О ЗАСТАВИ

Државна застава Србије

Бавећи се, пре неколико дана, на овом месту, односом грађана према застави једне развијене скандинавске државе (правећи паралелу са ситуацијом код нас), нисам ни слутио колико све ово може да буде актуелно. И колико смо ми, као држава (али и народ који у њој живи, без обзира на нацију, веру и политичка уверења), попустљиви када је у питању нешто што једним именом зовемо: државна обележја.

Са друге стране, на потенцијалне проблеме у овој области, медији, али и корисници њихових информација реагују превише емотивно, уместо да се о свему томе одлучује "хладне главе", али у складу са важећим законским решењима. Уосталом, постојање закона и њихова примена, чине једну територију државом. Уређеном, демократском државом.

Народна застава Србије

Једну такву ситуацију имали смо прилике да видимо на крају Европског првенства у кошарци за жене, које су организовале Румунија и Мађарска, а чија се завршница одиграла у Будимпешти. Као што је познато, наше кошаркашице су се на овом шампионату окитиле златом, али је сенку на читав догађај бацио организатор у тренутку када је интонирана српска химна, уз коју се на победнички јарбол дизала наша застава без грба. Односно, такозвана Народна застава. Или, уколико би желели да се мало вратимо у ближу историју, застава Републике Србије у периоду од 1992. до 2004. године. Из периода када је Србија била једна од чланица (уз Црну Гору) Савезне републике Југославије.

Као што је могло да се претпостави, тај догађај у Будимпешти изазвао је мноштво реакција у домаћим медијима, који су у насловима, углавном, имали речи срамота и скандал.

Чини ми се да је и једно и друго било пренаглашено имајући у виду основну сврху медија да доносе информације а не закључке. Са друге стране, било је упадљиво да се по овом питању нису оглашавали државни званичници (или је мени та реакција промакла), а сведоци смо да су исти склони оглашавању у вези са свакојаким и мање битним догађањима.

Наравно, ако изузмемо реакцију Драгана Ђиласа, који је у функцији председника Кошаркашког савеза Србије био присутан на шампионату у Будимпешти.

Оно што је мени, посебно, било индикативно је понашање једног медија (Б92), који је о овом догађају у Будимпешти најпре известио као и сви други (користећи термине скандал и срамота), а да су се након тога извињавали објавивши на свом интернет порталу, под насловом "Може и застава без грба", како "догађај у Будимпешти, можда и није толики скандал колико се у почетку чинило". А све то поткрепљујући цитатима из Закона о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије. Врхунац читаве ове приче је на крају текста где се "Спортска редакција Б92 извињава читаоцима и организаторима такмичења на таквуој оцени и довођењу јавности у заблуду". 

Искрен да будем, нисам баш сигуран шта ми је овде било јадније. То што су, у првом оглашавању у вези са догађајем у Будимпешти непрофесионално извештавали користећи утиске а не чињенице, или то што су се, касније извињавали. Јер ни једно ни друго није било потребно. Без обзира што су у другом тексту "пронашли" оправдање за организаторе и њихов пропуст са заставом. Наравно, како то обично бива, када се жели нешто оправдати, цитирани су они делови поменутог Закона који су писцу (или писцима) текста на интернет порталу одговарали да "докаже" своју теорију. И ту је почетак и крај свих наших заблуда. Јер смо склони површности и немамо ни воље ни жеље да се, макар мало, потрудимо да уђемо у суштину проблема (што је обавеза новинара), како би га саопштили јавности. 

Наравно, поведени писањем медија, огласили су се и грађани који су у својим коментарима, реаговали емотивно и "на прву лопту". А све по оном систему "кад могу они (медији), што не би и ми". И све то је, још једном, показало да у овој држави нема јединственог става чак ни по питању државних обележја, што, по природи ствари не би требало да се доводи у питање. Посебна је прича да ли су она (обележја) у духу традиције и потреба грађана ове државе. Али, оно на чему треба радити је едукација народа да су закони темељи једне државе и да се они морају поштовати. Све док се, у духу демократије, исти не промене.

Грб Републике Србије

У данашње време, захваљујући доступности информација, све се може веома једноставно и лако утврдити (што је обавеза медија) и предочити корисницима информација. Тако су медији треебали да поступе и у овом случају. Дакле, да информишу јавност да је направљен пропуст (без непотребног карактерисања на овај или онај начин) и да се позову на релевантне чињенице. У овом случају на Закон о изгледу и употребу грба, заставе и химне Републике Србије.

Јер у поглављу под називом Остали случајеви употребе Народне заставе, а у члану 29 пише да се Народна застава може истицати:

1) приликом прослава, свечаности и других културних, спортских и сличних  манифестација;

2)    у другим случајевима, ако њена употреба није у супротности са овим законом.

Међутим, то је само једна страна медаље. И део на који су се позвали новинари Б92. Читаоцима су прећутали (или нису видели), један други део Закона.

У поглављу, које претходи цитираном, под називом Остали случајеви истицања Државне заставе, а у члану 24 пише да се Државна застава може истицати:

1)  на прославама и другим свечаним манифестацијама којима се званично обележавају догађаји значајни за Републику Србију;

2)  приликом међународних сусрета, такмичења и других скупова (политичких, научних, културно-уметничких, спортских и др.) на којима Република Србија учествује или је репрезентована, у складу са правилима и праксом одржавања таквих скупова;

3)   у другим случајевима, ако њена употреба није у супротности са овим законом.

Уколико нам је стало да нас други поштују, морамо најпре да поштујемо сами себе. А то значи да би требало да свако извршава свој део обавеза. Медији да извештавају (а не да доносе закључке и коментаре и тамо где им није место), а држава да брине о поштовању закона. 

И З Б О Р И

Понекад ми се учини да су избори у Србији најомиљенији колективни спорт. Некако, сви се ту осећају као "свој на своме". Ови који би хтели да се докопају власти, или да ту остану, "обећавају куле и градове", а народ (упркос размишљању : "неће, ваљда, поново, да нас превеслају"), верује да ће, овог пута, заиста, бити боље. И тако до следећег изборног циклуса. Претварајаћи читаву Србију, у (како је говорио Душко Радовић) велику чекаоницу. Јер, сви нешто чекају. Политичари да узјашу на владарски трон, а народ да им буде боље.Успут, свако је на неком добитку. Политичари се "очешу" за неке паре које нису под лупом јавности, а народ (скроман како га је Бог дао), добије по неку хемијску, блокче, упаљач...Има и неких странака које су мало дарежљивије, али је, ипак, све то примерено стању у коме се налази држава Србија. То показује да овај народ не тражи превише. Задовољан је и са малим. Уколико му се да на прави начин. И у правом тренутку.
Зато и мислим да је та наша "изборна прича", нешто што нас прати у стопу. Као да све оно што политичари раде, раде само због избора. Да би имали чиме да се похвале, како би их изабрали још једном. И још једном...Тако да изгледа да нови изборни циклус креће од оног тренутка када је претходни завршен. И сви уживају у томе. Они који су преузели власт, пуни самопоуздања, нуде себе и своје странке на "проверу", док они који су на изборима лоше прошли, сматрају да су гласачи били преварени и да нови избори треба то да покажу.
Зато се и стиче утисак да садашња владајућа већина, на републичком нивоу, већ од првог дана (осим што је више времена провела у објашњавању шта они претходни нису урадили, него шта су они сами учинили или променили), организују својеврсну предизборну кампању. Која се, како је време пролазило, све више захуктавала. И ових дана достиже кулминацију. Као да ће избори, сваког часа бити расписани. За њих су, по дифолту, што би рекао Председник свих грађана, сви из опозиције (у нади да ће овог пута бити боље среће, а народ дарежљивији према њима). За изборе су и урсовци (који су, по старом добром обичају, прво били у власти па више нису, али јој се поново надају), као и напредњаци. За разлику од њих, социјалисти мисле да "Србија има много других обавеза", те да не треба губити време на изборе. Али, "ако треба" и ако је то "у интересу грађана и Србије", они се не боје.
Мени је у свим тим причама "за и против" избора најзанимљивија она која се одвија у табору најзначајније чланице владајуће коалиције. Имајући у виду да су у напредњачким редовима, како изгледа на први поглед, сви за изборе (укључујући и Председника свих грађана), осим онога који се, истини за вољу, једини и пита - Првог потпредседника Владе. Мада, не могу да се отмем утиску да се и ту ради о маркетингу, по систему да сви они који о томе не одлучују траже да се "иде на изборе", док се онај, који се за све пита, као нешто нећка. Тако да ће, како год да одлучи, одлука бити исправна. Ако послуша оне који траже изборе, биће да је то учињено због демократичности, а уколико до тога не дође, они који су изборе тражили, знаће да пронађу оправдање за свог вођу. Јер вођа увек види више но остали. Како то каже и Владика Данило у Његошевом "Горском вијенцу": Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом. Прича о републичким изборима, посебно се захуктала оног тренутка када је председник републичког парламента (умислио да је) одлучио да распише изборе у Београду. Е сад, треба расчивијати како је, уопште, дошло до тога да се организују избори у Београду. А по мом скромном суду, потпуно беспотребно. Међутим, пошто владајућа гарнитура (читај: напредњаци) није успела да "прекомпонује" власт у Београду, како би личила на ону са републичког нивоа, прибегли су увеђењу "привремених мера". Пошто је "дете рођено, треба га љуљати". Што значи да је било логично да ће бити и ванредних избора у Београду. Јер, ванредно стање, на сву срећу, чак и кад су напредњаци у питању, не може да траје вечно.
Међутим, парламентарни избори, нису, нужно, повезани са изборима у Београду. Да није једног великог "али". А то "али" је, ипак, у најдиректнијој вези са изборима у главном граду. При томе, не мислим на ону неутемељену причу о томе како "у главном граду живи једна трећина бирача Србије". Па, као, "кад већ кољемо вола", ајд да "искористимо сво месо".
Постоји много директнија веза између избора у Београду и парламентарних избора. А то је чињеница која је добро позната и Првом потпредседнику, али и свима који у СНС мисле да могу да о нечему одлучују. Јер, упркос чињеници да се на наредним изборима у главном граду грађани неће изјашњавати о градоначелнику, јасно је да гласачи неће баш полудети од среће гласајући за "неки тим". Упркос "бала на води", којим је громогласно, најављен пројекат "Београд на води". То просто не иде тако. Овај је народ научио да има лидере. Вође којима верује. Дакле, све странке које "држе до себе", промовисаће своје кандидате за место првог човека у Београду. Мада су се већ појавила нека имена, још је рано коментарисати потенцијалне кандидате. Ипак, оно што се за сада зна је да ће урсовски кандидат бити Сузана Грубјешић, социјалисти ће кандидовати актуелног министра саобраћаја и бившег председника Скупштине Београда, Александра Антића, а напредњаци, највероватније Синишу Малог, актуелног председника Привременог органа у Београду. И ту долазимо до чињенице која, најдиректније, повезује парламентарне изборе и изборе у главном граду. Поготову, након онога што се издешавало на седници Главног одбора демократа у Новом Саду, на Крстовдан, лета господњег, 2014. Јер, да је којим случајем, у Новом Саду, победила опција Бориса Тадића, очигледно је да би напредњаци, по питању Београда имали бригу мање. Пошто би се, како то изгледа, са бившим председником Србије и Демократске странке, некако договорили о политичкој сарадњи. А у том "пакету" би се нашао и будући градоначелник Београда. У том случају и Мали би био довољно велики. Овако, пошто ће демократски кандидат за градоначелника Београда бити Драган Ђилас, јасно је да Мали мора да добије подршку "и са мора и из ваздуха и са копна". А то значи да је, готово извесно, да ће догађај у Новом Саду натерати господара Србије и напредњака да, лакше, "преломи" по питању парламентарних избора. Пошто једино тако, може да се нађе на изборној листи "лицем у лице" против Драгана Ђиласа. Упркос чињеници да ће "господар Вучић" бити на "републичкој" а Ђилас на "локалној, београдској" листи. По свему судећи, једино тако је могуће водити "битку за Београд". И, по размишљању напредњака, добити "битку за Београд". Поготову ако се зна да "битка за Београд" није само то. У игри је много већи улог. Јер, ако се "битка за Београд" изгуби, како објаснити "широком народним масама" због чега је "рушен" Београд. Односно, због чега се "џаба кречило".
Тако испада да ће, ако, 16. марта, и буде избора у читавој Србији, они бити у сенци оних београдских. Односно да је Србија ван Београда, тако мало важна. Са тог аспекта треба посматрати и чињеницу да су, са изборима у Београду, за 16. март, ове године, расписани и ванредни избори у општини Пећинци, као и редовни избори у Неготину.
Дакле, за неколико дана, тачније, 29. јануара, и општину Неготин ће, званично, захватити изборна грозница, која треба да кулминира 16. марта, када ће се одржати редовни локални избори у главном граду Неготинске Крајине. А то значи да су, овогодишње, изборне игре тек почеле.

Наставиће се...