М А Р Т

Податак да се у овој држави "производи" више историје него у читавој Европској унији, вероватно, није нека новина. Као и већ много пута изречена тврдња да је количина те "новопроизведене" историје у обрнутој сразмери са "новопроизведеном" географијом ове државе.

А кад смо већ код чињеница, треба констатовати и да један огроман и веома важан део те историје има везе са месецом мартом. Мада тога има у свим раздобљима постојања ове наше државе (не потенцирајући да ли су то били периоди њене самосталности, или време када је она била саставни део неких других држава), задржао бих се само на део ове "новије" историје ( мислећи на догађаје који су се збили у ХХ и овом "парчету" ХХI века).

Тако су 27. марта 1941. године (са чувеним паролама "Боље рат него пакт" и "Боље гроб него роб") одржане демонстрације против приступања Краљевине Југославије Тројном пакту, које су Србију, како многи историчари тврде, "коштале" много више него све друге јужнословенске народе заједно. (Наравно, није то било први пут).

Четрдесет година касније, у марту 1981. године, (ни пуну годину након смрти неприкосновеног владара југословенских простора и највећег сина свих југословенских народа и народности), Албанци на Косову и Метохији су започели масовне протесте, који су, готово без прекида, трајали 20 година, након чега су добили "никад признату" државу Косово ( ми додајемо и оно "Метохија", а они се љуте).

У једној од фаза тог "стварања" друге албанске државе на Балкану, двадесет и четвртог марта 1999. године, ушли смо у још један рат који смо водили против "пола света". Борили смо се против "невидљивог непријатеља" који је са небеских висина бацао бомбе на "небески народ", који је у том трагичном позоришном комаду добио улогу  "оних доле", а коју су нам, руку на срце, често додељивали (вероватно због тога што нисмо никако могли да научимо текст намењен "онима горе"). Осим тога, ни они нису свемогући, те самим тим нису успели да савладају закон гравитације на другачији начин, већ смо ми, као "небески народ", морали да се спустимо мало ниже. Како би они били ефикаснији.
Елем, када смо их победили, они су "сишли са неба" и окупирали Косово и Метохију, да би, на тацни, предали Албанцима, који су се за "Републику Косово" борили, званично, од 1981. а незванично читав век и нешто мало дуже.

Оно што Албанцима нису обезбедиле НАТО и друге међународне снаге, албански хулигани су отели сами у великом погрому, над оном шачицом Срба, који су, након бомбардовања још претекли на Косову и Метохији. Пред очима читаве светске цивилизације, палили су и рушили све пред собом, укључујући и цркве и манастире чија се дуговечност исказује вековима. Треба ли рећи да се и то догодило у марту? Читавих недељу дана, а најбруталније дивљање које свет није хтео или није могао да спречи, догодило се 17. марта 2004. године.

(А како то обично бива, да би народ могао да прича како "ништа није случајно", најновији преговори "о техничким питањима" између Србије ван Косова и Косова ван Србије - у заједничком главном граду Бриселу- почели су 8. марта, ове, 2011. године).

Али, све ово побројано у неколико примера, догађало се уз велику помоћ "са стране". Уз велику помоћ "страног фактора". Нисмо се ми ту нешто посебно питали. У већини случајева, били смо, како нам је то много пута током НАТО бомбардовања објашњавано, "колатерална штета".

Међутим, користили смо ми месец март и да, у великој мери, и сами себи радимо о глави. Или, прецизније речено, да једни другима "радимо о глави".

Као што је било и Деветог марта 1991. године. Дан који исписујем великим словом, јер он то заслужује. И двадест година касније. Ако ни због чега другог а оно због два људска живота која су тог дана угашена. Бранислав Милиновић (17)  је тог дана био међу демонстрантима, а милиционер Недељко Косовић (54), по задатку, на другој страни.

У сваком случају, тог Деветог марта догодиле су се прве масовне демонстрације против режима Слободана Милошевића, након чега у држави Србији, ипак, ништа није било исто.
И без обзира што се многи неће са тим сложити, без тог Деветог марта, не би било ни оног Петог октобра. Али да због тог Деветог марта, можда, није било ни Шестог октобра.
У историји овог народа, као трагичан и црним словима, остаће уписан још један март - 12. март 2003. године. Дан када је, пред улазом у зграду Владе Србије, убијен премијер Србије. Први демократски изабрани премијер ове државе од Другог светског рата.

Велико је питање да ли смо и колико упамтили поруке коју су, Деветог марта 1991. године, са балкона Народног позоришта окупљенима послали Борислав Михајловић Михиз, Милан Комненић, Војислав Коштуница, Драгољуб Мићуновић, Жарко Јокановић, Милан Парошки, Леон Коен, као и двојица трагичара наше политичке сцене - Вук Драшковић и Зоран Ђинђић.  С том разликом што је Вук, након неколико покушаја да буде физички ликвидиран, "самим чудом", како је и сам много пута рекао - остао жив (политички, то је једна друга прича, пошто би то неки оценили као стање клиничке смрти,јер се "одржава на апаратима"), док су Зорана успели да убију.

И поред поприличних и честих несугласица које су постојале између ова два великана наше политичке сцене, а које су се односиле и на различите политичке ставове и мишљења, много је тога што их је спајало и по чему су били особени и јединствени. На жалост свих нас, а и ове јадне државе, чини ми се да ни један ни други нису били схваћени управо од оних за које су полагали толике жртве.

Јер, истини за вољу, Ђинђића је овај народ ( и то је политички парадокс!) почео пажљиво "да слуша" тек након што је убијен. Многе његове поруке, тек тада су биле схваћене. Савеликим закашњењем!
Слично је прошао и Драшковић, коме је овај народ стално тражио "длаку у јајету". Упркос његове најискреније жеље да том истом народу понуди најбоље и за тај исти народ, у датом тренутку,  уради највише, не тражећи за себе готово ништа.
Детаљнијом анализом (за коју никад нема довољно времена), могло би се пронаћи безброј чињеница које, као мозаик, везују ова два последња марта и употпуњују једну заједничку слику историје Србије. Зато ми се и чини да овај народ треба стално подсећати на ова два датума. Да се не забораве. Јер, у забораву се налазе разлози за већину наших грешака.

А заборавља се у то сам сигуран! А има и оних који тих датума не желе да се сећају из простог разлога јер су, у оба, били на оној "другој страни". Зато и подсећам да је било (не тако мало) градова у којима су "групе и групице", као и челници "партија и партијица" банчили и пијанчили на дан када је убијен Ђинђић! Треба ли напомињати колико је то нељудски и нечовечно? Треба! Јер тих и таквих промотера зла у овој Србији има и данас. На велику жалост, они и данас одлучују о нечијим судбинама и о нечијим животима.