Л У С Т Р А Ц И Ј А

Многа обећања која су громко најављивана (од стране представника младе српске демократије), оне, сада већ, прилично давне, двехиљадите године, по свему судећи, никада неће бити испуњена. У овој деценији (и нешто више), владавине (увек младе) српске демократије, постало је потпуно јасно да тако хетерогена владајућа гарнитура није ни могла другачије. А у међувремену, на српској политичкој сцени, "дигле су главе" и неке старе странке, које су обнародовале промену свог дотадашњег политичког курса, мада су (да ли некоме треба цртати?), промениле само "фасаду". Упркос чињеници да је то "ново рухо" било потребно и "старима" и "новима", то  је додатно закомпликовало ситуацију.

А могло је да буде и другачије. Да се представници, тадашње, (вечно младе) српске демократије нису понашали по принципу: "узети песак раширених прстију ". Не спорећи ни једног тренутка да је у деценији за нама било и доста урађеног (и доброг и лошег!), подугачак је и списак онога што (вечно млада) српска демократија, упркос обећањима, није ни покушала да реализује. Ризикујући да будем исувише личан, на врху тог списка, свакако бих сврстао и лустрацију. А да ли се ико још сећа лустрације ? Стицајем околности, ја се још увек сећам. Али сам (морам да признам), почео да заборављам на значај овог процеса. Међутим, предизборне активности неких странака, убедиле су ме да о лустрацији треба размишљати стално. У жељи да у том размишљању не будем усамљен, предлажем заједничко "википедијско" потсећање на значење појма лустрација:

"Лустрација (латински : lustratio) представља поступак утврђивања одговорности за кршење људских права грађана од стране лица на јавниим функцијама и мере спречавања учествовања тих лица у бављењу државним и јавним пословима.

Лустрација (лустра) као друштвени обичај потиче из времена старог Рима и претстављала је церемонију „прочишћења”, ослобађања људи и предмета од “зла”. Церемонија “ прочишћења” се одвијала кроз религиозни обред, кружну процесију, коју је пратила ритуална музика, игра и песма, око особе или предмета који се “очишћује ”. У процесији су учествовале личности од угледа.

Након Другог светског рата у многим земљама (Немачка, Француска, Аустрија, Шпанија, Италија, Португалија , Јапан...) спроведене су мере уклањања и забране учествовања компромитованих људи, политичара и званичника у јавним, државним пословима и службама (денацификација).

Лустрација постаје актуелна и у посткомунистичком периоду. Законе о лустрацији донели су многе постсоцијалистичке државе: Чешка и Словачка, Пољска, Бугарска, Мађарска, Литванија, Румунија, Албанија, Летонија."

У наше животе, лустрација је, силовито ушла двехиљадите. Тада је тај тајанствени израз многима уливао страх у кости. Поготово представницима старог, "Милошевићевог" режима. Јер су тај израз многи тумачили и као реваншизам. Међутим, по систему "тресла се гора, родио се миш", и у овом случају све је отишло у заборав.

Нема неке користи ни од тога што је, уз велика обећања, у јуну 2003. године, изгласан и одговарајући закон, који се, званично, зове Закон о одговорности за кршење људских права, а незванично, Закон о лустрацији. Оно што је најгоре, важност овог закона је десет година. Дакле, ако не буде продужен његов рок важења, овај закон ће, за мање од годину дана, постати хрпа безвредног папира, иза кога стоји много потрошеног времена. Како оних који су радили на том закону тако и онох који су га усвојили.

А по свему судећи, то је његова судбина. Јер, овог закона и великих очекивања које је он нудио сада се још само сећају две странке : Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ) и Српски покрет обнове (СПО). Истини за вољу, његова копија се може наћи и на званичном сајту Либерално демократске партије (ЛДП), али је она све блеђа.

Ако се има у виду политички утицај ових странака, јасно је због чега до сада није учињен значајнији помак у примени Закона о лустрацији. Неке друге странке, које имају далеко јачи политички утицај изабрале су ћутање, док су неке, убрзо након доношења закона, јасно показале шта о њему мисле. 

Сасвим је извесно да ни у времену пред нама неће доћи ни до каквог помака у примени Закона о лустрацији. А по свему судећи неће бити ни политичке већине која би се побринула о продужењу важности овог закона. О томе да ли ће и када, поново, бити прилике да се макар изгласа неки такав или сличан закон, мислим да нема смисла ни нагађати.

У Србији је све могуће. Али и ништа није могуће.