понедељак, 01. јул 2013.

Д О С И Т Е Ј Е В А


Мада не могу баш сасвим бити сигуран, чини ми се да свака варош у Србији има улицу која носи име нашег просветитеља и реформатора Доситеја Обрадовића. У случају Неготина (који, на сву срећу, у томе није изузетак), ова улица се налази у централном градском језгру, чији је почетак на излазу из градског парка, а име јој је, сасвим једноставно: Доситејева. Али, имајући у виду да Неготин има и "свог" Доситеја, поставља се и (оправдано) питање на ког Доситеја су мислили они који су доносили одлуку да овој улици надену име!? Јер, не треба занемарити да и овај "неготински" Доситеј (Новаковић) има довољно заслуга које би га, оправдано, "кандидовале" да његово име понесе назив једне од значајнијих улица главног града Неготинске Крајине. О томе сведочи и податак да је група паметних људи, својевремено, одлучила да градска библиотека добије управо име овог тимочког епископа који је сахрањен у крипти старе неготинске цркве.
Упркос недоумице са почетка текста, или загонетке ко је Доситеј чије име носи неготинска улица о којој пишем, морам да констатујем да је она само реторичка. У овом случају, са сигурношћу могу да устврдим да нема двојбе. И то из, бар, два разлога. Али, о њима нећу да елаборирам на овом месту, већ ћу само констатовати (а то је нешто треће), да су Неготинци (као и у случају Ђорђа Станојевића, али и многих других чувених Крајинаца), за чувење Доситеја Новаковића сазнали тек након што је група људи тај податак (готво) "прогурала" у свест житеља неготинске чаршије. Да не буде забуне, подвлачим још једном, да је онај мали број људи којима је тај податак био познат, ипак, и пре свега, мањина.
А на непостављено питање због чега баш сада пишем о овој неготинској улици, или о нашем просветитељу Доситеју Обрадовићу, без имало дилеме одговарам да су разлози (као и код већине оних који се баве писањем), готово сасвим лични. Јер сам, донедавно, упркос чињеници да у Неготину живим више од 32 године, кроз Доситејеву улицу прошао свега неколико пута. И то, углавном, колима. Дакле, без могућности да било шта запазим. А ради се о једној од најпознатијих неготинских улица. Која, на неки начин, представља и главну улицу дела града који се зове Брегалница. А за то постоји и формално оправдање. Јер је, пре више од шест година, у овој улици, почела да функционише Месна заједница Брегалница. Оно што би данас, са ове временске дистанце,  било сврсисходно је доћи до одговора на неминовно питање: шта је резултат, односно, колико је тога реализовано од онога што је, у то време, био само план? А одговор је веома једноставан : мало или нимало.
Међутим, није ми намера да на овом месту евалуирам учинке неколико претходних општинских гарнитура (од када је формирана Месна заједница у неготинској Брегалници), већ сам овај детаљ поменуо онако узгред, имајући у виду да сам о томе извештавао за један дневни лист који више не постоји.
Али, да се вратим на Доситејеву.
Морам да признам да ме, примарна асоцијација, када поменем име ове улице, води до Балашевићевих стихова (и музике!), чувене баладе "Не волим јануар". Претпостављам да у томе нисам једини. Понекад се мало постидим тога, али је то чињеница. Јер, ова улица има свој живот и своје житеље који, вероватно, не могу да стану у оквир песме "панонског морнара". А они, житељи ове улице (упркос чињеници да им је структура - социјална, образовна, културолошка и ина - као и у многим другим деловима вароши, битно измењена), имају неки свој живот и неке своје навике, које, полако нестају. Мада се тај "дух" још осећа онако у "траговима". Мени, вероватно због носталгије и неким посебним жалом за прохујалим временима, симпатично делују госпође које, у рано недељно јутро, још у кућној хаљини и папучама, одлазе до "дућана" (не до маркета), да обаве куповину преосталих ситница за недељни ручак. А да у повратку, онако с ногу, сврате до прве или друге комшинице е да би провериле да ли је "онај рецепт од јуче", потпун или му фали још неки састојак. У тих неколико минута, увек се некако смести и оно строго поверљиво: "...да ли си чула...?", или за: "...направила сам само три тегле слатког од јагода, скупе су биле ове године...", као и: "...попила сам од јутрос већ две, али ајде да ти правим друштво...". Уз столетну липу, у једном једнако толико старом дворишту у мом комшилуку, која је, још колико до јуче ширила мирис готово читавом Доситејевом улицом, па и (што да не!) лавеж паса који ревносно чувају поверена им дворишта, претпостављам да није ни потребно много више детаља да би се они средовечни вратили у детињство а они нешто млађи стекли идиличну слику живота, којим се некада живело у већини вароши у Србији.
Међутим, морам да признам да је она друга асоцијација у вези са Доситејевом улицом, ових дана много доминантнија, а односи се на образовни системом ове државе. А све то, на жалост, није због чињенице да у Доситејевој улици у Неготину живи двоје познатих професора српског језика који су описменили (и више од тога!) многе генерације. Већ због Обрадовића (али не Доситеја!), који је, како ми се чини, умислио да је, ни мање ни више, него сам Доситеј. Упркос чињеници да то није, јер се зове Жарко и министар је просвете ове државе.Чију оставку ових дана траже многи који су на прави начин препознали колико је урушено образовање ове државе. И то нема никакве везе са тиме да ли је (или није), поменути министар  крив за крађу тестова за "малу матуру". А он никако да схвати шта је разлика између кривице и одговорности. Можда ће одлука о одласку министра бити донета у склопу већ најављене реконструкције Владе, односно "прекомпоновања" на високом нивоу?! А на тај начин у овој држави никада неће да проради систем, да заживе институције. Јер, оно што нам се сада нуди је популизам  "државног врха", који, свако мало, обећава да ће функције обављати најбољи а не партијски кадрови. А колико је то далеко од реалности у држави Србији (и у Београду и у Србији ван Београда), говори пресек стања кадрова управо у министарству просвете.Да ли су и они допринели том моралном суноврату, о коме говори директор Математичке гимназије, школе са највише медаља у Србији? На то питање свако нека себи да одговор.

4 коментара:

  1. Анониман01. јул 2013. 22:37

    Pravi primer kako jedna lokalna tema moze da bude i globalna, odnosno kako jedna globalna tema moze da bude lokalna. Treba samo znati...

    ОдговориИзбриши
  2. Анониман02. јул 2013. 11:26

    Očigledno je da nećemo dugo čekati na Obradovićevu smenu (pošto neće da da ostavku). Ali, teško da ćemo biti u boljoj situaciji, pošto će idolopoklonstvo i dalje biti glavna odrednica u našoj vlasti. I jačanje kulta ličnosti. A već imamo dovoljno iskustva kuda to vodi. Pravi primer za to je današnja izjava ministarke energetike : "Jer, ako jedan (Aleksandar) Vučić može da dolazi prvi na posao i da poslednji odlazi sa posla, da kompletan svoj život podredi promenama koje smo obećali, onda mislim da to moraju da urade svi. I ako se isti taj Vučić bori protiv kriminala i korupcije, onda svaki ministar, državni sekretar, pomoćnik dirtektor javnog preduzeća mora takodje da se bori", rekla je Mihajlović.

    ОдговориИзбриши
  3. Анониман02. јул 2013. 12:40

    Mozda niste tako planirali, ali sudeci po danasnjem protestu naučnih radnika, izuzetno ste aktuelni :
    Veoma su zanimljivi i transparentni koje okupljeni nose, jer na kreativan način opisuju zahteve protestanata i stanje u srpskoj nauci:

    "Dositej, a ne Žarko!"
    "2+2=3, jer za više nemamo!"
    "Nauka nije luksuz, nauka je izlaz!"
    "E=mc^1.9, jer ya više nemamo!"
    "Smena, a ne ostavka!"
    "Mislim - dakle ne postojim!"

    ОдговориИзбриши
  4. Treba više ovakvih priča. Za svaku ulicu u našoj maloj varošici.

    ОдговориИзбриши