Р А М О Н Д А

И није нам требало тако много времена. Навикосмо се ми на овај нови државни празник, а славимо га тек другу годину. Вероватно и то говори да се, од свих новотарија, најлакше навикнемо на неки нови државни празник. Мени лично, прослава 11. новембра, ни ове, као ни претходне године, није никаква новина. Из личних разлога славим тај датум већ 36 година. Али, за велики број држављана Србије то је нешто ново. Тај датум (11. новембар), ушао је у њихове животе изненада. Онако, с неба па у ребра. Али, имајући у виду да је тај датум проглашен за нерадани дан (што је ове године обезбедило продужени викенд), нико није нешто нарочито ни постављао питања "који је сад па то празник"?
Међутим, они који нису те среће да раде у фирмама које су у "директној вези са државом", више је него очигледно да су и овај дан провели радно, односно, као и до сада. Због тога ми се и чини да би држава Србија, морала јасно да се одреди према својим државним празницима. Односно, држава Србија, преко својих представника, мора јасно да саопшти грађанима на који начин треба да славе државни празник. Као и да ли "радно" прослављање државних празника значи непоштовање државе? Или, такви треба да буду додатно стимулисани?
У сваком случају, пошто се медији нису баш превише потрудили да нам, благовремено, објасне шта данас славимо и због чега славимо, мислим да није наодмет подсетити како је овај празник "у минут до дванаест", прошле године, закуцао на наша врата.
"На иницијативу Кабинета председника Републике, у сарадњи са Министарством рада,

запошљавања и социјалне политике, Влада је на седници 2. новембра 2012. године усвојила закључак којим се препоручује да се новоустановљени државни празник - Дан примирја у Првом светском рату (11. новембар) - обележи на видљив и упечатљив начин. Као ликовно решење за амблем који се носи у седмици пре Дана примирја и на сам дан празника прихваћен је цвет Наталијина рамонда (Ramonda nathaliae), са позадином у бојама Медаље за спомен на повлачење српске војске преко Албаније - Албанска споменице. Наталијина рамонда је биљка која расте како у Србији, углавном на истоку, тако и на планини Ниџе, чији је највиши врх Кајмакчалан. Њена симболика је вишеструка, како због станишта, тако и због имена - цвет назван по краљици Наталији Обреновић, познат је и као цвет феникс - чак и када се потпуно осуши, ако се залије, Наталијина рамонда може оживети, што указује на васкрс српске државе из пепела после Првог светског рата. Закључком се препоручује члановима Владе, функционерима и запосленима у државним органима, запосленима у јавним службама, ученицима, студентима, спортистима, као и јавним и медијским личностима

да, у седмици пре Дана примирја, на видном делу гардеробе носе наведени амблем." 
Истини за вољу, треба рећи да је свему овоме претходила одлука републичког Парламента, крајем 2011. године (дакле, у време претходне владајуће већине), изгласавањем Закона о државним празницима, када је Дан примирја, практично, враћен у календар најважнијих догађаја Србије. И то са разлогом. У прилог томе говоре и подаци који следе.
У железничком вагону у Компјењу, код Париза, 11. новембра 1918. Немачка је капитулирала и потписала примирје са силама Антанте. На Западу се од 1919. године овај датум обележава као "Дан сећања", а Србија га од прошле године слави као државни празник -"Дан примирја". Српска застава враћена је међу победничке у железнички вагон у Компјењу тек 2009. године, јер државе Антанте нису дозвољавале да се ту истакне југословенска, а нарочито не комунистичка застава с петокраком, пошто су победници у Великом рату били Срби. Међутим, показало се да је и мир био погубан за Србију која је у тадашњем ратном вихору, према неким подацима, изгубила око 26 одсто становништва и половину радно способних мушкараца. А од 707.000 мобилисаних војника вратило око 160.000. Од тифуса који је харао оболело је око милион становника и највећи број је умро.
И поред бројки које сам навео у претходном пасусу текста, морам да признам да, када је реч о званичним подацима у вези са жртвама државе Србије у Првом светском рату, без обзира што је од његовог завршетка прошло 95 година, то је још увек непознаница. Претпостављам да те недоумице неће разрешити ни данашњи, ауторски, текст Председника свих грађана, који је објавила Политика. Напротив, мислим да смо, осим сазнања да је Председник свих грађана и писац и историчар, добили нове податке са којима ће, они историчари којима је то струка, у наредном периоду поприлично полемисати.
А оно што је сасвим извесно је податак да је, у наше животе, од прошле године, уз Дан

примирја,  ушла и рамонда. Истини за вољу, то је учињено на индиректан, а не на директан начин. Преко наших посредника. Рамонду смо могли да видимо на реверима Председника свих грађана, премијера и некимх министара, али и на реверима новинара и водитеља телевизијских емисија. Мада је, прошле године, обећано да ће, ове године рамонда бити дељена и широким народним масама, изгледа да се то није догодило. Или ја не спадам у категорију "широких народних маса", или се нисам кретао тим стазама где је овај симбол данашњег празника дељен. У сваком случају, изгледа да је и ове године (сада вероватно због штедње), што се тиче украса на реверу, народ остао кратких рукава. Осим тога, како изгледа, ту још многе ствари нису баш јасно дефинисане. Јер, како прошле, тако и ове године, ја нисам нешто приметио да се Први потпредседник појавио у јавности са овим украсом на реверу (ако ме, са закашњењем, не демантује његово гостовање у Утиску недеље, који је, само за ову прилику, премештен у уторак). Осим тога, приметио сам да су и ове године, сви званичници (укључујући и Председника свих грађана), своју рамонду, носили на левој страни, док је председник Владе носио на десној. Због чега је то тако, остала је мала тајна. Једини разлог који би ми изгледао разложан је премијерова значка коју, стално, носи на левој страни. Али, то би само био разлог више због чега би било потребно изгласати посебну Уредбу о томе где и како ће се носити рамонда. А да до тада треба сачекати са њеном масовном употребом.

БИТКА ЗА КОСОВО

Очигледно је да ће још много воде протећи и Ибром и Ситницом и Лабом и Бистрицом и Белим Дримом и Биначком Моравом и другим знаним и незнамим рекама Косова (и Метохије), пре но што држава Србија, јасно, дефинише политику у вези са својом јужном покрајином. И док Србија лута (а то стање се сада већ мери деценијама), Косово (и Метохија), полако али сигурно, за своју "ствар" придобија све већи број присталица - до сада je, укупно, 106 држава (укључујући и Либију, која је то учинила крајем октобра), признало Косово (без помињања Метохије), као независну и суверену државу. И то је чињеница коју, како изгледа, у Србији, многи занемарују. А било би добро да се, управо у Београду, направи јасна стратегија стварног и могућег за Косово (и Метохију). А то стварно и могуће, свакако није оно што би желео, углавном, сваки политичар и, скоро,  већина Срба, упркос чињеници да - према једном истраживању - више од две трећине грађана Србије никада није ни крочила ногом на територију Косова (и Метохије).

То стварно и могуће, треба и мора да буде максимална заштита права грађана Косова (и Метохије), пре свега српске националности (јер ми се чини да о оним другима - укључујући и Албанце - има ко да брине), заштиту споменика културе и цркава и манастира који припадају Српској православној цркви. Наравно, ту спада и заштита приватне и друге својине, али и заштита гробова оних који су на Косову (и Метохији), током претходних векова, сахрањени. (Да ли је нормално да, у 21. веку, само косовски Срби не могу у миру и достојанствено да запале свеће на гробовима својих мртвих?).

Ту спада и право грађана Косова (и Метохије), српске националности, да раде и живе од свог

рада. А ако раде и живе од свог рада, онда је недопустиво да их, ма ко, па био он и Први потпредседник  уцењује, промовишући само једну од преко тридесет „српских листа“ на локалним косовским изборима: "Не може држава бити добра само кад исплаћује плате и пензије, а лоша ако замоли да се изађе на изборе, како бисте добили и међународну верификацију, то јест потврду за постојање Заједнице српских општина", поручио је Вучић на завршном скупу Грађанске иницијативе "Српска" у Грачаници. Јер уколико грађани Косова (и Метохије) примају плате и пензије, надам се да је то сасвим легално и утемељено на законима, а не због тога да би држава Србија на КиМ имала "плаћене Србе". Ако је то тако, онда те људе не треба уцењивати, а уколико није, онда нешто треба из корена променити. Осим тога, претпостављам да је интерес државе Србије био да што већи број косовских Срба изађе на овогодишње локалне изборе, а не да их дели на оне које подржава садашња Влада и оне који „нису по њеној вољи“ (односно, вољи појединих странака). Не може бити подобних и неподобних грађана. Па чак они били и за бојкот избора. Јер је бојкот, сасвим легитиман вид политичке борбе. А што, уједно, значи да држава Србија, очигледно, није довољно „припремила“ Србе на Косову (и Метохији) за ове изборе, па се поставља питање какав је учинак остварио министар Вулин (Че Гевара), коме је то био посао а не да игра жмурке са Тачијевом полицијом. Такође, непримерено је, било које грађане Косова (и Метохије), називати „Тачијевим Србима“. Заборављајући да српски премијер и Први потпредседник, свако мало, у Бриселу, састанче са тим истим и „мрским“ Тачијем. Један од тих састанака, планиран је за сутра. Где ће покушати да Ештонову, а поготову Тачија да убеде у неопходност поништења избора и то на северу Косова и Метохије!?

Зато би било добро да, држава Србија, престане да води политику која, најблаже речено, има два колосека. Један је онај према свету, а други је за домаће потребе. И док на оном колосеку према свету, већ дуже време, власти праве разноразне уступке (углавном брзоплете и неретко под притисцима), на оном колосеку „за домаћу употребу“, Косово (све чешће без Метохије), тврдокорно, дефинишемо као саставни део територије Србије (како пише и у Уставу). Мада је већ и врапцима јасно да се питање Косова (и Метохије), одавно не решева ни у Београду ни у Приштини, већ у главном граду Европске уније.

При чему треба имати у виду да се политика не води срецем, већ главом. Ако је могуће хладном. Што нама често, није полазило за руком. Да јесте, вероватно не би ни било чувене реченице „Нико не сме да вас бије“. Нити би обележавање 600 година од Боја на Косову служило за промоцију претендента на титулу „Вожда сербског“. Као што, вероватно, не би било ни, десет година касније, бомби које су наши „Нато пријатељи“ бацали по Србији. А велико је питање да ли би, још петнаестак година наког тога, било потребе да Први потпредседник Владе, у ноћи локалних избора на Косову (и Метохији), затражи од међународне заједнице да „српска полиција заведе ред“!?

Уосталом, уколико Први потпредседник сматра да Србија има могућности да заведе ред на биралиштима Косова (и Метохије), због чега, најпре, не заведе ред на нашим стадионима, на улицама и, што је још важније, у школама?

Зашто би грађани Косова (и Метохије) били привилеговани па да их српска полиција штити од екстремиста, а да та иста полиција не може да заштити грађане у остатку Србије од сличних екстремиста и насилника? Свих узраста.
Нисмо ли, како се чини, испустили конце из руку? Да ли у уређеној држави треба да се види она слика која је у свет отишла са стадиона Маракана, током 145. „вечитог дербија“? Да ли је то фудбал, или директан пренос насиља? Које нам се, онда, у свим облицима, појављује у школским двориштима и на улицама. Да ли модел понашања са стадиона и „фарми“ постаје доминантни модел понашања међу нашом децом? И куда то онда иде „наша будућност“?

НЕБЕСКА СРБИЈА

Свакако се сећате (бар они који су имали ту "срећу" да проживе "деведесете"), да је овај народ - коме, изгледа, никада није мањкало вођа са вишкум илузија - већ био у прилици да слуша приче о припадању "изабраном народу", односно о "небеској Србији и Небеском   Народу"). Очигледно је да се та прича ( у различитим варијантама) овом народу сервира у одређеним временским размацима, вероватно са намером да би, у таквим околностима, лакше могао да (као гладна риба), прогутао све што му се сервира. А прича о новонасталој фирми "Ер Србија", некако ми личи управо на то. Уз сво уважавање да је (ако ништа друго) начињен покушај да се направи некакав помак у модернизацији авиосаобраћаја ове државе, који је потоњих година проживљавао све оно што и просечан грађанин Србије. Међутим, не могу да се отмем утиску да је управо то искоришћено како би се, поново, лансира нова прича, као "варијанта на тему" оне старе приче о "небеској Србији". Јер се Србија ("Ер Србија"), и буквално, винула на небо. И без обзира што сам свестан чињенице да би овако нешто и много "приземнији" од нас искористили у сврхе маркетинга, све ми се чини да смо се, ипак, мало заиграли и много претерали. Па су тако сви они који су имали довољно времена и жеље да "улазе у ситна цревца" били у прилици да сазнају све могуће и немогуће детаље у вези са нашим "Новаком Ђоковићем". Истини за вољу, ово је мала промена у јавном понашању у земљи Србији у којој, све ми се чини, влада култ смрти. Јер је пажња јавности била усмерена на рађање. Рађање једне компаније. Али се у томе, очигледно претерало, вероватно у жељи да овај догађај послужи за потребе маркетинга једне странке.
"Небеска Србија" је (звучаћу грубо) "скинута са дневног реда" управо вешћу о једној смрти. О смрти једног од најзначајнијих српских новинара који је, упркос контроверзи, обележио неколико претходних деценија, како српског тако и новинарства земаља у окружењу.
Лично сам имао утисак као да је Александар Тијанић, онако директан и без длаке на језику, лупивши шаком о сто, рекао: "Доста бре, претерасте"! А како је, у крајњем случају, и овде реч о људским правима, била би неправда не поменути да је том скидању са дневног реда "небеске Србије" допринела и вест о смрти још једног великана са ових простора. Чини ми се да је данас јавност Србије (бар онај део којој је стало до истинских слобода), са тугом пропратила вест о смрти Срђе Поповића. 
У сваком случају, са небеских висина, морали смо да атерирамо без посебних припрема. Стварност нас је суновратила на земљу, или тачније речено на пругу Београд - Бар, прецизније у Прибој, где радници тамошње фабрике "ФАП", већ данима штрајкују. Забављени сопственим јадом "фаповци" нису услишили жељу Првог потпредседника Владе (и почасног грађанина Лесковца и Лепосавића) да "замрзну" штрајк, након чега би Он пристати да дође и разговара са њима о решењу проблема. И ту се, по ко зна који пут, показује колико је велики проблем са којим је ова држава суочена. Пошто је најјача партија на власти, уместо стварања институција, од једног човека стварала институцију. И сада Он (који се налази у Абу Дабију где разговара о новим инвестиционим захватима наших емиратских пријатеља), мора да размишља како да стигне до Прибоја и убеди раднике да прекину штрајк. Који, очигледно је, производи мањак у каси српске железнице.
Међутим, све ми се чини да су "фаповци" и још неки други који су почели своје протесте или који их најављују само резултат аутистичне политике ове власти која се више од годину дана бавила неким другим стварима. Певајући песмицу о вечитим кривцима. А према том напредњачком акварелу, чак и годину дана након избора, за све је одговорна претходна власт. Истини за вољу, она јесте крива, али за оно што је било у њихово време. А за ово сада, једино може да буде крива ова и ниједна друга власт. Јер, ако купиш неку кућу у виђеном стању, не можеш, годину и по након тога, за стање те куће, кривити претходног власника. Јер увек имаш избора. Рецимо, ниси морао да купиш кућу. Дакле, није нормално да једна власт, годину и по дана након преузимања одговорности за државу Србију и даље употребљава реторику као да је у опозицији. Мада, истини за вољу, уколико је народ спреман да све то прихвати, као нормално, онда не треба ни да чуди кад министарка енергетике, Зорана Михајловић, учествујући у једној забавној емисији, без пардона, каже да, парафразираћу, упркос непопуларним мерама, њима (СНС-у), популарност расте. Тужно, да тужније не може бити. 

А да то није усамљен случај, говори и податак да је, само неколико дана раније, министар економије, Радуловић, говорећи о ономе што очекује ову јадну државу, саопштио да у наредном периоду треба да буде отпуштено 20 хиљада радника. У земљи у којој је ионако већ превише незапослених. И све то без правог одговора и реакције у јавности. Јер, они који мало дуже памте, знају да су овде долазиле и одлазиле владе које су имале разноразне програме, сматрајући да су грађани ове државе заморчићи, на којима су, без консеквенци, могли да врше своје економске и политичке експерименте.
Није мени спорно да су овој држави хитно потребне неке реформе и неке мере. Али, ако су те мере нешто што је добро и потребно и реално, како то да је почетна идеја о опорезовању плата већ од 40 хиљада динара, коју је изнео млађани министар са Јејла, нетрагом нестала? Јер је сасвим разумљиво да би ефекат био далеко већи да је "допринос за препород Србије" био разрезан и на примања која су већа од 40 хиљада, с тим да тај порез буде различит за различите износе плата. И да, наравно, овим "порезом за спас Србије" буду обухваћени сви. Па и пензионери. Они који су са својим примањима у тој категорији. Због чега би од тога били изузети пензионери који примају исто или више од оних који раде? Жели ли то ова влада да заштити своју проверену гласачку машину. Или је влада нашла праву меру за разрезивање "пореза за спас Србије"? Речју, пронашла модел од кога треба "узети", а да се нико не буни, односно, да главно бирачко тело остане нетакнуто. Или, како би рекла министарка енергетике, да "влада доноси непопуларне мере, а да популарност (СНС) расте".

Или то нема никакве везе са мерама. Већ једноставно, ово бирачко тело - како се то показало много пута до сада - изнад свега воли победнике. Што је могло да се види и на недавном рођендану најбројније и најпопуларније владајуће политичке странке у Србији.  И ко ће сада још да се замара чињеницом да је више од половине оних који су дошли на рођендан било принуђено да седи ван Арене и да рођендан прати уз помоћ најмодернијих технологија? Јер, очигледно је да се неко малко "занео" када је одређивао "квоте чланова" које су месне, општинске и окружне организације "најпопуларнијих" морали да "принесу" као жртву у част рођендана. Уосталом, ако је неко и био мало љут, све је то нестало оног тренутка када је ППВ (ПГЛ и ПГЛ), у улози вође, онима напољу, упутио извињење. А лепа реч, као што рече народ са искуством "и гвоздена врата отвара".
Међутим, нисам баш убеђен да ће, у наредном периоду, ППВ (ПГЛ и ПГЛ) моћи да има лепу реч за свакога у земљи Србији. И да ће, управо време које је пред нама, показати да су овој држави, ипак, више потребне институције, него "човек институција". Који, све и да хоће, па и уз помоћ "небеске Србије", неће моћи да стигне у свако ћоше Србије како би решио неки проблем.

П. С.
Имајући у виду досадашње искуство, сваки од текстова који сам написао на овом блогу, постао је (не ласкам себи, јер то не видим као личну заслугу) и нека врста сведочења о нашој стварности ( "шта радимо и шта нам се догађа ?" ). И само због тога, а потпуно ван контекста теме коју сам већ завршио (или, можда на истом фону), желим да овде оставим и траг о интервјуу који је Председник свих грађана, пре одласка у званичну посету Русији, дао за британски "Фајненшел тајмс". Наравно, без коментара.

К В А Н Т

Можда, да се, како тврде многи мислиоци у овој држави догодио тај шести октобар, пре тринаест година, не би ни било потребе за овим текстом. Можда. А можда се, како многи мисле, није догодио чак ни тај пети октобар па је овакав један текст нормална последица такве ситуације. Можда. У сваком случају, то што пишем овај текст значи бар две ствари. Прво, да, упркос чињеници да Пети октобар сматрам историјским догађајем, не припадам ни једном ни другом "табору". А друго, да  припадам онима који, те двехиљадите године, ипак, нису очекивали овакав развој догађаја.
Паметан народ, или како би много прецизније било, народ са искуством, каже "свако време носи своје бреме". А ми, који живимо само "једно време", тешко можемо да утврдимо колико је то "бреме" намењено нама, у односу на "бреме" које су имали, или ће имати, други. 

Али, оно у шта смо могли, много пута, да се уверимо је чињеница да свако време има и своје опсенаре који, претпостављам, да би били убедљивији, обавезно, у наш свакодневни речник уведу неке, нама, до тада, непознате појмове. Претпостављам да то чине у жељи да народ, који је растрзан између понуђеног му грандовско-фармерско-великобратовског живота, зачињеног турско-индијско-шпансим серијалима и свакодневним илузионистичко-политичким вратоломијама актуелних власти, додатно "дотуку" изразима који "звуче", а за које се, када је то већ касно, утврди да много више "звече".
Тако је, ове седмице, у наше животе, на велика врата, ушао израз квант, односно, Квантни скок (Quantum Leap). Прва помисао ми је била да ће нека од телевизија почети да приказује истоимену телевизијску серију која се приказивала од 1989. до 1993. године. Али сам убрзо схватио да се не ради ни о каквој серији, већ о дводневној економској конференцији. Истини за вољу, што се тиче неке везе између економије и телевизијских серијала, ту баш и нисам много погрешио. Пошто се у овој држави економија води по принципима неке исподпросечне теленовеле. И још нешто. Економска конференција Квантни скок, одржана је у позоришту Мадленијанум у Земуну. Дакле, и нисам био тако далеко у својој првој асоцијацији.
Но, како ја имам обичај да тврдим да је 21. век век информација, веома брзо сам успео да дођем и до званичних информација о циљу поменуте економске конференције: "Стварање нове економске климе и креативних идеја, иновативних стратегија и решења која би Србији пружила прилику да учини "квантни скок" и постане водећа економска и инвестициона дестинација југоисточне Европе".
И то је оно званично тумачење. Али, треба се вратити на почетак и објаснити шта је квант.

Овај израз потиче од латинске речи quantum, са значењима : количина, мноштво, свота, износ, део. Са друге стране,  квант у физици означава недељиву, дакле, најмању количину енергије која се јавља у елементарним процесима. У ширем смислу, квант означава елементарну, најмању, јединицу сваке физичке величине. Тако је Боров магнетон (Нилс Бор) квант магнетног момента, Планкова константа (Макс Планк) квант момента импулса. Откриће да је свет око нас квантне природе представља једно од највећих достигнућа модерне науке. Зато се квант јавља у разним аспектима природних наука где је саставни део терминологије. На пример, постоје квантна механика, квантна хемија, квантна електроника или квантна оптика. Немачки научник Макс Планк (1858 - 1947), изложио је 14. децембра 1900. године замисао да светлост, рендгенски зраци и остали таласи не бивају емитовани у произвољном обиму, већ само у одређеним пакетима које је он назвао квантима. Осим тога, сваки квант има одређену количину енергије која је тим већа што је већа фреквенца таласа, тако да би на довољно високој фреквенци емитовање само једног кванта захтевало више енергије него што је уопште расположиво. Према томе, зрачење на високим фреквенцама било би смањено, а и стопа којом тело губи енергију била би коначна. Квантна хипотеза сасвим је добро објаснила измерену количину емитованог зрачења топлих тела, али њен утицај на детерминистичку доктрину био је схваћен тек 1926, када је један други немачки научник, Вернер Хајзенберг (1901-1976), формулисао своје начело неодређености. Да би се предвидели будући положај и брзина неке честице, потребно је тачно измерити њен садашњи положај и брзину. Очигледни начин да се то учини јесте осветлити честицу. При томе, честица ће рефлектовати један део таласа светлости, што ће указати на њен положај. Но, положај честице неће се моћи тачније одредити него што износи размак између два брега светлосног таласа, тако да је потребно користити светлост кратких таласних дужина да би се прецизно одредио положај честице. Према Планковој квантној хипотези, међутим, не може се употребити произвољно мала количина светлости. Треба узети бар један квант. Овај квант ће пореметити честицу и променити њену брзину на начин који не можемо предвидети.
Е сад, мене интересује да ли је неко из овога нешто схватио. На прво читање. Претпостављам да, већини, као и мени ово представља мало "шпанско село". Међутим, будући да је ово, као што рекох, век информација, већину ових ствари није тешко пронаћи. И поређати их у неку смислену целину. Што би требало да значи да сам и ја начинио одређени квантни скок, будући да сам употребио најмању количину енергије да бих дошао до презентованих података. А да ли је то некоме потребно? Е, то је сад друго питање. Јер, како могу да претпоставим, већина ће ми рећи да сам могао и паметније да утрошим своје слободно време, јер да од онога што сам радио, нити ја, нити било ко други неће имати користи.
А какве то има везе са већ поменутим Економском конференцијом "Квантни скок" која је претходних дана одржана у Земуну? На то питање немам јасан одговор. Али, претпостављам да ћемо, сви ми, део одговора да добијемо већ колико сутра, када нам  буде представљен пакет нових мера Владе Србије. Моје мишљење је да су промотери нове Владине политике то све могли да нам саопште и на много једноставнији начин. Није било потребно да нам у свакодневни живот уводе неке термине, за које је, вероватно, и већини чланова Владе било потребно да потраже помоћ енциклопедија. Осим тога, овај економски форум, који је одржан у организацији Привредне коморе Србије, вероватно и кошта, упркос импозантном списку спонзора. А пошто ми економија и није баш јача страна, не бих могао да просудим који су домети овог економског скупа. Али се надам да то неће бити да се неће догодити да ће: "квант променити честицу и променити њену брзину на начин који не можемо предвидети". Но, то што мени многе ствари представљају непознаницу и није забрињавајуће. Више ме брине што, по старом добром обичају, у томе, како изгледа, нису могли да сложе ни они који о овој теми знају много више. Тако да једни кажу да је квантни скок привреде списак лепих жеља, док они други шаљу поруку да смо спремни да се мењамо.
Лично, надам се да организаторима минулог економског форума није једина жеља била да импресионирају неуки пук Србије разбацујући се непознатим изразима и фразама. А немам ни намеру да коментаришем, оне малобројне, који тврде да је назив "Квантни скок" резултат кумовања девојке нашег млађаног министра финансија. 

М О К Р А Њ А Ц

Намера ми је била да овај текст напишем, бар, три недеље раније. А онда сам од те замисли одустао, образлажући самом себи да је ово веома важна тема која заслужује да се о њој пише "хладне главе", или, макар, да се о њој пише након а не пре Мокрањчевих дана. При томе, не мислим да бих са текстом пре Фестивала било шта променио, будући да је Фестивал "скројен" много раније. (Истини за вољу, нисам сигуран да ћу било шта променити ни сада.) И поред тога, "стављам ову тему на дневни ред", јер мислим да Мокрањац заслужује да се овом темом бавимо стално. А не само док трају Мокрањчеви дани. Поготову ако се има у виду да медији све мање "прате" Мокрањчеве дане. А уколико се и "деси" да се неки од њих бави овим догађајем, читаоци могу прочитати и неке од офуцаних, фразерских израза, попут "најмузикалније двориште у Србији". Које још глупље звуче ако се има у виду сурова истина да се у овом дворишту (као и у читавом граду), Мокрањчева музика (осим у цркви), чује само у току Мокрањчевих дана, или деветог јанура, када се обележава Дан рођења Стевана Стојановића. Што само још једном доказује да је привид велика заступљеност Мокрањца и Мокрањчевих дана у "свакодневном животу" главног града Неготинске Крајине.  А због чега је то важно? Из простог разлога јер је Мокрањац, пре свега "наш", а онда и српски, па европски и светски. Али, и због тога јер стичем утисак да је Мокрањац битан само нама, а да је већини оних који овде дођу из престоног града, у време трајања Фестивала, једино важно да "одраде тезгу", уз добро и бесплатно јело и пиће (при чему није занемарљиво ни подразумеваће бежање од свакодневних обавеза на неколико дана), након чега, до следеће године, "одложе" Мокрањца у путни кофер. Другим речима да нема ни говора од очекиване популаризације ове мамифестације и самог града. Која би могла да резултира далеко већом посећеношћу овог Фестивала од стране оних који би дошли о свом, а не о туђем трошку. По мом скромном уверењу, томе би требало да служе они који су, годинама, на "платном списку" Фестивала. Да осмисле начин како да Мокрањчеви дани зарађују. Или, како да зарађује овај град, који би, касније, део тих средстава уложио у Фестивал. Остварење тог циља, могуће је посредством медија. А ту већ имамо велики проблем. Јер је Мокрањца и Мокрањчевих дана све мање у медијима. Ове године, судећи по ономе што сам могао да "излистам" у електронским издањима (јер је то она права мера, пошто то остаје "записано" за време које долази), ситуација је била "никад гора". Ако се изузме, прилично добар, приказ на РТС-у, са жаљењем се може констатовати да се Мокрањчевим данима, медији готово нису ни бавили. Или прецизније, било је јако много најава самог Фестивала (преузетих од Танјуга,). Дакле, најава. А о самом одржавању и току деветодневног Фестивала, готово, ништа. И поред велике упорности, у електронским издањима нисам успео да пронађем да се овим догађајем бавио чак и његов медијски покровитељ!? А неки од оних који су се Фестивалом бавили, боље да нису. Јер, ако један дневни лист себи "дозволи" луксуз да, у иначе солидно пласираном тексту (рубрика култура, предње стране), у наднаслову читаоцима саопшти: "Велико финале предвиђено је за 20. септембар" , онда се стиче утисак да је у питању нека Гранд парада или недај Боже Фарма или Велики брат! То управо говори о елементарном непознавању Мокрањчевих дана. Односно, да уредништво тих новина не жели ни да размишља о томе шта су Мокрањчеви дани, који је концепт тог Фестивала и шта ова манифестација значи за културно биће ове државе. Зар то није довољан разлог да неки људи ставе прст на чело и упитају се куда то води? И да ли је нормално да Фестивал буде све дужи, а медијска покривеност све "краћа"?
Свестан сам ризика да ћу, због ове теме, вероватно, бити "нападнут" од неких дежурних "бранитеља" Мокрањца који се понашају као да им је он лично оставио тумачење како и на који начин треба славити његово име и дело. Те да су Мокрањчеви дани, у "њиховој режији" једино могући , а да се у то не може петљати неки "обичан свет". Истини за вољу, и моја маленкост је мишљења да одређеним пословима у овој држави морају да се баве искључиво најбољи. Било да им је то професија, или су својим способностима доказали да нешто могу да раде квалитетно. Али, такође, мислим да не може бити "недодирљивих" тема , о којима не треба и не може да се проговори јавно. Поготову уколико се ради о темама од "највишег друштвеног  значаја". А Мокрањчеви дани (макар у свести нас Неготинаца), то јесу. И поред тога што их многи доживљавају као прилику за личну промоцију и начин да се у "одабраном друштву", о трошку државе, проведе неколико дана. А да ли и неки други, једнако одговорни за културу ове државе, према "највећем српском композитору и диригенту"  имају исти однос какав има већина Неготинаца? Судећи по гесту онога ко, тренутно, седи на врху "културне пирамиде Србије", одговор на ово питање био би негативан. Са великим Н. Тако се догодило да актуелни министар културе, Тасовац, није могао да дође на отварање Мокрањчевих дана, због "раније преузетих обавеза". Свако ко са непристрасне дистанце тумачи ову информацију може себи да постави питање: Које је то обавезе, раније, прихватио министар културе, који је на ту функцију дошао свега неколико дана пре почетка ове манифестације? Пре ће бити да је нешто друго по среди! Уз то треба рећи да је Тасовац први министар културе (колико ја памтим), који "долази" из света музике, због чега му је, више него другима, била обавеза да се нађе на том месту. Истини за вољу треба рећи да се Тасовац није појавио ни на Вуковом сабору!? Али, такође, треба рећи да се појавио на промоцији нове генерације официра Војске Србије, само дан након отварања Мокрањчевих дана. А због чега је ту присуство министра културе било нужно? Не верујем да би на ово питање неко могао да да разуман одговор. Осим, ако новопечени министар није морао да покаже своју лојалност!? При чему мислим да министар Тасовац (као и било који други министар културе), своју лојалност треба и мора да показује само према култури. (Да не будем неправедан, Тасовац је, само неколико дана касније, показао да ће знати да разликује културу од естраде, али је и сам, на почетку свог мандата упао у ту замку). Осим тога, ако је тачан податак који је директор Дома културе "Стеван Мокрањац" изнео у наступу на једној локалној телевизији, да је, ове године, општина Неготин, за Фестивал издвојила више пара него Министарство културе, онда је јасно због чега све више о "нашем" Мокрањцу и

Фестивалу који се приређује њему у част, треба да говоримо ми, грађани ове мале и сиромашне општине из чијих средстава се пуни буџет локалне самоуправе. При томе, не сматрам да прича о "нашим новцима" треба да буде примарна и доминантна у билој којој причи о култури, а поготову у причи о онима који су славом овенчали не само родни крај већ и читаву државу. Уосталом, мој став је увек био да култура није и не може да буде "трошење пара", имајући у виду да је то (уз просвету), најзначајнији сегмент једног друштва. Али, сегмент који смо, како изгледа, потпуно подредили нечему што бих ја назвао подкултура (са све словом Д) која постаје све агресивнија у жељи да се наметне као једина и права вредност и мерило понашања, нудећи се као адекватна замена општем безнађу за које је одговорна политичка елита. А та и таква "подкултура" иде руку под руку са том истом политичком елитом, којој и одговара да "гласачка машина" и није нешто посебно захтевна у погледу културе и да све своје "потребе" овог типа може да апсорбује посредством ружичасте телевизје са националном фреквенцијом која је у размножавању спретнија од амеба. Али, шта још треба написати о општем
стању духа и културе у јадној напаћеној држави Србији, а да то није жалопојка над нама самима? Или, над оним (по свему судећи) мањим делом овог народа, који не пристаје на ружичасти модел поДкултуре који све више узима маха и то у свим сферама живота. Тако да више нисмо сигурни да ли су "Велики брат" или "Фарма"" само неки од телевизијских формата или модел понашања већине грађана ове државе. Укључујући и његову политичку елиту. А да није баш сасвим јасно ко више ужива у тим улогама. Они горе, или они доле. Јер док они доле мисле да "тако треба", они горе мисле "тако им и треба".
Како онда започети било какву озбиљну расправу на теме које задиру у саму основу једног од најстаријих музичких фрстивала у Србији? И то након спуштања фестивалске заставе и затварања капија Мокранњчеве куће. Али, истини за вољу, у још увек,фестивалски, украшеном граду (са све заставама и заставицама). Не желећи да
будем неискрен према потенцијалним читаоцима овог блога, морам да признам да, претходних дана нисам, у потпуности, успео себе да натерам да "ћутим", па сам се, пре и током Фестивала, задовољио са неколико коментара на неким друштвеним мрежама. Где сам, коментаришући дужину познатог неготинског Фестивала, између осталог, навео и да је Бог створио свет за седам, а да овогодишњи Мокрањчеви дани трају девет дана. Осим спорадичних коментарчића на ову тему и неколико лајкова, мој став није побудио веће интересовање. И то ме није нарочито изненадило. Јер, како сам већ констатовао, ово је тема коју су неки приграбили себи и не дозвољавају да се "ту меша сад било ко". Без обзира што они сами нису спремни да у организацији Фестивала и слављењу Стевана Стојановића Мокрањца направе битан искорак. У прилог томе, сасвим је оправдано поставити питање докле се стигло са реализацијом идеје о снимању играног филма о Мокрањцу (за шта је, чини ми се, са Нишким културним центром већ потписан и неки уговор), као и шта се догодило са монодрамом "Последња руковет", која је, колико је мени познато, изведена 2010. године и никад више? Да ли је то наш прави однос према нашем Великану? А да је све остало фарса. И, уколико већ

можемо, за ово претходно, пронаћи безброј, формалних, разлога и оправдања, постављам питање која то оправдања можемо пронаћи за оно што можемо урадити, са само мало труда.
Као на пример да се изнађе начин да, током трајања Фестивала, цвеће на споменику Стевану Мокрањцу, испред његове родне куће, буде свеже.  Или, да се само мало подигне велика капија на улазу у двориште Мокрањчеве куће, из Доситејеве улице (која би, успут речено, морала да има много већи значај него она друга, која сад "изиграва" главну капију на улазу у овак комплекс). Као и да се "закрпи" рупа у зиду на тој истој капији, која је настала отпадањем малтера. Или, да се не дозволи да, током неколико дана трајања Фестивала, државна застава буде умотана на јарболу. Толико сигрно дугујемо Мокрањцу.

ОБАВЕШТАВАЊЕ И (У)ЗБУЊИВАЊЕ

Можда би ово могла да буде и прича о форми и суштини. Са акцентом на суштину. У том случају, поштујући принцип "у средиште ствари", треба рећи да у главном граду Неготинске Крајине влада медијски мрак. А таква констатација је још суровија уколико се има у виду да је Неготин, пре двадесетак година, био "престоница" независног и објективног информисања. А његови грађани су, у свеопштом "медијском мраку" тамног вилајета званог Милошевићева Србија, имали више информација, чак и од оних грађана који су  живели у много већим градовима. И то не констатујем у стилу "жал за прошлим временима", већ је то чињенично стање. Стицај околности, за који нико посебно није био заслужан. Али, има много оних који су заслужни за данашњи медијски мрак у коме живе грађани овог дела Србије. При томе не мислим само на нестајање телевизије која је "Рођена да умре" , већ и на телевизију која, у време "деведесетих" имала назив "општинска" или "режимска". Из простог разлога што се, тек сада, када информисање грађана Неготина зависи од неке кобајаги телевизије, "на брежуљку усред кукуруза", или од "менаџерске телевизије", може видети шта значи постојање локалних медија. Без обзира да ли су под мањим или већим утицајем неке владајуће гарнитуре, будући да потпуно независних нема. У таквим околностима, они који желе да дођу до било какве информације, а под условом да желе да избегну "улично обавештавање", обично посегну за информисањем које постоји на званичном општинском сајту. А ту се, по дифолту, што би рекао Председник свих грађана, суоче са нечим што би могло да нас подсети на постојање некадашње службе (која можда још постоји), а која је, ако се не варам, имала задатак да се бави обавештавањем и узбуњивањем. Пратећи ту аналогију, општински сајт се, изгледа само бави збуњивањем јавности. Ако изузмемо чињеницу да све више личи на сликовницу првог грађанина наше мале вароши, или лични албум друга председника. Јер, готово да нема информације, коју не прати фотографија на којој је он у главној улози. Што ми, са становишта политичког маркетинга, изгледа сасвим у реду (пошто локални избори треба да буду, најкасније, у марту наредне године), али није коректно према грађанима који би, можда, желели да добију и неке друге и другачије информације. Пре свега, ажуриране. Јер је очигледно да је општински сајт (што ме је, заиста, обрадовало) добио нови изглед (форма), али је задржао стари начин иновирања података (суштина). Тако, рецимо, ако су грађани општине Неготин заборавили (а заборавили су!) ко су њихови представници у локалном парламенту и којим странкама припадају (пошто су ванредни локални избори у Неготину одржани пре више од три године) и пожеле да тај податак виде на званичном општинском сајту, тамо ће наићи на апсолутно нетачну информацију. Из простог разлога јер на сајту постоји она првобитна верзија народних представника, која је у међувремену претрпела мноштво промена. Што због објективних, што због субјективних разлога, али и разноразних "прекомпоновања" одборничких група а према
тренутним потребама владајућих гарнитура, или личног интереса "народних представника". И ту ништа није спорно. Мислим, нема дилеме да ли су ти народни представници "радили" у складу са законом. Друга је прича какви су закони који третирају ову материју, пошто у овој земљи "истине, љубави и слободе" не треба рачунати на свест и савест народних представника. Који (било о ком нивоу да је реч), себи дозвољавају да (фудбалским речником речено), да у току утакмице, скину један, обуку други дрес и, без трунке гриже савести, наставе да јуришају на, колико до малочас, сопствени гол. А имајући у виду да у овој држави нико ништа не памти, то треба записати. Дакле, то треба да "стоји" и на неготинском општинском сајту. И не видим ни један оправдани разлог због чега то није тако. Поготову што то траје месецима. Дакле, гласачи општине Неготин су два пута преварени. Једном када су њихови представници "напустили почетне позиције", за шта гласачи нису гласали, а други пут када о томе нису обавештени преко сопственог гласила (званичног општинског сајта). Е сад, није то само питање форме. Већ и суштине. Јер, неки грађани могу да имају и велике проблеме управо због тога што не постоји званично место на коме могу да "покупе" информације о томе како се сада, након многих "прекомпоновања", зову поједине одборничке групе, ко их чини и ко су њихови председници или овлашћени представници. У нормалним демократским системима, сасвим је уобичајено да се на лак и једноставан начин дође до ових информација. Али, све што је код других нормално и лако, код нас је тешко и ненормално. А врхунац овог информатинвог Гордијевог чвора на општинском сајту представља најновија информација са, биоскопске, тридесет и прве седнице, када је грађанима

обнародовано, најновије, формирање одборничких група које се зову СНС-ПУПС-ЈС и СПС-ПУПС-ЈС. Ако занемаримо тај демократски салто мортале и неизмеран допринос у развоју локалног парламентаризма, који су светском парламентаризму подарили неготински "народни представници", остају још и многа питања за оне који "хране" општински сајт. Јер сам готово убеђен да нико нема представу о чему се овде ради. Нити би било ко могао "руку у ватру", или да се, под "часну реч", закуне да зна које су странке у питању. А уколико то не знају они који би "по дифолту" требало да знају, поставља се питање ко то онда може да зна? И од кога грађани могу ту информацију да добију. Логично би било да та врста информација, прецизно и тачно, може да се нађе на општинском сајту, који је "власништво свих грађана општине Неготин". Јер, уколико грађани не могу да дођу до тих информација, шта би било када би покушали да сазнају због чега је зграда у којој се налази локална општинска администрација (али и тужилаштва, судови и полиција) једна од најзапуштенијих у Неготину? И како то да се ни једна од многобројних владајућих гарнитура (макар од двехиљадите) није "сетила" да треба окречити фасаду или офарбати прозоре? Ако нису знали како, могли су да питају своје колеге у окружењу који су, макар, "окречили своје куће" (форма). Али, да се вратимо на суштину. Оличену у информацијама у вези са, тренутно,

актуелним Мокрањчевим данима. Где се на истој страни, објављују две потпуно опречне информације. Тако што се, на левој страни сајта, објављује да се "игроказ" игра на позорници Дома културе, док се на десној саопштава да ће "игроказ" бити на градском тргу. Или да ће Мокрањчеве дане отворити министар културе, а да се на истој страни објави и информација да ће то учинити помоћница министра Ана Вучетић. То је у најмању руку неозбиљно, као што је неозбиљно народу "продавати" причу да министар Тасовац није могао да дође у Неготин, због, "раније преузетих обавеза". Јер, и просечно интелигентан становник ове државе може, сам себи, да веома прецизно одговори на питање : "Кад ли је пре могао да преузме друге обавезе, ако је само који дан пре тога био изабран на ту функцију?"

Но, водећи рачуна о томе да је ово и прича о форми и суштини,
треба рећи да би и ово била форма. Али би зато била суштина то што су на општинском сајту објављене две различите информације. Као и у многим другим случајевима. А да о томе нико не води рачуна. Што само говори о чињеници да у овој држави јавна информација никога ни на шта не обавезује. И да свако може да прича (и пише) шта му је воља. Осим, уколико том информацијом није "ударио" на, како је већ уобичајено, болесну сујету  оних који, вероватно, само сами себи изгледају изузетно важним и значајним. И који, вероватно, имају нека чаробна огледала која су спремна да увек и у сваком тренутку, својим господарима кажу да су управо они најпаметнији на свету.

В Л А Д А Р И

Учинило ми се да је мирно суботње јутро, последњег дана августа, као створено за почетак писања новог поста. Тишину ремете само две гугутке које, са оближње столетне липе, у Доситејевој улици, наизменично шаљу (вероватно),  љубавне поруке и потпетице ужурбаних пролазника који одлазе у уобичајену пијачну куповину. Након тридесетак дана добровољног избеглиштва у "информативни мрак", схватио сам да се ништа драстично није променило у "земљи чуда", којој је крштено име Србија. Напротив, сачекао ме је "главни информативни догађај сезоне", у свом пуном сјају. Односно, завршница реконструкције Владе. Вероватно због тога нисам ни био у дилеми шта би могла бити тема најновијег текста. Проблем је настао када је требало ставити наслов (који , увек, пишем на почетку). Пошто ми није ништа оригиналније пало на памет, уписао сам  В Л А Д А. А онда се испоставило да под овим прозаичним насловом већ постоји текст који сам написао пре више од две године. Почитавши га, поново, након толико времена, схватио сам да је, површна констатација, са почетка овог текста, о "непроменљивости у земљи чуда", потпуно оправдана. А што се тиче наслова, да не бих имао два иста, одлучио сам да, онај први,  р е к о н с т р у и ш е м.

Уосталом, реконструкција је реч, не дана или месеца, већ реч последњих неколико месеци. И како ми се чини, уопште није важно шта или ко се "реконструише", већ да се нешто реконструише. То је већ опробани рецепт за "увлачење" у наш свакодневни речник појединих израза или фраза које никога ни на шта не обавезују, али се "лепе" за ухо просечног становника Србије. А ова најновија реконструкција Владе, коначно је, након неколико месеци, са страница таблоида и осталих штампаних медија, али и телевизијских канала и канализација, пресељен у Дом народне скупштине. Наравно, није ми намера да описујем стање које, посредством директног телевизијског преноса, може да види сваки грађанин ове државе. При томе сам убеђен да, без обзира што то може деловати чудно, многи људи заиста и седе пред телевизорима, упорно очекујући да ће чути нешто ново. Нешто што до сада нису чули, а што може битно утицати на њихове животе. Уназад неколико месеци, и моја маленкост, све чешће, време проводи пред Другим каналом Националне телевизије (који је резервисан за директне преносе догађања под куполама велелепне грађевине која је саграђена између два Велика рата). А то је, кажу неки политички аналитичари, поуздан доказ да је ова држава ближа деведесетим годинама прошлог, него двадесетим овог, 21. века. Пошто је оваква врста телевизијског стваралаштва једина могућност да се чује "нешто друго". Што није неважно, упркос утиску, "на прву лопту", да у овој земљи владају медијске слободе. Јер се некако ствара простор у коме се готово сви медији утркују да освоје титулу најбољег промотера једне политике и њеног творца. Који је, по свему судећи, осим што је председник највеће странке, и "контролор" свега и свачега у држави Србији. Претпостављам, не увек својом вољом. Али, самим тим што је Први потпредседник и старе и нове Владе трасер нове "државотворне" политике ове земље, јасно је да се од њега очекују сва решења. И да више нико ништа не почиње док не "консултује" Првог потпредседника, који, по свему судећи, ужива у функцији "није први ко је први, већ је први ко је други", али, по којој је свима јасно ко је "прва виолина". Због чега опозиција, у највећем броју случајева, у његовом правцу и одапиње највише "отровних стрела". Након чега се Први потпредседник понаша као одликаш који је добио и једну двојку. Због које је спреман да на сав глас плаче, јер "ту бруку" не може да поднесе, пошто је навикао да га сви хвале. Заборављајући да није нормално да опозиција хвали власт. Односно, заборављајући како је то било у време када је и сам био опозиција. Понављајући с времена на време, да сви треба да се мењају, јер је, ето и он сам себе променио. И да сада сви треба да верују управо њему и политици коју заступа. Пошто је све то "за добро и у интересу народа". Што је, истини за вољу, флоскула којом се сви ките. И позиција и опозиција. А народ добро зна како му је!
Некако ми се чини да управо након таквих иступа Првог потпредседника и "његов шеф", Ивица Дачић, "добије крила", настојећи да опозицији у парламенту "одржи кратку политичку обуку". Не либећи се да ускликне како он може свакоме у парламенту да изађе на "мегдан" и да му ту нема равна, пошто има искуство дуго 23 године.
Заборављајући, при томе, и један и други, да је проблем ове државе управо у томе. У "дужини трајања" неких политичара, поготову оних који нису "платили" политичку цену своје погрешне политике деведесетих година. Већ су, напротив, добро, политички, прифитирали, управо на тој политици. А да је, у исто време, Закон о лустрацији након десет година постојања, јуна ове године, отишао у историју, а да се нико није потрудио да га примени.

Б А Њ А

Именица бања, осим свог примарног значења, има и многа пренесена, а од ње је изведен и један глагол (бањање), који, мада се употребљава само у неким деловима ове државе, јасно и недвосмислено указује на купање (било где и у најширем смислу овог појма). А у жаргону, када је потребно најкраће описати нешто изузетно добро, или се похвалити начином живота, обично употребљавамо израз – б а њ а. Из тога би могли да извучемо закњучак да је боравак у некој од бања (под условом да разлог није неко теже здравствено стање), нешто што би већина људи могла да пожели. Иако, вођен личним исуством, нисам баш сигуран да то важи и за бање у Србији, није ми намера да то, овим текстом,  демантујем. Трудићу се да баратам само чињеницама, уз напомену да су неке опсервације, ипак, личне природе.

У прилог томе може да послужи и подсећање да су бање места у којима се (попут других туристичких места), атакује, из свих праваца, на чуло мириса „просечног“ бањског госта. Као и да је то „штипање“ носне шупљине, просечног бањског госта резултат мешања разнородних мириса који потичу од „покретних експоната“, односно шетача, али и разноразних крема, на онима који се сунчају поред фонтана и базенчића, квасећи ноге (и друге делове тела), чувеном, лековитом, бањском водом. И сви ти мириси, сједињују се са онима из богате понуде прелива за „бакине палачинке“, ванилин шећера за посипање „америчких крофница“, експрес куваног кукуруза, кокица, сладоледа „на кугле“ или из замрзивача, и других ђаконија које се, како је то већ уобичајено, на улици продају, чак и у одсуству минимума хигијенских услова.

Ипак, не мислим да је ово најупечатљивија „слика“ неке бање. Из простог разлога јер бања, осим слике, има и свој „тон“. Имајући у виду да говоримо о земљи Србији и чињеници да већину бањских гостију чине и неки социјални и образовни „просек“ ове државе, а уз аксиом да је политика најомиљенија српска спортска дисциплина, бање су и својеврсни дебатни политички клубови на отвореном. У томе није изузетак ни Бања, у којој се, уз мноштво „јавних трибина“ за које су задужени „велепоседници“ парковских клупа, оригинални Vox populi може чути и дуж главног бањског шеталишта: - „У, ал га зезнуше. Није више командант Жандармерије, него га ставили да буде помоћник директора полиције.“ -  „Ма нису они ни тели њега да смене него Динкића, ал су се за....ли за једно слово, па кад су схватили грешку, метнули га да буде помоћник“ - „Треба бре Вучић да најури и Динкића и Дачића и да сам преузме Владу - „Докле мисле да нас замајавају са том реконструкцијом? Време је да почну да раде, а не само да критикују оне претходне.“ - „Напредњаци ће да доведу ову државу у ред кад буду имали већину у Скупштини, на наредним изборима. Видиш како се обрачунаше са Мишковићем?“ – „Тако би и моја баба могла. Стрпају човека у ћорку, а после седам месеци му узму 12 милиона евра да се брани са слободе!“  - „Само да ми је да знам где то има да се нађу толке паре?“ - „Ма сви су они исти. Нико не мисли на ситну боранију“.

Али, уколико се мало застане, поред неког бањског „Хајд парка“, могу се чути и веома опсежни и аналитички политички трактати : „Стварно је више доста тог Вучићевог пренемагања. Као, неће он премијерску фотељу без избора. А добро зна да он и са овог места командује читавом Владом. А самим тим и са државом. Јер је вођа највеће странке у земљи. У којој се сви нешто, као, труде да покажу како је она демократична и како се све одлуке доносе на органима странке. Није него. Ајд, нека се неко успротиви Вучићу на тим органима!? Летео би из странке као кофер! Превелика је то моћ у рукама једног човека, без обзира да ли има добре намера и без обзира да ли је јагње или вук у јагњећој кожи. Демократској држави су потребне јаке институције а не јаки појединци. Јаки појединци, због полтронизма оних испод, само јачају аутократију... „Што ти, бре, толико смета човек ?...“ – обично се нађе неко ко ће на једноставан начин зауставити  самозваног политичког аналитичара, након чега, са околних клупа, отпочне бура коментара „за“ и „против“ његовог става.

Чак и површном анализом коментара који се могу чути (и не само у бањама), јасно је да се ради, углавном, о репродукцији онога чиме су се претходног (или претходних) дана бавили медији или „медији“. При томе, већина људи се бави, такозваним, великим темама, чије је место догађања (а где другде?) Београд. О дешавањима у Србији ван Београда и медији мало извештавају, а и кад то учине – боље да нису. Мени је врх врхова вест коју је објавила једна дневна новина, у суботу, 20. јула, ове године, на својој 18. страни : „У Мајданпеку је формирана нова владајућа већина коју чине одборници СНС, СПС, СДПС, ПУПС и групе Преокрет. Са ВЕЋИМОМ од 16 од укупно 32 одборника, донета је одлука о разрешењу председника и заменика председника СО Мајданпек, као и председника и заменика општине Мајданпек...“

А ја се, ето, из без те и такве ВЕЋИНЕ, враћам на бање (Бању).

Не могу баш тачно да се сетим када је бања (Бања) ушла у мој живот, али сам сигуран да се тодогодило због мог здравственог стања. А то уједно значи да се уклапам у просек оних који бању доживљавају као место у које се долази онда кад мора, а не онда када се човек зажели доброг и квалитетног одмора. И без обзира што при употреби именице бања користим и велико слово, ово није текст о једној, конкретној, бањи. Без обзира што, стицајем околности, у мноштву бања Србије, мало боље од осталих, познајем једну Бању. При томе не мислим да сам баш неки експерт (махинално сам посегнуо за овим изразом који је, да подсетим, у наше мирне животе долепршао са првим „Ге-седамнаест“ кадровима, још у време када су они били представници НВО сектора), али овај текст, свакако, и није нека научна студија о бањама (Бањи), већ, ничим оптерећено, размишљање једног дугогодишњег корисника бањских услуга (ако је то прави израз). У сваком случају, бање у Србији су (колико је мени познато), ослонац туризма, поготову здравственог, па њихово постојање није занемарљиво ни са тог аспекта. Ипак, моја скромна сазнања указују на то да је од стране ове државе (или кога год – ко је за то задужен), мало учињено да наше бање (са часним изузецима), издигнемо изнад онога што је природа дала, а поготову је мало учињено да их „приближимо“ странцима, од којих би (што је и логично) било и највише фајде. При томе не мислим на цену (под условом да је она иста за „наше“ и за „њихове“), јер износ од око 35 евра (наше конвертибилне валуте), по дану, и није нешто претерано велики трошак за неког странца, ако се узме у обзир да је у ту цену урачунат комплетан пансион, плус бањска терапија.

Упркос томе што (како би то рекли аналитичари), потенцијала има. Односно да бање имају квалитетну и квалификовану радну снагу, било да је реч о здравственим радницима или о „пратећим службама“. Услуге, квалитет и разноврсност хране су на пристојном нивоу, што ми даје за право да тврдим да је ту потребно најмање „поправки“. Али, нека улагања су, ипак, неопходна. При томе, мислим да и та улагања не треба да значе обавезна додатна средства већ је потребно искористити неке, како се то обично каже, „унутрашње резерве“. А то значи да је потребно много тога променити. Превасходно у навикама и начину рада. А ту је ова држава увек на почетку. (Овде се присећам једног од многих говора покојног Зорана Ђинђића, убијеног премијера Србије, изреченог у кампањи која се, чини ми се, звала „Србија на добром путу“. Елем, он је, у неком граду, у некој фабрици, рекао (парафразураћу), како му је јасно да су времена тешка и да пара нема, али да му није јасно како то да нико није могао да поправи обичан зидни сат, који стоји на улазу у фабрику).

Након најновијег боравка у Бањи много боље схватам и ту Ђинђићеву реакцију. Јер сам, безброј пута, био принуђен да слушам шкрипу врата (собних, гардеробних, ресторанских...) у једном од „бањских туристичких капацитета“. Као да је толико тешко подмазати врата!? Или поправити (заменити) славине како не би, цурила (при томе правим јасну разлику између цурења и капљања), ТОПЛА вода на тушевима у базену. И ту ми се, некако само од себе, наметну питање колико таквим немаром „бацамо“ пара. Чак ако рачунамо да је у питању обична вода (која се, како сам ових дана прочитао у новинама, у бечким кафићима, продаје по цени чак и до три евра, по чаши), а могу мислити колико пара одлази у неповрат, кад је у питању топла вода.

Већ сам констатовао да је квалитет услуга у Бањи (било да су у питању здравствене или оне пратеће) задовољавајући, а то се може тврдити и за квалитет смештаја и опште хигијене у собама. Али, када су у питању неки детаљи, онда се поново враћамо на ону причу о „унутрашњим резервама“.

Ту бих уврстио постојеће ТВ пријемнике (који, као једина врста „луксуза“ постоје у собама), а који, једино квалитетно репродукују „шуштање“ и „крчање“. (Овде, поново морам да направим малу дигресију. Наиме, фирма која је својевремено обавила посао „увођења ТВ сигнала“ у  хотелске собе – а ради се о истој фирми која, ових дана, важи за једног од два главна кандидата за добијање националне фреквенције коју је некада користила  већ заборавњена ТВ Авала – очигледно је користила и неки свој софтвер. Тако, кад притиснете дугме за тренутно утишавање тона на екрану се испише реч „мутавац“. Заиста оригинално!). „Шетањем“ тог истог даљинца са циљем да се домогнете неког канала, убрзо схватите да је више оних који би пре могли да буду канализација, јер не могу да задовоље ни прилично сумњив и дискутабилан укус просечног домаћег бањског госта а да и не говоримо о неком странцу. При чему су, тим странцима, како изгледа, намењени они најбројнији канали на којима пише : “No (or bad) signal“ – „Нема (или је лош) сигнал“. Мислим да би било сасвим у реду, да се, макар, за почетак (а то не кошта много), гостима понуди квалитетан сигнал постојећих канала са националном фреквенцијом, али и регионалних и локалних (који задовољавају макар минимум подразумевајућег телевизијског квалитета), као и да се понуде и неки од најпознатијих страних канала. Јер, не треба заборавити да, и поред тога што је „ово овде Балкан“, да је ово и Србија која, макар декларативно, граби ка уједињеној Европи. При томе се не треба правдати тиме да страни гости „ако и залутају у наше крајеве“, неће баш гледати телевизију. Јер, ако добро изанализирамо остале „бањске“ садржаје (један од тих - који ће се, на сву срећу одиграти након мог одласка из Бање – догодиће се на Светог Илију, другог августа, када ће овде свој „велики солистички концерт“ одржати једна од „великих звезда“ – или певаљка, како је примереније рећи - домаће естраде), врло брзо ћемо доћи до закључка да та „собна забава“ и није баш небитна. А у оваквим условима, готово да је излишно говорити о томе када ће гости Бање, у својим собама, моћи да користе Интернет.

На крају, али не и на последњем месту, треба прозборити и нешто о нерационалном трошењу пара из буџета ове државе, односно из Фонда здравствене заштите (ако сам му погодио званичан назив). Јер, ако за пример узмемо једног таквог корисника бањских услуга посредством Фонда, који у Бањи борави 21 дан (а такви су у већини), лако је израчунати да то ово друштво кошта, (21 х 3.700 динара), најмање 77.700 динара. Ако при томе имамо у виду да један такав корисник има, бар, шест „празних“ дана, односно дана кад нема никаквих терапија (током викенда), долазимо до рачунице да је то потпуно беспотребан трошак од, преко, 22. хиљаде динара. Дакле, само је потребно смањити број дана боравка у Бањи, а повећати ефикасност. Другим речима, мислим да би, уместо 21, број дана у бањи требало “скресати“ на 15, уз задржавање броја терапија, које би се одвијале и викендом, чиме би ефекат био исти, а уштеда не тако мала. А уколико би зачепили свуда где „цури“, можда би остало и нешто пара за лечење деце, о чему се тако много говори и пише ових дана. Јер, претпостављам, да није баш нормално да чекамо да Вучић заврши све започете послове на „врху државе“ па да дође и подмаже врата, замени славине, подеси пријем ТВ сигнала, или ...

Д О С И Т Е Ј Е В А

Мада не могу баш сасвим бити сигуран, чини ми се да свака варош у Србији има улицу која носи име нашег просветитеља и реформатора Доситеја Обрадовића. У случају Неготина (који, на сву срећу, у томе није изузетак), ова улица се налази у централном градском језгру, чији је почетак на излазу из градског парка, а име јој је, сасвим једноставно: Доситејева. Али, имајући у виду да Неготин има и "свог" Доситеја, поставља се и (оправдано) питање на ког Доситеја су мислили они који су доносили одлуку да овој улици надену име!? Јер, не треба занемарити да и овај "неготински" Доситеј (Новаковић) има довољно заслуга које би га, оправдано, "кандидовале" да његово име понесе назив једне од значајнијих улица главног града Неготинске Крајине. О томе сведочи и податак да је група паметних људи, својевремено, одлучила да градска библиотека добије управо име овог тимочког епископа који је сахрањен у крипти старе неготинске цркве.

Упркос недоумице са почетка текста, или загонетке ко је Доситеј чије име носи неготинска улица о којој пишем, морам да констатујем да је она само реторичка. У овом случају, са сигурношћу могу да устврдим да нема двојбе. И то из, бар, два разлога. Али, о њима нећу да елаборирам на овом месту, већ ћу само констатовати (а то је нешто треће), да су Неготинци (као и у случају Ђорђа Станојевића, али и многих других чувених Крајинаца), за чувење Доситеја Новаковића сазнали тек након што је група људи тај податак (готво) "прогурала" у свест житеља неготинске чаршије. Да не буде забуне, подвлачим још једном, да је онај мали број људи којима је тај податак био познат, ипак, и пре свега, мањина.

А на непостављено питање због чега баш сада пишем о овој неготинској улици, или о нашем просветитељу Доситеју Обрадовићу, без имало дилеме одговарам да су разлози (као и код већине оних који се баве писањем), готово сасвим лични. Јер сам, донедавно, упркос чињеници да у Неготину живим више од 32 године, кроз Доситејеву улицу прошао свега неколико пута. И то, углавном, колима. Дакле, без могућности да било шта запазим. А ради се о једној од најпознатијих неготинских улица. Која, на неки начин, представља и главну улицу дела града који се зове Брегалница. А за то постоји и формално оправдање. Јер је, пре више од шест година, у овој улици, почела да функционише Месна заједница Брегалница. Оно што би данас, са ове временске дистанце,  било сврсисходно је доћи до одговора на неминовно питање: шта је резултат, односно, колико је тога реализовано од онога што је, у то време, био само план? А одговор је веома једноставан : мало или нимало.
Међутим, није ми намера да на овом месту евалуирам учинке неколико претходних општинских гарнитура (од када је формирана Месна заједница у неготинској Брегалници), већ сам овај детаљ поменуо онако узгред, имајући у виду да сам о томе извештавао за један дневни лист који више не постоји.
Али, да се вратим на Доситејеву.
Морам да признам да ме, примарна асоцијација, када поменем име ове улице, води до Балашевићевих стихова (и музике!), чувене баладе "Не волим јануар". Претпостављам да у томе нисам једини. Понекад се мало постидим тога, али је то чињеница. Јер, ова улица има свој живот и своје житеље који, вероватно, не могу да стану у оквир песме "панонског морнара". А они, житељи ове улице (упркос чињеници да им је структура - социјална, образовна, културолошка и ина - као и у многим другим деловима вароши, битно измењена), имају неки свој живот и неке своје навике, које, полако нестају. Мада се тај "дух" још осећа онако у "траговима". Мени, вероватно због носталгије и неким посебним жалом за прохујалим временима, симпатично делују госпође које, у рано недељно јутро, још у кућној хаљини и папучама, одлазе до "дућана" (не до маркета), да обаве куповину преосталих ситница за недељни ручак. А да у повратку, онако с ногу, сврате до прве или друге комшинице е да би провериле да ли је "онај рецепт од јуче", потпун или му фали још неки састојак. У тих неколико минута, увек се некако смести и оно строго поверљиво: "...да ли си чула...?", или за: "...направила сам само три тегле слатког од јагода, скупе су биле ове године...", као и: "...попила сам од јутрос већ две, али ајде да ти правим друштво...". Уз столетну липу, у једном једнако толико старом дворишту у мом комшилуку, која је, још колико до јуче ширила мирис готово читавом Доситејевом улицом, па и (што да не!) лавеж паса који ревносно чувају поверена им дворишта, претпостављам да није ни потребно много више детаља да би се они средовечни вратили у детињство а они нешто млађи стекли идиличну слику живота, којим се некада живело у већини вароши у Србији.

Међутим, морам да признам да је она друга асоцијација у вези са Доситејевом улицом, ових дана много доминантнија, а односи се на образовни системом ове државе. А све то, на жалост, није због чињенице да у Доситејевој улици у Неготину живи двоје познатих професора српског језика који су описменили (и више од тога!) многе генерације. Већ због Обрадовића (али не Доситеја!), који је, како ми се чини, умислио да је, ни мање ни више, него сам Доситеј. Упркос чињеници да то није, јер се зове Жарко и министар је просвете ове државе.Чију оставку ових дана траже многи који су на прави начин препознали колико је урушено образовање ове државе. И то нема никакве везе са тиме да ли је (или није), поменути министар  крив за крађу тестова за "малу матуру". А он никако да схвати шта је разлика између кривице и одговорности. Можда ће одлука о одласку министра бити донета у склопу већ најављене реконструкције Владе, односно "прекомпоновања" на високом нивоу?! А на тај начин у овој држави никада неће да проради систем, да заживе институције. Јер, оно што нам се сада нуди је популизам  "државног врха", који, свако мало, обећава да ће функције обављати најбољи а не партијски кадрови. А колико је то далеко од реалности у држави Србији (и у Београду и у Србији ван Београда), говори пресек стања кадрова управо у министарству просвете.Да ли су и они допринели том моралном суноврату, о коме говори директор Математичке гимназије, школе са највише медаља у Србији? На то питање свако нека себи да одговор.