З А С Т А В А

Далека, али, како то имамо обичај да кажемо, "нама блиска и пријатељска" држава Норвешка, честа је тема српских медија. Углавном оних који се све мање баве озбиљним новинарством а све више сензацијама. А таквих је све више. Разлоге због којих је Норвешка (поготову у последње време), код нас медијска тема, треба пронаћи управо у тим и таквим медијима, који је описују као државу благостања. И као потенцијални Елдорадо за армију наших незапослених, углавном младих, људи. Е сад, свако ко је био те среће да оде у ову скандинавску државу, ту констатацију не може да негира. Јер Норвешка заиста јесте држава благостања. Али, се ова држава не може описивати једнодимензионално и (само) на тај "материјалистички" начин. Нити се све може посматрати кроз исту призму. Нити се може о овој богатој земљи севера говорити кроз неке уопштене примере. Имајући у виду да је Норвешка много више од тога. Као и да Норвежанима, то што имају, није "пало са неба". И да су јако свесни чињенице да њихово богатство потиче од природних ресурса, који не могу трајати бесконачно. Али и да цене њихових производа зависе од ситуације на светском тржишту. На коме има колебања. Као што је то тренутно случај. Стиче се утисак да је сваки Норвежанин тога дубоко свестан. Али, то им не смета да живе опуштено и да уживају у сваком дану. Поготову ако је сунчан. Мада им ни киша не смета. Јер, како се код њих каже: "Нема лошег времена, има само неадекватне гардеробе".
Без обзира колико то чудно изгледало, Србија има много више заједничког са Норвешком (државом са највишим стандардом у
Европи, а можда и шире), него са било којом од 28 чланица Европске уније. Бар тако изгледа тренутно. Јер, ни Србија ни Норвешка (или Краљевина Норвешка, какав је службени назив ове скандинавске државе), нису чланице Европске уније. И то је та огромна сличност. Након које почињу огромне разлике.
Дакле, Норвешка (уставна, парламентарна монархија) није чланица ЕУ, али јесте чланица НАТО. Још од 1949. године. (Тренутно, бивши норвешки премијер, Јенс Столтенберг, обавља функцију Генералног секретара ове војне алијансе. Он је недавно, у Подгорици, ако се не варам, као први функционер овог савеза изразио жаљење због цивилних жтава током НАТО бомбардовања СРЈ.) А то, како се чини, многи у Србији мешају.

Фото: Ж. Р. Драгишић

И без обзира што није чланица ЕУ, има отворен позив, стар више од две деценије, да то постане. Међутим, Норвежани неће у Унију. Што су и потврдили на референдуму 1994. године. Они, како би рекао наш Ђоле, "певају свој блуз, без намере битне". Управо та чињеница учврстила ме је у уверењу да, евентуални (за сада неизвестан) улазак Србије у Европску унију, није у директној вези са просперитетом и напретком. Поготову ако део "европске заједнице" постанемо политичком вољом моћника (као што се то десило нашим суседима Бугарима и Румунима). Но, као што сам то већ констатовао, нема потребе о Норвешкој писати као о земљи благостања. Јер, она то свакако јесте. Више од тога, мене импресионира њена "нормалност". Која се огледа у чињеници да је Норвешка подређена човеку. Али, не једном, као што је то случај са Србијом, већ сваком њеном грађанину. То је посебна вредност ове државе и то се примећује на сваком кораку. Ипак, ово је тема која изискује много дубљу и озбиљнију анализу, а овај текст нема таквих претензија. Са друге стране, мада то може зазвучати површно, закључке сам доносио на основу неких детаља који су на мене оставили веома јак утисак. Вероватно из разлога што сам, можда и несвесно, те појаве поредио са ситуацијом у Србији.

Фото: Ж. Р. драгишић

Најпре, мислим да још једном треба подсетити да је Норвешка краљевина. А Србија није. И поред тога што на норвешкој застави (као једном од два најзначајнија државна симбола) нема ничега што би на ту чињеницу указивало. А на српској има. Истини за вољу, краљевска круна се налази и на застави, братске, Црне Горе, а уколико избор проширимо и на грбове, у ову групу спадају још и Русија, Мађарска, Грузија, Бугарска и Република Српска. Али, то није оправдање. Већ указује на неку врсту неозбиљности држава које нису имале снаге да се, у потпуности, врате "на старо". Или, боље речено, говоре о томе да политичке групације, због популизма и политикантства, нису желеле да се одрекну одређеног броја гласова, због чега је направљен компромис у жељи да "сви вуци буду сити, а све овце на броју".
Ако занемаримо ујдурму са српском заставом која лако може да заведе да смо, поново, постали краљевина, вратићемо се на почетак. Односно, покушај поређења са државом која је, заиста, краљевина. Јер, Норвешка то јесте.

Фото: Ж. Р. Драгишић

А у тој и таквој држави, застава (чији данашњи изглед датира  од далеке 1898. године, а са прекидима, чак од 1821. године), је, заиста, државно обележје. И то се види на сваком кораку. Јер је потпуно нормално да свака кућа у Норвешкој, у свом дворишту, има јарбол за заставу. Као и што сваки стан, на тераси има предвиђено место за постављање заставе, која је саставни део купљеног стана. Према тамошњем Закону о застави, прецизирани су услови под којима се ово државно обележје може истакнути (чак и када је рођендан некоме од укућана), али и обавеза њеног истицања током државних празника. Посебно, Дана државности (Дана уставности), који се обележава 17. маја. Празника због којег сам пожелео да управо у том периоду, будем у Норвешкој. И нисам се покајао. Јер, бити 17. маја у Норвешкој значи видети на делу однос грађана према једном од два најзначајнија државна обележја. Које поједнако поштују и цене и они "лево" и они "десно", као и они "у центру". И они који су, по убеђењу левичари и они који су монархисти. Тог дана је застава најзначајније државно обележје и налази се на реверима и у рукама раздраганих људи, као и на свим зградама и државним институцијама. Тог дана је норвешка застава најлепша улична декорација.
И ту се, неминовно, намеће поређење са ситуацијом у Србији. У којој су грађани, као и по многим другим питањима, дубоко подељени. А о односу према нашој државној застави, можда најбоље говори податак да је, вероватно, једини масовни скуп где се ово државно обележје користи - свадба. Или неки спортски догађај. Углавном у иностранству. Управо због те подељености, многи грађани Србије, нашу садашњу заставу не доживљавају као своју. Једнима смета круна, други би да се "врати" петокрака, а трећи би да на њој не буде никаквог обележја.
Најгоре од свега је што ни сама држава (оличена у државним институцијама и фирмама) не води рачуна о застави као једном од најзначајнијих државних обележја. Па често имамо прилику да видимо како наша државна застава, као каква крпа, отрцана и упрљана, виси са неког јарбола. Као што је то, недавно, забележено на згради Железничке станице у главном граду. Или, на једном граничном прелазу, поред кога свакодневно пролазим. Таквих примера је много и они говоре управо о односу ове државе према својим обележјима, упркос податку да су казне за овакве прекршаје (предвиђене Законом)  поприлично високе.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Осим значаја државног обележја, мој боравак у Норвешкој, током обележавања Дана државности, био је прилика да, "из прве руке", добијем информацију на који начин се најзначајнији државни празник обележава у овој далекој, скандинавској, држави. Од југа до севера. У сваком граду, али и у сваком селу.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Најпре, јасно је да Норвежани (али и они који то нису, а живе у овој држави), тај празник доживљавају као прилику за забаву и уживање. Славље се организује по кућама, али су, тог дана и кафане препуне. Ипак, највише људи је на улицама. Без обзира какве су временске прилике.

Фото: Ж. Р. Драгишић

("Нема лошег времена, има само неадекватне гардеробе".) И тако је у читавој Норвешкој. Од најмањег села до највећег (и главног) града Осла. Тај улични хепенинг се организује у главној градској (или сеоској) улици, по принципу свечане поворке (у којој учествују представници институција, школа, удружења, музичких оркестара...али и сви који то желе), која се креће ка "зборном месту", које је обично главни градски или сеоски трг. (Посебно место заузимају матуранти средњих школа, који су и највеселији део поворке, али који нису "накинђурени" као у Србији, већ имају неку врсту "униформе", налик радничком комбинезону, али црвене боје и са јасним националним ознакама.) У главном граду (Ослу), поворка се креће главном пешачком улицом (улица Карла Јохана), према Краљевском двору, где се шетња и завршава и где чланови краљевске породице поздрављају грађане.

Фото: Ж. Р. Драгишић

О "различитости" у односу на Србију, говори и податак да је актуелна премијерка Норвешке, Ерна Солберг, овогодишњи, Дан државности прославила са својим суграђанима у Бергену
(граду у коме је рођена и у коме је живела до избора за премијерку и где проводи сваки слободан тренутак), другом по величини граду у Норвешкој и некадашњој престоници ове скандинавске државе. Огрнута кишном кабаницом, премијерка је (без посебног и видљивог обезбеђења) била у поворци која се кретала улицама Бергена. А национална телевизија о томе је (без помпе и посебне "драматургије") известила током једног од укључења и јављања репортера из свих крајева Норвешке.

Фото: Ж. Р. Драгишић

А кад је већ о телевизијском извештавању реч, тамошња државна телевизија (NRK), има значајну улогу у обележавању Дана државности. Које се огледа у томе да се њихови новинари и дописници, током читавог дана, јављају из огромног броја градова и села (од севера до југа), извештавајући како се и на који начин у тим местима прославља најзначајнији државни празник. Наравно, у директном телевизијском преносу, гледаоци могу да сазнају шта се догађа на улицама највећих градова, али и у многим другим државама у којима живе Норвежани.
А то је само један од примера који говори о томе да Норвешка живи свој живот и ван Осла. При чему је прослава Дана државности само "пресликано" стање ствари током осталих дана у години.