П А Р А Д И Г М А

Фото: Ж. Р. Драгишић

Парадигма (из старогрчког παράδειγμα -  сложеница састављена од  παρὰ,  са значењем "поред" и δεικνύµι, са значењем "показати", "учинити разумљивим". Аналогно томе, множина овог израза, "парадигме", могла би да се преведе као пример, узор, узорак, оцртавање, или предрасуда. 

Парадигма је скуп основних претпоставки или правила које, обично, узимамо "здраво за готово". Они који памте мало дуже, вероватно се сећају да је овај израз био "поштапалица" многих "соц-комунистичких" политичара. Израз је толико био одомаћен да га је употребљавао свако ко је "држао до себе", врло често не разумевајући његово основно значење. Оно што је било важно је да "звучи бомбасто". И, што је још важније, широке народне масе, које са овим изразом нису баш биле "на ти", могле су једино да закључе да је "та парадигма" нешто јако важно. И да од ње, у великој мери, зависи наш пут "у светлу будућност". Но, мода је мода. Чак и у језику. Дође и прође. У нашем политичком говору, данас се много више и много чешће од израза "парадигма" употребљава један други, енглески, израз са сличним значењем. Који се толико одомаћио да је (чак!) постао омиљени израз председника свих грађана, Томислава Николића. За оне који се још нису сетили, ради се о енглеском изразу "дифолт" (default), који се код нас више и не преводи, али који има значење "по правилу" или "уобичајено". Али, то није тема.
Али је парадигма. Која и јесте тема овог текста.
У циљу схватања или објашњавања стварности и њених феномена, битно је рећи да је лична парадигма оно што "учитавамо" приликом сопственог тумачења ствари и појава. Зато и не треба да чуди што људи имају различите парадигме као појединци, породица, групе, народи... Кроз "ментални филтер", који ствара парадигма, наш ум пропушта само оне информације које се уклапају у постојећу слику окружења. И то можемо упоредити са обојеним наочарама. Па, уколико парадигма има ружичасту боју, они који гледају кроз ружичасте наочаре, видеће свет обојен у ружичастим тоновима и све док не скину те наочаре, чиниће им се да је читав свет око њих ружичаст. Они који поседују те "ружичасте наочаре" спремни су да, за тај "ружичасти поглед", ставе и руку у ватру. Тек када (и ако), скину "ружичасте наочаре" схватиће да ствари, у најмању руку, нису баш "ружичасте", већ се ради о читавом спектру боја, у зависности од "нових наочара" које ставе. Важно је напоменути да парадигме намећу ауторитети, а најбоље се "примају" посредством информација и искуства још у најранијем детињству. Касније, у зависности од начина живота сваког појединца,  само се допуњују или одбацују.
Искрен да будем, није ми јасно кроз које је то наочаре могао да гледа актуелни премијер Владе Србије, Александар Вучић, када је, недавно, поводом чувеног случаја Савамала употребио већ више пута помињани израз "парадигма". Али, мени је управо та изјава парадигма нашег вртоглавог повратка у деведесете године.  "Савамалу помињем као политичку парадигму за притисак и за узимање огромног новца споља за рушење Владе Србије. Рекао сам шта мислим да се тамо догодило, у шта сам лично уверен, изнео свој став који је био политички осуђујући за партију коју водим и што се мене тиче са тим сам завршио - све остало је на надлежним државним органима" - рекао је Вучић у изјави за медије.
Наравно, у Србији је незамисливо да се након овакве изјаве ништа не догоди. Јер је она парадигма политичких изјава које су карактерисале деведесете. У којима је било сасвим уобичајено да власт сопствени народ дели на патриоте и издајнике. Због тога ме и није изненадила реакција актуелног министра рада, запошљавања, борачких и социјалних питања, Александра Вулина. Који је, као какав ревносни књиговођа, успео да израчуна да кампања коју воде председнички кандидати, Саша Јанковић и Вук Јеремић, кошта "милионе евра", те да толики новац "може да стигне само из иностранства".
Наравно, након ових "домаћих" парадигми, логично је да се појави и она "из иностранства". И то не било каквог. Већ оног чији је главни град Брисел. А управо из тог града нам је, ових дана, стигао гост. Који је имао и своју "парадигму". А пошто гост није био обичан, изгледа да ни "парадигма" нје обична. Наиме, извстилац Европског парламента за Србију, Дејвид Мекалистер, у свом нацрту извештаја који ће се 27. фебруара наћи пред европским парламентарцима, осим похвала нашој Влади за економске резултате и однос према избеглицама, упутио је критике на рачун владавине права и слободе медија.
Како кажу упућени, у извештају из Брисела, нашло се места и за неразјашњењно ноћно рушење у Савамали под фантомкама, војну сарадњу са Русима, "косовски воз" и присуство највиших државних званичника на прослави Дана Републике Српске. Наравно, томе треба додати и тренутни застој у преговорима између Београда и Приштине, што је Мекалистер посебно апострофирао. И то сада са нове позиције, након што је именован за председавајућег Спољнополитичког одбора Европског парламента.
Дакле, парадигма до парадигме. Остаје само да видимо која ће од поменутих парадигми "преживети". Након што се укрсте ове домаће и ове са запада.

Ш К Р И Љ Ц И

Био сам убеђен да сам, у недељу, 27. априла, Лета Господњег 2014. као и двотрећинска већина грађана ове државе, пажљиво пратио историјску седницу Скупштине Србије, на којој је садашњи председник Владе изнео свој (пре)опширан експозе. Међутим, како сада ствари стоје, или ми је неколико детаља промакло или их у програму Владе није било. Упркос историјској чињеници да је историјски економски део програма био најјача тачка историјског експозеа историјског мандатара. Мада је, истини за вољу, у том делу, највише било претњи и прекора упућених сопственом народу, који је, како сам ја то схватио, навикао само да ленствује, уместо да као некадашњи Први потпредседник, а сада Први председник, леже са првим, а устаје са последњим петловима. Због чега ће тај и такав народ (који је поклонио Првом човеку државе безгранично поверење), морати да се суочи са, "веома тешким и болним реформама", па није никакво чудо што ова Влада (читај Премијер), као некада Черчил Британцима, својим поданицима може обећати само "крв, зној и сузе".
(Руку на срце, скоро три деценије, овом народу нико и не нуди ништа друго. Што се, некако, и подразумева, имајући у виду, најблаже речено, веома чудан однос између власти и народа!? Јер, ако народ, на изборима, слободном вољом, бира власт, то подразумева и одређену врсту љубави. Са друге стране, кад они што смо их бирали с љубављу, постану власт, они почну да прете и да нас плаше. А зар није хришћански да се на љубав, узвраћа љубављу?)
Но, да се вратим на економију. Дакле, као што сам могао и да претпоставим, ево већ недељу дана, медијима у Србији је главна тема (осим: "крв, зној и сузе"), продаја Телекома и ЕПС-а. Што му некако дође сасвим логично. Јер, ако то каже Први човек државе, онда је то "пожељна тема". Зашто би јавно мњење Србије "разбијало главу" да пронађе неку другу тему? Зна овај народ да је Први човек државе добро промислио пре него што је изрекао ту мудрост. Зна народ да Први човек државе не би продавао, да не гори под ногама. Зна народ да Првом човеку државе није било лако да донесе такву одлуку, јер се може дести да му неко, због тога, може припретити (као ови "његови" што су, ономад, претила оним другима када су хтели да продају Телеком). Исто тако, зна народ да Први човек државе неће продавати, ако не мора.
А пошто изгледа да мора, није лоше размислити и пронаћи одговор на, неизбежно, питање: Има ли Србија, осим Телекома и ЕПС-а и других потенцијала, који би неког ко има пара могли да заинтересују? Пошто, продају Телекома или делимичну продају ЕПС-а, лично, видим као када би неки пољопривредник  решио да прода њиву, да би поправио трактор. При томе, под "неке друге потенцијале", не подразумевам Бачевићев канал Морава-Вардар-Егејско море, или Вучићев "Београд на води". Пошто је, колико сам успео да уакапирам, канал резервисан за браћу Кинезе, а "Београд на води" за браћу Арапе. Осим тога, нешто контам, ако у Влади нема Бачевића, да ли то, аутоматски значи да нема ништа ни од Канала? Или, ће се канал копати по сваку цену, макар га Бачевић копао даљински, из Кине? А што се тиче пројекта "Београд на води", можда сада, када је Мали постао Велики, он више и није битан?
Дакле, уколико би неко желео кратак и јасан одговор на питање да ли Србија има (осим поменутих), и других потенцијала, он би гласио - да. Међутим, ако се тражи једноставан одговор на питање који су то потенцијали, бојим се да до њега не може баш тако лако да се дође. Јер се ради о ресурсима који су тешко уочљиви на први поглед. А и разумљиво је због чега. Ови ресурси се налазе далеко испод уобичајеног нивоа људског погледа. Односно, реч је о, такозваним, подземним ресурсима. Оличеним у Руднику бакра (и злата!) у Бору и налазишту уљних шкриљаца у Алексинцу (али  и на неким другим локацијама у земљи Србији). Међутим, то би био најједноставнији део одговора, након чега ствари постају све замршеније. Поготову ако се има у виду да је, на опште изненађење широких народних маса, ресор енергетике и рударства добио Александар Антић (кадар СПС-а), уместо "енергетски" већ уигране министарке Зоране Михајловић. Иако знам да је премијер рекао да више у Влади неће бити феуда, већ ће Влада функционисати као тим (на чијем је челу Он лично), рачунам да ће министри, ипак, морати нешто и сами да раде. Осим тога, чаршија је била упозната са "чињеницом" да наша најзгоднија министарка, наводно, није у добрим односима са Русима, али, колико је мени познато, борско злато (и остали метали), као и алексиначки шкриљци, немају везе са Русима. Или је са Русима (у склопу "Јужног тока") склопљен такав споразум да је "њихово све што је и наше"? Или се, у овој области спремају такви резови за које је боље да буде крив кадар СПС-а него СНС-а? Као и да су Американци (укључујући и посету америчког амбасадора Кирбија, у изборној ноћи, седишту СНС), само мамац? Или је све то заједно и од свега по мало и за сваког по нешто?
У сваком случају, клупко је већ почело да се одмотава. Јер, тек што је формирана нова Влада, нови министар енергетике и рударства, Александар Антић, имао је "ватрено крштење". Наиме, њему су медији већ "трасирали" разговоре које ће водити са америчком компанијом “Friport Mekorman”, која, како се наводи, већ поседује права да врши геолошка истраживања рудног богатства Тимочке Крајине. Као и да се, у околини Бора, налазе неистражена налазишта злата и бакра чија вредност прелази 18 милијарди долара, због чега је ова фирма заинтересована да уложи "милијарде долара" у експлоатацију руде злата и бакра. У том контексту, можда је и јаснија чињеница због чега је, тамо где треба,  без много размишљања, одлучено да "вечити директор" РТБ Бор, остане на том месту, упркос чињеници да је, пре доласка напредњака на власт, био члан, готово, свих странака које постоје у Србији. И да се, као гест његове добре воље, прихвати чињеница да је, у мини прелазном року, дошао на поклоњење господару СНС-а и целе Србије. 
Дакле, борски рудник јесте значајан ресурс којим Србија располаже, али је и чињеница да њега није могуће брзо и лако претворити у "исплативу инвестицију", односно добру "удавачау" која ће у што краћем року  почети да наплаћује удају за момка који јој није по жељи.
Осим тога, остаје питање за који ниво транспарентности ће се власт одлучити, када до ове "удаје" дође? Или ће и то бити саставни део "неузвраћене љубави"?
У сваком случају, борско злато и бакар су већ многима служили за подмиривање рачуна, али је, зато, потпуна непознаница како ће се власт опходити према ресурсу о коме се све више говори, а чије је име уљни шкриљци. За које се, у стручним круговима тврди да су, после угља, нафте и гаса, нови енергетски адут. Који, као сировина за добијање нафте, гаса, топлотне и електричне енергије, привлачи све више пажње. Поготову у светлу најновијих дешавања у и око Украјине.
Поред САД, Русије, Конга, Бразила, Естоније, Шкотске и Кине, где, у светским размерама, постоје највећа налазишта уљних шкриљаца, значајне количине поседује и Србија. Осим подручја Алексинца, које је најбогатије, још 23 басена у Србији располаже уљним шкриљцима (Врање, Ваљево, Крушевац, Бабушница, Ниш, Западна Морава...), чија, тренутна, процењена количина износи око пет милијарди тона.
Прича о "алексиначким шкриљцима" враћа нас у далеку 1954. годину, када је постојала и фирма за истраживање уљних шкриљаца, мада су озбиљнија истраживања, иза којих су стајали Рударско-геолошки факултет и Привредна комора Србије, рађена тек 1986. године. Експлоатацијом уљних шкриљаца тада је требало да се бави Нафтна индустрија Србије, али се од тога одустало због процене да је тај посао неисплатив. 
Данас, готово тридесет година након тога, имајући у виду пораст цене нафте на светском тржишту, али и општу економску и политичку ситуацију на планети Земљи, стручњаци сматрају да би производња нафте из уљних шкриљаца био више него исплатив посао. О томе говори интересовање неколико страних компанија (Инвестициони фондови "Хатор" и "Зао стар", "ЕСТИ енергија" из Естоније, "Гаспромњефт", односно НИС), које су држави Србији упутиле писма о намерама у којима показују спремност да учествују у будућој експлоатацији уљних шкриљаца, односно, у градњи капацитета за њихову прераду у нафту.
Прошле године, једна кинеска компанија, покренула је пројекат експлоатације уљних шкриљаца, који су по количини нафте у њима (око 10%), слични алексиначким, планирајући годишњу производњу од 200 хиљада тона нафте. Према њиховим рачуницама, читава инвестиција би коштала око 150 милиона долара, а да би се, уз цену нафте од 145 долара по барелу (812 долара за тону), за само годину дана могло зарадити око 165 милиона долара, што значи да би инвестиција била исплатива за мање од годину дана. Неки стручњаци сматрају да је експлоатација уљних шкриљаца богатих нафтом (а наши спадају у најбогатије) исплати чак и када је цена сирове нафте 30 долара за барел.
Као и обично, све би то било лепо да није једно али. Које се, како то код нас увек бива, односи на почетни капитал. Који ми немамо. Што значи да би морали да експлоатацију уљних шкриљаца радимо у сарадњи са неким ко има оно што ми немамо. А то значи да би ми уложили само оно што је Бог дао, а све остало би уложио неко други. Чиме би и утицај тог "другог" на доношење одлука био много већи него наш. Због чега би могло да нам се деси да се "чешемо и тамо где нас не сврби". А да би то избегли или ублажили, било би добро да у сваком тренутку размишљамо о одговору на, бар, три питања: ко би то био, како би га изабрали и под којим условима би направили тај дил? Да и не говоримо о томе што би изузетну пажњу требало посветити заштити животне средине, која би  могла бити угрожена приликом експлоатације уљних шкриљаца. Имајући пред собом искуства других, а посебно оно што се десило нашим суседима Румнима, којима је сада, по свему судећи, касно да се буне.
Уосталом, пошто смо, макар декларативно, трасирали "европски пут", обавеза нам је и да пажљиво ослушкујемо о чему се шапуће у "европској престоници" Бриселу. Одакле је још пре, скоро, годину дана стигла информација да су у Европској унији државе и институције прилично подељене када је у питању технологија експлоатације уљних шкриљаца, као одговор на исказану жељу  "индустрије и власти" на Западном Балкану (где припада и Србија) да крену са експлоатацијом гаса и нафте из уљних шкриљаца. Према истраживању у Европској унији 74% грађана и део стручњака сматрају да би то, уз садашњу технологију, изазвало право "тровање" природне средине и опасне последице по здравље људи.
Управо због свега тога, морам да признам да сам био јако изненађен већ поменутом комбинаториком коју је применио Први човек српске Владе бирајући поједине министре. А нисам ни сигуран у постојање "урбане" легенде, према којој је, Зорана Михајловић морала да оде јер је тако тражио "неко" ко је заинтересован за "подземне ресурсе", а коме је, на том месту, више одговарао кооперативнији Антић? Или је све то урађено по систему "да се Власи не сете"? А у Влади ће све конце повлачити само један човек (правдајући то оперативнијим радом овог органа јер министарства "више неће бити партијски феуди")!? У сваком случају, непуних месец дана пре формирања ове, историјске, Владе, бивша министарка енергетике, Зорана Михајловић, громогласно је најављивала да ће алексиначки шкриљци "бити експлоатисани". И то давањем концесија. И да је то један од приоритета енергетског сектора Србије. А занимљиво је да је сличан став, годину дана раније,  изнео и Милан Бачевић, тадашњи, министар рударства.
Али, не треба схватити да је експлоатација уљних шкриљаца ексклузива ове и оне "исте", али претходне Владе. Јер је о експлоатацији "српске нафте", очигледно, планове правила и Влада Мирка Цветковића. Истини за вољу, некако више кроз предизборне активности. 
Такође, чињеница је да је, о експлоатацији алексиначких шкриљаца, Зорана Михајловић, говорила још у време када је била "само" енергетски стручњак, и када је имала једну титулу мање, а једно презиме више. И можда је, управо због тога, министарка Михајловић морала да "промени" ресор. Јер је, пре само месец дана, изјавила да ће, "уколико остане министарка енергетике, инсистирати на давању концесије за алексиначке уљне шкриљце, за које је, између осталих, заинтересована и Естонија", додајући да је то један од приоритета енергетског сектора Србије.
Да ли то значи да сада, када је министарка Михајловић променила ресор, то више није приоритет? Или је, заиста, Русију уплашио "дух" производње нафте из уљних шкриљаца? Или је све то по мало, да би било за сваког по нешто?

ГРАНИЧНИ ПРЕЛАЗ

Претпостављам да ће се многи чудити због чега сам се, управо на овај историјски дан (неко је већ констатовао како ова држава има све више историје а све мање географије), када нам jе из главног града Европске уније, стигла још једна непријатна вест, одлучио да пишем о граничном прелазу (граничним прелазима). Међутим, треба подсетити да смо, данас, поново, били на клупи за понављаче, баш због граничних прелаза. Наравно, не овог о коме ја желим да пишем, али, ко зна? Пошто ми се чини да једино нас учитељица живота ничему није научила. Уз то, опште је мишљење да смо ми јако непредвидљиви. А ја мислим да то није тачно и да смо, напротив, јако предвидљиви. И да нам је, због тога, лако постављати "блокаде", а све под изговором да је то "за наше добро".

Уосталом, добар пример су управо гранични прелази (или административни пунктови, или, како год се то зове), на северу јужне српске покрајине (која је, по свему судећи, део територије Србије још једино у преамбули Устава), против чијег се успостављања, грчевито боре Срби са севера Косова (и Метохје).

Међутим, потпуно је другачија слика на другом крају ове државе, где житељима Тимочке Крајине, већ пет година, готово све политичке гарнитуре (и Коштуничине и Цветковићеве Владе), обећавају отварање граничног прелаза “Ђердап 2”, са суседном Румунијом. О томе говори и податак да се отварању овог граничног прелаза нико не противи. Напротив, влада поприлична еуфорија, још од тренутка када је, први пут, најављено његово отварање, мада, никоме није јасно чему ће он служити и како може постати спас посрнулој привреди, али и осиромашеном и десеткованом становништву Тимочке Крајине. 

Умножавање питања без рационалних одговора последица је и податка да педесетак километара северно, већ постоји гранични прелаз са Румунијом, а тридесетак јужно и са Бугарском. Као и да још један прелаз са Бугарском постоји недалеко од Зајечара. Дакле, ко има шта да увози или извози, или просто има потребе да иде у провод у овај источни део Европске уније, нема неких великих препрека. Јер, мораћемо се сложити да не мора баш свако двориште у Србији да има свој гранични прелаз. Наравно, не бих волео да се схвати како сам ја против отварања још једног граничног прелаза. Мада бих више волео да се ми као држава "отварамо" према свету, макар имали мање прелаза. Осим тога, што се мене тиче, гранични прелази могу постојати на сваком ћошку, али ако су настали као резултат реалних потреба, а не пуког политичког измишљања. А чини ми се да је гранични прелаз "Ђердап 2" управо то.
Јер, летимичним погледом на карту путне инфраструктуре Румуније, јасно је да је нашим комшијама овај путни правац “задња рупа на сирали”, јер су се усмерили на правац који повезује Крајову (Румунија) и Видин (Бугарска), градећи модеран мост преко Дунава, који треба да буде готов наредне, 2012. године.
Такође, упућенији у ову проблематику могли би (ако би били искрени) да кажу како је овај гранични прелаз, у много чему,  проблематичан. Као и да они који су на њему желели да зараде неке политичке поене, баш и нису много разбијали главу.
Најпре, они који буду  користили овај гранични прелаз, мораће до главних саобраћајница у суседној Румунији да возе разноразним "стазама и богазама".
Осим тога, нико не води рачуна о томе да се добар део саме граничне зоне, односно дела који се на већини прелаза зове "ничија територија" (део између две царине), налази на самом мосту да Дунаву, који представља једини транспортни пут како за раднике тако и материјал у свакодневним активностима Хидроелектране "Ђердап 2". Поједностављено, ради се о путу са левом и десном коловозном траком, којим ће се кретати сви. И запослени у овој фирми и туристи ( и "туристи"), који би да се, преко истока докопају запада.

Но како, веома често, политичке одлуке нису баш у вези са реалношћу, гранични прелаз “Ђердап 2” ће бити отворен, пре Божића по Грегоријанском календару (који, иако су православци, Румуни славе), а испуњење обећања, у свој политички тефтер, неће уписати ни један од наших многобројних политичара, који су о томе мантрали претходних година, већ Трајан Басеску, председник суседне Румуније. Он је отварање овог прелаза најавио почетком новембра када је (по ко зна који пут,  без свог домаћина, Бориса Тадића), посетио Неготинску Крајину.

Тиме ће бити окончана судбина овог граничног прелаза, о чијем отварању је Влада Србије донела одлуку још средином децембра 2006. године, а који је најозбиљније шансе за отварање имао уочи ванредних локалних избора у Неготину, марта 2010. године. Тада су, о том спасоносном “отварању према Европи”, говорили сви значајнији српски политичари који су, сврстани под барјак “За европски Неготин”, плус Коалиција СПС-ЈС-ПУПС, крстарили Неготинском Крајином.

Учествујући у предизборној кампањи, тада су гранични прелаз “Ђердап 2” , активно (то је било најзначајније предизборно обећање), отварали Вук Јеремић, Божидар Ђелић, Ивица Дачић, Душан Петровић, Милан Марковић и Петар Шкундрић. А здушно им, својим присуством, помагали Славица Ђукић Дејановић, Млађан Динкић, Милутин Мркоњић, Слободан Милосављевић, Саша Драгин, Верица Калановић, Снежана Самарџић Марковић, Жарко Обрадовић, Небојша Брадић, Јован Кркобабић и Драган Марковић Палма (Извињавам се онима које сам изоставио)! Сећам се да су тада, сви они, онако, као навијени, чим изађу из скупих аутомобила, још ошамућени од труцкања крајинским друмовима, причали о значају граничног прелаза “Ђердап 2”.
Ваљда су толико били ошамућени да нису стигли ни да се распитају о неким битним детаљима везаним за овај гранични прелаз, већ су, једноставно, испуњавали жеље својих локалних представника, причајући о томе да ће, отварањем овог прелаза, све постати много лепше и боље.
Ускоро ће две пуне године, од када су окончани ванредни локални избори у Неготину, а гранични прелаз "Ђердап 2" још увек је у фази мировања. Они који су, пре скоро две године, обећавали да ће он бити отворен "већ колико сутра", више и не говоре о томе.
Међутим, то што није успело нашим политичарима, успело је румунском председнику. И то, вероватно, у жељи да врати “дуг” групици крајинских румунофила који су му, пред долазак, поручили да у Тимочкој Крајини “живи 300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно. Јер је у Тимочкој Крајини, према попису 2002. године, било, укупно, 284.112 становника! А по прелиминарним резултатима овогодишњех пописа, нешто више од 242. хиљаде. Од чега више од стотину хиљада Влаха. Које румунофили, очигледно, “не виде”. Као ни Србе. А и власт их не види баш најјасније. Осим у време избора.

СПОЈЕНИ СУДОВИ

Према извештавању наших медија, ових дана (а нарочито сутра), Хаг ће бити престоница Србије. Место доношења (још једне), за нас, историјске одлуке ! Али, то је ствар личног доживљаја медија који о томе извештавају. И ту готово ништа није спорно. Оно што је мени нелогично је податак да ће сутра Међународни суд правде изнети своје МИШЉЕЊЕ о једностраном одвајању Косова ( и Метохије ) од Србије. Дакле, мишљење. Ако је суд, онда он треба да пресуди, а не да даје своје мишљење. А посебно ако ће се о том мишљењу "натезати" судије које седе у том суду. Пре ће бити да је у питању доношење политичке одлуке о статусу Косова, која ће бити у складу са "инструкцијама" које су судије добиле од "својих" држава.

Да се на светској политичкој сцени ништа не догађа случајно говори и вест (која је одјекнула као гром из ведра неба) да је, поново, ухапшен Рамуш Харадинај и одведен у Хаг ( у онај други Суд, за ратне злочине). И за ово кажу да је преседан. Но, мислим да то није тако. Није он случајно доведен у Хаг, дан пре него што ће у овом граду бити саопштено мишљење МСП. Биће да је то проста законитост спојених судова. Треба смањити притисак у једној посуди, тако што ће се преливање извршити у оној другој.

На тим принципима функционише свет.

Уосталом, знају то добро и наши политичари, само се мало праве невешти. Зар се по том систему "двојац без кормилара" из СНС није обрео у Бриселу? Као, имали су они да питају да ли је пријем Србије у ЕУ повезано са статусом Косова (и Метохије)? Јок, није! Они ће само инсистирати да ми, пре пријема у ЕУ, морамо да развијемо добре комшијске односе са Косовом (и Метохијом), које су они признали за легитимну државу. Судећи по изразима задовољства које су Тома и Аца понели из Брисела, вероватно су и њима рекли да су "статус Косова" и "пријем у ЕУ", два паралелна процеса. И Вук сити и овце на броју!

А онда је било натезања у вези са тим да ли је то била приватна или службена посета Бриселу. Наравно да је била службена, јер како се, убрзо, показало, она је имала за циљ да смањи притисак у "боци СНС" и сав вишак прелије у "боцу За европску Србију".

Брисел има чудесну моћ! Још само да обнародују ову нову коалицију.

Јер, можда су захтеви неких мањих коалиционих партнера нарасли и прерасли реални капацитет странака да тај притисак није било могуће издржати. Можда је "боца" била пред пуцањем, па је требало мало прелити притисак да би се сачувала порука.