ДВЕ СРБИЈЕ

Фото: Ж.Р. Драгишић

Претпостављам да никоме (ко макар повремено сварати на мој блог), неће бити чудно што пишем о "две Србије". Наравно, назив мог блога је одраз личног става по овом питању, али је чињеница да у оваквом мишљењу нисам усамљен, јер на овим  просторима заиста постоје "две Србије". При чему је једна коју ја зовем Србија ван Београда и она друга која живи у престоном граду. У ове "две Србије"  свако живи свој живот, који подразумева да се једни другима, превише, не мешају у исти. Тачније, тај однос је у стању, такозване, "хладне резерве". 

Ипак, у време избора (као што је то тренутно), дође до извесне промене, када "хладна резерва" прелази у статус "топле резерве". Али је та подела на "две Србије" и даље уочљива. Односно, током изборне кампање и самих избора, граница те две Србије није код Бубањ потока, са једне, или на почетку војвођанске равнице, са друге стране. Тачније, та граница губи географске одреднице и добија политичке. И то траје. Као да није ни престајало. Управо због тога, претпостављам да није потребно подсећати да је та политичка подела Србије, односно, та располућена Србија, пројекат који је настао деведесетих, у такозваној Милошевићевој Србији, чији су експоненти, без неких великих измена, они исти који и данас чине политичку номенклатуру. И јасно је да, упркос великом труду, употреба разноразних средстава из палете "политичке хигијене" (која траје скоро десет година), није дала жељене резултате. На то упућује понашање представника "владајуће Србије", укључујући и актуелног премијера и кандидата за председника Србије, који у овој предизборној кампањи бацају "дрвље и камење" на политичке противнике, а самим тим и на грађане ове државе који их подржавају. Подсећања ради, ту поделу на "две Србије", односно на "ове" и "оне", или "нас" и "њих", дежурни хушкачи деведесетих су представљали и као "патриоте" и "издајнике", због чега ме не изненађује да је то "насушна потреба" и њихових политичких наследника.
И без обзира колико се кандидат владајуће коалиције трудио да у својим наступима прикрије да је и сам инспиратор тих подела, чак и политичким лаицима је јасно "одакле ветар дува". Јер је, управо актуелни премијер и кандидат за председника Србије, лансирао причу о томе да ће се он сам, у име "нас" супротставити "њима", односно, неким "удруженим досовским кандидатима". Актуелном премијеру и кандидату за председника Србије, Александру Вучићу, очигледно, смета и оних стотину јавних личности , који су, још и пре но што су избори били расписани, упутили апел тадашњем Заштитнику грађана, Саши Јанковићу, да се кандидује за председника Србије. Толико да није пропустио прилику да њима, али и читавој јавности поручи да се ради о "лажној елити".
Оно што је карактеристика досадашњег дела кампање (а нема назнака да ће то бити промењено), такође представља "две Србије". И из авиона је видљиво да се кандидат владајуће коалиције (још увек актуелни премијер) и не труди да направи разлику кад наступа као премијер а када као кандидат за председника. При чему никога не брине то што министри и други државни функционери користе службене аутомобиле за одлазак на митинге свог кандидата. То, очигледно, не брине ни Агенцију за борбу против корупције. Тако да они силни аутобуси који, из једног у други град Србије, возе премијерову добровољну и ону другу подршку, према претходном податку делује сасвим наивно.
Међутим, грађане ове државе (по мом скромном мишљењу), много више треба да брине податак, који су објавили неки медији, према коме састав Републичке изборне комисије није у складу са Законом о избору народних посланика, који се примењује и на избор председника Србије, али и да је угрожено изборно право.
Судећи по томе, није велико изненађење што смо, бар у досадашњем делу кампање (при чему треба признати да темпо "диктира" кандидат владајуће коалиције), могли да видимо и чујемо да су многи кандидати заборавили основни правни документ (Устав) и законе на којима се темељи постојање ове државе. Да је другачије, кандидати би, много више, говорили о својим надлежностима које проистичу из Закона о председнику Републике, али и њему надређеног Устава. Али, када би неки кандидати морали да говоре само о надлежностима дефинисаних Уставом и законима, сва је прилика да не би имали о чему да говоре. Међутим, како ни једним правним актом није дефинисано о чему могу, или не да говоре у својим кампањама, кандидати (или њихове присталице), најчешће, говоре оно за шта су убеђени да би грађани  желели да чују. А грађани су, бар на папиру, основ свега.
Јасно ми је да не постоји баш много људи који сматрају да текст неког закона, па чак и Устава, може да буде занимљиво штиво за читање, али мени се учинило занимљивим да овде цитирам део нашег Устава који се односи на Уставна начела, дефинисана чланом један.

"Република Србија је држава српског народа и свих грађана који у њој живе, заснована на владавини права и социјалној правди, начелима грађанске демократије, људским и мањинским правима и слободама и припадности европским принципима и вредностима."
Ништа мање није значајан ни део Устава који, у члану два, дефинише носиоце суверености.
"Сувереност потиче од грађана који је врше референдумом, народном иницијативом и

преко својих слободно изабраних представника.
Ниједан државни орган, политичка организација, група или појединац не може присвојити сувереност од грађана, нити успоставити власт мимо слободно изражене воље грађана." Из ова два цитирана члана, јасно је да је грађанин основ нашег Устава.

То, како изгледа, једино није јасно Милошу Вучевићу, који, тренутно, осим функције градоначелника Новог Сада обавља и функцију потпредседника Главног одбора Српске напредне странке. Јер је, судећи по саопштењу које је објављено на званичном сајту његове странке, Вучевић има доста проблема да схвати ко су то грађани ове државе, упркос чињеници да је завршио правни факултет. Због чега се неминовно намеће питање да ли је ово био "домаћи задатак", или се господин Вучевић "сам сетио" да треба написати нешто што би однело који позитивни поен противкандидату његовог шефа? Не водећи при томе рачуна да човек кога покушава да критикује, кандидат грађана за председника Србије, Саша Јанковић, никада не употребљава терминологију за коју се определио Вучевић - "путујући циркус", "отпадници", "рециклирани политички прелетачи", "камарила", "да Србију дели на грађанску и ону другу, ваљда сељачку"...
Осим тога, поставља се питање због чега некоме ко је, као Саша Јанковић, десет година обављао функцију Заштитника грађана, забрањена употреба термина грађанин? При чему, бар колико је мени познато, господин Јанковић није правио поделе на "грађане из града" и "грађане са села". Напросто, грађанин је одредница која, како то "каже" Устав Србије, дефинише носилаца суверенитета ове државе.
Можда то смета господину Вучевићу? Или је и то резултат оне поделе на "две Србије", са почетка текста?