НАМЕТ НА ВИЛАЈЕТ

Вилајет је управна јединица Османског царства којом управља валија. У ширем смислу, вилајет је покрајина, а у пренесеном, ако се говори о „тамном вилајету“, мисли се на један засебан свет, у коме се многе ствари догађају под велом тајни. Са друге стране, употребљава се и израз „намет на вилајет“, као израз за сваку нову таксу или порез, који је смишљен са наводним циљем да се држава или њен део „извуче из економске кризе“, мада је то, како се готово увек покаже „нова храна за незаситу државу“.

Изрази "тамни вилајет" и "намет на вилајет", употребљавају се од кад је "света и века". И углавном су заступљени у политичком речнику. При чему су, готово по правилу, "речник" опозиције.
Бивше, садашње, а вероватно и будуће.

У најновијем случају, израз "намет на вилајет", у вези је са, поновним, увођењем таксе за потребе Јавне медијске установе Радио-телевизије Србије и ЈМУ Радио-телевизије Војводине.

Након много перипетија и "вратоломија" сада је извесно да ћемо, за потребе два медијска јавна сервиса, у периоду од 1. јануара до 31 децембра, наредне, 2016. године, плаћати таксу у износу од 150 динара. Такав развој догађаја, по мом личном суду, резултат је компоромиса који је председник владе Србије учинио са самим собом. Имајући у виду да се (а Он то и не крије) наш премијер за све пита. А компромис је у томе што, по диктату светских финансијских институција (мада Он не признаје да му било ко диктира), није било могуће, из буџета финансирати рад медијских сервиса, а са друге стране, није било баш политички мудро да, у изборној години, своју гласачку машину оптерети са (додатних) 500 динара. По систему "да се Власи не сете", премијер се одлучио за систем "пола пије пола Шарцу даје", тако да ће медијске јавне сервисе грађани финансирати са по 150 динара (таксе) и са још два или три пута толико, што ће такође плаћати грађани, али из "државне благајне". А кладим се да ће још много воде протећи и Дунавом и Савом и свим Моравама, као и осталим српским и косовскометохијским рекама (које су такође наше, све док је преамбуле у Уставу), док се народ не досети у чему је квака (без 22).
Јер, треба подсетити (оне који то желе) да није било никакве реалне потребе за ујдурмом која је уоквирена у штиво које се недавно појавило под куполама српског Парламента, као предлог изузетно инспиративног назива "Закон о привременом уређивању начина наплате таксе за јавни медијски сервис". 
Оно што је изузетно занимљиво у вези са овим предлогом закона, који је јако кратак (за наше прилике), јер има свега 12 чланова, је то да је опозиција на њега уложила чак 47 амандмана, које је Влада (наравно) одбила. А могли су макар да се потруде да усагласе његов назив са оним што пише у самом предлогу. Наиме, у наслову се наводи једнина "јавни медијски сервис", док се већ у члану два јасно види да су у питању два медијска сервиса (Јавна медијска установа "Радио телевизија Србије" и Јавна медијска установа "Радио телевизија Војводине").
Истини за вољу, није ни било потребе за амандманима јер није било потребе ни за новим законом пошто је ова иста скупштинска већина, већ изгласала Закон о јавним медијским сервисима, у коме се, у поглављу 3 (Извори финансирања), а у члану 36, наводе пет начина финансирања, међу којима је на првом месту "таксе за јавни медијски сервис". 
Такође у поглављу 3.1 (Такса за јавни медијски сервис), у члану 37, у првом ставу се каже да такса служи за финансирање основне делатности јавног медијског сервиса. Док се у ставу два наводи да је "висина таксе јединствена на целој територији Републике Србије (надам се и Косова и Метохије прим. а.) и не може износити више од 500 динара".
Даље, у трећем ставу, пише и: "Одлуку о утврђивању висине таксе утврђену ставом 2 овог члана (не више од 500 динара - прим. а.), доносе Управни одбори РТС и РТВ заједнички, на основу анализе нето трошкова обављања основне делатности јавног медијског сервиса из члана 3, став 1 овог закона, узимајући у обзир нето-корист од комерцијалне експлоатације садржаја произведених у оквиру основне делатности јавног медијског сервиса, најкасније до 30. јуна 2015. године."
Дакле, већ постојећим Законом све је дефинисано, осим потребе премијера да преузима на себе ингеренције које му не
припадају. И да, уједно, широким народним масама, шаљe популистичке поруке да их је спасао злочестих гуликожа са РТС и РТВ, који су хтели да им узимају месечно по 500 динара, али да он то није дозволио. Те да ће, у наредној години, плаћати свега 150 динара. Чиме је прича о плаћању телевизијске претплате или "таксе" (грађанима који дају паре из џепа је апсолутно исто како се "то" зове), скренута на потпуно споредан колосек, чему је у великој мери допринео и свеприсутни премијер, који је народу (народе мој!) обелоданио да је такса (претплата), по први пут у историји,  јефтинија од кутије цигарета. А то што ће за потребе нормалног рада јавних медијских сервиса остатак морати да се плати из "државне касе" (у коју се сливају и оне паре које су грађанима насилно отете), те исте, широке народне масе, не мора да интересује.
И вук сит и овце на броју.
Једино нема Косова (и Метохије). Пошто су се посланици владајућих гарнитура у републичком парламенту, гласајући за ова два закона (по ко зна који пут), одрекли Косова (и Метохије). Јер се у њима нигде не говори о Јавном РТВ сервису Косова (и Метохије). Надам се да садашњу владајућу већину није потребно подсећати да је, како се каже у преамбули Устава, Косово (и Метохија) саставни део Србије : "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима."
Ако владајуће гарнитуре забораве на "нашу колевку" или "најскупљу српску реч" (односно две речи и један везник), има ли смисла подсећати на нешто много једноставније (као што је то такса за медијске сервисе). Но, тешко је одолети не поменути да је садашњи премијер (а онда у улози потпредседника Владе), Александар Вучић, пре нешто више од две године, на свом twitter налогу, у другој половини маја 2013. године, написао: "Телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, биће укинута, јер ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима. То је наша обавеза од које нећемо одустати".
Истини за вољу, претплата и јесте била укинута, али је то трајало јако кратко. Пошто је очигледно да је ММФ издао извршни налог (упркос тврдњи да премијер не воли да му дају налоге) да се Јавни медијски сервиси не могу више финансирати из буџета. 
Иначе, мој лични став је да рад јавних медијских сервиса грађани треба да плаћају. Али, да то буде из буџета државе Србије. Но, пошто по том питању међународни финансијски моћници (које и премијер мора да слуша) имају другачији став, не сматрам да је и месечно плаћање таксе неки велики проблем. Јер, ма колико сви ми имали замерке на телевизијски програм који нам пласирају јавни сервиси, морамо да будемо реални да је то за неколико копаља боље од разноразних примитивних и приземних телевизијских формата који се емитују на неким другим, углавном ружичастим телевизијама. А то кошта и мора да се плати.
Али, не на овај начин. Јер, толико је питања на која нико нема адекватан одговор. Уосталом, у каквој су вези струја и јавни сервис? И због чега такса за јавни сервис мора да се наплаћује уз рачуне за струју? И да ли ће људима искључивати струју уколико не плате телевизијску таксу? И због чега би једно породично домаћинство морало да плаћа две претплате (таксе), уколико има два електрична бројила? И да ли ће процедура у вези са ослобађањем одређених слојева становништва од плаћања ТВ претплате (таксе) бити тако компликована како то предвиђа Закон? Јер, уколико је тачно, како је недавно рекла министарка за државну управу и локалну самоуправу, Кори Удовички, да држава о нама све зна, сасвим је логично да не морамо ни да доказујемо где и са ким живимо. Односно, да и ако једна породица или двоје супружника имају две стамбене јединице, не морају да доказују да, упркос свим познатим физичким законима могу да, у исто време, гледају телевизијски програм на два различита места.
Посебна је прича што, очигледно, нико није размишљао о, недавно окончаној, "дигитализацији која је већ стигла", са којом смо, како кажу, "претекли и Америку". Дакле, свако ко није купио одговарајући пријемник за дигитални сигнал (телевизор или сет топ бокс), неће ни моћи да прати телевизијске програме. А ако је тај неко, добровољно, одлучио да себе лиши заглупљивања које је у понуди већине домаћих телевизија, одакле некоме право да га кажњава некаквим таксама?
А да и не говоримо о томе што ће грађани који телевизијски сигнал добијају посредством неког од овлашћених провајдера, морати да ову услугу плаћају два пута.

У сваком случају, и о овоме су садашњи представници владајућих гарнитура имали другачије мишљење, пре десет година, када су били у опозицији. Добар пример за ову тврдњу је расправа о Закону о изменама и допунама Закона о радио-дифузији, која је, у Парламенту Србије, вођена 24. августа 2005. године. Тада је, десет година млађи и са радикалском партијском, а без државне функције, Александар Вучић, говорећи о финансирању Јавног медијског сервиса, између осталог, рекао:
"Ми не желимо овде на демагошки начин да говоримо о томе како некоме смета то што су велики износи, али морате да имате у виду да су велики износи о којима се говори. Говорите о три стотине динара. То ће да се мења, као што се мења и цена горива, јер ће да каже – усклађујемо са ценама на мало, индексом цена на мало, усклађујемо са растом инфлације и са не знам чим. Није за нас посланике, није за вас министре, ми имамо сви велике плате, али грађани Србије немају. Грађани Србије живе тешко и то је њима намет на вилајет."
Дакле, ето грађанима Србије, поново, намет на вилајет. Само што сада Вучић није у (о)позицији да то и примети.

Т А К С А

Сведоци смо да нас медији, свако мало, бомбардују неким информацијама, које иритирају јавност. Но, по свему судећи, осиромашеним грађанима Србије, најтеже падају оне које се односе на нова поскупљења, нове намете, или како се то, уобичајено каже, нови харач. 

Овог пута, харач је у најдиректнијој вези, управо са једним медијем. Али, не било којим. Већ "Јавном медијском установом Радио-телевизија Србије". У најкраћем, та вест, која је пре неколико дана (мало је рећи), уздрмала јавност у Србији (видети коментаре) гласила је: "Управни одбори Радио-телевизије Србије и Радио-телевизије Војводине одлучили су да од 1. јануара 2016. такса за јавне сервисе буде 500 динара". Е сад, ако би хтели да детаљишемо, могли би да додамо и да је предесдник Управног одбора РТС рекао да "такса може да буде и мања". Но, како то бива у земљи Србији, треба очекивати: "може, али не мора". Пошто се лако да претпоставити да ће тако и бити. Осим, уколико "јадни и напаћени народ" толико не зацвили па да то изазове сажаљење "господара Вучића", који би, у том случају, након "жестоке критике" Управних одбора ("одрођених од народа, који не схватају како народ тешко живи, те да је 500 динара много"), "одлучио" да та такса буде, рецимо, 400 динара. Алал вера и свака част!

Но, кренимо редом. Најпре, да ли су, "из ведра неба", Управни одбори РТС и РТВ "одлучили" да уведу таксу и то баш од 1. јануара наредне године? Не! Уколико мало загребемо испод површине (што нама баш није својствено), можемо доћи до одговора, који, у најмању руку, није једнодимензионалан. Пошто нема баш неке логике да су, једног дана, чланови Управног одбора РТС (мр Зоран Поповић, професор Универзитета-председник, Милан Николић, социолог- заменик председника и чланови: мр Ђорђе Возаревић-социолог, Милица Кубуровић-новинар, др Предраг Марковић-историчар, др Слободан Марковић-професор Универзитета-председник УО до 1. марта 2015., академик Војислав Становчић-професор Универзитета у пензији, Душан Стокановић-економиста и др Жарко Требјешанин-професор Универзитета) и Управног одбора РТВ (мр Вања Баришић-Јоковић-магистар српске књижевности, Димитрије Боаров-новинар, Борис Ковач-композитор, Далибор Бубњевић-дипломирани економиста, Иван Бенашић-новинар, др Љиљана Љ. Булатовић-наставник универзитета, Јован Адамов-композитор, мр Ненад Ђуретић-магистар политичких наука и Бранислав Поповић-дипломирани економиста), сањајући ружно претходне ноћи,  одлучили да донесу ову "историјску" одлуку.

Значи, логично је да им је то неко "шапнуо". Поготову ако се има у виду да је ММФ, као апсолутни владар свих наших финансијских токова, "дао налог" да се прекине са финансирањем јавног сервиса из буџета. А ова власт, без поговора, слуша све што јој се нареди из белог света, само се овде на "домаћем терену" јуначи да то није тако. 
Такође, да је сећање просечног грађанина Србије дуже од једног дана, могао би да се присети да је, прошле године, парламент Србије изгласао Закон о јавним медијским сервисима. А у њему (том закону), у члану 37, пише: 
"Основна делатност јавног медијског сервиса финансира се из таксе, у складу са овим законом. Висина таксе је јединствена на целој територији Републике Србије и не може износити више од 500,00 динара.
Одлуку о утврђивању висине таксе утврђену ставом 2. овог члана, доносе Управни одбори РТС и РТВ заједнички, на основу анализе нето трошкова обављања основне делатност јавног медијског сервиса из члана 3. став 1. овог закона, узимајући у обзир нето-корист од комерцијалне експлоатације садржаја произведених у оквиру основне делатности јавног медијског сервиса, најкасније до 30. јуна 2015. године."
Дакле, ствари су јасне као дан. Једино није јасно где се деде та "одлука" Управних одбора Јавних сервиса, пошто ја нисам успео да било шта тако пронађем на официјелном сајту РТВ (на коме, осим имена чланова, никаквих других докумената нема), док на сајту РТС има чак и записника са седница Управног одбора, али ја нисам успео да пронађем и тај са седнице на којој је донета та "историјска" одлука.
Али, то и није тако битно. Јер доношење те одлуке, за грађане Србије је само формалност, пошто је, вољом скупштинске већине, још прошле године, изгласан поменути закон. А у закону је све предвиђено. Осим Косова (и Метохије). Пошто су се посланици владајућих гарнитура у републичком парламенту, гласајући за овај Закон, још једном одрекли Косова (и Метохије). Јер се у поменутом Закону нигде не говори о Јавном РТВ сервису Косова (и Метохије). Надам се да садашњу владајућу већину није потребно подсећати да је, како се каже у преамбули Устава, Косово (и Метохија) саставни део Србије : "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима." (Колико је Србија далеко од Косова говори и податак да је данас, на Видовдан, председник државе, уместо на Газиместану, венац Косовским јунацима положио у Крушевцу)
Заборавност садашњих  владајућих гарнитура на оно што су овом народу обећавали док су били у опозицији, или када су уграбили власт, је очигледна. И велико је питање да ли се неких од тих обећања сећају и они који су њихови творци.
Тако је садашњи премијер (а онда у улози потпредседника Владе), Александар Вучић, пре само две године, на свом twitter налогу, у другој половини маја 2013. године, написао: "Телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, биће укинута, јер ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима. То је наша обавеза од које нећемо одустати".
Истини за вољу, претплата и јесте била укинута, али је то трајало јако кратко. Пошто је очигледно да је ММФ издао извршни налог да се Јавни сервис не може више финансирати из буџета. Због чега је владајућа коалиција прешла на "резервне положаје" и посегла за применом поменутог Закона, према коме ће грађани Србије харач од стране Јавног медијског сервиса Србије плаћати на основу евиденције Електропривреде Србије о власницима бројила за утрошак електричне енергије. А да при томе нико није размишљао о проблемима који прате овакав начин прикупљања харача. Пре свега, то је додатна обавеза за ЕПС, који ће, за овај посао морати да ангажује своје ресурсе, за које неће имати надокнаду, али ће имати додатне трошкове. Да и не говоримо о томе што је оваква врста прикупљања претплате неправедна јер ће грађани Србије морати да је плаћају онолико пута колико имају пријављених бројила на своје име. Очигледно је да нико нема представу о томе колико има кућа или викендица у којима нико не живи стално, а где ће такође морати харач да се плаћа без обзира што је већ плаћен у месту сталног боравишта? 
При чему је слаба утеха то што је у Закону предвиђена могућност да корисници буду ослобођени плаћања уколико докажу да на неким од тих места не живе. Јер је то додатно губљење времена за власнике бројила у Србији. Или, је владајућа гарнитура решила да грађанима докаже како је могуће бити у исто време на два различита места.
Осим тога, огроман број грађана Србије (у пограничном подручју са Бугарском, а можда и на неким другим местима) и нису у стању да гледају било који, па самим тим ни програме РТС. 
Посебна је прича што, очигледно, нико није размишљао о, управо окончаној, "дигитализацији која је већ стигла", са којом смо, како кажу, "претекли и Америку". Дакле, свако ко није купио одговарајући пријемник за дигитални сигнал (телевизор или сет топ бокс), неће ни моћи да прати телевизијске програме. А ако је тај неко, добровољно, одлучио да себе лиши заглупљивања које је у понуди већине домаћих телевизија, одакле некоме право да га кажњава некаквим таксама?
А да и не говоримо о томе што ће грађани који телевизијски сигнал добијају посредством неког од овлашћених провајдера, морати да ову услугу плаћају два пута.
У сваком случају, и о овоме су садашњи представници владајућих гарнитура имали другачије мишљење, пре десет година, када су били у опозицији. Добар пример за ову тврдњу је расправа о Закону о изменама и допунама Закона о радио-дифузији, која је, у Парламенту Србије, вођена 24. августа 2005. године. Тада је, десет година млађи и са партијском (радикал), а без државне функције, Александар Вучић, говорећи о финансирању Јавног медијског сервиса, између осталог, рекао:
"Ми не желимо овде на демагошки начин да говоримо о томе како некоме смета то што су велики износи, али морате да имате у виду да су велики износи о којима се говори. Говорите о три стотине динара. То ће да се мења, као што се мења и цена горива, јер ће да каже – усклађујемо са ценама на мало, индексом цена на мало, усклађујемо са растом инфлације и са не знам чим. Није за нас посланике, није за вас министре, ми имамо сви велике плате, али грађани Србије немају. Грађани Србије живе тешко и то је њима намет на вилајет."
Дакле, ето грађанима Србије, поново, намет на вилајет. Само што сада Вучић није у (о)позицији да то и примети.