О Б Е Ћ А Њ А

Наставак ...

У току је још једна сезона лова на политичке позиције у земљи Србији. И док су очи политичких странака усмерене на највећи, "републички колач власти", који ће бити раскомадан после 16. марта, дотле су уши народа изложене невиђеном атаку, како би се, у орган чула слуха, макар и на силу "угурала" обећања у која више нико не верује. Истини за вољу, љута битка се води и за расподелу "престоничког колача" (имајући у виду "водени потенцијал" са којим исти располаже и могућности да се у бесцење прода нешто зарад наводне градње "на  води", пре него што све крене "низ воду"), док је расподела "ситних колача" у Србији ван Београда (Неготин, Бор, Пећинци), потпуно у сенци претходна два.
У сваком случају, овогодишњи 16. март ће постати део историјског мозаика, сачињеног од тог, како изгледа, за Србију, судбоносног месеца. Још је могло да нам се деси, да је "господар Србије" тако одлучио, да на биралишта изађемо тачно на годишњицу највећег, али неуспешног, обрачуна са диктатором који је, на жалост грађана Србије, обележио крај двадесетог века. А да ли је тај датум технички ППВ избегао намерно, или је то био резултат натезања са партијским друговима у вези са одговором на питање шта превремени избори доносе а шта односе, вероватно ће, они који поживе довољно дуго, читати у неким мемоарима неког од садашњих многобројних актера политичког позоришта Србије.
А пошто се изборна трка већ увелико захуктала, идући ка свом циљу, грађани Србије све више осећају притисак који врше представници странака, у жељи да задобију њихову наклоност. И то, полако, почиње да поприма размере елементарне непогоде. Јер је, чак и на први поглед, уочљиво да грађани Србије и (њихови) потенцијални, политички представници не живе у истој држави. Или, још горе, да су политички представници овог народа са неке друге планете. Толика је разлика у ономе што грађани свакодневно преживљавају и онога о чему им говоре (њихови) политичари. А све то због једне речи, латинског порекла, која се, ових дана, као ехо, пролама Србијом, а која означава проценат гласова бирача изашлих на изборе, које мора да освоји свака изборна листа (партија или коалиција), уколико жели да се њени посланици нађу у парламенту. У оним градовима у којима се одржавају и локални избори (као што је случај са Београдом, Неготином, Бором и Пећинцима), странке имају и додатне главобоље, јер треба, и у овим срединама, да остваре добре резултате, како би и у општинским или градским скупштинама седели њихови одборници. Дакле, цензус је та магична реч која се, ових дана са зебњом изговара у Србији.  Пред нама је још око десетак дана који ће протећи у духу "предизборне грознице". И морам да признам да сам се врло често питао због чега се то зове управо тако. Предизборна грозница. А онда сам дошао до закључка да је, ипак, то прави израз. Али, то и јесте неко посебно стање. Сви нешто бунцају, говоре о неким стварима које нико не може да схвати. Права грозница. Јер просто није нормално да политичке странке у овој предизборној кампањи толико много говоре о ономе чега у овој држави има најмање - радним местима. Дакле, теме овогодишњих избора, макар за оне најутицајније странаке, су посао, запошљавање, нова радна места, нови замах економије и реформа српске привреде. Али, према виђењу страначких експерата, до решења ових проблема, може се доћи на потпуно различите начине.Док једни препоручују радикалне резове и штедњу, други решење виде у "попуштању каиша" и повећању потрошње. А они који су још "претекли" од срспских радикала, више воле да се присете давно прохујалих времена, са великом жељом да поново буде као пре. Свему томе треба додати и да Коштуница, са све "Де Нировим очима", поново, народу шаље безличну поруку која неодољиво подсећа на ону чувену, из 2000. "Ко сме да вас погледа у очи", а која, за ову прилику гласи : "Знам коме верујем", а Тадић, као "српски Клуни", поручује "свом нараоду", да има "Визију за Србију".

Ко ће и колики део политичког колача откинути за себе, што ће бити у директној пропорцији са тиме ко ће и колико загорчавати живот грађана Србије, увелико ће бити познато већ до поноћи, 16. марта. Мада је до тада остало јако мало времена, са ове временске дистанце, једино се са сигурношћу може рећи да ће то, по свему судећи, бити поново "јахачи магле" и илузионисти који се, ипак, најбоље сналазе у такозваним популистичким водама.

И  г р а  л  и  ш  т  е

За разлику од избора 2010. године, овогодишњи локални избори у Неготину, одржавају се у сенци републичких. Из простог разлга што су, пре четири године, избори у Неготину били ванредни. Па су тада, све странке на ове изборе гледале као на "пробни балон".

Управо због тога, вероватно, никога није, посебно, ни изненадио изборни резултат у Неготину, који је донео победу Коалицији ДС-СПО. Мислим да, чак и врапци, сада знају да, са ове временске дистанце, од само четири године, тај период нам се чини као плусквамперфекат. Јер су се, "од тог доба", у главном граду Неготинске Крајине издогађали многи невероватни догађаји. Што су грађани Неготина, неки мање-неки више, осетили на сопственој кожи. 

Јер, након победничког шампањца, који су попили лидери странака које су забележиле победу, грађани су морали да попију прву у низу горких пилула. Уместо промовисаног и најављиваног председника општине, на место "првог човека мале вароши", дошао је "човек из сенке". Крајем августа, 2012. године, "човек из сенке" приређује још једно изненађење."Због новонастале политичке ситуације", он тада подноси неопозиву оставку.Замењује га први човек локалне Скупштине, локалних и регионалних социјалиста. Чиме је, још једном, постао први - први човек Неготина.Истини за вољу у томе су му у великој мери помогли разноразни прелетачи. Који су мењали јата толико често да ни они сами, на крају мандата, вероватно, нису имали појма из ког су јата кренули. Са друге стране, та прелетања су омогућила деловање многим композиторима. Који су, у зависности од потреба дневне политике, неколико пута, прекомпоновали владајућу већину у Неготину. На чијем је челу, неприкосновено стајао први човек социјалиста. Који је ту сачекао расписивање мартовских избора. И који, ових дана, у недостатку других инвестиција, гради дечија игралишта. Што је, у основи, за сваку похвалу. Осим...Никако ми није јасно како је некоме могло да падне на памет да сада, само неколико година након детаљног сређивања централног градског парка, поново прекопава овај део града? Да ли су разлог само деца? И наша неизмерна љубав према њима?

Други "дечији инвестициони објекат", гради се, ових дана, у највећем неготинском Насељу "Вељко Влаховић". А захваљујући "вишој сили", односно киши, која данима пада, може постати конкурент "Београду на води". Што се лако може уочити на фотографији (која говори више од хиљаду речи), коју ми је данас послао један мој пријатељ, под чијом терасом се изводе ови радови. Гледајући ову фотографију, чак и лаику (у које убрајам и себе), намеће се питање: "Како је неко могао да започне ове радове а да не испита терен?" Или, бар, да су се градитељи "дечијег инвестиционог објекта", понашали у духу оне народне: "Карту читај и сељака питај!" 

И м а    л и   к р а ј а ?

И З Б О Р И

Понекад ми се учини да су избори у Србији најомиљенији колективни спорт. Некако, сви се ту осећају као "свој на своме". Ови који би хтели да се докопају власти, или да ту остану, "обећавају куле и градове", а народ (упркос размишљању : "неће, ваљда, поново, да нас превеслају"), верује да ће, овог пута, заиста, бити боље. И тако до следећег изборног циклуса. Претварајаћи читаву Србију, у (како је говорио Душко Радовић) велику чекаоницу. Јер, сви нешто чекају. Политичари да узјашу на владарски трон, а народ да им буде боље.Успут, свако је на неком добитку. Политичари се "очешу" за неке паре које нису под лупом јавности, а народ (скроман како га је Бог дао), добије по неку хемијску, блокче, упаљач...Има и неких странака које су мало дарежљивије, али је, ипак, све то примерено стању у коме се налази држава Србија. То показује да овај народ не тражи превише. Задовољан је и са малим. Уколико му се да на прави начин. И у правом тренутку.
Зато и мислим да је та наша "изборна прича", нешто што нас прати у стопу. Као да све оно што политичари раде, раде само због избора. Да би имали чиме да се похвале, како би их изабрали још једном. И још једном...Тако да изгледа да нови изборни циклус креће од оног тренутка када је претходни завршен. И сви уживају у томе. Они који су преузели власт, пуни самопоуздања, нуде себе и своје странке на "проверу", док они који су на изборима лоше прошли, сматрају да су гласачи били преварени и да нови избори треба то да покажу.
Зато се и стиче утисак да садашња владајућа већина, на републичком нивоу, већ од првог дана (осим што је више времена провела у објашњавању шта они претходни нису урадили, него шта су они сами учинили или променили), организују својеврсну предизборну кампању. Која се, како је време пролазило, све више захуктавала. И ових дана достиже кулминацију. Као да ће избори, сваког часа бити расписани. За њих су, по дифолту, што би рекао Председник свих грађана, сви из опозиције (у нади да ће овог пута бити боље среће, а народ дарежљивији према њима). За изборе су и урсовци (који су, по старом добром обичају, прво били у власти па више нису, али јој се поново надају), као и напредњаци. За разлику од њих, социјалисти мисле да "Србија има много других обавеза", те да не треба губити време на изборе. Али, "ако треба" и ако је то "у интересу грађана и Србије", они се не боје.
Мени је у свим тим причама "за и против" избора најзанимљивија она која се одвија у табору најзначајније чланице владајуће коалиције. Имајући у виду да су у напредњачким редовима, како изгледа на први поглед, сви за изборе (укључујући и Председника свих грађана), осим онога који се, истини за вољу, једини и пита - Првог потпредседника Владе. Мада, не могу да се отмем утиску да се и ту ради о маркетингу, по систему да сви они који о томе не одлучују траже да се "иде на изборе", док се онај, који се за све пита, као нешто нећка. Тако да ће, како год да одлучи, одлука бити исправна. Ако послуша оне који траже изборе, биће да је то учињено због демократичности, а уколико до тога не дође, они који су изборе тражили, знаће да пронађу оправдање за свог вођу. Јер вођа увек види више но остали. Како то каже и Владика Данило у Његошевом "Горском вијенцу": Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом. Прича о републичким изборима, посебно се захуктала оног тренутка када је председник републичког парламента (умислио да је) одлучио да распише изборе у Београду. Е сад, треба расчивијати како је, уопште, дошло до тога да се организују избори у Београду. А по мом скромном суду, потпуно беспотребно. Међутим, пошто владајућа гарнитура (читај: напредњаци) није успела да "прекомпонује" власт у Београду, како би личила на ону са републичког нивоа, прибегли су увеђењу "привремених мера". Пошто је "дете рођено, треба га љуљати". Што значи да је било логично да ће бити и ванредних избора у Београду. Јер, ванредно стање, на сву срећу, чак и кад су напредњаци у питању, не може да траје вечно.
Међутим, парламентарни избори, нису, нужно, повезани са изборима у Београду. Да није једног великог "али". А то "али" је, ипак, у најдиректнијој вези са изборима у главном граду. При томе, не мислим на ону неутемељену причу о томе како "у главном граду живи једна трећина бирача Србије". Па, као, "кад већ кољемо вола", ајд да "искористимо сво месо".
Постоји много директнија веза између избора у Београду и парламентарних избора. А то је чињеница која је добро позната и Првом потпредседнику, али и свима који у СНС мисле да могу да о нечему одлучују. Јер, упркос чињеници да се на наредним изборима у главном граду грађани неће изјашњавати о градоначелнику, јасно је да гласачи неће баш полудети од среће гласајући за "неки тим". Упркос "бала на води", којим је громогласно, најављен пројекат "Београд на води". То просто не иде тако. Овај је народ научио да има лидере. Вође којима верује. Дакле, све странке које "држе до себе", промовисаће своје кандидате за место првог човека у Београду. Мада су се већ појавила нека имена, још је рано коментарисати потенцијалне кандидате. Ипак, оно што се за сада зна је да ће урсовски кандидат бити Сузана Грубјешић, социјалисти ће кандидовати актуелног министра саобраћаја и бившег председника Скупштине Београда, Александра Антића, а напредњаци, највероватније Синишу Малог, актуелног председника Привременог органа у Београду. И ту долазимо до чињенице која, најдиректније, повезује парламентарне изборе и изборе у главном граду. Поготову, након онога што се издешавало на седници Главног одбора демократа у Новом Саду, на Крстовдан, лета господњег, 2014. Јер, да је којим случајем, у Новом Саду, победила опција Бориса Тадића, очигледно је да би напредњаци, по питању Београда имали бригу мање. Пошто би се, како то изгледа, са бившим председником Србије и Демократске странке, некако договорили о политичкој сарадњи. А у том "пакету" би се нашао и будући градоначелник Београда. У том случају и Мали би био довољно велики. Овако, пошто ће демократски кандидат за градоначелника Београда бити Драган Ђилас, јасно је да Мали мора да добије подршку "и са мора и из ваздуха и са копна". А то значи да је, готово извесно, да ће догађај у Новом Саду натерати господара Србије и напредњака да, лакше, "преломи" по питању парламентарних избора. Пошто једино тако, може да се нађе на изборној листи "лицем у лице" против Драгана Ђиласа. Упркос чињеници да ће "господар Вучић" бити на "републичкој" а Ђилас на "локалној, београдској" листи. По свему судећи, једино тако је могуће водити "битку за Београд". И, по размишљању напредњака, добити "битку за Београд". Поготову ако се зна да "битка за Београд" није само то. У игри је много већи улог. Јер, ако се "битка за Београд" изгуби, како објаснити "широком народним масама" због чега је "рушен" Београд. Односно, због чега се "џаба кречило".
Тако испада да ће, ако, 16. марта, и буде избора у читавој Србији, они бити у сенци оних београдских. Односно да је Србија ван Београда, тако мало важна. Са тог аспекта треба посматрати и чињеницу да су, са изборима у Београду, за 16. март, ове године, расписани и ванредни избори у општини Пећинци, као и редовни избори у Неготину.
Дакле, за неколико дана, тачније, 29. јануара, и општину Неготин ће, званично, захватити изборна грозница, која треба да кулминира 16. марта, када ће се одржати редовни локални избори у главном граду Неготинске Крајине. А то значи да су, овогодишње, изборне игре тек почеле.

Наставиће се...