НАМЕТ НА ВИЛАЈЕТ

Вилајет је управна јединица Османског царства којом управља валија. У ширем смислу, вилајет је покрајина, а у пренесеном, ако се говори о „тамном вилајету“, мисли се на један засебан свет, у коме се многе ствари догађају под велом тајни. Са друге стране, употребљава се и израз „намет на вилајет“, као израз за сваку нову таксу или порез, који је смишљен са наводним циљем да се држава или њен део „извуче из економске кризе“, мада је то, како се готово увек покаже „нова храна за незаситу државу“.

Изрази "тамни вилајет" и "намет на вилајет", употребљавају се од кад је "света и века". И углавном су заступљени у политичком речнику. При чему су, готово по правилу, "речник" опозиције.
Бивше, садашње, а вероватно и будуће.

У најновијем случају, израз "намет на вилајет", у вези је са, поновним, увођењем таксе за потребе Јавне медијске установе Радио-телевизије Србије и ЈМУ Радио-телевизије Војводине.

Након много перипетија и "вратоломија" сада је извесно да ћемо, за потребе два медијска јавна сервиса, у периоду од 1. јануара до 31 децембра, наредне, 2016. године, плаћати таксу у износу од 150 динара. Такав развој догађаја, по мом личном суду, резултат је компоромиса који је председник владе Србије учинио са самим собом. Имајући у виду да се (а Он то и не крије) наш премијер за све пита. А компромис је у томе што, по диктату светских финансијских институција (мада Он не признаје да му било ко диктира), није било могуће, из буџета финансирати рад медијских сервиса, а са друге стране, није било баш политички мудро да, у изборној години, своју гласачку машину оптерети са (додатних) 500 динара. По систему "да се Власи не сете", премијер се одлучио за систем "пола пије пола Шарцу даје", тако да ће медијске јавне сервисе грађани финансирати са по 150 динара (таксе) и са још два или три пута толико, што ће такође плаћати грађани, али из "државне благајне". А кладим се да ће још много воде протећи и Дунавом и Савом и свим Моравама, као и осталим српским и косовскометохијским рекама (које су такође наше, све док је преамбуле у Уставу), док се народ не досети у чему је квака (без 22).
Јер, треба подсетити (оне који то желе) да није било никакве реалне потребе за ујдурмом која је уоквирена у штиво које се недавно појавило под куполама српског Парламента, као предлог изузетно инспиративног назива "Закон о привременом уређивању начина наплате таксе за јавни медијски сервис". 
Оно што је изузетно занимљиво у вези са овим предлогом закона, који је јако кратак (за наше прилике), јер има свега 12 чланова, је то да је опозиција на њега уложила чак 47 амандмана, које је Влада (наравно) одбила. А могли су макар да се потруде да усагласе његов назив са оним што пише у самом предлогу. Наиме, у наслову се наводи једнина "јавни медијски сервис", док се већ у члану два јасно види да су у питању два медијска сервиса (Јавна медијска установа "Радио телевизија Србије" и Јавна медијска установа "Радио телевизија Војводине").
Истини за вољу, није ни било потребе за амандманима јер није било потребе ни за новим законом пошто је ова иста скупштинска већина, већ изгласала Закон о јавним медијским сервисима, у коме се, у поглављу 3 (Извори финансирања), а у члану 36, наводе пет начина финансирања, међу којима је на првом месту "таксе за јавни медијски сервис". 
Такође у поглављу 3.1 (Такса за јавни медијски сервис), у члану 37, у првом ставу се каже да такса служи за финансирање основне делатности јавног медијског сервиса. Док се у ставу два наводи да је "висина таксе јединствена на целој територији Републике Србије (надам се и Косова и Метохије прим. а.) и не може износити више од 500 динара".
Даље, у трећем ставу, пише и: "Одлуку о утврђивању висине таксе утврђену ставом 2 овог члана (не више од 500 динара - прим. а.), доносе Управни одбори РТС и РТВ заједнички, на основу анализе нето трошкова обављања основне делатности јавног медијског сервиса из члана 3, став 1 овог закона, узимајући у обзир нето-корист од комерцијалне експлоатације садржаја произведених у оквиру основне делатности јавног медијског сервиса, најкасније до 30. јуна 2015. године."
Дакле, већ постојећим Законом све је дефинисано, осим потребе премијера да преузима на себе ингеренције које му не
припадају. И да, уједно, широким народним масама, шаљe популистичке поруке да их је спасао злочестих гуликожа са РТС и РТВ, који су хтели да им узимају месечно по 500 динара, али да он то није дозволио. Те да ће, у наредној години, плаћати свега 150 динара. Чиме је прича о плаћању телевизијске претплате или "таксе" (грађанима који дају паре из џепа је апсолутно исто како се "то" зове), скренута на потпуно споредан колосек, чему је у великој мери допринео и свеприсутни премијер, који је народу (народе мој!) обелоданио да је такса (претплата), по први пут у историји,  јефтинија од кутије цигарета. А то што ће за потребе нормалног рада јавних медијских сервиса остатак морати да се плати из "државне касе" (у коју се сливају и оне паре које су грађанима насилно отете), те исте, широке народне масе, не мора да интересује.
И вук сит и овце на броју.
Једино нема Косова (и Метохије). Пошто су се посланици владајућих гарнитура у републичком парламенту, гласајући за ова два закона (по ко зна који пут), одрекли Косова (и Метохије). Јер се у њима нигде не говори о Јавном РТВ сервису Косова (и Метохије). Надам се да садашњу владајућу већину није потребно подсећати да је, како се каже у преамбули Устава, Косово (и Метохија) саставни део Србије : "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима."
Ако владајуће гарнитуре забораве на "нашу колевку" или "најскупљу српску реч" (односно две речи и један везник), има ли смисла подсећати на нешто много једноставније (као што је то такса за медијске сервисе). Но, тешко је одолети не поменути да је садашњи премијер (а онда у улози потпредседника Владе), Александар Вучић, пре нешто више од две године, на свом twitter налогу, у другој половини маја 2013. године, написао: "Телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, биће укинута, јер ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима. То је наша обавеза од које нећемо одустати".
Истини за вољу, претплата и јесте била укинута, али је то трајало јако кратко. Пошто је очигледно да је ММФ издао извршни налог (упркос тврдњи да премијер не воли да му дају налоге) да се Јавни медијски сервиси не могу више финансирати из буџета. 
Иначе, мој лични став је да рад јавних медијских сервиса грађани треба да плаћају. Али, да то буде из буџета државе Србије. Но, пошто по том питању међународни финансијски моћници (које и премијер мора да слуша) имају другачији став, не сматрам да је и месечно плаћање таксе неки велики проблем. Јер, ма колико сви ми имали замерке на телевизијски програм који нам пласирају јавни сервиси, морамо да будемо реални да је то за неколико копаља боље од разноразних примитивних и приземних телевизијских формата који се емитују на неким другим, углавном ружичастим телевизијама. А то кошта и мора да се плати.
Али, не на овај начин. Јер, толико је питања на која нико нема адекватан одговор. Уосталом, у каквој су вези струја и јавни сервис? И због чега такса за јавни сервис мора да се наплаћује уз рачуне за струју? И да ли ће људима искључивати струју уколико не плате телевизијску таксу? И због чега би једно породично домаћинство морало да плаћа две претплате (таксе), уколико има два електрична бројила? И да ли ће процедура у вези са ослобађањем одређених слојева становништва од плаћања ТВ претплате (таксе) бити тако компликована како то предвиђа Закон? Јер, уколико је тачно, како је недавно рекла министарка за државну управу и локалну самоуправу, Кори Удовички, да држава о нама све зна, сасвим је логично да не морамо ни да доказујемо где и са ким живимо. Односно, да и ако једна породица или двоје супружника имају две стамбене јединице, не морају да доказују да, упркос свим познатим физичким законима могу да, у исто време, гледају телевизијски програм на два различита места.
Посебна је прича што, очигледно, нико није размишљао о, недавно окончаној, "дигитализацији која је већ стигла", са којом смо, како кажу, "претекли и Америку". Дакле, свако ко није купио одговарајући пријемник за дигитални сигнал (телевизор или сет топ бокс), неће ни моћи да прати телевизијске програме. А ако је тај неко, добровољно, одлучио да себе лиши заглупљивања које је у понуди већине домаћих телевизија, одакле некоме право да га кажњава некаквим таксама?
А да и не говоримо о томе што ће грађани који телевизијски сигнал добијају посредством неког од овлашћених провајдера, морати да ову услугу плаћају два пута.

У сваком случају, и о овоме су садашњи представници владајућих гарнитура имали другачије мишљење, пре десет година, када су били у опозицији. Добар пример за ову тврдњу је расправа о Закону о изменама и допунама Закона о радио-дифузији, која је, у Парламенту Србије, вођена 24. августа 2005. године. Тада је, десет година млађи и са радикалском партијском, а без државне функције, Александар Вучић, говорећи о финансирању Јавног медијског сервиса, између осталог, рекао:
"Ми не желимо овде на демагошки начин да говоримо о томе како некоме смета то што су велики износи, али морате да имате у виду да су велики износи о којима се говори. Говорите о три стотине динара. То ће да се мења, као што се мења и цена горива, јер ће да каже – усклађујемо са ценама на мало, индексом цена на мало, усклађујемо са растом инфлације и са не знам чим. Није за нас посланике, није за вас министре, ми имамо сви велике плате, али грађани Србије немају. Грађани Србије живе тешко и то је њима намет на вилајет."
Дакле, ето грађанима Србије, поново, намет на вилајет. Само што сада Вучић није у (о)позицији да то и примети.

Т А К С А

Сведоци смо да нас медији, свако мало, бомбардују неким информацијама, које иритирају јавност. Но, по свему судећи, осиромашеним грађанима Србије, најтеже падају оне које се односе на нова поскупљења, нове намете, или како се то, уобичајено каже, нови харач. 

Овог пута, харач је у најдиректнијој вези, управо са једним медијем. Али, не било којим. Већ "Јавном медијском установом Радио-телевизија Србије". У најкраћем, та вест, која је пре неколико дана (мало је рећи), уздрмала јавност у Србији (видети коментаре) гласила је: "Управни одбори Радио-телевизије Србије и Радио-телевизије Војводине одлучили су да од 1. јануара 2016. такса за јавне сервисе буде 500 динара". Е сад, ако би хтели да детаљишемо, могли би да додамо и да је предесдник Управног одбора РТС рекао да "такса може да буде и мања". Но, како то бива у земљи Србији, треба очекивати: "може, али не мора". Пошто се лако да претпоставити да ће тако и бити. Осим, уколико "јадни и напаћени народ" толико не зацвили па да то изазове сажаљење "господара Вучића", који би, у том случају, након "жестоке критике" Управних одбора ("одрођених од народа, који не схватају како народ тешко живи, те да је 500 динара много"), "одлучио" да та такса буде, рецимо, 400 динара. Алал вера и свака част!

Но, кренимо редом. Најпре, да ли су, "из ведра неба", Управни одбори РТС и РТВ "одлучили" да уведу таксу и то баш од 1. јануара наредне године? Не! Уколико мало загребемо испод површине (што нама баш није својствено), можемо доћи до одговора, који, у најмању руку, није једнодимензионалан. Пошто нема баш неке логике да су, једног дана, чланови Управног одбора РТС (мр Зоран Поповић, професор Универзитета-председник, Милан Николић, социолог- заменик председника и чланови: мр Ђорђе Возаревић-социолог, Милица Кубуровић-новинар, др Предраг Марковић-историчар, др Слободан Марковић-професор Универзитета-председник УО до 1. марта 2015., академик Војислав Становчић-професор Универзитета у пензији, Душан Стокановић-економиста и др Жарко Требјешанин-професор Универзитета) и Управног одбора РТВ (мр Вања Баришић-Јоковић-магистар српске књижевности, Димитрије Боаров-новинар, Борис Ковач-композитор, Далибор Бубњевић-дипломирани економиста, Иван Бенашић-новинар, др Љиљана Љ. Булатовић-наставник универзитета, Јован Адамов-композитор, мр Ненад Ђуретић-магистар политичких наука и Бранислав Поповић-дипломирани економиста), сањајући ружно претходне ноћи,  одлучили да донесу ову "историјску" одлуку.

Значи, логично је да им је то неко "шапнуо". Поготову ако се има у виду да је ММФ, као апсолутни владар свих наших финансијских токова, "дао налог" да се прекине са финансирањем јавног сервиса из буџета. А ова власт, без поговора, слуша све што јој се нареди из белог света, само се овде на "домаћем терену" јуначи да то није тако. 
Такође, да је сећање просечног грађанина Србије дуже од једног дана, могао би да се присети да је, прошле године, парламент Србије изгласао Закон о јавним медијским сервисима. А у њему (том закону), у члану 37, пише: 
"Основна делатност јавног медијског сервиса финансира се из таксе, у складу са овим законом. Висина таксе је јединствена на целој територији Републике Србије и не може износити више од 500,00 динара.
Одлуку о утврђивању висине таксе утврђену ставом 2. овог члана, доносе Управни одбори РТС и РТВ заједнички, на основу анализе нето трошкова обављања основне делатност јавног медијског сервиса из члана 3. став 1. овог закона, узимајући у обзир нето-корист од комерцијалне експлоатације садржаја произведених у оквиру основне делатности јавног медијског сервиса, најкасније до 30. јуна 2015. године."
Дакле, ствари су јасне као дан. Једино није јасно где се деде та "одлука" Управних одбора Јавних сервиса, пошто ја нисам успео да било шта тако пронађем на официјелном сајту РТВ (на коме, осим имена чланова, никаквих других докумената нема), док на сајту РТС има чак и записника са седница Управног одбора, али ја нисам успео да пронађем и тај са седнице на којој је донета та "историјска" одлука.
Али, то и није тако битно. Јер доношење те одлуке, за грађане Србије је само формалност, пошто је, вољом скупштинске већине, још прошле године, изгласан поменути закон. А у закону је све предвиђено. Осим Косова (и Метохије). Пошто су се посланици владајућих гарнитура у републичком парламенту, гласајући за овај Закон, још једном одрекли Косова (и Метохије). Јер се у поменутом Закону нигде не говори о Јавном РТВ сервису Косова (и Метохије). Надам се да садашњу владајућу већину није потребно подсећати да је, како се каже у преамбули Устава, Косово (и Метохија) саставни део Србије : "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима." (Колико је Србија далеко од Косова говори и податак да је данас, на Видовдан, председник државе, уместо на Газиместану, венац Косовским јунацима положио у Крушевцу)
Заборавност садашњих  владајућих гарнитура на оно што су овом народу обећавали док су били у опозицији, или када су уграбили власт, је очигледна. И велико је питање да ли се неких од тих обећања сећају и они који су њихови творци.
Тако је садашњи премијер (а онда у улози потпредседника Владе), Александар Вучић, пре само две године, на свом twitter налогу, у другој половини маја 2013. године, написао: "Телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, биће укинута, јер ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима. То је наша обавеза од које нећемо одустати".
Истини за вољу, претплата и јесте била укинута, али је то трајало јако кратко. Пошто је очигледно да је ММФ издао извршни налог да се Јавни сервис не може више финансирати из буџета. Због чега је владајућа коалиција прешла на "резервне положаје" и посегла за применом поменутог Закона, према коме ће грађани Србије харач од стране Јавног медијског сервиса Србије плаћати на основу евиденције Електропривреде Србије о власницима бројила за утрошак електричне енергије. А да при томе нико није размишљао о проблемима који прате овакав начин прикупљања харача. Пре свега, то је додатна обавеза за ЕПС, који ће, за овај посао морати да ангажује своје ресурсе, за које неће имати надокнаду, али ће имати додатне трошкове. Да и не говоримо о томе што је оваква врста прикупљања претплате неправедна јер ће грађани Србије морати да је плаћају онолико пута колико имају пријављених бројила на своје име. Очигледно је да нико нема представу о томе колико има кућа или викендица у којима нико не живи стално, а где ће такође морати харач да се плаћа без обзира што је већ плаћен у месту сталног боравишта? 
При чему је слаба утеха то што је у Закону предвиђена могућност да корисници буду ослобођени плаћања уколико докажу да на неким од тих места не живе. Јер је то додатно губљење времена за власнике бројила у Србији. Или, је владајућа гарнитура решила да грађанима докаже како је могуће бити у исто време на два различита места.
Осим тога, огроман број грађана Србије (у пограничном подручју са Бугарском, а можда и на неким другим местима) и нису у стању да гледају било који, па самим тим ни програме РТС. 
Посебна је прича што, очигледно, нико није размишљао о, управо окончаној, "дигитализацији која је већ стигла", са којом смо, како кажу, "претекли и Америку". Дакле, свако ко није купио одговарајући пријемник за дигитални сигнал (телевизор или сет топ бокс), неће ни моћи да прати телевизијске програме. А ако је тај неко, добровољно, одлучио да себе лиши заглупљивања које је у понуди већине домаћих телевизија, одакле некоме право да га кажњава некаквим таксама?
А да и не говоримо о томе што ће грађани који телевизијски сигнал добијају посредством неког од овлашћених провајдера, морати да ову услугу плаћају два пута.
У сваком случају, и о овоме су садашњи представници владајућих гарнитура имали другачије мишљење, пре десет година, када су били у опозицији. Добар пример за ову тврдњу је расправа о Закону о изменама и допунама Закона о радио-дифузији, која је, у Парламенту Србије, вођена 24. августа 2005. године. Тада је, десет година млађи и са партијском (радикал), а без државне функције, Александар Вучић, говорећи о финансирању Јавног медијског сервиса, између осталог, рекао:
"Ми не желимо овде на демагошки начин да говоримо о томе како некоме смета то што су велики износи, али морате да имате у виду да су велики износи о којима се говори. Говорите о три стотине динара. То ће да се мења, као што се мења и цена горива, јер ће да каже – усклађујемо са ценама на мало, индексом цена на мало, усклађујемо са растом инфлације и са не знам чим. Није за нас посланике, није за вас министре, ми имамо сви велике плате, али грађани Србије немају. Грађани Србије живе тешко и то је њима намет на вилајет."
Дакле, ето грађанима Србије, поново, намет на вилајет. Само што сада Вучић није у (о)позицији да то и примети.

Б А Н А Н А

Већ колико сутра, министри енергетике осам чланица Европске уније, које су укључене у реализацију "Јужног тока", састаће се у Бриселу, како би покушали да оживе овај пројекат након што је, пре недељу дана, из Анкаре, Владимир Владимирович Путин, саопштио да, "због блокаде Бугарске", Русија није у стању да настави његову реализацију.
Како се мени чини, та вест је, највећу пометњу изазвала у Србији, вероватно због тога што је тај пројекат на овим просторима, код већине представника владајуће коалиције, али и осталих странака, доживљаван као дар са неба. А да и не говоримо да нам је, изгледа, у генетском коду, да стално и у свему тражимо историјску димензију, вероватно у складу са праксом да, већ више од двадесет година, "производимо"  све више историје, а све мање географије. Понашање владајуће већине (и не само њих), у вези са изградњом "Јужног тока", током потоњих годину дана, од када је посао на овом "гасном гиганту" званично започет, која се из петних жила се трудила да "нашој страни" додели, макар, неку "споредно-главну улогу", то на најбољи начин и потврђује. Све док није дошло до експлозије "гасне бомбе", односно објаве, са руске стране, да "Јужни ток" више није жив. Претпостављам да је мук који је, након тога, настао у редовима наше политичке елите био резултат управо те "историјске" димензије која је, у претходних годину дана, дата том пројекту и нашe улогe у њему. Посебан проблем, био је у чињеници да Први човек Владе Србије, у том тренутку, није био у земљи, а ови, који су били ту, нису били сигурни шта он мисли о томе. И да ли треба да се радују или да плачу. Први је, како изгледа, "прашину отресао" први човек српске "гасне империје без покрића", Бајатовић, који је, у стилу историјског угла гледања, изјавио да сматра да ће "Јужни ток" ипак, бити изграђен. Само је још фалило да, на некој од барикада, подигнутој од неискоришћених цеви за "Јужни ток", са црвеним барјаком у руци, устане (у природној висини и ширини), и викне из свег гласа: "Јужни ток" је мртав, живео "Јужни ток"! За разлику од Бајатовића, његов партијски шеф се огласио читавих пет дана касније, када је, парафразирајући свог некадашњег партијског шефа, покојног Милошевића, генијално смислио да "Јужни ток нема алтернативу".

Током ових недељу дана, од када су браћа Руси (не обраћајући се нама директно, вероватно, рачунајући да тако треба), саопштили да је свет остао без "Јужног тока", наслушали смо се свега и свачега. А понајвише најава "преиспитивања" нашег односа према "Јужном току". И ко је све и колико одговоран за неуспех "Јужног тока", али и читавог "енергетског споразума" са Русима.
Драма у вези са "Јужним током" се наставља. И све више ме подсећа на чувене телевизијске сапунице. Не прође ни један дан, а да нам, што из белог света, што из наше куће, што од наших, што од страних политичара, не стигне бар неколико информација у вези са највећим гасним чудом 21. века.

Најновији "информативни бисер" који се читав дан, од раног недељног јутра, вртео посредством Дневне дозе оптимизма (за неупућене, РТС) је била најава разговора нашег и руског председника на ову тему. При чему је, за оне који мало озбиљније прате ове информације, сасвим јасно да је то личило на неку од индијских ТВ сапуница, у којима кадар траје и по неколико минута. А по систему "у почетку беше реч", наш Председник свих грађана, два дана пре тога, обавестио је, посресдством медија,  да ће "иницирати директан контакт са Путином". Е сад, пошто је неко у међувремену схватио и то пренео тамо где треба, да друг Путин није окачен на чивилук, наш се Председник свих грађана, очигледно, задовољио и мање директним контактом. Мада, како је то, у поподневним сатима, јавио Јавни медијски сервис за ширење оптимизма, наш Председник свих грађана није одустао од "директности" па је тако обављен "директан телефонски разговор". Истини за вољу, највећи син руског народа није разговарао само са нашим већ и са мађарским председником, али то није утицало на "директност". Уживање би било потпуно да Сервису за ширење оптимизма није било потребно толико времена да дешифрује о чему се разговарало и шта је рекао Он Нама, а шта смо рекли Ми Њему. И на ком смо језику разговарали. Свако на свом или Ми на Њиховом?

Наравно, медији су нам ревносно предочили како је, пре овог разговора, Председник свих грађана Србије морао да поразговара и са својим "политичким сином". Који није пропустио прилику да се, по систему "Три пут сам видео Тита", свом народу (народе мој!"), похвали да се, управо толико пута, сусрео са Владимиром Владимировичем Путином. Кога ће, како се наводи у том тексту, "у најскорије време" питати зашто га Он (Путин) није обавестио о својим намерама да стави тачку на "Јужни ток". Знатижељан народ је добио и информацију да ће, већ колико данас, Први председник Владе разговарати и са својим руским колегом Димитријем Медведевим. Па је било потпуно јасно због чега је данашњи дан био посвећен управо тим информацијама.  Без обзира што нисмо сазнали ништа ново.

Међутим, све ово што сам навео, само су последице нечега што се десило пре више од годину дана, односно 24. новембра 2013. године, када је, у насељу Шајкаш, у општини Тител, извршена најчувенија симулација заваривања две цеви.
И то на основу команде "Дуго сте чекали, почните", коју је Председник свих грађана, из Палате Србија, посредством видео линка, проследио вариоцима који су се налазили поред поменутих цеви на шајкашкој ледини. И све се то догодило, како су медији педантно забележили, тачно у 16.37 већ нареченог датума. Није Председник свих грађана у том свечаном тренутку заборавио ни Великог брата, који је требало да буде ту, а ипак није, па је и њему послао поруку: "Срећан нам нови почетак Владимире Владимировичу Путине!"
Но није само Председник свих грађана био еуфоричан. Премијер, Ивица Дачић, тада је рекао: "Данас није велики дан само за Србију и земље Балкана, већ и за целу Европу". Док је Душан Бајатовић упутио похвале на рачун В. В. Путина, чију је одлуку да гради "Јужни ток" назвао "далекосежном, геостратешком одлуком".
Ипак, најдаље је, тог 24. новембра, 2013. године, "отишла", свеприсутна, Зорана Михајловић, која је тада обављала министарско задужење у Министарству енергетике. Она је била убеђена да је тренутак као створен да цитира Толстоја. Односно, чувени цитат с почетка романа Ана Карењина: "Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин".
Речју, "Јужни ток" је кован у звезде, а "почетак радова" на овом пројекту сврставан је у категорију историјског догађаја. Без премца. И у томе су се утркивали сви. И политичари и медији.
И никоме није било чудно због чега, радови на тако великом пројекту као што је "Јужни ток", морају да  отпочну у недељу. Можда је неко, у ових годину дана, и одговорио на то питање, али ја, стицајем околности, тај одговор нисам чуо. Упркос томе што нисам склон "теоријама завере" различитих врста, мислим да пројекат који је започет у недељу и није могао да има бољу перспективу.

К А М П А Њ А

Већ сам раније изнео став да нову Владу не треба критиковати пре но што састави стотину дана. Али, из овога изузимам пропагандно деловање чланова Владе и њеног првог човека. Који се у многим ситуацијама још увек понашају као да су у кампањи. Предизборној. Заборављајући да су изабрани и да треба да раде нешто конкретно, са видљивим резултатима. А кад дође време за нове изборе, нека подилазе народу. При томе не мислим на податак да су се некадашњи пионири "црвено-црне коалиције" растрчали по белом свету како би нам обезбедили "боље сутра". Пошто нисам у томе препознао ништа ново, што они у својим најавама будућих корака, већ нису рекли. Тако да и нисам изненађен што је Дачић у Њујорку поновио да нећемо (никад) признати Косово (и Метохију), а Вучић је (како је то протумачио коментатор Лазански), од браће Руса тражио профактуру за нове авионе, хеликоптере... Истини за вољу, Вучић је говорио да је народ "гладан правде", а не наоружања. 
Но, било-како-било, у тренутном делању некада младих лавова наше политике, једино могу да препознам безуспешне покушаје имитације спољне политике највећег сина свих народа и народности, бивше нам државе. Као да је време стало. Али, само за нас. Јер, док други иду напред, ми тапкамо у месту. Толико добро да нам асфалт и бетон, за Илићеве и Мркоњићеве коридоре, нису потребни. Сопственим табанима правимо много бољу подлогу.

Елем, нормално би било да чланови сваке па и ове Владе, у својим изјавама и обећањима, треба  да задрже што више додирних тачака са реалним животом. У нашем случају, ствари су, по правилу, другачије.

Тако је министарка енергетике, развоја и животне средине, Зорана Михајловић, свом народу обећала јефтинију струју и током дана. Ова министарка која је до 2010. године била узданица Г17 плус, а данас улепшава највећу владајућу странку, већ се прославила веома храбром изјавим да струју треба куповати директно од произвођача. Без обзира да ли је то изводљиво и има ли упориште у стварном животу. Мада звучи веома лепо и прихватљиво, чини ми се да ћемо, кад зимус загуди, ако останемо без других енергената, поново посегнути за најнеекономичнијим - струјом. И то не питајући колико кошта. И одакле и од кога се купује.

По личном уверењу, ни иза једне од ових изјава не стоји нека озбиљнија анализа. У супротном, било би занимљиво видети из којих извора ће се надокнађивати разлика у цени те јефтиније дневне струје. Поготову ако се има у виду да су, свеукупно, цене струје у Србији далеко ниже од оних у окружењу. И да у великој мери, у дужем временском периоду, већ представљају неку врсту социјалног амортизера. А пошто је очигледно да ће се са том политиком наставити на дуге стазе, то значи да ће се наставити са урушавањем једног од најважнијих ресурса ове земље. За који многи већ предвиђају да ће доживети судбину НИС-а. Осим тога, у развијеним (да не кажем нормалним) државама, јефтинија струја се нуди грађанаству онда када је има на претек, без обзира на доба дана. И то се регулише даљински, притиском на дугме.

Али, ако је министарка већ морала нешто да обећа свом народу, могла је да каже да ће се обрачунати са крадљивцима струје, пошто би се, на тај начин,  уштедели милионски (у еврима) износи. А могла је да обећа и уклањање РТС намета са рачуна за струју. Уколико је то сад могуће, имајући у виду да је први човек РТС-а (чији је, остварени, животни сан да добро живи од новинарства), очигледно, добио подршку највеће владајуће странке. Без обзира што због тога, Председник свих грађана Србије, бележи једно од својих првих неиспуњених обећања.

Аутор другог примера популистичког и улизичког односа према бирачима (и оним који би то могли постати), је, тада кандидат а сада премијер, Ивица Дачић. Он је у свом експозеу народу обећао да ће Влада стварати услове за повратак људи у опустошена и напуштена села Србије ("не да тамо умиру, већ да тамо живе"). И тиме понудио прави пример за такозвана општа места у политичким обећањима. Која се дају из кабинета, неколико светлосних година удаљених од тих истих села и њихових (на прстима руку, пребројаних), житеља. А то је и прави пример отуђења наших политичких елита од сопственог народа. Да је другачије, сваки политичар (поготову премијер!), знао би да је "оживљавање" наших села, немогућа мисија у коју се не би упустио ни Том Круз, чак ни уз помоћ Брајана де Палме. Али, до тог сазнања не може се доћи током "нашминканих" посета, унапред и пажљиво бираних села које ће неки политичар посетити. Потребна је далеко опуштенија, али и културнија атмосфера од оне која је хит на youtube, а у којој су главни атери Председник свих грађана и тренутни министар саобраћаја.

Ни сам не знам због чега, али ово премијерско обећање подсетило ме на хајку која је деведесетих подигнута на Српски покрет обнове и његовог лидера Вука Драшковића, због заговарања "бесплатних сахрана" за оне грађане који ни за то нису имали пара. То је изазвало салве оптужби у стилу: "ти ћеш нас да сахрањујеш", "ти би да ми умремо" и слично. Тек касније, када је  то постао део наше стварности, многи су схватили шта је била порука. А после много година, за неке социјалне категорије, и сасвим прихватљив начин да се напусти овај свет.

У основи, ова Дачићева идеја о оживљавању села је добра. Само је треба мало кориговати. У смислу да не треба инсистирати на тези о животу на селу.  Нема потребе да се живи на селу. За почетак, било би довољно да се тамо умре. Или да онај ко умре, буде сахрањен на селу. Поготову ако је на селу рођен. (Можда би требало осмислити и неки закон који би регулисао ову област у смислу да свако ко је рођен на селу, тамо мора и да буде сахрањен). А разлога је много. Најпре, гробља у нашим градовима су толико пренатрпана да је тешко пронаћи ново гробно место. Осим тога, у већини градова она су на неадекватним локацијама. А да и не говоримо о ценама гробних парцела, и погребних услуга. 

На сеоским гробљима (поготову у напуштеним и десеткованим селима) има довољно места, а проширења постојећих су једноставна, будући да има толико много упарложеног земљишта. Гробна места на селима се могу обезбедити по багателним ценама, или потпуно бесплатно. А да и не говоримо о томе колико су сахране у тим селима скромније од оних у градовима.

Е сад, у перспективи, могло би, чак, да се размишља и о некој врсти оживљавања села. Ако за претпоставку узмемо податак да ће сродници оних који су сахрањени поштовати покојнике. У тој мери да ће пожелети да им одржавају гробна места и подижу споменике. То би изискивало и упошљавање неке радне снаге, али и оснивања низа услужних делатности које би биле од помоћи родбини у напуштеним селима. Можда би неки рођаци, због тога, пожелели и да обнове оронуле куће, јер би им тако било лакше да организују све оне обреде који подразумевају поштовање обичаја, након нечије смрти. Да и не говоримо о томе што би могло да се размишља и о развоју једне, специфичне, врсте погребног туризма. А то би, мора се признати, могла да буде покретачка и развојна шанса за многа, сада, напуштена села Србије.

Ко зна, можда неко и размисли о овоме.