П А Д Е Ж

Претпостављам да ће се многи бавити темом која је, ових дана, планетарна вест, тако да сам сасвим сигуран да одлука већине Британаца није тема за мене. Уместо тога, а у складу са називом овог Блога (Србија ван Београда), одлучио сам да напишем текст који, макар на први поглед, са поменутом темом нема никакве везе. Јер, ако имамо у виду да су Енглези, по свему судећи, поново пожелели да се "праве Енглези", што може још више да убрза националне процесе на Старом континенту, јасно је да ћемо и ми (у блиској или даљој будућности), све више морати да се "окрећемо себи". Уосталом (ако ме утисак не вара?), код нас је то "процес који траје".  На то указује и чињеница (уколико је нисам погрешно протумачио) да је интересовање већинског дела српских медија, за разлику од већине светских (а поготову оних у региону), којима је Брегзит био на првом месту, тог истог дана, било усмерено на активности бившег, садашњег и будућег премијера и његов историјски пут за Њујорк. На који премијер Вучић, из "оправданих разлога", није отишао, због чега је пропустио прилику живота да предводи групу "елитних путника", што је домаћим медијима, такође било екстремно важно. Можда и због тога што су, изгледа, због тог отказивања премијеровог историјског лета за Америку, више патили неки путници него наш неуморни премијер. Који је, веома брзо, пронашао начин да поентира на "домаћем терену" (не обазирући се на већинску одлуку Енглеза), обећавши широким народним масама да са "европског пута" скретања бити неће, осим ако га и када, заговорници другачије будућности, "победе на изборима". Што је, како сам ја закључио, одговор на изјаву доскорашњег хашког затвореника и некадашњег Вучићевог "великог учитеља", који је (ако сам добро приметио), први, на себи својствен начин, реаговао на најновија дешавања у Европској унији.

Осим тога, претпостављам да ће премијеру на том убрзаном путу у Европску унију помоћи и грађани, који ће, већ од 8. јула, имати прилику да дођу код њега, на чашицу "јутарњих разговора", од пола шест до пола девет. Једино што није саопштено да ли ће грађани, том приликом, добијати и доручак (бурек и јогурт би били сасвим примерени), али по скупштинским ценама.

У сваком случају, мислим да тај "европски курс" (са кога нећемо да скренемо), није у супротности са потребом да, као и све нације које држе до себе (на крајње позитиван начин), почнемо да мислимо о својим националним интересима. А да би у томе, у потпуности успели ваљало би да се (између осталог), више него до сада, посветимо и сопственом језику. Који смо, по свему судећи, почели да заборављамо (ако смо га, уопште, и знали!?). Уколико, у духу свеопштег економског и политичког тренда, не стигне декрет о потреби учења неког (или неколико) језика са овог нашег, евроазијског, континента.

Сигуран сам да нећу бити усамљен у мишљењу да познавање званичног, већинског језика државе у којој живимо (са подразумевајућом граматиком), није баш јача страна већини, како већинског тако и мањинских народа. Тај ниво знања у директној је сразмери са наступајућим технологијама, које, како изгледа, "инсистирају" само на информатичкој, али не и на језичкој писмености. Пошто овде износим лични став, а у нади да то неће звучати као хвалисање, морам да констатујем да све што напишем буде језички (граматички) коректно. На неки начин то је и "обавеза" проистекла из чињенице да се (ничим изазван) бавим писањем које је изложено суду (очима) јавности.

Управо због таквог личног става, није редак случај да своје текстове "дотерујем" и након објављивања уколико приметим да сам начинио неку граматичку или језикословну грешку. То је оно што ја зовем "дуг према читалачкој публици". Мотивисан ставом да није срамота признати грешку, коју у складу са тим треба и кориговати. Због таквог става према сопственим текстовима, мислим да имам право да то исто тражим и од других. Поготову ако се ради о текстовима чији су аутори "професионалци", односно људи који писањем зарађују хлеб. 

При томе, мислим да овде не постоји само проблем са класичном језичком (граматичком) писменошћу већ (у већој мери), о својеврсном немару и некој врсто језичке "запуштености". Али, на велику жалост, осим ње, постоји и технича "запуштеност". Односно, да људи који имају задатак да се баве техничким делом медија мисле да је довољно само "објавити" информацију. Без обзира како је она "упакована".

www.negotin.rs

Као пример, узећу (недавно) графички редизајнирану насловну страницу неготинског, општинског веб-сајта, на којој, међу понуђених девет нових фотографија, које представљају знамените и знаменитости Неготинске Крајине, из некох разлога, није било места за чувеног Неготинца - Ђорђа Станојевића. Или је. можда, требало да напишем Ђорђе Станојевића? У духу онога како је написано име певача  који, како изгледа, има више заслуга па се, више од месец дана, "шепури" на насловној страни неготинскг веб-сајта. Одакле се, једним кликом, отвара читава галерија фотографија са недавног, неготинског,  концерта једног од новокомпонованих идола широких народних маса.   И то све под насловом, како је главни језикословац општинског сајта то формулисао: "Концерт Ацо Пејовића". 

http://negotin.rs/vest-koncert

-aco-pejovica-3276.htm

И, управо на овом месту, чини ми се да је згодна прилика за једну дигресију. Са малим закашњењем. Али, судећи по општинском веб-сајту, још увек актуелном. 

Наиме, није ми јасно по чему је један певач који се зове Ацо (или прецизније, Александар) Пејовић, заслужио да у Неготину има "тезгу", а поводом Мајских свечаности, односно, Дана општине Неготин? Лично, о овом певачу мислим исто што и о армији новокомпонованих забављача широкох народних маса, са чијим "уметничким радом" сам се први пут суочио пре десетак година, у јавном превозу, на релацији Неготин - Београд, када је неуморно и безброј пута (очигледно је возач аутобуса био његов обожавалац),  запомагао да би дао "литар крви, обе руке", само да му (она) дође и спаси од туге. Тада нисам имао појма ко је "незнани јунак" који има за бацање литар крви и (чак!) две руке. Али, уколико се ради о тако добром певачу, који има толико публике,  која је у Неготину, "упркос невремену и јакој киши уживала у његовој музици" (како је то на општинском веб-сајту, написао главни језикословац), због чега поменути певач, није, тим поводом, одржао концерт на стадиону, уз улазнице које би се наплаћивале?  А да је, уместо овог "поклона", Неготинцима бесплатно понуђена позоришна представа "Клаустрофобична комедија", која је била на програму у понедељак, 16. маја, ове године. За коју су љубитељи позоришта морали да плате улазницу од 600 динара.

Али, то је прича за неку другу прилику, у којој би главна реч била популизам.

У овом случају, више ме интересује како је било могуће да се на општинском веб-сајту, у вези са именом поменутог певача појави једна оваква грешка? А касније, да ту и остане. У првом падежу. Номинативу. А поготову дволичност и лицемерје свих оних који су ово, сигурно, већ уочили пре мене, али, "нису хтели да се мешају".

Подсећања ради, падежи су различити облици једне речи којима се означава њихов однос према другим речима у реченици. Промена речи по падежима назива се деклинација. Именице, заменице, придеви и променљиви бројеви мењају се по падежима којих у српском језику има седам (у једнини и множини).

А како "каже" Правопис српског језика, код мушких имена, по падежима се мењају и име и презиме, док се код женских (осим у неким случајевима) мења само име. 

Конкретно, мушко име Ацо, може се мењати по првој врсти - Ацо, Аца, Ацу, Аца, Ацо, Ацом, Ацу, или по трећој - Аца. Присвојни придев је Ацов и Ацин.

Извор : Политика

А можда је кривица само до поменутог певача. Јер да је остао код свог крштеног имена Александар, претпостављам да би главни језкословац општинског веб-сајта лакше "погодио" падеж при писању наслова вести за његов концерт у Неготину.

Међутим, како сам већ у првом делу овог текста писао, грешака, на различитим веб-сајтовима, је много. Само је разлика у томе да неке од њих буду и кориговане.

Какав је случај, недавно, био у "најстаријем дневном листу на Балкану". Наиме, пре неколико дана, дневни лист "Политика", објавила је наслов: "Мирославу Мишковићу пет године затвора због утаје пореза" . Пошто је, након неколико сати (можда и након читавог дана), неко примето грешку, она је исправљена. 

А можда до ње не би ни дошло да је неко мало више водио рачуна о томе шта се објављује, а мало мање се хвалисао на тему једна и једина "Политика". А тај неко, ако није устројена другачија организација, мора да буде главни уредник. Односно, у овом случају, главна уредница - Љиљана Смајловић. Међутим, као што се могло приметити, она је имала  преча посла. Писала је похвале на "задату" тему. За мање од седам дана, написала је (чак!) два таква хвалоспева: Мека моћ "Политике" и Трг "Политика".

Дакле, "Политика" је своју грешку, релативно, брзо кориговала. А да ли ће и када неготински веб-сајт? Уосталом, можда су моја очекивања превелика. И не треба један локални веб-сајт поредити са најстаријим дневним листом на Балкану, који је почео да излази, далеке, 1904. године. Мада, остаје горак укус да су овакве грешке могуће чак и код највећих и најстаријих.

ЈАГЊЕ НА ДРЖАВНОМ ПУТУ

Фото: Ж. Р. Драгишић

Уверен сам да би, сваки становник Србије који, макар повремено, негде путује, био у стању да искаже свој суд о квалитету наших путева, односно о "путној мрежи Србије", како се то званично каже. А уколико, у таквим случајевима, тај имагинарни житељ ове државе, користи сопствени ауто, тај "утисак о квалитету путне мреже" ће, вероватно, садржати живописне описе, зачињене веома богатим сегментима нашег народног језика, које обично називамо псовкама.

Мада смо сви сведоци (захваљујући добошарењу чија се бука не може избећи) да се у овој области "гради онолико", односно, као "никад у досадашњој историји", али и да се већ изграђени путеви ("по први пут у историји"), одржавају много боље него у државама које су од Србије далеко богатије (мада, руку на срце, овдашњи народ, са искуством, то зове онако како и приличи - крпљење).

Наравно, када се говори о путној мрежи у држави Србији, мисли се на државне путеве, чија је

Фото: Ж. Р. Драгишић

укупна дужина нешто већа од 15 хиљада километара и који су категорисани у две категорије првог и две категорије другог реда. При томе, најмање је оних који носе ознаку "I A" (првог А) реда, односно ауто-путева, којих има, свега, 669 километара. Док је највише оних који су сврстани у категорију која носи званични назив "II A" (другог А) реда, у дужини од 7.057 километара. 

Управо на делу једног од тих 7.057 километара, затекао сам се у раним поподневним сатима, претходног викенда,  у Свету Недељу, 12. јуна Лета Господњег, 2016. године. Прецизније речено, возио сам се државним путем "II А" реда, број 221, који (како је наведено у Уредби о категоризацији државних путева), повезује Књажевац и Димитровград (пролазећи кроз места: Кална, Темска, Пирот, Височка Ржана и Мојинци). Кажем, возио сам се, све док нисам био принуђен, да, без икаквог претходног упозорења, зауставим ауто на око двадесетак километара од Пирота у правцу Књажевца, између села Темска и Церова, у општини Пирот.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Имајући у виду да већ неколико деценија пролазим овим делом Србије и да се добро сећам времена када је велики број деоница пута на релацији Књажевац - Пирот (или обрнуто), био неасфалтиран, односно макадам, нисам био посебно изненађен када сам на наведеној деоници наишао на механизацију и раднике који су радили на пресвлачењу постојећег, новим, асфалтним слојем. Али (ако изузмемо податак да су се радови одвијали баш у Свету Недељу), био сам у потпуном шоку када сам установио да сам на ову деоницу, на којој су се одвијали радови, и буквално, налетео! Без икаквог претходног упозорења, које би указивало да возачи морају да прилагоде вожњу и смање брзину због извођења радова на путу. 

Пошто сам се кретао из правца Пирота ка Књажевцу, својом (треба ли то напоменути!?), десном страном коловоза, у тренутку сам (на већ поменутом месту) видео да је, у левој коловозној траци (такође у смеру ка Књажевцу), паркирано десетак аутомобила, на чијем је зачељу, на одређеном одстојању, био камион мање носивости. Када сам већ дошао до почетка ове колоне, схватио сам да, због радова на деоници пута испред мене, не могу да наставим даље, због чега сам се вратио назад и паркирао свој ауто на зачеље поменуте колоне. Морам да признам да ми је све ово било јако чудно имајући у виду да се ради о застоју због радова на путу,  о чему није било никаквог упозорења на делу пута којим сам прошао. Неко време сам седео у аутомобилу и покушавао да проценим "новонасталу ситуацију".

Фото: Ж. Р. Драгишић

На око стотинак метара од места где сам се налазио, на благој кривини, назирали су се неки камиони веће носивости и машина за асфалтирање. Поред паркиране колоне аутомобила (у левој коловозној траци), као на корзоу, пролазили су неки радници обучени у наранџаста радна одела, док су њих двојица, развлачила канап по ивици десне стране пута и постављали неко камење, као маркере. Након десетак минута, видевши да је возач аутомобила испред мене изашао и нешто питао једног од радника који су се шеткали тек асфалтираним делом пута, пришао сам му и питао о чему се ради. Момак ми је одговорио да је у току асфалтирање, да треба да се испразне два камиона и да је он, претходног дана, када је ишао из правца Књажевца ка Пироту, морао да чека неколико сати.

bisnode.rs

Наздравље! Било је очигледно да фирма која је изводила радове, осим што није означила зону радова на путу, није имала ни адекватну механизацију. Јер, уместо да је асфалтирана наизменично једна па друга коловозна трака (што би уз мање застоје, ипак, омогућило несметан саобраћај), они су асфалтирали читаву ширину коловоза, јер је машина за аасфалтирање имала толики радни ход. Доносећи тај закључак, схватио сам да ће застој, заиста, потрајати. Међутим, ипак сам решио да то проверим, код једног од "присутних представника извођача радова". Пошто није имао наранџасто радно одело, већ "цивилну" гардеробу, претпоставио сам да се ради о "неком шефу", што ми се учинило правом адресом за моје питање. Али ме је одговор оборио с ногу: "Два -три сата", био је његов одговор на постављено питање о претпоставњеној дужини застоја. И све то уз осмех. Његов. Пошто мени, уопште, није било до смеха. Ја сам у том тренутку мислио о томе колико је ова држава, у информативном смислу, заостала. И да ја, заједно са возачима и путницима десетак аутомобила са ове и, претпостављам, исто толико са оне стране "радне барикаде" плаћамо данак информативној неукости. Јер, у двадест и првом веку (који многи зову и веком информација), нисмо имали информацију која би нам омогућила да све ово избегнемо.

www.mgsi.gov.rs

Али, сам размишљао и о министарки грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре (у техничком мандату), која се нада да ће ту и остати, "да заврши посао".   Замишљао сам је како се смешка са званичног сајта Владе Србије, задовољна што је, 24. новембра 2014. године, потписала Правилник о начину регулисања саобраћаја на путевима у зони радова, који је објављен у Службеном гласнику Републике Србије,  11. децембра исте године. И питао се да ли зна због чега извођач радова у једном од делова Србије ван Београда не примењује овај обавезујући правни акт, који у 22 члана, до у детаље, предвиђа како мора да се понаша уколико изводи радове на путу. Посебну пажњу ми је привукао члан 15 овог Правилника који гласи: "Ако се саобраћај у зони радова не може регулисати ни једним од претходно наведених начина, врши се потпуно затварање пута и преусмеравање саобраћаја на други пут."

www.srbija.gov.rs/vesti/

www.amss.org.rs/

Очигледно је било да "папир трпи све" и да је писање једно а да је живот нешто друго. Поготову ако се тај живот одвија јужно од Бубањ потока, у Србији ван Београда. Да парадокс буде већи, само дан раније, 11. јуна, на званичном сајту Владе Србије, објављен је "Апел возачима да поштују саобраћајне прописе", који је, свим учесницима у саобраћају, упутила Управа саобраћајне полиције  Министарства унутрашњих послова Владе Србије,  а у коме се, између осталог каже и:  "да ради своје и безбедности других вожњу прилагоде условима пута и постављеној саобраћајној сигнализацији."

А сигнализације нигде ни од корова! Као што је није било ни на мапи путева коју је на свом сајту објавио Ауто-мото савез Србије, о евентуалним радовима на деоници државног пута "II A" реда, број 221. Таквог обавештења није било ни на званичном сајту ЈП "Путеви Србије". 

Али је обавештење објављено на ТВ Пирот! Тако бар рече један од радника "вишег ранга", одговарајући на моје питање због чега јавност није обавештена о извођењу радова на овој деоници државног пута. Тачније, рекао ми је да су им "руководиоци тако рекли". Нисам могао да верујем да је некоме пало на ум да једну такву информацију саопштава на некој локалној телевизији, као да су у питању радови на неком атарском а не на државном путу. Претпостављам да је то био додатни ралог да му "саспем у лице" све пропусте које су овде начинили, а чиме су угрозили како безбедност учесника у саобраћају, тако и сопствених радника. И као што обично бива у таквим ситуацијама, у расправу су се укључили и остали, којима је, очигледно дојадило чекање "без краја". Једна госпођа је са места сувозача у једном од возила у колони искористила прилику и питала: "А ко ће мени да плати јагње које ће се поквариту на овој температури?". "Питај Вучића!" - гласио је одговор једног од представника извођача радова, коме је очигледно било доста и "наших и њихових".

По свему судећи, изгледа да је то додатно комешање уродило плодом, пошто је неко, ко је о томе могао да одлучује, решио да мало помери механизацију како би колона возила из правца Пирота наставила пут даље. У исто време, појавили су се и аутомобили са друге стране "радне барикаде", што је уаказивало на то да је, извођач радова, поново, направио пропст јер није имао прописану семафорску сигнализацију, нити је одредио раднике који ће усмеравати саобраћај, у складу са већ поменутим Правилником. Напуштајући зону радова, тек тада сам, по први пут, на десној страни пута, из правца Књажевца видео знак који обавештава о радовима на путу. Због којих сам, без преке потребе, провео више од сат времена на државном путу "II A" реда, број 221. 

То улудо утрошено време улажем у наду да ће, једног дана, ресорна министарка, погледати и јужно од Бубањ потока и распитати се који све извођачи вршљају по друмовима Србије. 

Уједно, не очекујем да ћу, икада, добити одговор на бар два питања: да ли је јагње "издржало" радове на државном путу и, уколико није, да ли је госпођа "питала Вучића" ко ће јој надокнадити штету.

  

Ш Т И Т

Претпостављам да ће, ако не читав претходни викенд, а оно бар субота, 14. мај, бити, између осталог, упамћени и по митингу и контра митингу власти и опозиције који су одржани у главном граду Републике Српске, Бањалуци. Које су идејни творци, вероватно осмислили по узору на чувени контра митинг, који је режим Слободана Милошевића, у главном граду Србије, организовао, 24. децембра 1996. године, у време када су, због изборне крађе режима, већ навелико трајали протести тадашње опозиције. За разлику од поменутих, београдских, митинзи у Бањалуци, скоро две деценије касније, на сву срећу, протекли су  без икаквих инцидената. Уколико се под овим не подразумева запомагање Милорада Додика, председника Републике Српске, на крају свог обраћања окупљеним присталицама. Што је био покушај да од Дачића преузме певачку штафетну палицу, трудећи се да отпева познати народњачки хит (поново из Србије деведесетих), "Не може нам нико ништа", који је био неформална химна Милошевићевих социјалиста. У сваком случају, када је у питању Република Српска, претпостављам да ће се тај 14. мај памтити управо због тога што је разум надвладао политичке страсти.
Зато се сада, оправдано, може поставити питање, на основу чега је, са ове стране Дрине, бивши, садашњи и будући премијер Србије, Александар Вучић, обраћајући се медијима, тврдио да "Србија има информације" о потенцијалним немирима на овим скуповима!?
Што је министру полиције Србије, у техничком мандату, било довољно да елаборира задату тему, да Министарство унутрашњих послова "неће дозволити екстремистима из Србије да оду на митинг у Бањалуци", што је, касније, поткрепио и податком да је око 120 грађана Србије спречено да, тог 14. маја, оде у Бањалуку.
Оваква брига првих људи владе и полиције Србије, "натерала" је руководства неколико телевизија са националном покривеношћу да у суботу, 14. маја, организују "целодневне" програме, вероватно очекујући да се "нешто деси". На сву срећу, била је то лажна узбуна.
Али, истини за вољу, потоњих година, некако смо се навикли да викендом имамо неку врсту "опсадног стања". За шта се, својим изненасдним конференцијама за новинаре, углавном, побрине бивши, садашњи и будући премијер. Ни претходног викенда није било много другачије. Само што је премијерова прича о ракетама из Ваљева, медијски била тек на трећем месту. Пошто се у прве две говорило о томе да Новак није успео да "одбрани Рим" а Сања (упркос свом презимену Вучић), није успела у Шведској да, макар, задржи своју стартну позицију. Тако да је, окрени - обрни, једини успех, по ко зна који пут, забележио Александар (такође презимена Вучић), који је решио да уместо полагања камена темељца, односно држања лопате, почне да  притиска дугмиће. 

"Да смо вам пре неколико година рекли да ће се овде опет производити ракете, рекли бисте да смо луди, а данас имамо све делове за ракете и све се производи у Крушику. Први пут ћемо производити и цеви 155 милиметара"- рекао је том приликом Вучић.

А како наш бивши, садашњи и будући премијер, осим што медијима обезбеђује посао, води рачуна и о ономе о чему медији извештавају, тако је, у већ поменутом Ваљеву, одржао кратку обуку присутним новинарима на тему шта у Србији треба да буде вест. Наводећи као пример да "у Србији никоме није вест смањење јавног дуга у односу на БДП, нити је вест шестоструко мањи дефицит, али да је он због тога веома поносан."

"Претпостављам да ми је ово последњи мандат, четири године напорног рада и мислим да га искористим за велики напредак Србије"-  рекао је Вучић, наводећи да ће Србија имати највећи или други највећи раст у Европи, што никад није био случај са Србијом.

Међутим, колико сам ја могао да приметим, постоји нешто о чему, претходних дана, Вучић није причао, упркос чињеници да је у директној вези са прозводним програмом ваљевског "Крушика". И ту постоји нешто заједничко између нашег премијера и наших медија. 

Јер се, ни домаћи медији (углавном) нису превише трудили да народ обавесте да је, 13. маја, у месту Ређеково, на северу Пољске, отпочела изградња "антиракетне базе САД", са могућношћу да се на фотографијама види НАТО варијанта постављања камена темељца, уз коришћење војничких ашова уместо лопата. Што је, на неки начин била "мини турнеја" НАТО званичника који су дан пре тога, 12. маја, у нашем суседству, у Румунији, предвођени генералним секретаром ове алијансе, Јенсом Столтенбергом, али и румунским и америчким званичницима, активирали ракетни штит, који, како је речено, има задатак да штити Европу од потенцијалних балистичких пројектила. Поменути ракетни штит за Русе је, од самог почетка инсталирања, пре пет година, "претња руској безбедности",  док Јенс Столтенберг тврди да он "није уперен против Русије". 

Наравно, за житеље Србије, све ово би могло да личи на већ традиционално "препуцавање" истока и запада, односно Руса и Американаца или Руса и НАТО алијансе, да није једног занимљивог податка о томе где се налази овај, управо активирани, ракетни штит. Јер су наши медији (који су о томе објавили штуру информацију) обавестили да је у питању Румунија, али не и прецизнија локација. И управо је то занимљиво. Јер се он налази у месту Девеселу, у бившој совјетској војној бази (коју су заједно изградиле румунска и совјетска војска, а која је прве војнике примила 1952. године), која је смештена, како су неки (углавном страни) медији јавили, на око 180 километара југозападно од румунског главног града, Букурешта. Дакле, за оне који имају добру оријентацију, јасно је да је тај ракетни штит релативно близу српско-румунске границе. Они други ће, при првом погледу на мапу, лако уочити да је тај ракетни штит смештен на мање од 150 километара од две наше дунавске електране, али и на седамдесетак километара од активне бугарске атомске електране "Козлодуј" и исто толико од нуклеарке Белане, чија је изградња у току.
Претпостављам да сви они који живе у овом делу Европе, након активирања ракетног штита у Румунији, не могу да спавају мирно. И то не само они који су такву одлуку донели, а којима је председник Русије, Владимир Путин, поручио : "људи који су донели одлуку о распоређивању ракетног одбрамбеног система у својој земљи треба да знају да су до сада живели мирно, угодно и безбедно". Али, оно о чему друг Путин није проговорио ни реч је чињеница да од сада неће живети мирно, угодно и безбедно ни они који о свему овоме нису имали појма. Као и они који и даље немају појма шта се то догађа. Такође, остаје нејасно да ли је друг Путин упознат (или јесте, ал' не хаје) са чињеницом да, Русији, пријатељска Србија у овом делу има два значајна рудника и две хидроелектране. Али и да је, у непосредној близини границе Србије лоцирана изузетно осетљива енергетско-индустријска инфраструктура суседних држава - Бугарске (нуклеарне електране) и Румуније (фабрика тешке воде), због чега је сасвим извесно да се посебно нелагодно осећа малобројно становништво источне и југоисточне Србије.
И на крају, али и најважније, оправдано се поставља питање због чега на ову тема нема никаквих реакција од стране наших државних званичника? Или их овај део Србије ван Београда, као и све што је јужно од Бубањ потока уопште не интересује!? Полазећи од претпоставке да им је, вероватно познат податак да је, недавно активирани ракетни штит у бази Девеселу у Румунији, ипак, на нешто већој удаљености од Београда, упркос тврдњама једног од ретких нашпих медија (који је о овој теми мало опширније писао), да је та војна база, од нашег главног града, удаљена 196 километара!!!
Опасност која вреба цео овај регион, због нове трке у наоружању, у нашем комшилуку, је заиста велика и крајње је неумесно лицитирати са удаљеношћу појединих локација, али, истине ради, и на знање, како онима у Београду, тако и онима у Србији ван Београда, инсталирани ракетни штит НАТО пакта у румунској бази Девеселу, удаљен је од Београда око 350 километара.

А М Ф И Т Е А Т А Р

Амфитеатар у Нишкој Бањи,
април 2016. године

Амфитеатар (лат. amphitheatrum, од грч. αμφι, около, наоколо, и θέατρον, позориште, од θεάομαι, гледам) представља простор на отвореном, код кога су седишта поређана овално и, у односу на подијум, постепено се уздижу. Управо таква конструкција амфитеатра, публици омогућује најбољи преглед, односно, несметано праћење неког догађаја (спортског, позоришног, концертног). 

Према врсти, амфитеатар може бити древни, модерни и природни. Модерни амфитеатар је заобљен и акустички адаптиран простор - отвореног или затвореног типа. Већина оваквих амфитеатара је полукружног облика, због чега и није исправно да се зове амфитеатар, имајући у виду да грчки префикс "амфи" има значења: у круг, са обе стране, дупло. Управо због тога, модерни амфитеатар, пре личи на грчко позориште, односно - театар.

Амфитеатар у Нишкој Бањи,
април 2016. године

И управо таква једна грађевина (амфитеатар), која се налази у Нишкој Бањи, инспирација је за овај текст, као парадигма општег стања овог познатог бањског лечилишта (а можда и још неких других). И, како ми се чини, на најбољи начин говори о томе колико немара има у, такозваним, секундарним активностима неких наших бањских центара, уважавајући чињеницу да се у њима, примарно, пружају здравствене услуге. Што, наравно, не мора да значи да људи који их, превасходно, због тога посећују, немају жељу и вољу да пропрате и неки догађај из домена културе. У прилог томе, а да бих избегао могућност манипулисања измишљеним подацима, овде ћу употребити званичне податке. Орема којима, је Нишка Бања сврстана у другу категорију најразвијенијих бања у Србији (где спадају и Буковичка, Матарушка, и Бања Ковиљача). Званични подаци даље кажу да Нишка Бања, као и поменуте три, просечно, годишње, остварује преко сто хиљада ноћења. Упркос чињеници да се тај број ноћења реализује, углавном, из здравствених разлога, не треба изгубити из вида се ради о огромном броју посетиоца који у овом лечилишту бораве неко време.

Амфитеатар у Нишкој Бањи,
април 2016. године

При чему треба бити реалан и истаћи да је мало места за било какав приговор на квалитет услуга које им Бања пружа у том примарном сегменту. Имајући у виду да овај бањски центар располаже солидним, технички добро опремљеним капацитетима, са веома стручним и квалитетним кадровима. Уосталом, чињеница је да се ова здравствена установа, чији је званични назив Институт "Нишка Бања", осим лечењем и рехабилитацијом пацијената оболелих од кардиоваскуларних и реуматских болести, у значајној мери бави и научно - наставним и истраживачким радом. Ако се томе дода податак да су и пратеће услуге у овим објектима на, релативно, високом нивоу, јасно је да постоје сви основни предуслови да ова бања буде једна од најпосећенијих у Србији. Зато и сматрам да нема великог претеривања у хвалоспевној првој речиници на званичном сајту ове здравствене установе : "Добро дошли у Нишку Бању, бању Цара Константина и бању српских краљева. Добро дошли у краљевство воде, здравља и лепоте, у оазу ваздуха и мира, добро дошли у храм здравља." Али... Све побројано спада у категорију онога што би могли једним именом назвати - "што је дао Бог". 

Нишка Бања, април 2016. године

Невоља је у томе што недостаје оно што су "урадили људи". А то што недостаје, видљиво је на сваком кораку, упркос очигледним напорима, чињеним потоњих година да се ствари поправе. Међутим, све то некако делује по оној старој причи према којој, док се зачепи једна рупа, очас се појави неколико нових. Најбољи пример за то је централни део Нишке Бање, односно, простор између стационара "Зеленгора" и "Старог купатила", који се налази на готово свим разгледницама овог бањског лечилишта. Очигледно је да би управо на овом простору морало много да се ради како би му се повратио стари сјај. И то не само онај, када се, овај трг, ужурбано преуређивао за, несуђени, шести долазак Јосиа БрозаТита у овај крај, већ и онај са старих фотографија, на којима није било фонтана. Које, на велику жалост посетиоца Бање, из године у годину, све мање личе на фонтане а све више на најобичније баштенске прскалице. Ако се томе дода лоше стање, готово, комплетног парковског мобилијара, укључујући и почетак труљења мостића у парку испред "Радона", сасвим је јасно да је то, осим немара оних који посећују Бању, резултат и немара оних који би о томе требало да воде много више рачуна.

И ту се враћамо на почетак ове приче. Коју нисам започео да бих доказао како је неко, некада, једну грађевину која се налази у Нишкој Бањи, погрешно назвао. Поготову што то није једини пример да је неко, нечему, дао погрешно име. Напротив.

Амфитеатар у Нишкој Бањи,
јул 2014. године

Оно што много више "боде очи" онима који су редовни посетиоци Бање (где убрајам и себе) је перманентно пропадање појединих делова овг лечилишта, при чему, сасвим намерно, бацам светло управо на тренутно стање објекта, који можемо звати и амфитеатар или само театар. При чему је, то тренутно стање, резултат чињенице да се овај објекат уопште и не користи. Бар сам ја такав закључак стекао током неколико потоњих година и то у различитим годишњим добима (пролеће, лето, јесен). А уколико је мој закључак о некоришћењу овог простора тачан, онда је, по свему судећи, пропадање "нормалан" ток догађања. При чему на ову тему могу да водим сасвим аргументовану расправу. Водећи се добро провереном мудрошћу да "слика говори више од хиљаду речи", из сопствене фото архиве, упоредио сам само две фотографије - из априла ове године и јула 2014. године. 

На први поглед, фотографија од пре пар дана, може да завара посматрача, коме се може учинити да је простор сређенији, имајући у виду да на белим зидовима Галерије нема графита (што је за сваку похвалу), који су упечатљиви на фотографији из јула 2014. године. Међутим, на старијој фотографији, још увек, постоје седишта амфитеатра (истина,  у прилично распадајућем стању), а на новијој фотографији их нема чак ни у траговима.

Галерија у Нишкој Бањи,
април 2016. године

Вођен сопственом радозналошћу, покушао сам да дођем до одговора на питање које се само намеће : да ли је и када овај простор коришћен у сврху због које је играђен? Одговор сам покушао да пронађем на сајту:  www.czknb.com (који је исписан на затарабљеним вратима Галерије), тражећи, како сам, на основу адресе, претпоставио, Центар за културу Нишка Бања. Међутим, тек ме је ту сачекало изненађење. Немилосрдни Google ми је саопштио да "наведена адреса није пронађена". Трагајући даље, пронашао сам на сајту  www.planplus.rs  да поменута установа постоји, као и да има своју facebook страницу на којој сам "покупио" информацију: "ми пијемо вино", као и да је сајт ове установе  http://www.czknb.net/  Међутим, на моју велику жалост, и ова адреса "није пронађена". 

Тако сам, и поред искрене жеље, остао ускраћен за информацију да ли је овај простр и када био употребљен у сврху због које и саграђен. Али се ипак надам да ће се то догодити у некој догледној будућности. Из простог разлога што ми не делује логично да баш нико не брине о овом објекту,  имајући у виду да се ради о амфитеатру који (по мојој слободној процени) може да прими од 150 до 200 гледалаца. И да је сасвим предвидљиво да би његово некоришћење резултирало тиме да у наредних неколико година прерасте у још један запуштени простор пред којим је била "светла будућност".

ДАН КАДА НИСАМ ГЛАСАО

Илустрација: tacno.net

Нема никаве потребе да овде, на почеку текста, правим некакве заплете. Кад је већ из самог наслова текста јасно о чему се ради. Ипак, морам да признам да се данас, 24. априла 2016. године осећам јако чудно. Силом прилика, по први пут од увођења вишестраначја у наш политички живот, нисам у могућности да гласам. Дакле, први пут, за више од четврт века, ослобођен сам било какве "одговорности" за резултат онога што ће се данас догодити.

И та околност ствара у мени утисак  да се избори не догађају овде, у држави у којој живим, већ негде у некаквом суседству. И да, због тога, о њима мислим на сасвим другачији начин. Некако на нивоу информације. А само пре неколико дана, на овом истом месту, на ову тему, имао сам много тога да кажем. Можда и због тога јер сам знао да на овогодишњим изборима, по први пут, из сасвим оправданог разлога, нећу моћи, ативно, да учествујем. А један од оправданих разлога, без сумње је здравље. Или болест - како се узме.

Претпостављам да је тај чудан осећај, о данашњем изборном дану, условљен местом у коме проводим дане, укључујући и овај, који је за мене историјски. Места у коме је све некако успорено. Без журбе. Чему, вероватно, доприноси и овај, суморни, кишни дан, који је некако поклопио Бању са свих страна. Гости Бање  (употребио сам баш овај локални термин мештана који подразумевају да сви знају која је бања у питању) су се, вероватно, повукли у своје топле собе, а становници још увек уживају у недељном ленствовању. И чекају да се разиђу сиви облаци и праменови магле, који су наткрилили Бању са брда  Коритњака (Коритник, Коритар).

Само понеки нови предизборни плакат, који нисам регистровао претходне ноћи, упућује на то да се данас одржаају избори који, како ствари стоје, могу да буду значајнији од свих претходних. 

Ипак, ко зна? Можда је то само уобичајена недељна успореност. Можда ће наредних сати та слика бити знатно другачија? Можда ће грађани Бање, који имају право гласа, то право и искористити? 

Уосталом, да нисам спречен, ја сигурно бих. Мали је то труд, а накнадна кукњава не може ништа променити. Уосталом, како сам већ писао, овде није у птању само гласање. Већ право на избор.

А то представља, како право, тако и обавезу. Јер, после (избора) гласања, нема кајања.

Г Л А С

Грађани Србије, који имају мало више година, сигурно се сећају времена једнопартијског система, у коме нису постојали бирачи (као данас?), него гласачи. Односно, времена када се ишло на гласање (терминолошки, али и суштински), а не на изборе, Пошто се, руку на срце, није ни могло нешто посебно бирати. Мада, могло је и тада да се нешто "протури", пошто партијски апаратчици нису били баш превише мудри. (Ту се, изгледа, није много тога променило).
Анализирајући даље термине гласање-избори, могло би се закључити да се данас бира, а не гласа. А опет, гласање, као радња, никада није изгубило на значају. Будући да се (било да је у питању варијанта из једностраначја - када се гласало - или вишестраначја - када се, наводно бира), некоме даје (или поклања) глас, Упркос чињеници да у Србији вишестраначје има традицију дужу од четврт века (грађани су ту демократску тековину, након Другог светског рата, на једвите јаде, добили 1990. године), многима је јасно да ово није држава у којој би, олако, могло да се тврди да овде грађани бирају. Некако имам утисак да, огромна већина, то демократско право и обавезу, доживљава као баласт. Није се овде "запатила" демократија на начин како је то у неким другим земљама Европе и света. Изгледа да добра већина "бирача" више воли да буду "гласачи". А, уколико се одлуче да "бирају", некако више воле да бирају оне којима демократија и није баш јача страна. Искуство нам говори да, уколико се и деси да "на мишиће" на површину исплива нека "групна демократска опција", она и нема неки век трајања. Многи се још и данас сећају анегдоте у вези са некадашњим "краљем тргова", Вуком Драшковићем, када је, деведесетих, грађанина неког села, питао да ли ће гласати за њега, а овај му одговорио: "Хоћу, кад дођеш на власт". Претпостављам да је свима јасно да неће тај никад гласати за некадашњег лидера опозиције. Односно да можда и гласа, али то сад није видљиво, као што није видљива ни странка Вука Драшковића, пошто је већ неколико година живи на апаратима, којима управља господар Србије. И тај пример јасно говори да је у Србији све пролазно, осим странака које су, деведесетих (и биквално) жариле и палиле, по бившој нам и великој и мањој, али и најмањој држави. Што потврђује да странке које почивају на једној личности а не на члановима те странке, овде "имају прођу". Истини за вољу, некада су биле у питању само две странке (које је тадашња опозиција звала "црвено-црна коалиција"), а сада су у питању три странке ("ојачане" неким "истакнутим" појединцима).
Наравно, нема се ту шта замерити. Воља народа је у сваком демократском друштву неприкосновена. Проблем је само у томе што у овој држави нису испоштовани сви сегменти демократије. При чему, у самом врху стоји чињеница да на нашем политичком небу никада није дошло до "проветравања", које је требало да обезбеди један од закона, који, на велику жалост свих грађана Србије (који имају истинита демократска уверења), ни током десетогодишњег трајања није примењен. Они који редовно читају ова моја размишљања, већ погађају да се ради о Закону о лустрацији, односно, о Закону о одговорности за кршење људских права (како се тај закон званично зове). Који је (са великим очекивањима) изгласан у јуну 2003. године, а у истом месецу, десет година касније, након што је сакупио хрпу прашине, послат у историју а да ни једном није примењен. При чему се, чак, нико није ни потрудио да оном делу народа који држе до демократских принципа, објасни како се и због чега то десило. А није да није било "кандидата" на којима је могао бити примењен. Напротив! Да је у тој деценији примењен, данас би наша политичка сцена изгледала битно другачије.
Овако, имамо горак укус да смо живели неке године "које су нам појели скакавци". И да се, од деведесетих, неке ствари никако нису промениле. Од претњи Ђорђу Балашевићу, до претњи његовој ћерки.   При чему, "Панонски морнар" говори нешто у чему се апсолутно слажемо: ако је изгустирана Демократска странка, није изгустирана демократија. Поготову што демократија у овој земљи никада није прихваћена као модел понашања и живљења. Како некад тако и сада. Због чега су, вероватно, многе јавне личности (као и деведесетих) морале да се огласе и проговоре о ономе о чему је давно требало проговорити. И тај податак потврђује да је, оно што једино успешно радимо, кретање у круг. Па нам, пред ове изборе, странке прошлости, говоре о будућности. Или да "служе народу". А и врапцима је јасно да народ служи њима да се домогну

Истиномер : Излазност на изборима

још једног мандата. При чему и Дачић и Вучић помињу фотеље, али у различитим контекстима. Што делује збуњујуће на ионако збуњен народ, а једино је ,јасно да је у питању једна интересна групација и да се то, баш, и не крије од јавности. А да би се дошло до тог циља (читај мандата!), не бирају се средства. При чему се ништа не препушта случају. Чак се, злу не требало, разматра и ситуација "ако се деси нешто непланирано". Тако ја тумачим информацију коју је саопштила Републичка изборна комисија, а према којој, постоје и изборне листе које су подржане фалсификованим потписима.  Дакле, ако се изборни резултати некоме не свиде, избори се могу и поништити. При чему ће, вероватно, бити занемарен податак да нас ови избори коштају, скоро, 60 милиона динара. А можда и више. (Што је само један од показатеља да су приче о штедњи бацање прашине у очи већ обневиделих широких народних маса. Јер, да је некоме до штедње, расписао би изборе на свим нивоима, о истом трошку. На овај начин, српски властодржац шаље јасну поруку да са овим изборима жели да оствари три циља: да "преузме" Војводину, да "задржи" Београд и да у рукама држи функцију председника државе, која ће му, кроз годину дана, служити као шаргарепа. При чему је сасвим јасно да штап већ има). Јер, то је видљиво на сваком кораку. Водећа странка у држави, облепила је читаву Србију билбордима и плакатима. А њихов лидер не силази са телевизијских канала. Толико га је да су неки клинци већ почели да запиткују родитеље "да ли чика Вучић живи у телевизору?". Изгледа да деца нису чула да ће премијер у кампањи за ове изборе учествовати само десет дана. Због тих десет дана, Дража Петровић је имао довољно материјала за још једну успешну колумну. Мада, истини за вољу, ови избори су пружили толико материјала који не би успели да обраде ни Домановић и Нушић - заједно. И то је почело оног дана када је премијер Вучић обнародовао потребу да се распишу избори, чије образложење не могу да "попију" чак ни поменута деца. А да и не говоримо о томе да је, тим поводом, народ ове државе имао прилику да посматра трансформацију Председника свих грађана у председника само неких грађана . 
И поред тога што предизборна кампања за ове изборе неће остати у посебном сећању као неке претходних година, сигуран сам да ће многи упамтити огроман број "отворених радних места" и толико камена темељаца, од којих је било могуће направити и солидан каменолом. А међу најзначајнијим "темељцима" су они који ће бити добра основица за "Икеу", "Хилтон", и по ко зна који пут - Београд на води. А да не буде превише монотоније, побринуо се министар полиције, који нас је обрадовао новом акцијом хапшења, сликовитог назива - "Скенер 2".
Колико је то успело да се "прими" код наших гласача или бирача, биће јасно за око недељу дана, а до тада, можда није лоше да се мало, сви заједно, подсетимо како смо гласали на претходним изборима. 
Можда ће то бити и најбоља припрема за оно што нас очекује 24. априла, односно за једанаесте по реду парламентарне изборе, од обнове вишестраначја, 1990. године. При чему треба знати и то да смо од тада, на биралишта изашли само три пута у редовној процедури, а чак седам пута на ванредне изборе, какви ће бити и осми пут ови у недељу, 24. априла 2016. године.
У трци за једно од 250 места у републичком парламенту, биће три хиљаде и двеста седамдесет кандидата, о чијој судбини, теоретски, одлучује 6.737. 808 грађана. Међутим, овај податак о броју гласача или бирача, морамо узети са извесном резервом, пошто се на сајту Истиномера  појављују и нешто другачији подаци: "Према најсвежијим подацима Министарства државне управе и локалне самоуправе, у бирачки списак у Србији уписано је 7.000.095 бирача, док је пре две године, пред ванредне парламентарне изборе у списку било 6.765.998 пунолетних грађана. Дакле, број гласача за две године повећао се за 234.097. Чињеница да се број уписаних бирача готово поклапа са бројем становника Србије (7.186.862) по попису из 2011, објашњава се, углавном, тиме да разлику између броја пунолетних грађана и број уписаних у бирачки списак чине држављани Србије који живе у иностранству."

Фонтана у Неготину - април 2015.
(исто као и у априлу 2016.)

А оно што је сасвим извесно и тачно је податак да се Неготин налази у групи градова у којима овог 24. априла неће бити локалних избора (Београд, Зајечар, Аранђеловац, Бор, Врбас, Косјерић, Лучани, Мионица, Мајданпек, Ковин, Медвеђа, Оџаци и Пећинци), јер су у њима у периоду између 2013. и 2015. године одржани ванредни локални избори.
Можда је то разлог што у Неготину, још увек није прорадила фонтана у центру града, која, по свему судећи, поставља нове рекорде по броју дана када није била у функцији.
У сваком случају, грађани Неготина и Београда, Зајечара, Аранђеловца, Бора, Врбаса, Косјерића, Лучана, Мионице, Мајданпека, Ковина, Медвеђе, Оџака и Пећинаца имају једну бригу мање. Они не морају да размишљају коме ће дати свој глас на локалу, а за случај да нису упамтили ко се нада њиховом гласу за улазак у републички Парламент, предлажем да добро прочитају листу у прилогу.

1."Александар Вучић - Србија побеђује"

2."За праведну Србију - Д С  (Нова, ДСХВ, ЗЗС)"

3."Ивица Дачић - С П С, Ј С - Драган Марковић Палма"

4."Др Војислав Шесељ - С Р С"

5."Двери -Д С С - Санда Рашковић Ивић-Бошко Обрадовић"

6.Листа Савеза војвођанских Мађара - Иштван Пастор.

7."Борис Тадић-Чедомир Јовановић

   -Савез за бољу Србију-ЛДП-ЛСВ-СДС"

8."Муамер Зукорлић - Бошњачка 

    демократска заједница Санџака"

9."СДА Санџака-др Сулејман Угљанин"

10."За слободну Србију - Заветници - Милица Ђурђевић"

11.Листа "Група грађана за препород Србије 

    - проф. др Слободан Комазец"

12."Руска странка - Слободан Николић"

13."Републикасна странка

     -Републиканус парт-Никола Сандуловић"

14."Српско руски покрет - Слободан Димитријевић"

15."Левица Србије - Борко Стефановић"

16."Дијалог- млади са ставом - Станко Дебељаковић"

17."Доста је било" Саша Радуловић

18."Партија за демократско деловање-Ардита Синани"

19."Зелена странка"

20."У инат -сложно за Србију - Народни савез".

АКО СРБИЈА ...

И овог 12. марта, многи ће, на различите начине, говорити и писати о покојном Зорану Ђинђићу, првом демократски изабраном премијеру Србије. И ове године, многе од тих прича, биће јако личне. Уосталом, сваки текст носи печат личног његовог аутора. Оно што би, једино, морало да буде важно у свему томе је, насушна потреба, да те приче буду истините. Међутим, проблем настаје онда када схватимо да, многе од тих прича, причају људи који су били далеко на маргинама и Ђинђићевог живота и Ђинђићеве политике. Зато је, посебно, важно да сећање на овог изузетног човека проистекне из суштине. И истине.

Као један од повлашћених, који су и лично упознали Зорана Ђинђића, у време када је овом земљом владало једноумље и безумље и савременик у време када је, са великим напором, утирао пут демократији у овој земљи, осећам потребу и обавезу (поготово на данашњи дан) да, себе и друге подсетим на оно што нам је за живота говорио. А што ми, очигледно, нисмо баш најпажљивије слушали. И што смо, како изгледа, тек у назнакама, почели да разумевамо тек када је убијен. А да ли смо нешто (макар и са закашњењем) научили? Како ствари стоје, изгледа да нисмо. Јер, много је тога чиме је овај народ затрован у вези са животом и радом Зорана Ђинђића. Још увек је, много тога што је Зоран Ђинђић радио и урадио за ову државу, остало несхваћено и покривено велом лажи и стереотипа којим су овај народ обасипали како Милошевићев режим тако и неки од његових "сабораца". 

По свему судећи, у овој земљи се лакше примају лажи, које не престају ни 13 година након убиства првог демократски изабраног премијера, што за резултат има управо ово што нам се догађало и догађа потоњих година. А да у овом народу има мало воље и жеље, без неког посебног напора, могли би, ако само мало "загребемо испод површине", да препознамо зле намере оних истих који су у време док је Ђинђић био жив, били његови највећи противници. Ђинђић није био глумац и илузиониста, већ човек који је имао за циљ да изграђује и јача институције државе као једини познати и признати демократски модел. Он је био истински демократа коме је било страно да гради култ сопствене личности и диже рејтинг себи и Демократској странци. О томе говори и податак да су (непосредно пред његово убиство), истраживања говорила да има подршку од, једва, шест процената. И тада, као и 13 година након убиства Зорана Ђинђића, више је него очигледно да велика већина овог народа, не прихвата демократију као модел друштвеног уређења. И то се препознаје кроз огромну подршку коју имају имитатори Зорана Ђинђића, самопроглашени за аутентичне европејце, демократе и патриоте, који, отворено градећи ауторитаран режим, бацају под ноге основне вредности демократије. А ми смо, поново, показали да смо лоши ђаци и понављачи. Зато, на овом месту, још једном, дајем свој скроман допринос сећању на Зорана Ђинђића, са жељом да од заборава сачувам, макар део онога што до сада нисмо упамтили. 

На првом месту, ту је изузетан документарни филм "Зоран Ђинђић: ХИПОТЕКА", редитеља и продуцента Јоване С. Полић и новинарске екипе коју предводи Славиша Лекић, а у којој су још и Сања Лончар и Зоран Павић, а затим и још 12 чувених Ђинђић говора. Дакле, укупно 13 видео записа, за сваку од 13 година, од када је убијен Зоран Ђинђић. 

"Зоран Ђинђић: ХИПОТЕКА" - документарни филм

    Пре него што бациш камен...

        Нема спавања - Ђинђићев говор у Скупштини Србије

            Верујмо у себе - поуке из историје

                Нема спавања - Да почистимо своју кућу

                    Брже од пужа

                        Порука за успех

                            О Косову - последњи интервју

                                Хајде да волимо себе

                                    Давид и Голијат

                                        Најбољи мотивациони говор

                                            Ако Србија стане

                                                Гледајмо у будућност

П О Т О П

Блиц - насловна страна
8. март 2016.

Да је је Велимир Илић, министар за ванредне ситуације, у наше име, бирао планету на којој ћемо живети, сумњам да би изабрао планету Земљу. Пошто је то једина планета у Сунчевом систему на чијој површини има воде у течном стању. А њему је воде, и буквално, преко главе. И, уколико је тачан податак да 71% површине планете Земље покрива вода, убеђен сам да наш вечити министар (за грађевину и урбанизам, за капиталне инвестиције и министар за инфраструктуру), мисли да државу Србију, пропорционално, покрива неколико процената више.
Претпостављам да има много разлога због којих се Велимиру Илићу "смучила" вода која, уназад неколико година, прети држави Србији, али не могу да докучим због чега "министар са искуством" има толико проблема у комуникацији са "седмом силом". У сваком случају, уколико Илић сматра да је лично Бог крив за поплаве које су нас задесиле (како су пренели неки медији), мислим да није претерано очекивати да ће, након ових избора, "вечити Веља", морати у принудну политичку пензију. Или ће, уколико нас, ипак, задеси потоп библијских размера бити проглашен за пророка. Истини за вољу, мислим да и не треба претерано кривити министра Илића, јер, вероватно човека нико није обавестио кога треба прогласити кривим за овогодишње поплаве. Пошто су за оне из 2014. и 2015. били криви "они претходни", претпостављам да је Илић, по систему што-је-сигурно-сигурно, закључио да је најбезболније да оптужи Бога.
Што на неки начин има и логике, јер, уколико су "они претходни" били криви за, такозване, стогодишње поплаве, за овогодишње (код којих је количина воде по Илићевој одокативној процени), била много већа него 2014. године, једино је могао Бог да буде одговорон. А као аргументацију он је понудио своју тврдњу да "ни један бедем није пукао, али да треба да се надограде и прошире". Али, ту не треба министру веровати на реч, већ, кад прођу поплаве, утврдити право стање ствари. То би требало да буде приоритетни задатак, јер за то има много разлога и не треба се, много, враћати у прошлост. Довољно је само да се присетимо бруке од пре годину дана, када је први већи поплавни талас који је, у марту 2015. године, захватио подручје Краљева, са собом однео и део новог бедема на  реци Рибници, у који је норвешка влада уложила 50.000 евра. И све се то догодило само двадесетак дана након што је, на највишем нивоу, у присуству премијера Вучића, представника међународних институција, представника ЕУ, дипломатског кора, као и представника земаља које су помогле Србији након катастрофалних поплава 2014. године, бомбасто, представљен Национални програм управљања ризиком од елементарних непогода.  
Била је то прилика да шира јавност чује податак да су Србију, поплаве 2014. године, коштале милијарду и 700 милиона евра, али и да, годишње, због поплава губимо 130 милиона. "Србија размишља унапред и прави планове унапред, јер је сваки динар уложен на превенцију једнак седам динара који се троше на обнову"- рекао је том приликом Вучић.

Илустрација (1) РХМЗС
Најава падавина 8.марта 2016.

О превенцији, као кључном фактору, у борби против поплава, говорио је и домаћин овог скупа, Марко Благојевић, директор Канцеларије за помоћ и обнову поплављених подручја.
"Хоћемо први пут да се бавимо превенцијом. Морамо имати слику високе резолуције свих ризика којима је Србија и њено становништво изложено" - реко је на поменутом скупу новопечени стручњак за поплаве и бивши први човек Центра за слободне изборе и демократију.
Сада, годину дана касније, можемо само да констатујемо да су нас поплаве, поново, изненадиле. И да је је водена стихија, како изгледа, све те силне планове однела са собом. Због чега ће нам, по свему судећи, за санацију овогодишњих штета, бити потребно много више него, просечних, 130 милиона евра. Што је премијер Александар Вучић, при обиласку терена (уз констатацију да размере  поплаве нису ни близу онима од пре две године), одмах и најавио. Једино ми није јасно шта је у тој најави требало да значи одредница да ће бити надокнађена "готово" сва штета.
Међутим, имајући у виду извештавање медија на ову тему, ситуација и није баш безазлена. На индиректан начин, о томе говори и податак да је, јуче у поподневним сатима, Влада Србије прогласила стање елементарне непогоде у 15 општина (Чачак, Нови Пазар, Краљево, Ариље, Лучани, Топола, Пожега, Бајина Башта, Ивањица, Рашка, Љиг, Рача, Косјерић, Пријепоље и Трстеник). Ако се томе дода податак да је на територије Србије, током најновијег поплавног таласа, поплављено 710 домаћинстава и да је, за сада, евакуисано 118 особа, а гледано из угла оних којима је све уништено (многима и поново), јасно је због чега није било потребно да се жури са проценом ситуације. Али, пошто је то премијер изјавио гостујући на Копаоник бизнис форуму, могуће је да је он, са те висине, видео оно што ми нисмо. А ја сам се, онако, успут, сетио да сам, пре шест година (када су статисти били исти, само су главни глумци били неки други), о тим "погледима" писао цитирајући "Горски вијенац" и Његоша: „Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом“.

Илустрација (2) РХМЗС
Упозорење о падавинама
9. марта 2016.

Међутим, лако би ми изашли на крај са том копаоничком "птичјом перспективом", да нам, у виду најаве, није стигао нови кишни талас. Који, како се очекује, треба да дође са истока. И да, током два дана, обухвати читаву Србију. Збрка је настала када су се, за тај један кишни талас, који треба да "поклопи" Србију у четвртак и петак, појавиле две прогнозе: наша и "руска".
При чему је ова "наша" далеко блажа и предвиђа много мање падавина него она "руска", коју је јавности (уз ограду да то није "порука панике") саопштио Предраг Марић, начелник Сектора за ванредне ситуације. Према тој "руској" прогнози, у неким подручјима Србије треба да, у наредна два дана, падне између 80 и 100 литара кише по метру квадратном. На ту "руску" прогнозу Предрага Марића реаговали су из Републичког хидрометеоролошког завода Србије (РХМЗС), према чијој прогнози можемо, у појединим крајевима Србије, очекивати од 10 до 50 литара кише по метру квадратном. Уз ограду да је немогуће, три-четири дана унапред прогнозирати количину падавина, из РХМЗС нису пропустили прилику да у свега неколико сати једну најаву (илустрација 1) "преточе" у упозорење (илустрација 2).
За разлику од наших стручњака из РХМЗС, лично, нисам баш сигуран да је та прича о "руској" прогнози потпуно без основа, поготову што је чињеница да нам се, историјски гледано, много тога догодило управо у месецу марту,  једино што, до сада, нисмо имали потоп библијских размера. Јер, рачунам да, уколико је ова власт оне претходне поплаве назвала стогодишњим, ове које се најављују морају да буду, макар, библијске.
Са друге стране, радује ме податак да Председник свих грађана није угрожен најављњним потопом, имајући у виду да се налази у дводневној посети "братској" нам Русији. Из које нам је поручио да је иста у кризи, али да ће завршити осликавање Храма светог Саве, јер: "када се има договор са Богом, онда се не размишља превише о кризи". По свему судећи и наш председник, као и министар Илић, има неки посебан однос са Богом, па се надам да ће се и тамо, у далекој али братској Русији молити и мислити на нас, трудећи се да, Њега и браћу Русе умоли да, некако, скрену кишне облаке са територије Србије.
За утеху је и то што се већ помињани Копаоник бизнис форум, који неки из милоште зову и "српски Давос", одржава управо у време када нам је "руска" временска прогноза најавила кишне падавине библијских размера. Тако ће, уколико до потопа дође, на сигурном бити бар политичка и економска елита ове државе. Упркос сазнању да Копаоник није Арарат, мислим да може да послужи.