода, на шта га је подсетила дугопамтећа Нада. Додавши и мало уља на ватру, поменувши да је коперникански обрт настао ангажовањем бившег америчког амбасадора у Београду Вилијама Монтгомерија, који би, својим саветима, требало да побољша рејтинг напредњака, али и да неверне Томе увери да је Тома сада "неки други Тома".

Само захваљујући присебности прве даме српског парламента, Славице (са оба презимена),  ова академска расправа није отишла у другом смеру. Па љубитељи српског парламентаризма нису имали прилику да чују да ли је, у време кад је шефица Нада била мала, заиста пишкила у пелене, или је и то било неко кризно време када није било пелена, па се пишкило онако, директно.

И не само то. Због прекинуте расправе на тему пелена, народ жедан и гладан информација није могао да чује ни детаље у вези са уговором (од мрских 7.500 долара), који су напредњаци направили са (мрским) Вилијамом Монтгомеријем, бившим амбасадором Америке у Београду.  А можда је то и добро.

Пошто су многи одмах почели да постављају нрзгодна питања у већ познатом и препознатљивом маниру знатижељног народа: Одакле напредњацима тих 7.500 (некада мрских) долара, месечно, да (некада такође мрском) Монтгомерију плаћају саветодавне услуге за поправљање имиџа напредњака, пре свега у Америци и Европској Унији, али и у Србијици, како би, коначно, дошли на власт? На све то, дошла је и олакшавајућа околност, јер (ако је веровати напредњацима), Вилију није још ништа плаћено, већ је само потписан уговор.
Истини за вољу, нису то напредњаци признали "тек тако"! Али и то је народна одлика. Народ је овај научио да не призна док га не притегнеш! Тако је Зорана Михајловић Милановић, чланица Председништва напредњака, најпре, новинарима саопштила да уговор није потписан, тврдећи чак да је реч "о режимској хајци". Међутим, притешњена чињеницама које се не могу сакрити, што је одлика "глобалног села", "нова напредњакиња" је, како је јавио Тијанићев "јавни сервис европске Србије", касније, новинарима, "упутила саопштење у којем се извињава због грешке, појашњавајући да уговор постоји, али да странка никада није имала средстава да плати Монтгомеријеве услуге".
Јавност је поново била ускраћена за неке друге детаље (а знатижеља је такође одлика овог народа!). Наиме, било би занимљиво сазнати да ли је Николићево и Монтгомеријево "пријатељство" и увертира за "бизнис" настало још у мају 2007. године, када је овај "мрски" Американац изјавио да је "Николић демократа" и то са великим Д. То је у сваком случају био велики преокрет, пошто је Николић, само две године раније, 2005. године, тврдио да се Монтгомери "уплео у мрежу мита и корупције, па је Америка морала да га најури".

А остало је неразјашњено и шта су све обавезе бившег америчког амбасадора. Као, на пример, да ли Монтгомери има и неке конкретне обавезе уколико се укаже потреба за заменом пелена?

Р У П А

Можда ће неко стећи утисак да свако мало, нешто пишем о рупама. Истини за вољу, ја не бирам теме, већ се оне некако саме наметну. Ипак, не бих волео да тако, од других,  наметнуту ситуацију, неко повеже са једном поприлично одомаћеном, али банализованом и вулгаризованом "животном филозофијом". А мислим да не би било ни превише аналитично, да се,  због тога, мој психолошки профил, сачињава искључиво, на тој, "фројдовској", основи.

У сваком случају, готово је аксиом да су рупе свуда око нас. Почевши од оних "црних" у свемиру, које су некако далеке и нестварне. Мада, нико поуздано не може да посведочи о томе да ли оне, мада тако далеке, остварују, или не, утицај на нас. Затим, ту је велика (и све већа) рупа у озонском омотачу, чији утицај, сасвим сигурно, осећамо у погледу разноразних чудеса која погађају ову, како неки још увек тврде, плаву планету.

Наравно и свака од држава има своје рупе. Неке су "видљиве и из авиона", а за неке се мора имати "око соколово".

Што се тиче ових наших, домаћих, оне су толико очигледне и свеприсутне да нам не могу промаћи - све и да се трудимо. Наравно, ако говоримо о онима на путевима, морамо да констатујемо да их је много више у Србији ван Београда, него у самој престоници. "Далеко од очију, далеко и од срца", каже наш народ. Па и ред је да нам престоница буде "испеглана" и уредна. А Србија ван Београда, ионако је мање значајна, пошто у њој живе само они који морају. И долазе јој у госте, такође, само они који морају. У време избора, да покупе гласове. Ипак, није ми јасно одакле толико рупа у земљи Србији која, и дефинитивно, никада неће постати Швајцарска. Упркос многобројним обећањима овдашњих политичара, које смо, углавном сви заборавили. (Мислим на обећања, јер политичаре не можемо све и да хоћемо, пошто су они или њихова идеологија још ту). При томе не мислим на Швајцарску као земљу чоколаде, већ као земљу сира. (Мада су, колико ми се чини, Швајцарци порадили мало и на "шупљикавој чоколади").

Једна од највећих рупа, ове године, дошла нам је из Министарства финансија. Они су саопштили народу, чији су изабрани представници то и законски озваничили, да ће нам ове године у буџету фалити 140 милијарди динара. А то је неколико десетина милијарди више од прошлогодишњег мањка. Али, судећи по томе да ових дана штрајкују просветари и полицајци, а да су у најави и штрајкови у здравству, као и неких других корисника буџета, може се говорити о томе да ће ова рупа поприлично еволуирати.

Актуелна је ових дана и рупа у Министарству здравства. Из простог разлога јер је први човек ове институције поднео оставку. И то, гле чуда, не онда када је то требало да уради, него сада, из чиста мира. Али, како ствари стоје, ту ће рупу, ускоро, попунити они којима, по договору, "припада" то министарство.

Велика рупа постоји и у начину информисања на "јавном сервису европске Србије". Као илустрације, сетих се онога што се догодило у петак увече, када се, док је трајала  серија "Мирис кише на Балкану" (као у време Милошевића), појавио кајрон који обавештава српску јавност да су се Влада и просветари договорили о повећању плата. Да би после испало да се, ипак, нису договорили и да се штрајк наставља. По систему 2:2. Два синдиката раде, а два штрајкују.

А тек шта рећи о рупама које постоје на телевизијама које емитују разноразне "фарме", "дворове", "парове"...Шта ли се тек догађа са главама оних којима је то намењено?

Али, рупа има и у односима неких политичких странака. Тако смо, још једном, чули да је рупа (илити провалија) која дели Демократску странку и ЛДП већа од оне која дели већ наречени ДС и Српску напредну странку. Управо због те рупе, није лако објаснити ко је то у Србији настављач идеје и пута који је трасирао покојни Зоран Ђинђић. Јер, макар декларативно, за то место се отимају и ЛДП и демократе.

И на крају, ево и примера где нема, или није било онога што је тема овог поста. У суботу, испред Дома народне скупштине Србије, на митингу Српске напредне странке и њених партнера, није било рупа. Из простог разлога јер је било заиста много људи који су попунили овај плато. Такође, по свему судећи, није било ни рупа у организацији, па, на сву срећу, није било ни инцидената. Али је било рупа у различитим проценама о броју присутних и то од неколико десетина хиљада. По полицијским извештајима, али и многих медија, број присутних је био око 55 хиљада док су организатори тврдили да је било више од 75 хиљада људи.

Е сад, по најавама лидера СНС, нећемо дуго чекати да проверимо који је број у питању. Јер је Томислав Николић, на поменутим митингу, од присутних грађана затражио два месеца, које ће он дати владајућој гарнитури да распишу превремене изборе. Након тога, како је рекао, он ће доћи са парчетом стиропора и седети ту све док власт то не учини. А исто је препоручио и осталим грађанима, који деле његов политички став. Међутим, ту је остало нешто неразјашњено. Као прво, одакле Србији толики стиропора? Није ли то сада најава новог посла за неког "опозиционог" или (што да не?), "позиционог" тајкуна, који ће се добро обогатити на увозу стиропора? Сличну ситуацију смо имали (ко се тога још сећа?) у време "јагме" за пиштаљкама. Такође, требало би на време утврдити да ли ће се тај стиропор продавати као готов производ, онако у величини неке просечне задњице, или ће га организатор делити "на парче"? Осим тога, можда није на одмет да се и на том парчету стиропора, уколико се буде продавао као готов производ, предвиди и рупа.

Из практичних разлога. Пошто се не зна колико ће трајати убеђивање демонстраната и власти, да се распишу превремени избори.