И З Б О Р И

Понекад ми се учини да су избори у Србији најомиљенији колективни спорт. Некако, сви се ту осећају као "свој на своме". Ови који би хтели да се докопају власти, или да ту остану, "обећавају куле и градове", а народ (упркос размишљању : "неће, ваљда, поново, да нас превеслају"), верује да ће, овог пута, заиста, бити боље. И тако до следећег изборног циклуса. Претварајаћи читаву Србију, у (како је говорио Душко Радовић) велику чекаоницу. Јер, сви нешто чекају. Политичари да узјашу на владарски трон, а народ да им буде боље.Успут, свако је на неком добитку. Политичари се "очешу" за неке паре које нису под лупом јавности, а народ (скроман како га је Бог дао), добије по неку хемијску, блокче, упаљач...Има и неких странака које су мало дарежљивије, али је, ипак, све то примерено стању у коме се налази држава Србија. То показује да овај народ не тражи превише. Задовољан је и са малим. Уколико му се да на прави начин. И у правом тренутку.
Зато и мислим да је та наша "изборна прича", нешто што нас прати у стопу. Као да све оно што политичари раде, раде само због избора. Да би имали чиме да се похвале, како би их изабрали још једном. И још једном...Тако да изгледа да нови изборни циклус креће од оног тренутка када је претходни завршен. И сви уживају у томе. Они који су преузели власт, пуни самопоуздања, нуде себе и своје странке на "проверу", док они који су на изборима лоше прошли, сматрају да су гласачи били преварени и да нови избори треба то да покажу.
Зато се и стиче утисак да садашња владајућа већина, на републичком нивоу, већ од првог дана (осим што је више времена провела у објашњавању шта они претходни нису урадили, него шта су они сами учинили или променили), организују својеврсну предизборну кампању. Која се, како је време пролазило, све више захуктавала. И ових дана достиже кулминацију. Као да ће избори, сваког часа бити расписани. За њих су, по дифолту, што би рекао Председник свих грађана, сви из опозиције (у нади да ће овог пута бити боље среће, а народ дарежљивији према њима). За изборе су и урсовци (који су, по старом добром обичају, прво били у власти па више нису, али јој се поново надају), као и напредњаци. За разлику од њих, социјалисти мисле да "Србија има много других обавеза", те да не треба губити време на изборе. Али, "ако треба" и ако је то "у интересу грађана и Србије", они се не боје.
Мени је у свим тим причама "за и против" избора најзанимљивија она која се одвија у табору најзначајније чланице владајуће коалиције. Имајући у виду да су у напредњачким редовима, како изгледа на први поглед, сви за изборе (укључујући и Председника свих грађана), осим онога који се, истини за вољу, једини и пита - Првог потпредседника Владе. Мада, не могу да се отмем утиску да се и ту ради о маркетингу, по систему да сви они који о томе не одлучују траже да се "иде на изборе", док се онај, који се за све пита, као нешто нећка. Тако да ће, како год да одлучи, одлука бити исправна. Ако послуша оне који траже изборе, биће да је то учињено због демократичности, а уколико до тога не дође, они који су изборе тражили, знаће да пронађу оправдање за свог вођу. Јер вођа увек види више но остали. Како то каже и Владика Данило у Његошевом "Горском вијенцу": Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом. Прича о републичким изборима, посебно се захуктала оног тренутка када је председник републичког парламента (умислио да је) одлучио да распише изборе у Београду. Е сад, треба расчивијати како је, уопште, дошло до тога да се организују избори у Београду. А по мом скромном суду, потпуно беспотребно. Међутим, пошто владајућа гарнитура (читај: напредњаци) није успела да "прекомпонује" власт у Београду, како би личила на ону са републичког нивоа, прибегли су увеђењу "привремених мера". Пошто је "дете рођено, треба га љуљати". Што значи да је било логично да ће бити и ванредних избора у Београду. Јер, ванредно стање, на сву срећу, чак и кад су напредњаци у питању, не може да траје вечно.
Међутим, парламентарни избори, нису, нужно, повезани са изборима у Београду. Да није једног великог "али". А то "али" је, ипак, у најдиректнијој вези са изборима у главном граду. При томе, не мислим на ону неутемељену причу о томе како "у главном граду живи једна трећина бирача Србије". Па, као, "кад већ кољемо вола", ајд да "искористимо сво месо".
Постоји много директнија веза између избора у Београду и парламентарних избора. А то је чињеница која је добро позната и Првом потпредседнику, али и свима који у СНС мисле да могу да о нечему одлучују. Јер, упркос чињеници да се на наредним изборима у главном граду грађани неће изјашњавати о градоначелнику, јасно је да гласачи неће баш полудети од среће гласајући за "неки тим". Упркос "бала на води", којим је громогласно, најављен пројекат "Београд на води". То просто не иде тако. Овај је народ научио да има лидере. Вође којима верује. Дакле, све странке које "држе до себе", промовисаће своје кандидате за место првог човека у Београду. Мада су се већ појавила нека имена, још је рано коментарисати потенцијалне кандидате. Ипак, оно што се за сада зна је да ће урсовски кандидат бити Сузана Грубјешић, социјалисти ће кандидовати актуелног министра саобраћаја и бившег председника Скупштине Београда, Александра Антића, а напредњаци, највероватније Синишу Малог, актуелног председника Привременог органа у Београду. И ту долазимо до чињенице која, најдиректније, повезује парламентарне изборе и изборе у главном граду. Поготову, након онога што се издешавало на седници Главног одбора демократа у Новом Саду, на Крстовдан, лета господњег, 2014. Јер, да је којим случајем, у Новом Саду, победила опција Бориса Тадића, очигледно је да би напредњаци, по питању Београда имали бригу мање. Пошто би се, како то изгледа, са бившим председником Србије и Демократске странке, некако договорили о политичкој сарадњи. А у том "пакету" би се нашао и будући градоначелник Београда. У том случају и Мали би био довољно велики. Овако, пошто ће демократски кандидат за градоначелника Београда бити Драган Ђилас, јасно је да Мали мора да добије подршку "и са мора и из ваздуха и са копна". А то значи да је, готово извесно, да ће догађај у Новом Саду натерати господара Србије и напредњака да, лакше, "преломи" по питању парламентарних избора. Пошто једино тако, може да се нађе на изборној листи "лицем у лице" против Драгана Ђиласа. Упркос чињеници да ће "господар Вучић" бити на "републичкој" а Ђилас на "локалној, београдској" листи. По свему судећи, једино тако је могуће водити "битку за Београд". И, по размишљању напредњака, добити "битку за Београд". Поготову ако се зна да "битка за Београд" није само то. У игри је много већи улог. Јер, ако се "битка за Београд" изгуби, како објаснити "широком народним масама" због чега је "рушен" Београд. Односно, због чега се "џаба кречило".
Тако испада да ће, ако, 16. марта, и буде избора у читавој Србији, они бити у сенци оних београдских. Односно да је Србија ван Београда, тако мало важна. Са тог аспекта треба посматрати и чињеницу да су, са изборима у Београду, за 16. март, ове године, расписани и ванредни избори у општини Пећинци, као и редовни избори у Неготину.
Дакле, за неколико дана, тачније, 29. јануара, и општину Неготин ће, званично, захватити изборна грозница, која треба да кулминира 16. марта, када ће се одржати редовни локални избори у главном граду Неготинске Крајине. А то значи да су, овогодишње, изборне игре тек почеле.

Наставиће се...