субота, 04. октобар 2014.

Ш Л А Г Е Р


Када би (као некадашња Југа, односно Босна и Херцеговина), ова држава имала манифестацију под називом "Шлагер сезоне" , без икакве сумње, победник  би био шлагер под колоквијалним називом "Путин у Београду". Само, остаје питање ко би компоновао тај велики хит? Јер би од тога, у великој мери, зависило и да ли би то био хит за једну сезону, или би се певушио и у наредним годинама. У сваком случају, долазак Путина у главни град Србије, велики је догађај не само за нас, већ и за (ма како то чудно звучало) Русију. Јер, како изгледа, Путин ће искористити долазак у Србију да пошаље важне поруке Европи, која га је, због ситуације у Украјини, "ставила на лед". У сваком случају, очигледно је да ће, све оно што се буде догађало 16. октобра у Београду, бити под будним оком и Европске уније и Америке. 
И, без обзира што је овдашњим представницима власти јако стало да нагласе како тај догађај неће ни за јоту променити однос наших "западних пријатеља" према Србији, јасно је да то, у најмању руку, није баш сасвим тачно. Јер, правило према коме оно што важи за "велике", "мали" могу само да сањају, најочигледније је у политици.
Ма колико се премијер бусао у прса да он неће слушати диктате споља, чак и онима који нису политички аналитичари, јасно је да је то искњучиво за домаћу употребу (јер та врста реторике годи великом броју симпатизера политике коју он симболизује, из простог разлога што се темељи на никад и до краја напуштеној "радикалској причи").
Осим тога, Србија није усамљено острво, већ, како то често волимо да нагласимо, "стара европска држава". А да и не говоримо да нам је циљ, бар како то често понављају реформисани радикали, Европска унија. А тамо важе нека правила. А та правила налажу да и наша спољња политика мора да буде усклађена са њиховом. А они су, увели санкције Русији. И није на нама да их убеђујемо да је то погрешно (јер их нису ни Руси убедили када смо ми били у тој позицији), већ да се јасно одредимо према томе. А колико ја могу да протумачим, можемо ми, за домаћу употребу да водимо политику "и исток и запад и север и југ", али ако хоћемо са њима, они ће бити кормилари. И то је, више него јасно, поручио европски комесар Јоханес Хан.Уз напомену да ће, у извештају Европске комисије о напретку Србије, који ће 8. октобра бити представљен у Бриселу, стајати и формулација "да се Србија још није усагласила са ЕУ према Русији, и да је потребно да начини додатни прогрес", што је, за оне који то знају да протумаче, "жути картон" упућен Србији због Русије. Без обзира што се тај "жути картон" показује некако стидљиво, као да се те "европске судије" прибојавају бурне реакције "играча" коме је он показан. Знајући да им, у овом тренутку, због личних интереса, никако не одговара враћање "балканског точка" двадесетак година уназад.
И све то у тренутку када се Србија, на-врат-на-нос припрема да, уз највише државне почасти, дочека највећег сина братске нам Русије. А и то се гледа. И то се рачуна.
Е сада, знам ја да ће велики број становника Србије (углавном припадника већинског народа) рећи да у томе нема ништа лоше. Да је нама Русија пријатељска земља, да ми ближих од њих немамо, да су они наша браћа, наши потенцијални заштитници, наши економски партнери и све тако до оних две стотине и нешто хиљада "лајкова" на Фејсбуку "уколико хоћете да Путин дође у Србију". Уз све то иде и  један Дачићев "бисер", изречен ових дана, да "и Обама може да дође". Наравно да може да дође, али треба неко да га позове. И да он то прихвати. А да ми, са наше стране, подредимо све једној таквој посети. Укључујући и то да за неколико дана ту прославу померимо. Рецимо, да га позовемо, наредне године, на прославу Дана победе (70 година од победе над фашизмом), а да, због његових обавеза прихватимо да тај 9. мај, прославимо, на пример, 5. маја. Осим тога, поставља се и питање на који начин би тај позив упутили имајући у виду да у САД (као и у Немачкој) немамо амбасадора? (А тај луксуз да, макар и за кратко време, у две најутицајније државе света немамо амбасадоре може себи да дозволи само држава без јасне спољне политике).
Наравно, о свему овоме се да и полемисати. Јер, нити је све црно, нити је све бело. (Уколико би неко из владајућих политичких номенклатира дозволио себи тај лусуз да са било ким "укрсти" аргументе. Пошто је сасавим јасно да је мото њихове политике "ми све знамо и мо смо најбољи и најпаметнији"). Али, не може да се води спољна политика тако што ће се ићи према Европи, са погледом према Русији. Јер ће нам неко рећи оно што и залужујемо: "Или идите где гледате, или гледајте где идете".
Уосталом, треба бити поштен па признати да је очигледно да, када је у питању наш однос према мајчици Русији (која је, истини за вољу, а судећи по конкретним ситуацијама, према нама много више била маћеха), удворички и улизички. Без обзира што (већ помињани) премијер Владе Србије, врло често воли да нагласи како нас нико неће да уцењује. Можда. Само то, изгледа не важи за Русију. Јер, како другачије протумачити да смо пристали да угостимо Путина (како га ословљава готово читава светска јавност), или Владимира Владимировича Путина (како воли да га ословљава наш реформисани премијер), управо 16. октобра, а да се правимо да је тада 20. октобар (Дан ослобођења Београда), што је и повод за организовање велике војне параде? Јесте историјска чињеница да је операција за ослобођење Београда трајала од 12. до 20. октобра, али је и чињеница да је главни град ослобођен последњег дана ове офанзиве. Па, по некој аналогији, прослављање Дана ослобођења Београда 16. октобра значи исто као да су ослободиоци славили ослобођење четири дана раније (у време када су трајале највеће борбе).
Мислим да је лепо требало рећи овом народу да господин (или друг) Владимир Владимирович има нека важна посла да позавршава 16. и 17. октобра у Милану, где ће, према писању неких медија,  учествовати на самиту Европске уније и неких азијских земаља. А да Он (Путин) не може два пута да се ломата по Апенинском и Балканском полуострву. И то би, овај разуман народ прихватио као и све друго што му власт сервира.
А поставља се и оправдано питање да ли има логике да се прави војна парада која за повод (макар формални) има ослобођење главног града у Другом светском рату? Зар није логично да то урадимо онда када то ради и читава Европа - 09. маја, на Дан победе? Или је ово урађено свесно и намерно, како би у први план могли да "изгурамо" нашу браћу Русе и њиховог највећег сина - Владимира Владимировича, имајући у виду да је Црвена армија имала одлучујућу улогу о ослобађању Београда?
Осим тога, могло је све то да прође и без војне параде. Поготову што је то, како изгледа, одлучено у последњи час. И сад, нека је Бог на помоћи војсци која све то треба да оперативно спроведе.
Уосталом, зар Путину није било довољно што ће га Србија (читај: Председник свих грађана) одликовати својим највећим признањем, Орденом Републике Србије (на великој огрлици)? Мада је ово одликовање Првог степена, које се додељује председницима или суверенима држава, Владимиру Владимировичу Путину додељено указом Председседника Србије, још 22. фебруара 2013. године, није познато због чега је толико дуго требало чекати на тај свечани чин. Или и то, можда, говори о односу наше мајчице Русије према онима који је толико воле?
И док се Београд тек припрема да угости Владимира Владимировича, у једном селу у Србији ван Београда, тачније код Неготина, он је већ угошћен. Додуше, тамо није био Путин, већ Владимир Владимирович Кодири, који је други секретар Амбасаде Русије у Београду.
Наиме, како је објављено на званичном општинском сајту, у селу Кобишница, пре неколико дана, "полагањем венаца и цвећа и пригодним програмом" обележена је "седамдесета годишњица победе над фашизмом и ослобођења Источне и Централне Србије од окупације". У опширној информацији о овом догађају, који су организовали општинско удружење СУБНОР и месне заједнице Кобишница и Буковче, нигде се не наводи када је и ко установио баш тај датум и наведену прославу. Али је зато било уочљиво да је ова прослава имала "једнопартијски" карактер, пошто јој је, осим представника СУБНОР и поменутих месних заједница, присуствовао само заменик председника СО Неготин (СПС), који је госта из Београда примио и у згради локалне самоуправе.  

Нема коментара:

Постави коментар