МОКРАЊАЦ И ПРИЈАТЕЉИ

Када је "најстарији дневни лист на Балкану", крајем августа, објавио најавни текст о "Мокрањчевим данима", било је сасвим јасно да једна од најстаријих и најзначајнијих музичких манифестација у Србији, ни ове године, није успела да привуче пажњу ресорног министарства.
Мада, прецизније речено, Министарство културе (и информисања) ни до сада није, претерано, имало слуха за неготински Фестивал, али су се трудили да, макар, издвоје солидна средства за њено одржавање.
Колико за Министарство културе Србије, у финансијском смислу,  вреде овогодишњи "Мокрањчеви дани" показано је почетком маја, када је објављено решење о "додели средстава за суфинансирање пројеката у области музике", према коме је Дом културе "Стеван Мокрањац" из Неготина, за организацију 51. "Мокрањчевих дана" добио, само, милион и 800 хиљада динара. Претпостављам да би, у уређеним друштвима, то био довољан разлог да се читава културна јавност "дигне на ноге", али не и код нас. На такав потцењивачки став Министарства културе реаговала је само (уколико сам пажљиво пропратио) др Бранка Радовић, селекторка "Мокрањчевих дана" 2014. и 2015. године, а сада председница Програмског савета.
"Овогодишња манифестација траје дан краће и добила је од Министарства културе дупло мање новца од прошлогодишње. Селекторка (др Соња Маринковић) је овог пута имала мала средства за програме и све је урађено на бази пријатељства, ентузијазма и личних контаката" - рекла је др Бранка Радовић.
Надам се да је свима и сасвим јасно да опстанак тако значајне манифестације као што су "Мокрањчеви дани" не треба да буде сведен на пријатељство, ентузијазам и личне контакте. То може да буде основа аматеризма, док се професионализам заснива на другачијем моделу.
Осим тога (као што сам већ у више наврата говорио и писао), мислим да је крајње време да организатори "скрешу" трајање Фестивала на три дана. Оправдања за ово су више него очигледна, али ћу их, ипак, мало појаснити. Што се тиче дужине трајања, под условом да се задржи иста количина улагања, добио би се Фестивал који би, у три дана, имао три изузетно јака и квалитетна програма. Такође, било би потребно да се Фестивал прилагоди медијима, када већ они неће Фестивалу. Јер већина медија, како штампаних тако и електронских, има посебну шему за рад током викенда. А то значи да је Фестивал, тренутно, у медијима мање заступљен и из тих разлога. Са друге стране, одвајање почетка Фестивала и натпевавање хорова, добиле би се две "јаке" медијске теме у два различита дана. И, наравно, најавну конференцију за новинаре треба, дефинитивно, из Београда преместити у Неготин, Јер, у 21. веку (који је и век информатике) нема те информације која, за јако кратко време не може да стигне до свих престоничких медија, чак и када та информација долази јужно од Бубањ потока. Осим тога, Неготин је увек имао добре новинаре, којима није проблем да, на најбољи могући начин, ову тему пласирају у медије. А да не говоримо о томе да управо неготински новинари имају најбољи осећај за Мокрањца и њему посвећен Фестивал.
Уосталом, идеја за коју се др Бранка Радовић залаже (ако се добро сећам) уназад неколико година је да Неготин постане место нашег ходочашћа, "као што је то постао аустријски град Салцбург, захвањујући Моцарту".
"Иако су се сви смејали када сам то поменула, залажем се да Неготин буде наш Салцбург, али и да се око те идеје привреда, туризам и уметност уједине. Залажем се за ту идеју код новог министра културе, јер са прошлим нисам имала никаквог контакта, за хијерархију фестивала. Не могу сви имати исти значај. Ако не дамо значај Мокрањцу и нашим композиторима који су се базирали на фолклору и наслеђу, онда остаје блато у ком се ваљамо, захваљујући естрадизацији" - каже др Бранка Радовић.
За разлику од госпође Радовић, нисам баш сигуран да ће нови министар културе (за просечно обавештеног читаоца, овде предлажем питање од милион долара - како се дотични зове?), имати значајно другачији став о Неготину и Мокрањцу, од неколицине претходних.
На то упућује оно што се могло видети и чути на овогодишњим "Мокрањчевим данима". Мада је било јако логично, да се министар културе (и информисања), Владан Вукосављевић, о коме, осим имена, на званичном сајту Министарства културе и информисања нема ни једног слова), појави на отварању ове најзначајније музичке манифестације у Србији, то се није догодило. Но, поменути министар је, ипак, био присутан на овом Фестивалу. Будући да је Александра Паладин, као водитељ церемоније отварања "Мокрањчевих дана" била принуђена да прочита његово писмо, у коме наводи да је био спречен да дође у Неготин, уз један краћи елаборат о значају Мокрањца и "Мокрањчевих дана". Лично, све ми је то деловало јако лицемерно, јер уколико је министар закључио да су Мокрањац и њему посвећена манифестација значајни за свеукупну културу Србије, требало је да се потруди да буде присутан.
Ако ни због чега другог, а оно да се, на лицу места увери у значај онога о чему је, у свом писму, изнео став присутнима, на отварању Мокрањчевих дана, али, посредством медија и васколиком грађанству Србије.
Овако, једини закључак који могу да извучем је тај да новоименовани министар културе (и информисања), више цени писану реч од музике. Јер је, само два дана касније, нашао времена да присуствује поечетку "Вуковог сабора" у Тршићу. Или, министар не воли много да се вози, пошто је Тршић, дупло ближи Београду него Неготин!?
А можда је министар културе атеиста, па му није одговарало да се суочи са толиким бројем свештеника и црквених великодостојника на отварању "Мокрањчевих дана"?
Јер, по први пут у историји "Мокрањчевих дана" (ако ме сећање не вара), традиционалну Беседу је читао један свештеник. Као и што се (по први пут у историји "Мокрањчевих дана"!) десило да неко чита Беседу у нечије име. Тако је Беседу, у име Патријарха српског Иринеја, читао епископ топлички Арсеније. Не спорећи квалитет овогодишње Беседе, морам да признам да (још увек) нисам чуо право образложење како је до ових (по први пут у историји!) околности дошло. Уз констатацију да се, неминовно, намеће питање да ли овакав приступ, можда, не отвара нека нова и историјска  решења у организацији Фестивала?
Успут, паде ми на ум да то "представничко" беседништво и није тако лоше. Јер, да се, рецимо, тога сетио наш уважени академик Љубомир Симовић, не би себе довео у ситуацију да пре тачно двадесет година, буде најурен са "Мокрањчевих дана" и из Неготина. 
Да се академик Симовић, својевремено, одлучио за такву врсту "представничког беседништва", локани политички моћници не би били у прилици да му ускрате даљи боравак у граду Стевана Мокрањца, а његово размишљање срочено у Беседу, ипак би допрло до јавности.
"Данас у овој данашњој борби за опстанак, ми осим великих жртава од свега тога нисмо имали ништа: ни циља, ни среће, ни средстава, ни вођа, ни савезника. А поготову нисмо имали памети. Можда зато што нисмо имали памети нисмо имали ни свега осталог... Ми не само да смо остали испод норми које прописује наше данашње, европско, време, него смо пали и испод оних норми које су владале у турско време, Хајдук Вељково. Међу нама нема јунака који би казао: Главу дајем, Крајину не дајем! Ми и за много мање од главе дајемо много више од Крајине. Наше данашње војводе талирима не пуне топове, него џепове... У овој мишјој рупи ништа се не чује, из ове мишје рупе ништа се не види: ни оно што је прошло ни оно што долази. Не виде се више ни они врхови ни висине с којих се отварају све већи простори и видици. Што је најгоре, ми пристајемо да оно што се може видети из ове мишје рупе признамо као цео свет, и као цео хоризонт. Све што је прогутала, ова мишја рупа је претворила у мишеве." 
Нисам баш сигуран да ли би Симовић ово и данас могао, без последица, да прочита у Мокрањчевом и Хајдук Вељковом граду.
На то упућује и чињеница да се град Неготин, односно његови политички представници, још увек, нису на адекватан начин "оправдали" за ружан гест према академику Симовићу. Управо  о томе сам писао, пре две године, подсећајући да би ова, 2016. година била права прилика за то. При томе сам имао у виду да овде многи воле  јубилеје, а ове године се навршило тачно двадесет година од оног срамног чина протеривања тадашњег беседника, академика Љубомира Симовића. Мој предлог од пре две године, био је да се академик Љубомир Симовић прогласи за почасног грађанина Неготина, чиме би му се упутила и нека врста извињења.
У сваком случају, био би то мали гест за академика Симовића, али велики за град Неготин.

К О Л О Т Е Ч И Н А

Фото : Ж. Р. Драгишић

На данашњи дан, 1914. године у Скопљу је преминуо Стеван Стојановић Мокрањац. А можда овај податак и није тачан. Јер у неким изворима пише да се то догодило у ноћи између 28. и 29. септембра. Тако да су неки Мокрањчеви биографи управо овај други датум усвојили као дан његове смрти. Додатни проблем се појављује и у "прерачунавању" између старог и новог календара (ПС). Па су неки, као датум Мокрањчеве смрти, усвојили 16. септембар (по старом календару), што би било сасвим у реду када би прихватили да је то, по новом календару, 29. септембар. Међутим, управо ту и јесте проблем, пошто се овде барата са 15. септембром. А то значи да је Мокрањац (по новом календару) преминуо 28. септембра. Овоме у прилог иде податак да је Прво београдско певачко друштво (чији је један од најпознатијих диригената и хоровођа био и Мокрањац), 29. септембра 1923. године (по новом календару - видети П.С.), организовало пренос Мокрањчевих посмртних остатака из Скопља у Београд, што би могло да буде нека врста путоказа у утврђивању овог податка. Ако пођемо од претпоставке да је овај пренос посмртних остатака организован на дан Мокрањчеве сахране (а не смрти), 29.септембра 1914. године у Скопљу. Што би значило да је Мокрањац умро 15, а сахрањен 16. септембра 1914. године, по старом календару. Знам да има много оних који ће рећи да ово и није битно. Можда, али само уколико прихватимо да је површност оно чиме се руководимо. У супротном, јако је битно, јер је утврђивање материјалних чињеница о нечему или неком (не било коме!), основ онога што ће доћи касније, као надградња.
Упркос свему, датум Мокрањчеве смрти не представља тако велики проблем (пошто је и по новом и по старом календару у питању иста година), као што је то случај са датумом његовог рођења. И морам да признам да сам очекивао да ће тај проблем бити разрешен пре почетка јубиларних, педесетих, "Мокрањчевих дана". Да је решен, не би било потребе за овим текстом. Овако...Од спуштања фестивалске заставе овогодишњих, "Мокрањчевих дана" прошло је више од десет дана. Што је сасвим довољан временски отклон да се и о овоме проговори. С једне стране, довољно је близу да се не заборави, а са друге, има довољно времена за "поправни".

Фото : Ж. Р. Драгишић

Претпостављам да су сви људи који живе у овом делу Србије, као и они који су у Неготин долазили у току "Мокрањчевих дана",  макар једном, видели Мокрањчеву  бисту у централном неготинском парку, који се ослања на главни градски трг, који носи име славног Неготинца. А ако је већ тако, онда су приметили и да је биста подигнута 1953. године, као и да, на постаменту, осим тог податка стоји још: Стеван МОКРАЊАЦ (1855-1914). Морам да признам да, већ годинама, очекујем да се по овом питању нешто уради, чиме би наша мала варош избегла брукање пред људима који, још увек имају и жеље и воље да се утврде све релевантне чињенице о нашим познатим Неготинцима. Пошто, вероватно, оне друге, који су у време "Мокрањчевих дана", овде "на задатку", вероватно и не интересује шта ми радимо Мокрањцу. Јер је, по свему судећи, њихов однос према Мокрањцу строго пословне природе. И вероватно их не интересује што ми, свих ових година, упркос чињеници да се у овој држави, званично, употребљава грегоријански (нови) календар, нисмо исправили годину рођења нашег славног суграђанина, која је исписана према јулијанском (старом) календару. Е сад, они који су спремни да се  удубе у овај проблем, можда и знају о чему је овде реч. Али, шта ћемо са онима који овај наш, 21. век, доживљавају као век информација и за које је година Мокрањчевог рођења, исписана на бисти у градском парку, у његовом родном граду, само једна од информација? Коју ће прихватити здраво за готово. А који ће у свим другим, релевантним, документима пронаћи податак да је Мокрањац рођен трећег дана Божића (Свети Стефан), 9. јануара 1856. године (по новом календару).

Исправљање овог ситног детаља на бисти у централном градском парку у Мокрањчевом родном граду, што је требало да буде учињено у сусрет овим, јубиларним, "Мокрањчевим данима", само је мали дуг који имамо према нашем музичком великану. Мада, они који су плаћени да о томе воде рачуна, имају шансу за поправни испит, па да ово коригују пре 9. јануара 2016. године, када ће се (претпостављам) обележити 160 година од рођења Стевана Мокрањца. У славу живота, за разлику од ранијих инсистирања да се обележавају јубилеји годишњица нечије смрти. Од чега се није спасао ни Мокрањац.

А кад већ помињем Мокрањчеву бисту у центру града, треба поставити и питање (које су многи суграђани мени постављали!?) у вези са овогодишњим концертима на отвореном, које су, током трајања "Мокрањчевих дана", приређивали студенти Факултета музичке уметности из Београда. Наиме, ови концерти су се одржавали на Тргу испред зграде локалне самоуправе, уместо да то буде у Музичком павиљону, који, заједно са бистом Стевана Мокрањца, чини прави амбијент за тако нешто. Нарочито ако се има у виду да су температуре биле прилично високе, те да је и за публику, а поготову за извођаче, Музички павиљон био много адекватнији.
Занимљиво је још нешто у вези са овом Мокрањчевом бистом у центру Неготина. Наиме, о овом делу парка, поготову током трајања "Мокрањчевих дана" готово се уопште не води рачуна. Наиме, било би логично да се, на дан отварања Фестивала, и овде положи букет цвећа. Или, да се, макар, окопа оно постојеће "живо" цвеће које окружује постамент. (Видети фотографије начињене последњег дана Фестивала).

Фото : Ж. Р. Драгишић

И други део овог текста ослања се на фотографије (као документ) начињене последњег дана Фестивала. А оне ("слика говори више од хиљаду речи") сведоче управо о томе какав је наш однос према Мокрањцу. Односно, о схватању организатора да се ова манифестација организује на тај начин што се добију неке велике паре (локална самоуправа, Министарство, ЕУ и остали спонзори), које се немилице троше на неке мегаломанске програме и на ауторске хонораре вечитих сателита "Мокрањевих дана". А у исто време, не могу да се обезбеде новци за неке ситне ствари.
Наиме, ако организатори, упорно и тврдоглаво (без адекватног оправдања) инсистирају на трајању фестивала као "гладна година", било би логично да, током трајања Фестивала, макар једном, освеже цвеће које се, на споменик Мокрањцу, полаже првог дана. Организатор бар толико дугује Мокрањцу, а и мала је то количина пара, у односу на оно што се током седам дана потроши.

Такође, било би крајње време да се и свакодневно, а поготову током трајања "Мокрањчевих дана" званични улаз у комплекс Мокрањчеве родне куће премести тамо где му је и место - из Доситејеве улице. Само би било неопходно да они који о томе треба да донесу одлуку покажу мало више личне храбрости. Јер, садашњи улаз из улице Војводе Мишића је толико ружан и непримерен (довољно је видети капију!) да ми није јасно због чега то до сада још није урађено. Осим тога, зар је потребно много разлога и оправдања имајући у виду да би се, променом званичног улаза, у овај комплекс улазило кроз капију уличног броја који је наведен и у свим званичним документима - Доситејева 7?

Фото : Ж. Р. Драгишић

Наравно, то би значило неопходно уређење овог дела дворишта Мокрањчеве куће, примерено главном улазу. Као и, коначну, поправку капија и комплетног окружења на овом улазу. О чему би морало да се, много више него до сада, води рачуна. Током читаве године. А поготову током трајања "Мокрањчевих дана", како се не би виђале сцене као на фотографији у време овогодишњег, јубиларног, Фестивала. А због чега би промена коришћења улаза у овај споменик културе још била значајна? Некима ће то, можда, звучати као ситница, али, то је, у основи, јако значајно и важно. Јер би на овај начин Мокрањчева кућа, коначно, дошла до изражаја. Пошто би свако ко долази у овај комплекс, најпре (како и приличи) наишао управо на тај објекат. А да и не говоримо о томе што је (углавном) на свим фотографијама које се у јавности појављују а носе потпис "Кућа Стевана Мокрањца", у првом плану помоћни објекат који је, пре пет година, постао Легат још једног чувеног Неготинца - сликара Радислава Раше Тркуље. Е сад, то би, можда, значило да је потребно (мало) померити и споменик Стевану Мокрањцу који се налази у дворишту његове родне куће. (Што, претпостављам, није ништа страшно, јер већ имамо искуства са премештањем споменика још једном великану.)
Конкретно, сматрам да споменик Мокрањцу треба да буде лицем (а не профилом) окренут према дворишту, односно да му леви профил буде окренут према родној кући, а десни, према Легату. А то је посебно важно не само због тога што желим да јавност убедим у потребу да садашња споредна постане главна капија, већ због тога што има много више логике да Мокрањац "гледа" према дворишту, које је место свих догађања. Садашњи положај споменика Мокрањцу је, очигледно, резутат жеље оних који су о томе одлучивали, да буде видљив са садашњег главног улаза, што не значи да то мора бити исправно. А ја, као и многи други, имам права да сањам да ће, једнога дана, ова моја визија бити прихвтљива и онима који доносе одлуке. Јер, најгоре од свега је да робујемо шаблонима проистеклим из колотечине.
Да није те колотечине, вероватно би нам и "Мокрањчеви дани" изгледали другачије. Трајали би краће, коштали мање, али и били ефектнији и много више (кроз медије), присутни у јавности.
А то значи да Фестивал уместо као "гладна година", траје три дана. Отварање Фестивала би требало, са петка, померити на суботу и то од 11 сати, из разлога што би се тиме обезбедила већа присутност у медијима. И штампаним и електронским. Јер, отварање Фестивала, само по себи је догађај, који треба да има адекватну заступљеност у медијима. Досадашњи концепт по коме су отварање Фестивала и Натпевавање хорова у истом дану, у вечерњим сатима, доводе до тога да овај догађај није ни заступљен у електронским медијима тог дана (осим, можда у трећем Дневнику РТС), док га штампани медији објављују тек у недељу. У суботу би, током дана, могао да се одржи и неки од пратећих програма, укључујући и поподневно отварање неке ликовне изложбе. У вечерњем програму требало би да, са својим целовечерњим концертом, наступи победнички хор од претходне године. Недеља би била резервисана за програм "Нити традиције", који би, као и ранијих година, био организован у Мокрању (никако у Рогљеву). У поподневним сатима, могао би бити организован неки од пратећих програма, а у вечерњим сатима, требало би организовати неки од премијерних програма.
Понедељак би, током дана, био резервисан за трибине, предавања, промоције, док би од 19. сати, отпочео ударни програм и круна Фестивала - Натпевавање хорова. Након проглашења победника, било би организовано свечано затварање Фестивала.
Наравно, током ова три дана било би места и за неки од концерата у цркви, као и до сада.
Дакле, све то што се годинама развлачило на недељу и више дана, може се организовати у само три дана. Брже, ефектније и са много мање новца (од овогодишњих 14 милиона). Осим тога, оваква организација Фестивала значила би и много већу присутност у медијима. Јер би, сасвим поуздано, имали бар три занимљива медијска догађаја: отварање, премијеру и Натпевавање хорова са затварањем Фестивала. И све то у савршеном распореду дана за медијску покривеност. Чиме се, очигледно, до сада, нико није бавио. Јер, медији имају свој "ритам рада" и потребно је да им се, онај који нешто пласира, прилагоди. Или, да поједноставимо ствари, Фестивал можемо да посматрамо као "производ" који треба "продати" медијима. Јасно је да и на овом пољу морамо да се потрудимо и учинимо све како би обезбедили медијску заступљеност, која већ годинама није адекватна.
А за ту медијску заступљеност треба се борити и тиме што би се организовала само једна конференција за новинаре (КЗН). И то у Неготину. Јер, у овом 21. веку (веку информација и комуникационих технологија) рећи некоме да је неопходно организовати КЗН у Београду да би се "приближили" медијима је, најблаже речено - непознавање медија. Јер, да је неко, макар једном, извршио анализу онога што су објавили медији било би му јасно да је ова "београдска КЗН" потпуно беспотребно расипање пара. Пошто је град Неготин увек имао изузетно добре дописнике "београдских медија", а у Зајечару постоји и добра дописничка мрежа готово свих електронских медија из Београда. Дакле, једна КЗН и то у Неготину!
Уз ово, потребно је обезбедити и адекватну позорност надлежног Министарства (које је и један од покровитеља), што до сада није био случај. А врхунац се догодио управо на овим, јубиларним "Мокрањчевим данима". Јер, упркос констатацији самог министра Тасовца да је "...Мокрањац за српску музику оно што је Вук Караџић био за језик", на делу је показао да постоји разлика. Јер, господин Тасовац није нашао за потребним да дође и отвори, педесете, јубиларне, "Мокрањчеве дане", већ се на ову манифестацију појавио другог дана, када је наступ имала његова "матична кућа", Београдска филхармонија. И то, вероватно јер је морао да буде у пратњи овогодишњег "европског донатора" - Мајкла Девенпорта.
А колико се сећам, ни један медијски посленик није питао министра Тасовца због чега није отворио најпознатији музички фестивал на овим просторима, који је, ове године, био и јубиларни педесети. (Ја јесам на једној друштвеној мрежи, али ми није одговорио.)
Или, је овима у Београду (укључујући и надлежно Министарство) Мокрањац много мање значајан него нама у овом делу Србије ван Београда.


П.С.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, грегоријански или „нови“ календар званично је уведен 10. јануара 1919. године, када је Закон о изједначавању старог и новог календара, објављеном у првом броју „Службених новина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да у целој држави на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском („старом“) календару престаје да важи стари календар и да се даном 28. јануара 1919. године, уводи рачунање времена по „новом“ календару. 

ЈУБИЛАРНИ МОКРАЊАЦ

Фото: Ж. Р. Драгишић

Можда ће неко, по оној народној: "ко о чему, баба о уштипцима, протумачити и овај нови текст, али сам ја чврсто решен да не одустанем од тема  јубилеј и свечаност. И то ће бити све док некоме не досади. Мени или онима који би, по сваку цену, хтели да имају јубилеје и свечаности. Чак и тамо где их никако не може бити. Изгледа да смо склони да, у недостатку идеја, злоупотребљавамо чак и годишњице смрти познатих Неготинаца, како би и од тога направили јубилеје (зло и наопако!). Прошле године је то био Хајдук Вељко, а ове, Мокрањац (коме сам, лани, некако у ово време, посветио једну од  септембарских  тема).
Но, кренимо редом.
Чињеница је да су се овом "јубиларном" темом већ "играли" и на локалу, али се она распламсала након што се појавила на месту где никако није смела. На извору. А изрекла ју је, на конференцији за медије, др Бранка Радовић, музиколог и селектор "Мокрањчевих дана", ламентирајући над чињеницом да није било довољно пара за "прославу" стогодишњице Мокрањчеве смрти.
"Дозволићете ми да не будем баш тако одушевљена ни улогом Министарства културе нити државном заједницом нити свима онима који су требали далеко, далеко озбиљније и са већим средствима да се укључе у ову прославу коју је једино UNESCO препознао и наш еснаф. Морам да кажем музички еснаф није прескочио стогодишњицу, велику годишњицу, - то је велика годишњица за нашу културу - просто, утемељивача новије српске музике Стевана Мокрањца. Међутим, ништа се додатно у том смислу није догодило" - казала је др Бранка Радовић.
Истини за вољу, UNESCO је у свој календар уврстио стогодишњицу смрти Мокрањца, као што је то урадио са још 107 раличитих датума и годишњица, који су предложени из многих држава света, али је и чињеница да на том списку преовлађују годишњице рођења или настанка нечега. Дакле, предност је дата животу (настанку, рођењу) а не смрти. А уколико смо хтели да, по сваку цену, пронађемо неки јубилеј, а који је у вези са Мокрањцем, није требало ићи далеко. Требало је само завирити у Мокрањчева дела. И "открити" да се, ове године,  навршава 130 година од настанка Друге руковети или 120 година од настанка Седме руковети. Дакле, ето нама јубилеја! Уместо тога, на првој вечери Фестивала, у традиционалном натпевавању хорова, организатор је одлучио да обавезна композиција буде Десета, а не Друга или Седма руковет, чији би јубилеј требало обележити.
И како то бива, онда је ова прича о "прослави" и "јубилеју" кренула даље. А најистакнутија је била (што је за очекивати) у прилогу централног телевизијског дневника који је емитован на дан отварања Фестивала, на првом програму "државне" телевизије.

О томе како је озвучење на отварању "најзначајније музичке манифестације у Србији" било катастрофално (на месту на коме сам ја стајао - код легата Радослава Тркуље - могли су да се чују само хорови), новинарка државне телевизије није рекла ни реч. А због тог и таквог озвучења, претпостављам да нисам једини који је био ускраћен да чује о чему су то, на отварању Фестивала говорили председник општине и директор Дома културе (који је у недостатку неког из Министарства културе отворио Фестивал). А поготову што нисам успео да чујем (а што је мени посебно важно!) Беседу, коју је ове године говорила, наш прослављени диригент, Даринка Матић Маровић. Но, на сву срећу Прес центар Фестивала (читај, Вања) је јако добро и уиграно функционисала па сам могао да добијем и прочитам тај најзначајнији документ овогодишњих "Мокрањчевих дана". А за потребе овог текста, без жеље да било шта извучем из контекста, представљам само мали део текста, са самог краја Беседе, у којој је и Даринка Матић Маровић говорила о обележавању годишњице Мокрањчеве смрти.

"Данас обиљежавамо стогодишњицу Мокрањчеве смрти пред његовом родном кућом, са осјећањем да и наше вријеме његовом дјелу и његовој музици дугује много. Славимо и отварање 49. Фестивала који носи његово име. Педесетогодишњи јубилеј који ће "Мокрањчеви дани у Неготину, прославити наредне године, потврђује да смо и данас свјесни његове величине и потребе да му се враћамо, и због њега и због нас, и ово је прилика да се захвалим свима који су својим умијећем, трудом и љубављу и овај, као и све претходне фестивале учинили могућим. Сигурна сам да ће и убудуће, оплемењен напорима нових генерација, овај фестивал и даље бити оно што је одувијек био: велики празник хорске музике, Мокрањцу у част."

И управо на темељу порука које је, у овогодишњој Беседи, упутила Даринка Матић Маровић, организаторима Фестивала треба адресирати и још неколико тема за размишљање. Као прво, чини ми се да се овај град, још увек, није адекватно "оправдао" за политички пропуст који се десио на самом почетку "Мокрањчевих дана", 1996. године. А уколико неко воли јубилеје, ево додатног мотива за размишљање, јер ће, за две године, бити мали јубилеј од оног срамног чина "протеривања" тадашњег беседника, академика Љубомира Симовића. Можда је прави начин да, управо 2016. године академику Симовићу Неготин додели признање почасног грађанина наше вароши. Био би то мали гест за академика Симовића, али велики за Неготин.

Осим тога, мислим да је крајње време да организатори "скрешу" трајање Фестивала на три дана. Као и да натпевавање хорова, из практичних разлога, помере за последњи дан. Уједно, такође из практичних разлога, треба размислити и о промени дана за почетак Фестивала. Мислим да су оправдања за то више него очигледна, али ћу их, ипак, мало појаснити. Што се тиче дужине трајања Фестивала, а под условом да се задржи иста количина улагања, добио би се Фестивал који би, у три дана, имао три изузетно јака програма. Уз то, ништа се не би изгубило од пратећих програма. Такође, мислим да, гледано из угла медија, петак није најбољи дан за почетак фестивала. Па због тога, треба покушати да се Фестивал прилагодио медијима, кад већ медији неће Фестивалу. Јер, већина медија, како штампаних тако и електронских, има посебну шему за рад током викенда. А то значи и мању потенцијалну заступљеност Фестивала у тим медијима. Са друге стране, одвајање почетка Фестивала и натпевавање хорова, добиле би се две "јаке" медијске теме у два различита дана. У том случају, требало би решити проблем заједничког наступа хорова на отварању Фестивала. Али, то је тема за размишљање.

У тренутку када сам, увелико, "скицирао" овај текст на насловљену тему, стигао ми је позив од музиколога, Александре Паладин, из Радио Београда, да будем њен гост у емисији "У средишту пажње" која је, дан пред свечано отварање овогодишњих, 49. "Мокрањчевих дана" (као и неколико других радио емисија), поводом девете деценије постојања ове медијске куће, а у част Фестивала, реализована уживо из Неготина. Емисија је била веома динамична, али (што се тиче мене) и прекратка да би се у њу сместила сва моја, дугогодишња, размишљања у вези са Мокрањцем и "Мокрањчевим данима". Зато је, мада раније планиран, овај текст прилика да, на неки начин, допуним своје размишљање на тему којом се бавила и поменута радио емисија. Поготову што, током година, када сам био дописник неколико престоничких дневних листова, нисам имао прилику да о овоме пишем. Јер уредници, углавном, нису имали разумевања ни за "Мокрањчеве дане", показујући тиме где, већина таблоидизираних, београдских дневних листова сврстава Мокрањца и њему посвећен Фестивал. И то траје годинама. А то нико не примећује. Или, што је још горе, "чују, али не хају". Јер да није тако, како то да се неко, током свих ових година, не запита чему служи двојна конференција за медије, пред почетак "Мокрањчевих дана"? Једна у Београду, а једна у Неготину. Због чега неко није урадио озбиљну анализу колико су се и који медији бавили овом темом након "београдске" конференције за медије?  И да ли се одласком "на ноге" београдским медијима нешто постигло? Не, је одговор на оба питања. Јер, чак и они медији који су се, након "београдске конференције" бавили овом темом, углавном су користили агенцијске информације. (А једини, озбиљан текст о најави овогодишњих "Мокрањчевих дана" објавиле су Вечерње новости. Наравно из пера њиховог дописника из Неготина). И то траје годинама.

Дакле, због чега се организује конференција за медије у Београду? Једноставан би одговор гласио - ни због чега. Међутим, заговорници ове идеје сматрају да се тиме промовише и ова манифестација и град у коме се она одржава. Али, зар то исто није могуће и боље и сликовитије чинити у Неготину? Јер, ради се о догађају који се одиграва у главном граду Неготинске Крајине. Граду који је, као и многи други у Србији ван Београда, увек имао квалитетне и одговорне дописнике како штампаних тако и електронских медија. Осим тога, живимо у ери развијених електронских комуникација у којој свака информација, за само неколико тренутака, може стићи на најудаљенију тачку ове планете.
Уосталом, да ли се неко бавио истраживањем на тему: колико смо, након ових "београдских конференција за медије", привукли љубитеља Мокрањца и његовог дела, да у време ове велике музичке светковине буду гости Неготина? Било да се ради о некој другој вароши у Србији ван Београда, било да се ради о самој престоници. А да то нису они који су, углавном, већ година "ухлебљени" у сваку пору Фестивала. Наравно, био бих неправедан кад не бих, из дугогодишњег дописничког искуства, поменуо један мали број заљубњеника у Мокрањца и његово дело, који сваке године своје годишње одморе планирају према "Мокрањчевим данима", преваљујући и по неколико стотина километара да у време најзначајније музичке светковине у Србији, буду гости Неготина. Међутим, тај број је на нивоу статистичке грешке.
Но, није то једини проблем са којим се суочавамо уколико реално желимо да одговоримо на питање које је било и једно од постављених у поменутој радио емисији, а тиче се односа ове државе према Мокрањцу и њему посвећеном Фестивалу који се одржава у његовом родном граду - Неготину. Сама чињеница да, ове године, нико из Министарства културе није осетио потребу да дође у Неготин и отвори Фестивал, можда говори најбоље о томе. А тако је било и прошле године. Када је тадашњи (и садашњи) министар културе поручио да због "раније преузетих обавеза" не може да дође у Неготин!? Које су то обавезе значајније и веће од "најзначајнијег музичког фестивала у Србији"? Посвећеног "најзначајнијем српском композитору и диригенту". И зар министар културе нема календар најзначајнијих дешавања у Србији у области културе, поготову за оне које и само министарство финансира? Но, јасно је да је то била само бледо и несувисло оправдање за оно што се не може оправдати. Они који су то желели да виде, већ наредног дана, видели су "накострешеног" министра у првим редовима на промоцији најновије класе официра Војске Србије. Можда ће министар тамо бити и ове године? (Наравно, немам намеру да омаловажавам и овај "војни" догађај. Поготову што је и ова манифестација на најдиректнији начин везана за Неготин, пошто Војна академија носи име још једног славног Неготинца, генерала и академика,  Јована Мишковића. Међутим, мислим да надлежне службе у овој држави треба да поведу рачуна о томе када и где треба да се појављују њени наистакнутији представници. Од председника па до чланова Владе.)
Истини за вољу, овакав однос "државе" према Мокрањцу траје...У последњих 10 година, само су четири министра удостојили "најзначајнијег српског композитора и диригента" и дошли да отворе Фестивал. Зар је могуће да смо, заиста, толико далеко од Бубањ потока?
Чак ни новци (чији су?) које Минстарство културе даје за "Мокрањчеве дане" нису неки од којих застаје дах. Ове године, то је три милиона. Исто онолико колико је одвојила и локална самоуправа. Значи ли Мокрањац Србији само онолико колико значи и Неготину?
И није ли Министарство културе, још пре неколико година, са "Мокрањчевим данима" дефинисало редослед активности како би се, до јубиларног, педесетог Фестивала, урадило све оно што годинама није, а што Мокрањац заслужује? Промовисана је тада и крилатица "са Мокрањцем у свет", али се говорило и о првом балету на Мокрањчеву музику и монографији о Фестивалу (који је сврстан у "приоритетни културни бренд Србије") и филму о Мокрањцу...

Фото: Ж. Р. Драгишић

Да ли се ова држава довољно одужила Мокрањцу ако је овом "најзначајнијем српском композитору" посвећена само једна монодрама ("Последња руковет", Саше Хаџитанчића а у режији Ферида Карајице, из 2006. године, у којој је зајечарски глумац Милутин Вешковић, маестрално, одиграо Мокрањца) и један документарац ("Мокрањац заувек", који је на сценарио Стевана Јовичића режирао Миомир Мики Стаменковић)? При томе треба имати у виду да су оба ова дела урађена у продукцији Дома културе "Стеван Мокрањац" из Неготина, а не надлежног министарства коме је то била обавеза. Осим тога, ако већ није раније, Министарство је имало обавезу да се побрине о постпродукцији оба ова дела, јер је очигледно да су и монодрама и документарац, завршили у неком депоу. А то је права штета јер се ради о врхунским уметничким остварењима.
(Мислим да ми нико неће замерити што у ова дела не убрајам епизодни лик у телевизијској серији о шеширу једног београдског професора).
Дакле, сасвим је извесно да ћемо, и након овогодишњих "Мокрањчевих дана" бити у прилици
да се питамо шта, заиста, овој држави значи Мокрањац?  И да ли је, када, говорећи о Мокрањцу и "Мокрањчевим данима", употребимо изразе "најзначајнији српски композитор и диригент", или "најзначајнија музичка манифестација у Србији", то најобичнија флоскула?
На оба ова питања, љубитељи и поштоваоци Стевана Мокрањца треба, у годинама које долазе, да добију одговор од оних који креирају политику, а посебно културну политику ове државе.
  

М О К Р А Њ А Ц

Намера ми је била да овај текст напишем, бар, три недеље раније. А онда сам од те замисли одустао, образлажући самом себи да је ово веома важна тема која заслужује да се о њој пише "хладне главе", или, макар, да се о њој пише након а не пре Мокрањчевих дана. При томе, не мислим да бих са текстом пре Фестивала било шта променио, будући да је Фестивал "скројен" много раније. (Истини за вољу, нисам сигуран да ћу било шта променити ни сада.) И поред тога, "стављам ову тему на дневни ред", јер мислим да Мокрањац заслужује да се овом темом бавимо стално. А не само док трају Мокрањчеви дани. Поготову ако се има у виду да медији све мање "прате" Мокрањчеве дане. А уколико се и "деси" да се неки од њих бави овим догађајем, читаоци могу прочитати и неке од офуцаних, фразерских израза, попут "најмузикалније двориште у Србији". Које још глупље звуче ако се има у виду сурова истина да се у овом дворишту (као и у читавом граду), Мокрањчева музика (осим у цркви), чује само у току Мокрањчевих дана, или деветог јанура, када се обележава Дан рођења Стевана Стојановића. Што само још једном доказује да је привид велика заступљеност Мокрањца и Мокрањчевих дана у "свакодневном животу" главног града Неготинске Крајине.  А због чега је то важно? Из простог разлога јер је Мокрањац, пре свега "наш", а онда и српски, па европски и светски. Али, и због тога јер стичем утисак да је Мокрањац битан само нама, а да је већини оних који овде дођу из престоног града, у време трајања Фестивала, једино важно да "одраде тезгу", уз добро и бесплатно јело и пиће (при чему није занемарљиво ни подразумеваће бежање од свакодневних обавеза на неколико дана), након чега, до следеће године, "одложе" Мокрањца у путни кофер. Другим речима да нема ни говора од очекиване популаризације ове мамифестације и самог града. Која би могла да резултира далеко већом посећеношћу овог Фестивала од стране оних који би дошли о свом, а не о туђем трошку. По мом скромном уверењу, томе би требало да служе они који су, годинама, на "платном списку" Фестивала. Да осмисле начин како да Мокрањчеви дани зарађују. Или, како да зарађује овај град, који би, касније, део тих средстава уложио у Фестивал. Остварење тог циља, могуће је посредством медија. А ту већ имамо велики проблем. Јер је Мокрањца и Мокрањчевих дана све мање у медијима. Ове године, судећи по ономе што сам могао да "излистам" у електронским издањима (јер је то она права мера, пошто то остаје "записано" за време које долази), ситуација је била "никад гора". Ако се изузме, прилично добар, приказ на РТС-у, са жаљењем се може констатовати да се Мокрањчевим данима, медији готово нису ни бавили. Или прецизније, било је јако много најава самог Фестивала (преузетих од Танјуга,). Дакле, најава. А о самом одржавању и току деветодневног Фестивала, готово, ништа. И поред велике упорности, у електронским издањима нисам успео да пронађем да се овим догађајем бавио чак и његов медијски покровитељ!? А неки од оних који су се Фестивалом бавили, боље да нису. Јер, ако један дневни лист себи "дозволи" луксуз да, у иначе солидно пласираном тексту (рубрика култура, предње стране), у наднаслову читаоцима саопшти: "Велико финале предвиђено је за 20. септембар" , онда се стиче утисак да је у питању нека Гранд парада или недај Боже Фарма или Велики брат! То управо говори о елементарном непознавању Мокрањчевих дана. Односно, да уредништво тих новина не жели ни да размишља о томе шта су Мокрањчеви дани, који је концепт тог Фестивала и шта ова манифестација значи за културно биће ове државе. Зар то није довољан разлог да неки људи ставе прст на чело и упитају се куда то води? И да ли је нормално да Фестивал буде све дужи, а медијска покривеност све "краћа"?
Свестан сам ризика да ћу, због ове теме, вероватно, бити "нападнут" од неких дежурних "бранитеља" Мокрањца који се понашају као да им је он лично оставио тумачење како и на који начин треба славити његово име и дело. Те да су Мокрањчеви дани, у "њиховој режији" једино могући , а да се у то не може петљати неки "обичан свет". Истини за вољу, и моја маленкост је мишљења да одређеним пословима у овој држави морају да се баве искључиво најбољи. Било да им је то професија, или су својим способностима доказали да нешто могу да раде квалитетно. Али, такође, мислим да не може бити "недодирљивих" тема , о којима не треба и не може да се проговори јавно. Поготову уколико се ради о темама од "највишег друштвеног  значаја". А Мокрањчеви дани (макар у свести нас Неготинаца), то јесу. И поред тога што их многи доживљавају као прилику за личну промоцију и начин да се у "одабраном друштву", о трошку државе, проведе неколико дана. А да ли и неки други, једнако одговорни за културу ове државе, према "највећем српском композитору и диригенту"  имају исти однос какав има већина Неготинаца? Судећи по гесту онога ко, тренутно, седи на врху "културне пирамиде Србије", одговор на ово питање био би негативан. Са великим Н. Тако се догодило да актуелни министар културе, Тасовац, није могао да дође на отварање Мокрањчевих дана, због "раније преузетих обавеза". Свако ко са непристрасне дистанце тумачи ову информацију може себи да постави питање: Које је то обавезе, раније, прихватио министар културе, који је на ту функцију дошао свега неколико дана пре почетка ове манифестације? Пре ће бити да је нешто друго по среди! Уз то треба рећи да је Тасовац први министар културе (колико ја памтим), који "долази" из света музике, због чега му је, више него другима, била обавеза да се нађе на том месту. Истини за вољу треба рећи да се Тасовац није појавио ни на Вуковом сабору!? Али, такође, треба рећи да се појавио на промоцији нове генерације официра Војске Србије, само дан након отварања Мокрањчевих дана. А због чега је ту присуство министра културе било нужно? Не верујем да би на ово питање неко могао да да разуман одговор. Осим, ако новопечени министар није морао да покаже своју лојалност!? При чему мислим да министар Тасовац (као и било који други министар културе), своју лојалност треба и мора да показује само према култури. (Да не будем неправедан, Тасовац је, само неколико дана касније, показао да ће знати да разликује културу од естраде, али је и сам, на почетку свог мандата упао у ту замку). Осим тога, ако је тачан податак који је директор Дома културе "Стеван Мокрањац" изнео у наступу на једној локалној телевизији, да је, ове године, општина Неготин, за Фестивал издвојила више пара него Министарство културе, онда је јасно због чега све више о "нашем" Мокрањцу и

Фестивалу који се приређује њему у част, треба да говоримо ми, грађани ове мале и сиромашне општине из чијих средстава се пуни буџет локалне самоуправе. При томе, не сматрам да прича о "нашим новцима" треба да буде примарна и доминантна у билој којој причи о култури, а поготову у причи о онима који су славом овенчали не само родни крај већ и читаву државу. Уосталом, мој став је увек био да култура није и не може да буде "трошење пара", имајући у виду да је то (уз просвету), најзначајнији сегмент једног друштва. Али, сегмент који смо, како изгледа, потпуно подредили нечему што бих ја назвао подкултура (са све словом Д) која постаје све агресивнија у жељи да се наметне као једина и права вредност и мерило понашања, нудећи се као адекватна замена општем безнађу за које је одговорна политичка елита. А та и таква "подкултура" иде руку под руку са том истом политичком елитом, којој и одговара да "гласачка машина" и није нешто посебно захтевна у погледу културе и да све своје "потребе" овог типа може да апсорбује посредством ружичасте телевизје са националном фреквенцијом која је у размножавању спретнија од амеба. Али, шта још треба написати о општем
стању духа и културе у јадној напаћеној држави Србији, а да то није жалопојка над нама самима? Или, над оним (по свему судећи) мањим делом овог народа, који не пристаје на ружичасти модел поДкултуре који све више узима маха и то у свим сферама живота. Тако да више нисмо сигурни да ли су "Велики брат" или "Фарма"" само неки од телевизијских формата или модел понашања већине грађана ове државе. Укључујући и његову политичку елиту. А да није баш сасвим јасно ко више ужива у тим улогама. Они горе, или они доле. Јер док они доле мисле да "тако треба", они горе мисле "тако им и треба".
Како онда започети било какву озбиљну расправу на теме које задиру у саму основу једног од најстаријих музичких фрстивала у Србији? И то након спуштања фестивалске заставе и затварања капија Мокранњчеве куће. Али, истини за вољу, у још увек,фестивалски, украшеном граду (са све заставама и заставицама). Не желећи да
будем неискрен према потенцијалним читаоцима овог блога, морам да признам да, претходних дана нисам, у потпуности, успео себе да натерам да "ћутим", па сам се, пре и током Фестивала, задовољио са неколико коментара на неким друштвеним мрежама. Где сам, коментаришући дужину познатог неготинског Фестивала, између осталог, навео и да је Бог створио свет за седам, а да овогодишњи Мокрањчеви дани трају девет дана. Осим спорадичних коментарчића на ову тему и неколико лајкова, мој став није побудио веће интересовање. И то ме није нарочито изненадило. Јер, како сам већ констатовао, ово је тема коју су неки приграбили себи и не дозвољавају да се "ту меша сад било ко". Без обзира што они сами нису спремни да у организацији Фестивала и слављењу Стевана Стојановића Мокрањца направе битан искорак. У прилог томе, сасвим је оправдано поставити питање докле се стигло са реализацијом идеје о снимању играног филма о Мокрањцу (за шта је, чини ми се, са Нишким културним центром већ потписан и неки уговор), као и шта се догодило са монодрамом "Последња руковет", која је, колико је мени познато, изведена 2010. године и никад више? Да ли је то наш прави однос према нашем Великану? А да је све остало фарса. И, уколико већ

можемо, за ово претходно, пронаћи безброј, формалних, разлога и оправдања, постављам питање која то оправдања можемо пронаћи за оно што можемо урадити, са само мало труда.
Као на пример да се изнађе начин да, током трајања Фестивала, цвеће на споменику Стевану Мокрањцу, испред његове родне куће, буде свеже.  Или, да се само мало подигне велика капија на улазу у двориште Мокрањчеве куће, из Доситејеве улице (која би, успут речено, морала да има много већи значај него она друга, која сад "изиграва" главну капију на улазу у овак комплекс). Као и да се "закрпи" рупа у зиду на тој истој капији, која је настала отпадањем малтера. Или, да се не дозволи да, током неколико дана трајања Фестивала, државна застава буде умотана на јарболу. Толико сигрно дугујемо Мокрањцу.