К О Л О Т Е Ч И Н А

Фото : Ж. Р. Драгишић

На данашњи дан, 1914. године у Скопљу је преминуо Стеван Стојановић Мокрањац. А можда овај податак и није тачан. Јер у неким изворима пише да се то догодило у ноћи између 28. и 29. септембра. Тако да су неки Мокрањчеви биографи управо овај други датум усвојили као дан његове смрти. Додатни проблем се појављује и у "прерачунавању" између старог и новог календара (ПС). Па су неки, као датум Мокрањчеве смрти, усвојили 16. септембар (по старом календару), што би било сасвим у реду када би прихватили да је то, по новом календару, 29. септембар. Међутим, управо ту и јесте проблем, пошто се овде барата са 15. септембром. А то значи да је Мокрањац (по новом календару) преминуо 28. септембра. Овоме у прилог иде податак да је Прво београдско певачко друштво (чији је један од најпознатијих диригената и хоровођа био и Мокрањац), 29. септембра 1923. године (по новом календару - видети П.С.), организовало пренос Мокрањчевих посмртних остатака из Скопља у Београд, што би могло да буде нека врста путоказа у утврђивању овог податка. Ако пођемо од претпоставке да је овај пренос посмртних остатака организован на дан Мокрањчеве сахране (а не смрти), 29.септембра 1914. године у Скопљу. Што би значило да је Мокрањац умро 15, а сахрањен 16. септембра 1914. године, по старом календару. Знам да има много оних који ће рећи да ово и није битно. Можда, али само уколико прихватимо да је површност оно чиме се руководимо. У супротном, јако је битно, јер је утврђивање материјалних чињеница о нечему или неком (не било коме!), основ онога што ће доћи касније, као надградња.
Упркос свему, датум Мокрањчеве смрти не представља тако велики проблем (пошто је и по новом и по старом календару у питању иста година), као што је то случај са датумом његовог рођења. И морам да признам да сам очекивао да ће тај проблем бити разрешен пре почетка јубиларних, педесетих, "Мокрањчевих дана". Да је решен, не би било потребе за овим текстом. Овако...Од спуштања фестивалске заставе овогодишњих, "Мокрањчевих дана" прошло је више од десет дана. Што је сасвим довољан временски отклон да се и о овоме проговори. С једне стране, довољно је близу да се не заборави, а са друге, има довољно времена за "поправни".

Фото : Ж. Р. Драгишић

Претпостављам да су сви људи који живе у овом делу Србије, као и они који су у Неготин долазили у току "Мокрањчевих дана",  макар једном, видели Мокрањчеву  бисту у централном неготинском парку, који се ослања на главни градски трг, који носи име славног Неготинца. А ако је већ тако, онда су приметили и да је биста подигнута 1953. године, као и да, на постаменту, осим тог податка стоји још: Стеван МОКРАЊАЦ (1855-1914). Морам да признам да, већ годинама, очекујем да се по овом питању нешто уради, чиме би наша мала варош избегла брукање пред људима који, још увек имају и жеље и воље да се утврде све релевантне чињенице о нашим познатим Неготинцима. Пошто, вероватно, оне друге, који су у време "Мокрањчевих дана", овде "на задатку", вероватно и не интересује шта ми радимо Мокрањцу. Јер је, по свему судећи, њихов однос према Мокрањцу строго пословне природе. И вероватно их не интересује што ми, свих ових година, упркос чињеници да се у овој држави, званично, употребљава грегоријански (нови) календар, нисмо исправили годину рођења нашег славног суграђанина, која је исписана према јулијанском (старом) календару. Е сад, они који су спремни да се  удубе у овај проблем, можда и знају о чему је овде реч. Али, шта ћемо са онима који овај наш, 21. век, доживљавају као век информација и за које је година Мокрањчевог рођења, исписана на бисти у градском парку, у његовом родном граду, само једна од информација? Коју ће прихватити здраво за готово. А који ће у свим другим, релевантним, документима пронаћи податак да је Мокрањац рођен трећег дана Божића (Свети Стефан), 9. јануара 1856. године (по новом календару).

Исправљање овог ситног детаља на бисти у централном градском парку у Мокрањчевом родном граду, што је требало да буде учињено у сусрет овим, јубиларним, "Мокрањчевим данима", само је мали дуг који имамо према нашем музичком великану. Мада, они који су плаћени да о томе воде рачуна, имају шансу за поправни испит, па да ово коригују пре 9. јануара 2016. године, када ће се (претпостављам) обележити 160 година од рођења Стевана Мокрањца. У славу живота, за разлику од ранијих инсистирања да се обележавају јубилеји годишњица нечије смрти. Од чега се није спасао ни Мокрањац.

А кад већ помињем Мокрањчеву бисту у центру града, треба поставити и питање (које су многи суграђани мени постављали!?) у вези са овогодишњим концертима на отвореном, које су, током трајања "Мокрањчевих дана", приређивали студенти Факултета музичке уметности из Београда. Наиме, ови концерти су се одржавали на Тргу испред зграде локалне самоуправе, уместо да то буде у Музичком павиљону, који, заједно са бистом Стевана Мокрањца, чини прави амбијент за тако нешто. Нарочито ако се има у виду да су температуре биле прилично високе, те да је и за публику, а поготову за извођаче, Музички павиљон био много адекватнији.
Занимљиво је још нешто у вези са овом Мокрањчевом бистом у центру Неготина. Наиме, о овом делу парка, поготову током трајања "Мокрањчевих дана" готово се уопште не води рачуна. Наиме, било би логично да се, на дан отварања Фестивала, и овде положи букет цвећа. Или, да се, макар, окопа оно постојеће "живо" цвеће које окружује постамент. (Видети фотографије начињене последњег дана Фестивала).

Фото : Ж. Р. Драгишић

И други део овог текста ослања се на фотографије (као документ) начињене последњег дана Фестивала. А оне ("слика говори више од хиљаду речи") сведоче управо о томе какав је наш однос према Мокрањцу. Односно, о схватању организатора да се ова манифестација организује на тај начин што се добију неке велике паре (локална самоуправа, Министарство, ЕУ и остали спонзори), које се немилице троше на неке мегаломанске програме и на ауторске хонораре вечитих сателита "Мокрањевих дана". А у исто време, не могу да се обезбеде новци за неке ситне ствари.
Наиме, ако организатори, упорно и тврдоглаво (без адекватног оправдања) инсистирају на трајању фестивала као "гладна година", било би логично да, током трајања Фестивала, макар једном, освеже цвеће које се, на споменик Мокрањцу, полаже првог дана. Организатор бар толико дугује Мокрањцу, а и мала је то количина пара, у односу на оно што се током седам дана потроши.

Такође, било би крајње време да се и свакодневно, а поготову током трајања "Мокрањчевих дана" званични улаз у комплекс Мокрањчеве родне куће премести тамо где му је и место - из Доситејеве улице. Само би било неопходно да они који о томе треба да донесу одлуку покажу мало више личне храбрости. Јер, садашњи улаз из улице Војводе Мишића је толико ружан и непримерен (довољно је видети капију!) да ми није јасно због чега то до сада још није урађено. Осим тога, зар је потребно много разлога и оправдања имајући у виду да би се, променом званичног улаза, у овај комплекс улазило кроз капију уличног броја који је наведен и у свим званичним документима - Доситејева 7?

Фото : Ж. Р. Драгишић

Наравно, то би значило неопходно уређење овог дела дворишта Мокрањчеве куће, примерено главном улазу. Као и, коначну, поправку капија и комплетног окружења на овом улазу. О чему би морало да се, много више него до сада, води рачуна. Током читаве године. А поготову током трајања "Мокрањчевих дана", како се не би виђале сцене као на фотографији у време овогодишњег, јубиларног, Фестивала. А због чега би промена коришћења улаза у овај споменик културе још била значајна? Некима ће то, можда, звучати као ситница, али, то је, у основи, јако значајно и важно. Јер би на овај начин Мокрањчева кућа, коначно, дошла до изражаја. Пошто би свако ко долази у овај комплекс, најпре (како и приличи) наишао управо на тај објекат. А да и не говоримо о томе што је (углавном) на свим фотографијама које се у јавности појављују а носе потпис "Кућа Стевана Мокрањца", у првом плану помоћни објекат који је, пре пет година, постао Легат још једног чувеног Неготинца - сликара Радислава Раше Тркуље. Е сад, то би, можда, значило да је потребно (мало) померити и споменик Стевану Мокрањцу који се налази у дворишту његове родне куће. (Што, претпостављам, није ништа страшно, јер већ имамо искуства са премештањем споменика још једном великану.)
Конкретно, сматрам да споменик Мокрањцу треба да буде лицем (а не профилом) окренут према дворишту, односно да му леви профил буде окренут према родној кући, а десни, према Легату. А то је посебно важно не само због тога што желим да јавност убедим у потребу да садашња споредна постане главна капија, већ због тога што има много више логике да Мокрањац "гледа" према дворишту, које је место свих догађања. Садашњи положај споменика Мокрањцу је, очигледно, резутат жеље оних који су о томе одлучивали, да буде видљив са садашњег главног улаза, што не значи да то мора бити исправно. А ја, као и многи други, имам права да сањам да ће, једнога дана, ова моја визија бити прихвтљива и онима који доносе одлуке. Јер, најгоре од свега је да робујемо шаблонима проистеклим из колотечине.
Да није те колотечине, вероватно би нам и "Мокрањчеви дани" изгледали другачије. Трајали би краће, коштали мање, али и били ефектнији и много више (кроз медије), присутни у јавности.
А то значи да Фестивал уместо као "гладна година", траје три дана. Отварање Фестивала би требало, са петка, померити на суботу и то од 11 сати, из разлога што би се тиме обезбедила већа присутност у медијима. И штампаним и електронским. Јер, отварање Фестивала, само по себи је догађај, који треба да има адекватну заступљеност у медијима. Досадашњи концепт по коме су отварање Фестивала и Натпевавање хорова у истом дану, у вечерњим сатима, доводе до тога да овај догађај није ни заступљен у електронским медијима тог дана (осим, можда у трећем Дневнику РТС), док га штампани медији објављују тек у недељу. У суботу би, током дана, могао да се одржи и неки од пратећих програма, укључујући и поподневно отварање неке ликовне изложбе. У вечерњем програму требало би да, са својим целовечерњим концертом, наступи победнички хор од претходне године. Недеља би била резервисана за програм "Нити традиције", који би, као и ранијих година, био организован у Мокрању (никако у Рогљеву). У поподневним сатима, могао би бити организован неки од пратећих програма, а у вечерњим сатима, требало би организовати неки од премијерних програма.
Понедељак би, током дана, био резервисан за трибине, предавања, промоције, док би од 19. сати, отпочео ударни програм и круна Фестивала - Натпевавање хорова. Након проглашења победника, било би организовано свечано затварање Фестивала.
Наравно, током ова три дана било би места и за неки од концерата у цркви, као и до сада.
Дакле, све то што се годинама развлачило на недељу и више дана, може се организовати у само три дана. Брже, ефектније и са много мање новца (од овогодишњих 14 милиона). Осим тога, оваква организација Фестивала значила би и много већу присутност у медијима. Јер би, сасвим поуздано, имали бар три занимљива медијска догађаја: отварање, премијеру и Натпевавање хорова са затварањем Фестивала. И све то у савршеном распореду дана за медијску покривеност. Чиме се, очигледно, до сада, нико није бавио. Јер, медији имају свој "ритам рада" и потребно је да им се, онај који нешто пласира, прилагоди. Или, да поједноставимо ствари, Фестивал можемо да посматрамо као "производ" који треба "продати" медијима. Јасно је да и на овом пољу морамо да се потрудимо и учинимо све како би обезбедили медијску заступљеност, која већ годинама није адекватна.
А за ту медијску заступљеност треба се борити и тиме што би се организовала само једна конференција за новинаре (КЗН). И то у Неготину. Јер, у овом 21. веку (веку информација и комуникационих технологија) рећи некоме да је неопходно организовати КЗН у Београду да би се "приближили" медијима је, најблаже речено - непознавање медија. Јер, да је неко, макар једном, извршио анализу онога што су објавили медији било би му јасно да је ова "београдска КЗН" потпуно беспотребно расипање пара. Пошто је град Неготин увек имао изузетно добре дописнике "београдских медија", а у Зајечару постоји и добра дописничка мрежа готово свих електронских медија из Београда. Дакле, једна КЗН и то у Неготину!
Уз ово, потребно је обезбедити и адекватну позорност надлежног Министарства (које је и један од покровитеља), што до сада није био случај. А врхунац се догодио управо на овим, јубиларним "Мокрањчевим данима". Јер, упркос констатацији самог министра Тасовца да је "...Мокрањац за српску музику оно што је Вук Караџић био за језик", на делу је показао да постоји разлика. Јер, господин Тасовац није нашао за потребним да дође и отвори, педесете, јубиларне, "Мокрањчеве дане", већ се на ову манифестацију појавио другог дана, када је наступ имала његова "матична кућа", Београдска филхармонија. И то, вероватно јер је морао да буде у пратњи овогодишњег "европског донатора" - Мајкла Девенпорта.
А колико се сећам, ни један медијски посленик није питао министра Тасовца због чега није отворио најпознатији музички фестивал на овим просторима, који је, ове године, био и јубиларни педесети. (Ја јесам на једној друштвеној мрежи, али ми није одговорио.)
Или, је овима у Београду (укључујући и надлежно Министарство) Мокрањац много мање значајан него нама у овом делу Србије ван Београда.


П.С.
У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, грегоријански или „нови“ календар званично је уведен 10. јануара 1919. године, када је Закон о изједначавању старог и новог календара, објављеном у првом броју „Службених новина Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да у целој држави на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском („старом“) календару престаје да важи стари календар и да се даном 28. јануара 1919. године, уводи рачунање времена по „новом“ календару. 

КОРАК ПОБЕДНИКА

Имам утисак да, ускоро, треба да почне неки дуго најављивани риалити. Нешто као почетак "Великог брата". Све је у знаку некаквог одбројавања. Као да, након 16. октобра ништа више неће бити исто. Ево, чак се и ја (мада ми то није обичај), за мање од десет дана, бавим истом темом. Односно, само једним сегментом претходне теме. Некако ми се чини да већина људи у Србији (укључујући и представнике власти), скорашњи долазак Владимира Владимировича Путина у Србију, доживљава као догађај века. Као нешто што се само једном збива и нема репризу. А да само нека безначајна мањина (где убрајам и себе) не схвата значај скорашњег доласка највећег сина велике Русије. У том контексту, управо поменута већина, сматра да је сасвим примерено да Владимир Владимирович заслужује и највеће почасти. А да за то није довољан само орден на великој огрлици, који ће му уручити наш Председник свих грађана, већ је потпуно оправдано да се, њему у част, организује и војна парада. И то не обична. Већ парада какве није било још од 1985. године. А уколико се присетимо да је те године још постојала Југославија (Социјалистичка, Федеративана, "И после Тита - Тито"), испада да таква парада никада и није организована на овим просторима. Истини за вољу, нико из власти не жели да призна да је парада Путину у част, већ да се она организује поводом обележавања 70 година од ослобођења Београда. Без потребе да се, макар, неспретно објасни да је то морало да буде 16. октобра (без обзира што је Београд ослобођен 20. октобра), јер је Путину то био једини слободан термин, пошто већ 17. октобра мора да буде на некаквом самиту ЕУ-Азија у Милану.
Да се разумемо! Ја нисам поборник парада. Било којих. Нити парадирања. Било какве врсте. Нити било каквог колективизма те врсте. Више ценим индивидуализам. То ми некако дође природније. Јер, у групи, односно у маси, људима свашта може пасти на памет.

Упркос томе, могу да разумем оне људе који имају потребу за тим. И мислим да, уколико то не постоји, параде и парадирање, треба уврстити у елементарна људска права. Али, да њихово организовање не буде на терет државе и свих њених грађана. Већ на терет оних који то воле. Па, ко воли, нек изволи. Са друге стране треба да постоје и оне параде које би се финансирале из средстава свих грађана. Под одређеним условима. Пре свега, да та парада има смисла.Да постоји оправдан разлог. Међутим, упркос огромном труду, тај разлог нисам успео  да пронађем у организовању војне параде, у четвртак, 16. октобра. Такође, не могу да пронађем оправдања у вређању интелигенције грађана ове државе, које су љубитељи парада и Русије убедили да је 16. октобра, у ствари 20. октобар.
А поставља се и питање да ли је била потребна парада у овом тренутку? При томе, не мислим на долазак Путина. Већ, просто, шта значи организовати војну параду у престоници, са образложењем да је то поводом седамдесетогодишњице њеног ослобођења? И ако се има у виду да, већ наредне године, 9. маја треба, по седамдесети пут, обележити Дан победе над фашизмом. Што је значајно за читаву државу, као и за читаву Европу, а посебно Европску унију (којој ова тржава, наводно, тежи), која овај дан обележава и као Дан Европе. Јер, колико је мени познато, војне параде се организују поводом догађаја значајних за читаву државу а не само за њен главни град. И да, без обзира што у том главном граду живи једна четвртина становника ове државе, неће бити да је Београд Србија. Има Србије и ван Београда. 
А не могу а да се отмем ни утиску да, вероватно, овог парадирања, поводом дана ослобођења Београда не би ни било да, којим случајем, Мали није постао велики, односно, да су власт у Београду задржали Демократска странка и Драган Ђилас.
Поготову ако се има у виду да се, и у ситуацији када напредњаци имају власт на свим нивоима, до скора, није знало на који начин ће се прославити дан ослобођења Београда. То је просто очигледно сваком ко је, иоле пажљивије, пратио домаће медије у претходних неколико месеци. Тако је, крајем јула, у неким медијима најављено да ће Путин посетити Србију 19. октобра, поводом обележавања 70 година од ослобођења Београда. Но, изгледа да су то биле само нечије жеље, а да "главни глумац", у том тренутку, још није донео одлуку, што се може закључити, тек крајем септембра, када, уз наднаслов "Новости сазнају", овај дневни лист пише да ће у Београду војна парада бити одржана 20. октобра. Занимљиво је да овај дневни лист, чак ни у том тренутку, нема поуздану потврду да ће се у Београду организовати војна парада, мада се, како они наводе "део јединица већ припрема за свечаност". У том тренутку, још није потврђен долазак Владимира Путина, што је сасвим јасно из антрфилеа поменутог чланка.
Међутим, дан касније, Радио-телевизија Војводина, позивајући се на Танјуг и лист Данас, доноси информацију према којој министар одбране, Гашић, обавештава пучанство да се, по налогу премијера, Александра Вучића, спроводе припреме за одржавање војне параде, током обележавања 70 година од ослобођења Београда, али да "датум још није утврђен", али да би присуство Путину томе био "феноменалан догађај". (Потпуно је нејасно да ли је, поменути Вучић, имао право да то нареди, ако се има у виду Поглавље 7 и члан 17, Закона о Војсци Србије. У коме се каже: "Председник Републике одлучује о употреби Воске Србије и командује Војском Србије у миру и рату"). Само неколико дана касније, последњег дана септембра, Новости разрешавају све недоумице и дилеме објављујући наслов "Путин стиже на војну параду".  Од тог медијског тренутка, Путин и парада, више се не одвајају.
Ништа мању драматургију домаћи медији (вероватно у сарадњи са неким представницима власти) нису имали ни по питању броја учесника у београдској паради. Тако се почело са 1000 војника, преко 2.600 , да би се стигло до преко 4.500 војника.
Посебна је прича на који начин се у овој држави води спољња политика, а што је, такође, испливало на површину током прича о предстојећој војној паради. Тако је шеф наше дипломатије, у свом ноншалантном стилу, као кад пева "Миљацку", рекао "Нека дођу и Обама и Камерон" (мислећи на параду), да би, уз све то, додао да је за љубав "потребно најмање двоје". Претпостављам да ће и ово, као и многе друге, "споредне" ствари, такође, бити цена одржавања једне овакве параде. А у ту цену треба урачунати и неколико дана својеврсне "блокаде" Београда, због промене режима саобраћаја, како током неколико дана припрема тако и на сам дан одржавања параде.

Са друге стране, мислим да су аутори идеје о одржавању војне параде, у старту, занемарили жеље оних који живе у Србији ван Београда, а који, као и многи Београђани, воле параде а неће моћи да присуствују из простог разлога јер се одржава у радни дан, у сред радне недеље. Па, чак и да могу у осиромашеном кућном буџету да пронађу нешто пара да се, уз најјефтинију карту, докотрљају до престонице, неће моћи да присуствују паради јер ће им требати и слободан дан. Или ће, можда, и то да буде о трошку државе? А чак и да не буде тако, јасно је да ће нас ова парада коштати поприлично. Нешто ће нам доћи на наплату одмах, а нешто ћемо плаћати, на рате, у периоду који је пред нама.

П.С.
У тренутку док сам покушавао да завршим овај текст, дошло је до прекида фудбалске утакмице Србија:Албанија.Да ли је и то цена коју смо морали да платимо због војне параде?

И З Б О Р И

Понекад ми се учини да су избори у Србији најомиљенији колективни спорт. Некако, сви се ту осећају као "свој на своме". Ови који би хтели да се докопају власти, или да ту остану, "обећавају куле и градове", а народ (упркос размишљању : "неће, ваљда, поново, да нас превеслају"), верује да ће, овог пута, заиста, бити боље. И тако до следећег изборног циклуса. Претварајаћи читаву Србију, у (како је говорио Душко Радовић) велику чекаоницу. Јер, сви нешто чекају. Политичари да узјашу на владарски трон, а народ да им буде боље.Успут, свако је на неком добитку. Политичари се "очешу" за неке паре које нису под лупом јавности, а народ (скроман како га је Бог дао), добије по неку хемијску, блокче, упаљач...Има и неких странака које су мало дарежљивије, али је, ипак, све то примерено стању у коме се налази држава Србија. То показује да овај народ не тражи превише. Задовољан је и са малим. Уколико му се да на прави начин. И у правом тренутку.
Зато и мислим да је та наша "изборна прича", нешто што нас прати у стопу. Као да све оно што политичари раде, раде само због избора. Да би имали чиме да се похвале, како би их изабрали још једном. И још једном...Тако да изгледа да нови изборни циклус креће од оног тренутка када је претходни завршен. И сви уживају у томе. Они који су преузели власт, пуни самопоуздања, нуде себе и своје странке на "проверу", док они који су на изборима лоше прошли, сматрају да су гласачи били преварени и да нови избори треба то да покажу.
Зато се и стиче утисак да садашња владајућа већина, на републичком нивоу, већ од првог дана (осим што је више времена провела у објашњавању шта они претходни нису урадили, него шта су они сами учинили или променили), организују својеврсну предизборну кампању. Која се, како је време пролазило, све више захуктавала. И ових дана достиже кулминацију. Као да ће избори, сваког часа бити расписани. За њих су, по дифолту, што би рекао Председник свих грађана, сви из опозиције (у нади да ће овог пута бити боље среће, а народ дарежљивији према њима). За изборе су и урсовци (који су, по старом добром обичају, прво били у власти па више нису, али јој се поново надају), као и напредњаци. За разлику од њих, социјалисти мисле да "Србија има много других обавеза", те да не треба губити време на изборе. Али, "ако треба" и ако је то "у интересу грађана и Србије", они се не боје.
Мени је у свим тим причама "за и против" избора најзанимљивија она која се одвија у табору најзначајније чланице владајуће коалиције. Имајући у виду да су у напредњачким редовима, како изгледа на први поглед, сви за изборе (укључујући и Председника свих грађана), осим онога који се, истини за вољу, једини и пита - Првог потпредседника Владе. Мада, не могу да се отмем утиску да се и ту ради о маркетингу, по систему да сви они који о томе не одлучују траже да се "иде на изборе", док се онај, који се за све пита, као нешто нећка. Тако да ће, како год да одлучи, одлука бити исправна. Ако послуша оне који траже изборе, биће да је то учињено због демократичности, а уколико до тога не дође, они који су изборе тражили, знаће да пронађу оправдање за свог вођу. Јер вођа увек види више но остали. Како то каже и Владика Данило у Његошевом "Горском вијенцу": Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом. Прича о републичким изборима, посебно се захуктала оног тренутка када је председник републичког парламента (умислио да је) одлучио да распише изборе у Београду. Е сад, треба расчивијати како је, уопште, дошло до тога да се организују избори у Београду. А по мом скромном суду, потпуно беспотребно. Међутим, пошто владајућа гарнитура (читај: напредњаци) није успела да "прекомпонује" власт у Београду, како би личила на ону са републичког нивоа, прибегли су увеђењу "привремених мера". Пошто је "дете рођено, треба га љуљати". Што значи да је било логично да ће бити и ванредних избора у Београду. Јер, ванредно стање, на сву срећу, чак и кад су напредњаци у питању, не може да траје вечно.
Међутим, парламентарни избори, нису, нужно, повезани са изборима у Београду. Да није једног великог "али". А то "али" је, ипак, у најдиректнијој вези са изборима у главном граду. При томе, не мислим на ону неутемељену причу о томе како "у главном граду живи једна трећина бирача Србије". Па, као, "кад већ кољемо вола", ајд да "искористимо сво месо".
Постоји много директнија веза између избора у Београду и парламентарних избора. А то је чињеница која је добро позната и Првом потпредседнику, али и свима који у СНС мисле да могу да о нечему одлучују. Јер, упркос чињеници да се на наредним изборима у главном граду грађани неће изјашњавати о градоначелнику, јасно је да гласачи неће баш полудети од среће гласајући за "неки тим". Упркос "бала на води", којим је громогласно, најављен пројекат "Београд на води". То просто не иде тако. Овај је народ научио да има лидере. Вође којима верује. Дакле, све странке које "држе до себе", промовисаће своје кандидате за место првог човека у Београду. Мада су се већ појавила нека имена, још је рано коментарисати потенцијалне кандидате. Ипак, оно што се за сада зна је да ће урсовски кандидат бити Сузана Грубјешић, социјалисти ће кандидовати актуелног министра саобраћаја и бившег председника Скупштине Београда, Александра Антића, а напредњаци, највероватније Синишу Малог, актуелног председника Привременог органа у Београду. И ту долазимо до чињенице која, најдиректније, повезује парламентарне изборе и изборе у главном граду. Поготову, након онога што се издешавало на седници Главног одбора демократа у Новом Саду, на Крстовдан, лета господњег, 2014. Јер, да је којим случајем, у Новом Саду, победила опција Бориса Тадића, очигледно је да би напредњаци, по питању Београда имали бригу мање. Пошто би се, како то изгледа, са бившим председником Србије и Демократске странке, некако договорили о политичкој сарадњи. А у том "пакету" би се нашао и будући градоначелник Београда. У том случају и Мали би био довољно велики. Овако, пошто ће демократски кандидат за градоначелника Београда бити Драган Ђилас, јасно је да Мали мора да добије подршку "и са мора и из ваздуха и са копна". А то значи да је, готово извесно, да ће догађај у Новом Саду натерати господара Србије и напредњака да, лакше, "преломи" по питању парламентарних избора. Пошто једино тако, може да се нађе на изборној листи "лицем у лице" против Драгана Ђиласа. Упркос чињеници да ће "господар Вучић" бити на "републичкој" а Ђилас на "локалној, београдској" листи. По свему судећи, једино тако је могуће водити "битку за Београд". И, по размишљању напредњака, добити "битку за Београд". Поготову ако се зна да "битка за Београд" није само то. У игри је много већи улог. Јер, ако се "битка за Београд" изгуби, како објаснити "широком народним масама" због чега је "рушен" Београд. Односно, због чега се "џаба кречило".
Тако испада да ће, ако, 16. марта, и буде избора у читавој Србији, они бити у сенци оних београдских. Односно да је Србија ван Београда, тако мало важна. Са тог аспекта треба посматрати и чињеницу да су, са изборима у Београду, за 16. март, ове године, расписани и ванредни избори у општини Пећинци, као и редовни избори у Неготину.
Дакле, за неколико дана, тачније, 29. јануара, и општину Неготин ће, званично, захватити изборна грозница, која треба да кулминира 16. марта, када ће се одржати редовни локални избори у главном граду Неготинске Крајине. А то значи да су, овогодишње, изборне игре тек почеле.

Наставиће се...

СРБИЈА ВАН БЕОГРАДА

Србија је федеративна држава. Само још никако да нам саопште колико има федералних јединица. О томе ће нас обавестити, кад дође време. За сада, сигурно је да је Београд једна од њих. И то не обична. У тој федералној јединици живи једна четвртина становника ове државе. Ту сад настаје прича о томе како је једна четвртина битнија од три четвртине. Јер, оне три четвртине, углавном, нико ништа и не пита. Осим, већ по традицији, кад је ( далеко било!) у питању рат. Или гласање. А и тада су гласови гласача у Београду „гласнији“ од гласова на некој српској периферији. Па зар се данима нису прегањали и натезали око избора на Вождовцу? И зар они што треба тамо да творе власт нису, данима, ликовали као да су освојили власт на Косову? И у електронским и штампаним медијима. Чак и „најтврђи“ унитаристи, судећи по београдском примеру, раде на федерализацији Србије. И кога још интересује тамо нека недођија у неком „ћошку“ Србије? Наравно, никога. Због тога о томе нико нити говори нити пише. Као да је главни задатак да оне из „ћошкова“ држе што даље од очију и ушију престоничких житеља. Осим када је у питању „црна хроника“. Е, ту се „ћошкови“ Србије пробијају у „хедове“ електронских и насловне стране штампаних медија!

Мада је на тему „београдизације“ много тога речено и написано, изгледа да то није довољно. Опет пример налазимо у медијима. На националној телевизији „остатак“ Србије може и мора да гледа (и плаћа) Београдски програм, или како се већ зове. О „ћошковима“ Србије нема ни говора. Неки штампани медији отишли су корак даље. Изделили су новине на Београд, „Србију ван Београда“, али и „Србију унутар Србије“. Тако се , осим поменуте поделе, појављује и Војводина, односно Нови Сад, али и Јужна Србија, оносно Ниш. Или Југоисточна, Југозападна, Западна, Централна, Источна... и ина Србија. Има и Косова, али само у временским прогнозама. Постоје и посебна издања према подели коју је „неко“ направио. И онда читалац из Западне има проблем да сазна шта се дешава са онима у Јужној, Источној или „иној Србији“. И обрнуто. О томе што „они“ у Београду немају појма ни о једнима од њих, никога није ни брига. Важно је да сви они све знају о Београду. Ваљда је то нормално. Па сви они из „иних Србија“ једном дођу у Београд. Ако ни због чега другог, а оно због неке здравствене услуге коју у свом „ћошку“ немају!