КОРАК ПОБЕДНИКА

Имам утисак да, ускоро, треба да почне неки дуго најављивани риалити. Нешто као почетак "Великог брата". Све је у знаку некаквог одбројавања. Као да, након 16. октобра ништа више неће бити исто. Ево, чак се и ја (мада ми то није обичај), за мање од десет дана, бавим истом темом. Односно, само једним сегментом претходне теме. Некако ми се чини да већина људи у Србији (укључујући и представнике власти), скорашњи долазак Владимира Владимировича Путина у Србију, доживљава као догађај века. Као нешто што се само једном збива и нема репризу. А да само нека безначајна мањина (где убрајам и себе) не схвата значај скорашњег доласка највећег сина велике Русије. У том контексту, управо поменута већина, сматра да је сасвим примерено да Владимир Владимирович заслужује и највеће почасти. А да за то није довољан само орден на великој огрлици, који ће му уручити наш Председник свих грађана, већ је потпуно оправдано да се, њему у част, организује и војна парада. И то не обична. Већ парада какве није било још од 1985. године. А уколико се присетимо да је те године још постојала Југославија (Социјалистичка, Федеративана, "И после Тита - Тито"), испада да таква парада никада и није организована на овим просторима. Истини за вољу, нико из власти не жели да призна да је парада Путину у част, већ да се она организује поводом обележавања 70 година од ослобођења Београда. Без потребе да се, макар, неспретно објасни да је то морало да буде 16. октобра (без обзира што је Београд ослобођен 20. октобра), јер је Путину то био једини слободан термин, пошто већ 17. октобра мора да буде на некаквом самиту ЕУ-Азија у Милану.
Да се разумемо! Ја нисам поборник парада. Било којих. Нити парадирања. Било какве врсте. Нити било каквог колективизма те врсте. Више ценим индивидуализам. То ми некако дође природније. Јер, у групи, односно у маси, људима свашта може пасти на памет.

Упркос томе, могу да разумем оне људе који имају потребу за тим. И мислим да, уколико то не постоји, параде и парадирање, треба уврстити у елементарна људска права. Али, да њихово организовање не буде на терет државе и свих њених грађана. Већ на терет оних који то воле. Па, ко воли, нек изволи. Са друге стране треба да постоје и оне параде које би се финансирале из средстава свих грађана. Под одређеним условима. Пре свега, да та парада има смисла.Да постоји оправдан разлог. Међутим, упркос огромном труду, тај разлог нисам успео  да пронађем у организовању војне параде, у четвртак, 16. октобра. Такође, не могу да пронађем оправдања у вређању интелигенције грађана ове државе, које су љубитељи парада и Русије убедили да је 16. октобра, у ствари 20. октобар.
А поставља се и питање да ли је била потребна парада у овом тренутку? При томе, не мислим на долазак Путина. Већ, просто, шта значи организовати војну параду у престоници, са образложењем да је то поводом седамдесетогодишњице њеног ослобођења? И ако се има у виду да, већ наредне године, 9. маја треба, по седамдесети пут, обележити Дан победе над фашизмом. Што је значајно за читаву државу, као и за читаву Европу, а посебно Европску унију (којој ова тржава, наводно, тежи), која овај дан обележава и као Дан Европе. Јер, колико је мени познато, војне параде се организују поводом догађаја значајних за читаву државу а не само за њен главни град. И да, без обзира што у том главном граду живи једна четвртина становника ове државе, неће бити да је Београд Србија. Има Србије и ван Београда. 
А не могу а да се отмем ни утиску да, вероватно, овог парадирања, поводом дана ослобођења Београда не би ни било да, којим случајем, Мали није постао велики, односно, да су власт у Београду задржали Демократска странка и Драган Ђилас.
Поготову ако се има у виду да се, и у ситуацији када напредњаци имају власт на свим нивоима, до скора, није знало на који начин ће се прославити дан ослобођења Београда. То је просто очигледно сваком ко је, иоле пажљивије, пратио домаће медије у претходних неколико месеци. Тако је, крајем јула, у неким медијима најављено да ће Путин посетити Србију 19. октобра, поводом обележавања 70 година од ослобођења Београда. Но, изгледа да су то биле само нечије жеље, а да "главни глумац", у том тренутку, још није донео одлуку, што се може закључити, тек крајем септембра, када, уз наднаслов "Новости сазнају", овај дневни лист пише да ће у Београду војна парада бити одржана 20. октобра. Занимљиво је да овај дневни лист, чак ни у том тренутку, нема поуздану потврду да ће се у Београду организовати војна парада, мада се, како они наводе "део јединица већ припрема за свечаност". У том тренутку, још није потврђен долазак Владимира Путина, што је сасвим јасно из антрфилеа поменутог чланка.
Међутим, дан касније, Радио-телевизија Војводина, позивајући се на Танјуг и лист Данас, доноси информацију према којој министар одбране, Гашић, обавештава пучанство да се, по налогу премијера, Александра Вучића, спроводе припреме за одржавање војне параде, током обележавања 70 година од ослобођења Београда, али да "датум још није утврђен", али да би присуство Путину томе био "феноменалан догађај". (Потпуно је нејасно да ли је, поменути Вучић, имао право да то нареди, ако се има у виду Поглавље 7 и члан 17, Закона о Војсци Србије. У коме се каже: "Председник Републике одлучује о употреби Воске Србије и командује Војском Србије у миру и рату"). Само неколико дана касније, последњег дана септембра, Новости разрешавају све недоумице и дилеме објављујући наслов "Путин стиже на војну параду".  Од тог медијског тренутка, Путин и парада, више се не одвајају.
Ништа мању драматургију домаћи медији (вероватно у сарадњи са неким представницима власти) нису имали ни по питању броја учесника у београдској паради. Тако се почело са 1000 војника, преко 2.600 , да би се стигло до преко 4.500 војника.
Посебна је прича на који начин се у овој држави води спољња политика, а што је, такође, испливало на површину током прича о предстојећој војној паради. Тако је шеф наше дипломатије, у свом ноншалантном стилу, као кад пева "Миљацку", рекао "Нека дођу и Обама и Камерон" (мислећи на параду), да би, уз све то, додао да је за љубав "потребно најмање двоје". Претпостављам да ће и ово, као и многе друге, "споредне" ствари, такође, бити цена одржавања једне овакве параде. А у ту цену треба урачунати и неколико дана својеврсне "блокаде" Београда, због промене режима саобраћаја, како током неколико дана припрема тако и на сам дан одржавања параде.

Са друге стране, мислим да су аутори идеје о одржавању војне параде, у старту, занемарили жеље оних који живе у Србији ван Београда, а који, као и многи Београђани, воле параде а неће моћи да присуствују из простог разлога јер се одржава у радни дан, у сред радне недеље. Па, чак и да могу у осиромашеном кућном буџету да пронађу нешто пара да се, уз најјефтинију карту, докотрљају до престонице, неће моћи да присуствују паради јер ће им требати и слободан дан. Или ће, можда, и то да буде о трошку државе? А чак и да не буде тако, јасно је да ће нас ова парада коштати поприлично. Нешто ће нам доћи на наплату одмах, а нешто ћемо плаћати, на рате, у периоду који је пред нама.

П.С.
У тренутку док сам покушавао да завршим овај текст, дошло је до прекида фудбалске утакмице Србија:Албанија.Да ли је и то цена коју смо морали да платимо због војне параде?