К В А Н Т

Можда, да се, како тврде многи мислиоци у овој држави догодио тај шести октобар, пре тринаест година, не би ни било потребе за овим текстом. Можда. А можда се, како многи мисле, није догодио чак ни тај пети октобар па је овакав један текст нормална последица такве ситуације. Можда. У сваком случају, то што пишем овај текст значи бар две ствари. Прво, да, упркос чињеници да Пети октобар сматрам историјским догађајем, не припадам ни једном ни другом "табору". А друго, да  припадам онима који, те двехиљадите године, ипак, нису очекивали овакав развој догађаја.
Паметан народ, или како би много прецизније било, народ са искуством, каже "свако време носи своје бреме". А ми, који живимо само "једно време", тешко можемо да утврдимо колико је то "бреме" намењено нама, у односу на "бреме" које су имали, или ће имати, други. 

Али, оно у шта смо могли, много пута, да се уверимо је чињеница да свако време има и своје опсенаре који, претпостављам, да би били убедљивији, обавезно, у наш свакодневни речник уведу неке, нама, до тада, непознате појмове. Претпостављам да то чине у жељи да народ, који је растрзан између понуђеног му грандовско-фармерско-великобратовског живота, зачињеног турско-индијско-шпансим серијалима и свакодневним илузионистичко-политичким вратоломијама актуелних власти, додатно "дотуку" изразима који "звуче", а за које се, када је то већ касно, утврди да много више "звече".
Тако је, ове седмице, у наше животе, на велика врата, ушао израз квант, односно, Квантни скок (Quantum Leap). Прва помисао ми је била да ће нека од телевизија почети да приказује истоимену телевизијску серију која се приказивала од 1989. до 1993. године. Али сам убрзо схватио да се не ради ни о каквој серији, већ о дводневној економској конференцији. Истини за вољу, што се тиче неке везе између економије и телевизијских серијала, ту баш и нисам много погрешио. Пошто се у овој држави економија води по принципима неке исподпросечне теленовеле. И још нешто. Економска конференција Квантни скок, одржана је у позоришту Мадленијанум у Земуну. Дакле, и нисам био тако далеко у својој првој асоцијацији.
Но, како ја имам обичај да тврдим да је 21. век век информација, веома брзо сам успео да дођем и до званичних информација о циљу поменуте економске конференције: "Стварање нове економске климе и креативних идеја, иновативних стратегија и решења која би Србији пружила прилику да учини "квантни скок" и постане водећа економска и инвестициона дестинација југоисточне Европе".
И то је оно званично тумачење. Али, треба се вратити на почетак и објаснити шта је квант.

Овај израз потиче од латинске речи quantum, са значењима : количина, мноштво, свота, износ, део. Са друге стране,  квант у физици означава недељиву, дакле, најмању количину енергије која се јавља у елементарним процесима. У ширем смислу, квант означава елементарну, најмању, јединицу сваке физичке величине. Тако је Боров магнетон (Нилс Бор) квант магнетног момента, Планкова константа (Макс Планк) квант момента импулса. Откриће да је свет око нас квантне природе представља једно од највећих достигнућа модерне науке. Зато се квант јавља у разним аспектима природних наука где је саставни део терминологије. На пример, постоје квантна механика, квантна хемија, квантна електроника или квантна оптика. Немачки научник Макс Планк (1858 - 1947), изложио је 14. децембра 1900. године замисао да светлост, рендгенски зраци и остали таласи не бивају емитовани у произвољном обиму, већ само у одређеним пакетима које је он назвао квантима. Осим тога, сваки квант има одређену количину енергије која је тим већа што је већа фреквенца таласа, тако да би на довољно високој фреквенци емитовање само једног кванта захтевало више енергије него што је уопште расположиво. Према томе, зрачење на високим фреквенцама било би смањено, а и стопа којом тело губи енергију била би коначна. Квантна хипотеза сасвим је добро објаснила измерену количину емитованог зрачења топлих тела, али њен утицај на детерминистичку доктрину био је схваћен тек 1926, када је један други немачки научник, Вернер Хајзенберг (1901-1976), формулисао своје начело неодређености. Да би се предвидели будући положај и брзина неке честице, потребно је тачно измерити њен садашњи положај и брзину. Очигледни начин да се то учини јесте осветлити честицу. При томе, честица ће рефлектовати један део таласа светлости, што ће указати на њен положај. Но, положај честице неће се моћи тачније одредити него што износи размак између два брега светлосног таласа, тако да је потребно користити светлост кратких таласних дужина да би се прецизно одредио положај честице. Према Планковој квантној хипотези, међутим, не може се употребити произвољно мала количина светлости. Треба узети бар један квант. Овај квант ће пореметити честицу и променити њену брзину на начин који не можемо предвидети.
Е сад, мене интересује да ли је неко из овога нешто схватио. На прво читање. Претпостављам да, већини, као и мени ово представља мало "шпанско село". Међутим, будући да је ово, као што рекох, век информација, већину ових ствари није тешко пронаћи. И поређати их у неку смислену целину. Што би требало да значи да сам и ја начинио одређени квантни скок, будући да сам употребио најмању количину енергије да бих дошао до презентованих података. А да ли је то некоме потребно? Е, то је сад друго питање. Јер, како могу да претпоставим, већина ће ми рећи да сам могао и паметније да утрошим своје слободно време, јер да од онога што сам радио, нити ја, нити било ко други неће имати користи.
А какве то има везе са већ поменутим Економском конференцијом "Квантни скок" која је претходних дана одржана у Земуну? На то питање немам јасан одговор. Али, претпостављам да ћемо, сви ми, део одговора да добијемо већ колико сутра, када нам  буде представљен пакет нових мера Владе Србије. Моје мишљење је да су промотери нове Владине политике то све могли да нам саопште и на много једноставнији начин. Није било потребно да нам у свакодневни живот уводе неке термине, за које је, вероватно, и већини чланова Владе било потребно да потраже помоћ енциклопедија. Осим тога, овај економски форум, који је одржан у организацији Привредне коморе Србије, вероватно и кошта, упркос импозантном списку спонзора. А пошто ми економија и није баш јача страна, не бих могао да просудим који су домети овог економског скупа. Али се надам да то неће бити да се неће догодити да ће: "квант променити честицу и променити њену брзину на начин који не можемо предвидети". Но, то што мени многе ствари представљају непознаницу и није забрињавајуће. Више ме брине што, по старом добром обичају, у томе, како изгледа, нису могли да сложе ни они који о овој теми знају много више. Тако да једни кажу да је квантни скок привреде списак лепих жеља, док они други шаљу поруку да смо спремни да се мењамо.
Лично, надам се да организаторима минулог економског форума није једина жеља била да импресионирају неуки пук Србије разбацујући се непознатим изразима и фразама. А немам ни намеру да коментаришем, оне малобројне, који тврде да је назив "Квантни скок" резултат кумовања девојке нашег млађаног министра финансија. 

М О К Р А Њ А Ц

Намера ми је била да овај текст напишем, бар, три недеље раније. А онда сам од те замисли одустао, образлажући самом себи да је ово веома важна тема која заслужује да се о њој пише "хладне главе", или, макар, да се о њој пише након а не пре Мокрањчевих дана. При томе, не мислим да бих са текстом пре Фестивала било шта променио, будући да је Фестивал "скројен" много раније. (Истини за вољу, нисам сигуран да ћу било шта променити ни сада.) И поред тога, "стављам ову тему на дневни ред", јер мислим да Мокрањац заслужује да се овом темом бавимо стално. А не само док трају Мокрањчеви дани. Поготову ако се има у виду да медији све мање "прате" Мокрањчеве дане. А уколико се и "деси" да се неки од њих бави овим догађајем, читаоци могу прочитати и неке од офуцаних, фразерских израза, попут "најмузикалније двориште у Србији". Које још глупље звуче ако се има у виду сурова истина да се у овом дворишту (као и у читавом граду), Мокрањчева музика (осим у цркви), чује само у току Мокрањчевих дана, или деветог јанура, када се обележава Дан рођења Стевана Стојановића. Што само још једном доказује да је привид велика заступљеност Мокрањца и Мокрањчевих дана у "свакодневном животу" главног града Неготинске Крајине.  А због чега је то важно? Из простог разлога јер је Мокрањац, пре свега "наш", а онда и српски, па европски и светски. Али, и због тога јер стичем утисак да је Мокрањац битан само нама, а да је већини оних који овде дођу из престоног града, у време трајања Фестивала, једино важно да "одраде тезгу", уз добро и бесплатно јело и пиће (при чему није занемарљиво ни подразумеваће бежање од свакодневних обавеза на неколико дана), након чега, до следеће године, "одложе" Мокрањца у путни кофер. Другим речима да нема ни говора од очекиване популаризације ове мамифестације и самог града. Која би могла да резултира далеко већом посећеношћу овог Фестивала од стране оних који би дошли о свом, а не о туђем трошку. По мом скромном уверењу, томе би требало да служе они који су, годинама, на "платном списку" Фестивала. Да осмисле начин како да Мокрањчеви дани зарађују. Или, како да зарађује овај град, који би, касније, део тих средстава уложио у Фестивал. Остварење тог циља, могуће је посредством медија. А ту већ имамо велики проблем. Јер је Мокрањца и Мокрањчевих дана све мање у медијима. Ове године, судећи по ономе што сам могао да "излистам" у електронским издањима (јер је то она права мера, пошто то остаје "записано" за време које долази), ситуација је била "никад гора". Ако се изузме, прилично добар, приказ на РТС-у, са жаљењем се може констатовати да се Мокрањчевим данима, медији готово нису ни бавили. Или прецизније, било је јако много најава самог Фестивала (преузетих од Танјуга,). Дакле, најава. А о самом одржавању и току деветодневног Фестивала, готово, ништа. И поред велике упорности, у електронским издањима нисам успео да пронађем да се овим догађајем бавио чак и његов медијски покровитељ!? А неки од оних који су се Фестивалом бавили, боље да нису. Јер, ако један дневни лист себи "дозволи" луксуз да, у иначе солидно пласираном тексту (рубрика култура, предње стране), у наднаслову читаоцима саопшти: "Велико финале предвиђено је за 20. септембар" , онда се стиче утисак да је у питању нека Гранд парада или недај Боже Фарма или Велики брат! То управо говори о елементарном непознавању Мокрањчевих дана. Односно, да уредништво тих новина не жели ни да размишља о томе шта су Мокрањчеви дани, који је концепт тог Фестивала и шта ова манифестација значи за културно биће ове државе. Зар то није довољан разлог да неки људи ставе прст на чело и упитају се куда то води? И да ли је нормално да Фестивал буде све дужи, а медијска покривеност све "краћа"?
Свестан сам ризика да ћу, због ове теме, вероватно, бити "нападнут" од неких дежурних "бранитеља" Мокрањца који се понашају као да им је он лично оставио тумачење како и на који начин треба славити његово име и дело. Те да су Мокрањчеви дани, у "њиховој режији" једино могући , а да се у то не може петљати неки "обичан свет". Истини за вољу, и моја маленкост је мишљења да одређеним пословима у овој држави морају да се баве искључиво најбољи. Било да им је то професија, или су својим способностима доказали да нешто могу да раде квалитетно. Али, такође, мислим да не може бити "недодирљивих" тема , о којима не треба и не може да се проговори јавно. Поготову уколико се ради о темама од "највишег друштвеног  значаја". А Мокрањчеви дани (макар у свести нас Неготинаца), то јесу. И поред тога што их многи доживљавају као прилику за личну промоцију и начин да се у "одабраном друштву", о трошку државе, проведе неколико дана. А да ли и неки други, једнако одговорни за културу ове државе, према "највећем српском композитору и диригенту"  имају исти однос какав има већина Неготинаца? Судећи по гесту онога ко, тренутно, седи на врху "културне пирамиде Србије", одговор на ово питање био би негативан. Са великим Н. Тако се догодило да актуелни министар културе, Тасовац, није могао да дође на отварање Мокрањчевих дана, због "раније преузетих обавеза". Свако ко са непристрасне дистанце тумачи ову информацију може себи да постави питање: Које је то обавезе, раније, прихватио министар културе, који је на ту функцију дошао свега неколико дана пре почетка ове манифестације? Пре ће бити да је нешто друго по среди! Уз то треба рећи да је Тасовац први министар културе (колико ја памтим), који "долази" из света музике, због чега му је, више него другима, била обавеза да се нађе на том месту. Истини за вољу треба рећи да се Тасовац није појавио ни на Вуковом сабору!? Али, такође, треба рећи да се појавио на промоцији нове генерације официра Војске Србије, само дан након отварања Мокрањчевих дана. А због чега је ту присуство министра културе било нужно? Не верујем да би на ово питање неко могао да да разуман одговор. Осим, ако новопечени министар није морао да покаже своју лојалност!? При чему мислим да министар Тасовац (као и било који други министар културе), своју лојалност треба и мора да показује само према култури. (Да не будем неправедан, Тасовац је, само неколико дана касније, показао да ће знати да разликује културу од естраде, али је и сам, на почетку свог мандата упао у ту замку). Осим тога, ако је тачан податак који је директор Дома културе "Стеван Мокрањац" изнео у наступу на једној локалној телевизији, да је, ове године, општина Неготин, за Фестивал издвојила више пара него Министарство културе, онда је јасно због чега све више о "нашем" Мокрањцу и

Фестивалу који се приређује њему у част, треба да говоримо ми, грађани ове мале и сиромашне општине из чијих средстава се пуни буџет локалне самоуправе. При томе, не сматрам да прича о "нашим новцима" треба да буде примарна и доминантна у билој којој причи о култури, а поготову у причи о онима који су славом овенчали не само родни крај већ и читаву државу. Уосталом, мој став је увек био да култура није и не може да буде "трошење пара", имајући у виду да је то (уз просвету), најзначајнији сегмент једног друштва. Али, сегмент који смо, како изгледа, потпуно подредили нечему што бих ја назвао подкултура (са све словом Д) која постаје све агресивнија у жељи да се наметне као једина и права вредност и мерило понашања, нудећи се као адекватна замена општем безнађу за које је одговорна политичка елита. А та и таква "подкултура" иде руку под руку са том истом политичком елитом, којој и одговара да "гласачка машина" и није нешто посебно захтевна у погледу културе и да све своје "потребе" овог типа може да апсорбује посредством ружичасте телевизје са националном фреквенцијом која је у размножавању спретнија од амеба. Али, шта још треба написати о општем
стању духа и културе у јадној напаћеној држави Србији, а да то није жалопојка над нама самима? Или, над оним (по свему судећи) мањим делом овог народа, који не пристаје на ружичасти модел поДкултуре који све више узима маха и то у свим сферама живота. Тако да више нисмо сигурни да ли су "Велики брат" или "Фарма"" само неки од телевизијских формата или модел понашања већине грађана ове државе. Укључујући и његову политичку елиту. А да није баш сасвим јасно ко више ужива у тим улогама. Они горе, или они доле. Јер док они доле мисле да "тако треба", они горе мисле "тако им и треба".
Како онда започети било какву озбиљну расправу на теме које задиру у саму основу једног од најстаријих музичких фрстивала у Србији? И то након спуштања фестивалске заставе и затварања капија Мокранњчеве куће. Али, истини за вољу, у још увек,фестивалски, украшеном граду (са све заставама и заставицама). Не желећи да
будем неискрен према потенцијалним читаоцима овог блога, морам да признам да, претходних дана нисам, у потпуности, успео себе да натерам да "ћутим", па сам се, пре и током Фестивала, задовољио са неколико коментара на неким друштвеним мрежама. Где сам, коментаришући дужину познатог неготинског Фестивала, између осталог, навео и да је Бог створио свет за седам, а да овогодишњи Мокрањчеви дани трају девет дана. Осим спорадичних коментарчића на ову тему и неколико лајкова, мој став није побудио веће интересовање. И то ме није нарочито изненадило. Јер, како сам већ констатовао, ово је тема коју су неки приграбили себи и не дозвољавају да се "ту меша сад било ко". Без обзира што они сами нису спремни да у организацији Фестивала и слављењу Стевана Стојановића Мокрањца направе битан искорак. У прилог томе, сасвим је оправдано поставити питање докле се стигло са реализацијом идеје о снимању играног филма о Мокрањцу (за шта је, чини ми се, са Нишким културним центром већ потписан и неки уговор), као и шта се догодило са монодрамом "Последња руковет", која је, колико је мени познато, изведена 2010. године и никад више? Да ли је то наш прави однос према нашем Великану? А да је све остало фарса. И, уколико већ

можемо, за ово претходно, пронаћи безброј, формалних, разлога и оправдања, постављам питање која то оправдања можемо пронаћи за оно што можемо урадити, са само мало труда.
Као на пример да се изнађе начин да, током трајања Фестивала, цвеће на споменику Стевану Мокрањцу, испред његове родне куће, буде свеже.  Или, да се само мало подигне велика капија на улазу у двориште Мокрањчеве куће, из Доситејеве улице (која би, успут речено, морала да има много већи значај него она друга, која сад "изиграва" главну капију на улазу у овак комплекс). Као и да се "закрпи" рупа у зиду на тој истој капији, која је настала отпадањем малтера. Или, да се не дозволи да, током неколико дана трајања Фестивала, државна застава буде умотана на јарболу. Толико сигрно дугујемо Мокрањцу.

ОБАВЕШТАВАЊЕ И (У)ЗБУЊИВАЊЕ

Можда би ово могла да буде и прича о форми и суштини. Са акцентом на суштину. У том случају, поштујући принцип "у средиште ствари", треба рећи да у главном граду Неготинске Крајине влада медијски мрак. А таква констатација је још суровија уколико се има у виду да је Неготин, пре двадесетак година, био "престоница" независног и објективног информисања. А његови грађани су, у свеопштом "медијском мраку" тамног вилајета званог Милошевићева Србија, имали више информација, чак и од оних грађана који су  живели у много већим градовима. И то не констатујем у стилу "жал за прошлим временима", већ је то чињенично стање. Стицај околности, за који нико посебно није био заслужан. Али, има много оних који су заслужни за данашњи медијски мрак у коме живе грађани овог дела Србије. При томе не мислим само на нестајање телевизије која је "Рођена да умре" , већ и на телевизију која, у време "деведесетих" имала назив "општинска" или "режимска". Из простог разлога што се, тек сада, када информисање грађана Неготина зависи од неке кобајаги телевизије, "на брежуљку усред кукуруза", или од "менаџерске телевизије", може видети шта значи постојање локалних медија. Без обзира да ли су под мањим или већим утицајем неке владајуће гарнитуре, будући да потпуно независних нема. У таквим околностима, они који желе да дођу до било какве информације, а под условом да желе да избегну "улично обавештавање", обично посегну за информисањем које постоји на званичном општинском сајту. А ту се, по дифолту, што би рекао Председник свих грађана, суоче са нечим што би могло да нас подсети на постојање некадашње службе (која можда још постоји), а која је, ако се не варам, имала задатак да се бави обавештавањем и узбуњивањем. Пратећи ту аналогију, општински сајт се, изгледа само бави збуњивањем јавности. Ако изузмемо чињеницу да све више личи на сликовницу првог грађанина наше мале вароши, или лични албум друга председника. Јер, готово да нема информације, коју не прати фотографија на којој је он у главној улози. Што ми, са становишта политичког маркетинга, изгледа сасвим у реду (пошто локални избори треба да буду, најкасније, у марту наредне године), али није коректно према грађанима који би, можда, желели да добију и неке друге и другачије информације. Пре свега, ажуриране. Јер је очигледно да је општински сајт (што ме је, заиста, обрадовало) добио нови изглед (форма), али је задржао стари начин иновирања података (суштина). Тако, рецимо, ако су грађани општине Неготин заборавили (а заборавили су!) ко су њихови представници у локалном парламенту и којим странкама припадају (пошто су ванредни локални избори у Неготину одржани пре више од три године) и пожеле да тај податак виде на званичном општинском сајту, тамо ће наићи на апсолутно нетачну информацију. Из простог разлога јер на сајту постоји она првобитна верзија народних представника, која је у међувремену претрпела мноштво промена. Што због објективних, што због субјективних разлога, али и разноразних "прекомпоновања" одборничких група а према
тренутним потребама владајућих гарнитура, или личног интереса "народних представника". И ту ништа није спорно. Мислим, нема дилеме да ли су ти народни представници "радили" у складу са законом. Друга је прича какви су закони који третирају ову материју, пошто у овој земљи "истине, љубави и слободе" не треба рачунати на свест и савест народних представника. Који (било о ком нивоу да је реч), себи дозвољавају да (фудбалским речником речено), да у току утакмице, скину један, обуку други дрес и, без трунке гриже савести, наставе да јуришају на, колико до малочас, сопствени гол. А имајући у виду да у овој држави нико ништа не памти, то треба записати. Дакле, то треба да "стоји" и на неготинском општинском сајту. И не видим ни један оправдани разлог због чега то није тако. Поготову што то траје месецима. Дакле, гласачи општине Неготин су два пута преварени. Једном када су њихови представници "напустили почетне позиције", за шта гласачи нису гласали, а други пут када о томе нису обавештени преко сопственог гласила (званичног општинског сајта). Е сад, није то само питање форме. Већ и суштине. Јер, неки грађани могу да имају и велике проблеме управо због тога што не постоји званично место на коме могу да "покупе" информације о томе како се сада, након многих "прекомпоновања", зову поједине одборничке групе, ко их чини и ко су њихови председници или овлашћени представници. У нормалним демократским системима, сасвим је уобичајено да се на лак и једноставан начин дође до ових информација. Али, све што је код других нормално и лако, код нас је тешко и ненормално. А врхунац овог информатинвог Гордијевог чвора на општинском сајту представља најновија информација са, биоскопске, тридесет и прве седнице, када је грађанима

обнародовано, најновије, формирање одборничких група које се зову СНС-ПУПС-ЈС и СПС-ПУПС-ЈС. Ако занемаримо тај демократски салто мортале и неизмеран допринос у развоју локалног парламентаризма, који су светском парламентаризму подарили неготински "народни представници", остају још и многа питања за оне који "хране" општински сајт. Јер сам готово убеђен да нико нема представу о чему се овде ради. Нити би било ко могао "руку у ватру", или да се, под "часну реч", закуне да зна које су странке у питању. А уколико то не знају они који би "по дифолту" требало да знају, поставља се питање ко то онда може да зна? И од кога грађани могу ту информацију да добију. Логично би било да та врста информација, прецизно и тачно, може да се нађе на општинском сајту, који је "власништво свих грађана општине Неготин". Јер, уколико грађани не могу да дођу до тих информација, шта би било када би покушали да сазнају због чега је зграда у којој се налази локална општинска администрација (али и тужилаштва, судови и полиција) једна од најзапуштенијих у Неготину? И како то да се ни једна од многобројних владајућих гарнитура (макар од двехиљадите) није "сетила" да треба окречити фасаду или офарбати прозоре? Ако нису знали како, могли су да питају своје колеге у окружењу који су, макар, "окречили своје куће" (форма). Али, да се вратимо на суштину. Оличену у информацијама у вези са, тренутно,

актуелним Мокрањчевим данима. Где се на истој страни, објављују две потпуно опречне информације. Тако што се, на левој страни сајта, објављује да се "игроказ" игра на позорници Дома културе, док се на десној саопштава да ће "игроказ" бити на градском тргу. Или да ће Мокрањчеве дане отворити министар културе, а да се на истој страни објави и информација да ће то учинити помоћница министра Ана Вучетић. То је у најмању руку неозбиљно, као што је неозбиљно народу "продавати" причу да министар Тасовац није могао да дође у Неготин, због, "раније преузетих обавеза". Јер, и просечно интелигентан становник ове државе може, сам себи, да веома прецизно одговори на питање : "Кад ли је пре могао да преузме друге обавезе, ако је само који дан пре тога био изабран на ту функцију?"

Но, водећи рачуна о томе да је ово и прича о форми и суштини,
треба рећи да би и ово била форма. Али би зато била суштина то што су на општинском сајту објављене две различите информације. Као и у многим другим случајевима. А да о томе нико не води рачуна. Што само говори о чињеници да у овој држави јавна информација никога ни на шта не обавезује. И да свако може да прича (и пише) шта му је воља. Осим, уколико том информацијом није "ударио" на, како је већ уобичајено, болесну сујету  оних који, вероватно, само сами себи изгледају изузетно важним и значајним. И који, вероватно, имају нека чаробна огледала која су спремна да увек и у сваком тренутку, својим господарима кажу да су управо они најпаметнији на свету.

В Л А Д А Р И

Учинило ми се да је мирно суботње јутро, последњег дана августа, као створено за почетак писања новог поста. Тишину ремете само две гугутке које, са оближње столетне липе, у Доситејевој улици, наизменично шаљу (вероватно),  љубавне поруке и потпетице ужурбаних пролазника који одлазе у уобичајену пијачну куповину. Након тридесетак дана добровољног избеглиштва у "информативни мрак", схватио сам да се ништа драстично није променило у "земљи чуда", којој је крштено име Србија. Напротив, сачекао ме је "главни информативни догађај сезоне", у свом пуном сјају. Односно, завршница реконструкције Владе. Вероватно због тога нисам ни био у дилеми шта би могла бити тема најновијег текста. Проблем је настао када је требало ставити наслов (који , увек, пишем на почетку). Пошто ми није ништа оригиналније пало на памет, уписао сам  В Л А Д А. А онда се испоставило да под овим прозаичним насловом већ постоји текст који сам написао пре више од две године. Почитавши га, поново, након толико времена, схватио сам да је, површна констатација, са почетка овог текста, о "непроменљивости у земљи чуда", потпуно оправдана. А што се тиче наслова, да не бих имао два иста, одлучио сам да, онај први,  р е к о н с т р у и ш е м.

Уосталом, реконструкција је реч, не дана или месеца, већ реч последњих неколико месеци. И како ми се чини, уопште није важно шта или ко се "реконструише", већ да се нешто реконструише. То је већ опробани рецепт за "увлачење" у наш свакодневни речник појединих израза или фраза које никога ни на шта не обавезују, али се "лепе" за ухо просечног становника Србије. А ова најновија реконструкција Владе, коначно је, након неколико месеци, са страница таблоида и осталих штампаних медија, али и телевизијских канала и канализација, пресељен у Дом народне скупштине. Наравно, није ми намера да описујем стање које, посредством директног телевизијског преноса, може да види сваки грађанин ове државе. При томе сам убеђен да, без обзира што то може деловати чудно, многи људи заиста и седе пред телевизорима, упорно очекујући да ће чути нешто ново. Нешто што до сада нису чули, а што може битно утицати на њихове животе. Уназад неколико месеци, и моја маленкост, све чешће, време проводи пред Другим каналом Националне телевизије (који је резервисан за директне преносе догађања под куполама велелепне грађевине која је саграђена између два Велика рата). А то је, кажу неки политички аналитичари, поуздан доказ да је ова држава ближа деведесетим годинама прошлог, него двадесетим овог, 21. века. Пошто је оваква врста телевизијског стваралаштва једина могућност да се чује "нешто друго". Што није неважно, упркос утиску, "на прву лопту", да у овој земљи владају медијске слободе. Јер се некако ствара простор у коме се готово сви медији утркују да освоје титулу најбољег промотера једне политике и њеног творца. Који је, по свему судећи, осим што је председник највеће странке, и "контролор" свега и свачега у држави Србији. Претпостављам, не увек својом вољом. Али, самим тим што је Први потпредседник и старе и нове Владе трасер нове "државотворне" политике ове земље, јасно је да се од њега очекују сва решења. И да више нико ништа не почиње док не "консултује" Првог потпредседника, који, по свему судећи, ужива у функцији "није први ко је први, већ је први ко је други", али, по којој је свима јасно ко је "прва виолина". Због чега опозиција, у највећем броју случајева, у његовом правцу и одапиње највише "отровних стрела". Након чега се Први потпредседник понаша као одликаш који је добио и једну двојку. Због које је спреман да на сав глас плаче, јер "ту бруку" не може да поднесе, пошто је навикао да га сви хвале. Заборављајући да није нормално да опозиција хвали власт. Односно, заборављајући како је то било у време када је и сам био опозиција. Понављајући с времена на време, да сви треба да се мењају, јер је, ето и он сам себе променио. И да сада сви треба да верују управо њему и политици коју заступа. Пошто је све то "за добро и у интересу народа". Што је, истини за вољу, флоскула којом се сви ките. И позиција и опозиција. А народ добро зна како му је!
Некако ми се чини да управо након таквих иступа Првог потпредседника и "његов шеф", Ивица Дачић, "добије крила", настојећи да опозицији у парламенту "одржи кратку политичку обуку". Не либећи се да ускликне како он може свакоме у парламенту да изађе на "мегдан" и да му ту нема равна, пошто има искуство дуго 23 године.
Заборављајући, при томе, и један и други, да је проблем ове државе управо у томе. У "дужини трајања" неких политичара, поготову оних који нису "платили" политичку цену своје погрешне политике деведесетих година. Већ су, напротив, добро, политички, прифитирали, управо на тој политици. А да је, у исто време, Закон о лустрацији након десет година постојања, јуна ове године, отишао у историју, а да се нико није потрудио да га примени.

Б А Њ А

Именица бања, осим свог примарног значења, има и многа пренесена, а од ње је изведен и један глагол (бањање), који, мада се употребљава само у неким деловима ове државе, јасно и недвосмислено указује на купање (било где и у најширем смислу овог појма). А у жаргону, када је потребно најкраће описати нешто изузетно добро, или се похвалити начином живота, обично употребљавамо израз – б а њ а. Из тога би могли да извучемо закњучак да је боравак у некој од бања (под условом да разлог није неко теже здравствено стање), нешто што би већина људи могла да пожели. Иако, вођен личним исуством, нисам баш сигуран да то важи и за бање у Србији, није ми намера да то, овим текстом,  демантујем. Трудићу се да баратам само чињеницама, уз напомену да су неке опсервације, ипак, личне природе.

У прилог томе може да послужи и подсећање да су бање места у којима се (попут других туристичких места), атакује, из свих праваца, на чуло мириса „просечног“ бањског госта. Као и да је то „штипање“ носне шупљине, просечног бањског госта резултат мешања разнородних мириса који потичу од „покретних експоната“, односно шетача, али и разноразних крема, на онима који се сунчају поред фонтана и базенчића, квасећи ноге (и друге делове тела), чувеном, лековитом, бањском водом. И сви ти мириси, сједињују се са онима из богате понуде прелива за „бакине палачинке“, ванилин шећера за посипање „америчких крофница“, експрес куваног кукуруза, кокица, сладоледа „на кугле“ или из замрзивача, и других ђаконија које се, како је то већ уобичајено, на улици продају, чак и у одсуству минимума хигијенских услова.

Ипак, не мислим да је ово најупечатљивија „слика“ неке бање. Из простог разлога јер бања, осим слике, има и свој „тон“. Имајући у виду да говоримо о земљи Србији и чињеници да већину бањских гостију чине и неки социјални и образовни „просек“ ове државе, а уз аксиом да је политика најомиљенија српска спортска дисциплина, бање су и својеврсни дебатни политички клубови на отвореном. У томе није изузетак ни Бања, у којој се, уз мноштво „јавних трибина“ за које су задужени „велепоседници“ парковских клупа, оригинални Vox populi може чути и дуж главног бањског шеталишта: - „У, ал га зезнуше. Није више командант Жандармерије, него га ставили да буде помоћник директора полиције.“ -  „Ма нису они ни тели њега да смене него Динкића, ал су се за....ли за једно слово, па кад су схватили грешку, метнули га да буде помоћник“ - „Треба бре Вучић да најури и Динкића и Дачића и да сам преузме Владу - „Докле мисле да нас замајавају са том реконструкцијом? Време је да почну да раде, а не само да критикују оне претходне.“ - „Напредњаци ће да доведу ову државу у ред кад буду имали већину у Скупштини, на наредним изборима. Видиш како се обрачунаше са Мишковићем?“ – „Тако би и моја баба могла. Стрпају човека у ћорку, а после седам месеци му узму 12 милиона евра да се брани са слободе!“  - „Само да ми је да знам где то има да се нађу толке паре?“ - „Ма сви су они исти. Нико не мисли на ситну боранију“.

Али, уколико се мало застане, поред неког бањског „Хајд парка“, могу се чути и веома опсежни и аналитички политички трактати : „Стварно је више доста тог Вучићевог пренемагања. Као, неће он премијерску фотељу без избора. А добро зна да он и са овог места командује читавом Владом. А самим тим и са државом. Јер је вођа највеће странке у земљи. У којој се сви нешто, као, труде да покажу како је она демократична и како се све одлуке доносе на органима странке. Није него. Ајд, нека се неко успротиви Вучићу на тим органима!? Летео би из странке као кофер! Превелика је то моћ у рукама једног човека, без обзира да ли има добре намера и без обзира да ли је јагње или вук у јагњећој кожи. Демократској држави су потребне јаке институције а не јаки појединци. Јаки појединци, због полтронизма оних испод, само јачају аутократију... „Што ти, бре, толико смета човек ?...“ – обично се нађе неко ко ће на једноставан начин зауставити  самозваног политичког аналитичара, након чега, са околних клупа, отпочне бура коментара „за“ и „против“ његовог става.

Чак и површном анализом коментара који се могу чути (и не само у бањама), јасно је да се ради, углавном, о репродукцији онога чиме су се претходног (или претходних) дана бавили медији или „медији“. При томе, већина људи се бави, такозваним, великим темама, чије је место догађања (а где другде?) Београд. О дешавањима у Србији ван Београда и медији мало извештавају, а и кад то учине – боље да нису. Мени је врх врхова вест коју је објавила једна дневна новина, у суботу, 20. јула, ове године, на својој 18. страни : „У Мајданпеку је формирана нова владајућа већина коју чине одборници СНС, СПС, СДПС, ПУПС и групе Преокрет. Са ВЕЋИМОМ од 16 од укупно 32 одборника, донета је одлука о разрешењу председника и заменика председника СО Мајданпек, као и председника и заменика општине Мајданпек...“

А ја се, ето, из без те и такве ВЕЋИНЕ, враћам на бање (Бању).

Не могу баш тачно да се сетим када је бања (Бања) ушла у мој живот, али сам сигуран да се тодогодило због мог здравственог стања. А то уједно значи да се уклапам у просек оних који бању доживљавају као место у које се долази онда кад мора, а не онда када се човек зажели доброг и квалитетног одмора. И без обзира што при употреби именице бања користим и велико слово, ово није текст о једној, конкретној, бањи. Без обзира што, стицајем околности, у мноштву бања Србије, мало боље од осталих, познајем једну Бању. При томе не мислим да сам баш неки експерт (махинално сам посегнуо за овим изразом који је, да подсетим, у наше мирне животе долепршао са првим „Ге-седамнаест“ кадровима, још у време када су они били представници НВО сектора), али овај текст, свакако, и није нека научна студија о бањама (Бањи), већ, ничим оптерећено, размишљање једног дугогодишњег корисника бањских услуга (ако је то прави израз). У сваком случају, бање у Србији су (колико је мени познато), ослонац туризма, поготову здравственог, па њихово постојање није занемарљиво ни са тог аспекта. Ипак, моја скромна сазнања указују на то да је од стране ове државе (или кога год – ко је за то задужен), мало учињено да наше бање (са часним изузецима), издигнемо изнад онога што је природа дала, а поготову је мало учињено да их „приближимо“ странцима, од којих би (што је и логично) било и највише фајде. При томе не мислим на цену (под условом да је она иста за „наше“ и за „њихове“), јер износ од око 35 евра (наше конвертибилне валуте), по дану, и није нешто претерано велики трошак за неког странца, ако се узме у обзир да је у ту цену урачунат комплетан пансион, плус бањска терапија.

Упркос томе што (како би то рекли аналитичари), потенцијала има. Односно да бање имају квалитетну и квалификовану радну снагу, било да је реч о здравственим радницима или о „пратећим службама“. Услуге, квалитет и разноврсност хране су на пристојном нивоу, што ми даје за право да тврдим да је ту потребно најмање „поправки“. Али, нека улагања су, ипак, неопходна. При томе, мислим да и та улагања не треба да значе обавезна додатна средства већ је потребно искористити неке, како се то обично каже, „унутрашње резерве“. А то значи да је потребно много тога променити. Превасходно у навикама и начину рада. А ту је ова држава увек на почетку. (Овде се присећам једног од многих говора покојног Зорана Ђинђића, убијеног премијера Србије, изреченог у кампањи која се, чини ми се, звала „Србија на добром путу“. Елем, он је, у неком граду, у некој фабрици, рекао (парафразураћу), како му је јасно да су времена тешка и да пара нема, али да му није јасно како то да нико није могао да поправи обичан зидни сат, који стоји на улазу у фабрику).

Након најновијег боравка у Бањи много боље схватам и ту Ђинђићеву реакцију. Јер сам, безброј пута, био принуђен да слушам шкрипу врата (собних, гардеробних, ресторанских...) у једном од „бањских туристичких капацитета“. Као да је толико тешко подмазати врата!? Или поправити (заменити) славине како не би, цурила (при томе правим јасну разлику између цурења и капљања), ТОПЛА вода на тушевима у базену. И ту ми се, некако само од себе, наметну питање колико таквим немаром „бацамо“ пара. Чак ако рачунамо да је у питању обична вода (која се, како сам ових дана прочитао у новинама, у бечким кафићима, продаје по цени чак и до три евра, по чаши), а могу мислити колико пара одлази у неповрат, кад је у питању топла вода.

Већ сам констатовао да је квалитет услуга у Бањи (било да су у питању здравствене или оне пратеће) задовољавајући, а то се може тврдити и за квалитет смештаја и опште хигијене у собама. Али, када су у питању неки детаљи, онда се поново враћамо на ону причу о „унутрашњим резервама“.

Ту бих уврстио постојеће ТВ пријемнике (који, као једина врста „луксуза“ постоје у собама), а који, једино квалитетно репродукују „шуштање“ и „крчање“. (Овде, поново морам да направим малу дигресију. Наиме, фирма која је својевремено обавила посао „увођења ТВ сигнала“ у  хотелске собе – а ради се о истој фирми која, ових дана, важи за једног од два главна кандидата за добијање националне фреквенције коју је некада користила  већ заборавњена ТВ Авала – очигледно је користила и неки свој софтвер. Тако, кад притиснете дугме за тренутно утишавање тона на екрану се испише реч „мутавац“. Заиста оригинално!). „Шетањем“ тог истог даљинца са циљем да се домогнете неког канала, убрзо схватите да је више оних који би пре могли да буду канализација, јер не могу да задовоље ни прилично сумњив и дискутабилан укус просечног домаћег бањског госта а да и не говоримо о неком странцу. При чему су, тим странцима, како изгледа, намењени они најбројнији канали на којима пише : “No (or bad) signal“ – „Нема (или је лош) сигнал“. Мислим да би било сасвим у реду, да се, макар, за почетак (а то не кошта много), гостима понуди квалитетан сигнал постојећих канала са националном фреквенцијом, али и регионалних и локалних (који задовољавају макар минимум подразумевајућег телевизијског квалитета), као и да се понуде и неки од најпознатијих страних канала. Јер, не треба заборавити да, и поред тога што је „ово овде Балкан“, да је ово и Србија која, макар декларативно, граби ка уједињеној Европи. При томе се не треба правдати тиме да страни гости „ако и залутају у наше крајеве“, неће баш гледати телевизију. Јер, ако добро изанализирамо остале „бањске“ садржаје (један од тих - који ће се, на сву срећу одиграти након мог одласка из Бање – догодиће се на Светог Илију, другог августа, када ће овде свој „велики солистички концерт“ одржати једна од „великих звезда“ – или певаљка, како је примереније рећи - домаће естраде), врло брзо ћемо доћи до закључка да та „собна забава“ и није баш небитна. А у оваквим условима, готово да је излишно говорити о томе када ће гости Бање, у својим собама, моћи да користе Интернет.

На крају, али не и на последњем месту, треба прозборити и нешто о нерационалном трошењу пара из буџета ове државе, односно из Фонда здравствене заштите (ако сам му погодио званичан назив). Јер, ако за пример узмемо једног таквог корисника бањских услуга посредством Фонда, који у Бањи борави 21 дан (а такви су у већини), лако је израчунати да то ово друштво кошта, (21 х 3.700 динара), најмање 77.700 динара. Ако при томе имамо у виду да један такав корисник има, бар, шест „празних“ дана, односно дана кад нема никаквих терапија (током викенда), долазимо до рачунице да је то потпуно беспотребан трошак од, преко, 22. хиљаде динара. Дакле, само је потребно смањити број дана боравка у Бањи, а повећати ефикасност. Другим речима, мислим да би, уместо 21, број дана у бањи требало “скресати“ на 15, уз задржавање броја терапија, које би се одвијале и викендом, чиме би ефекат био исти, а уштеда не тако мала. А уколико би зачепили свуда где „цури“, можда би остало и нешто пара за лечење деце, о чему се тако много говори и пише ових дана. Јер, претпостављам, да није баш нормално да чекамо да Вучић заврши све започете послове на „врху државе“ па да дође и подмаже врата, замени славине, подеси пријем ТВ сигнала, или ...

Д О С И Т Е Ј Е В А

Мада не могу баш сасвим бити сигуран, чини ми се да свака варош у Србији има улицу која носи име нашег просветитеља и реформатора Доситеја Обрадовића. У случају Неготина (који, на сву срећу, у томе није изузетак), ова улица се налази у централном градском језгру, чији је почетак на излазу из градског парка, а име јој је, сасвим једноставно: Доситејева. Али, имајући у виду да Неготин има и "свог" Доситеја, поставља се и (оправдано) питање на ког Доситеја су мислили они који су доносили одлуку да овој улици надену име!? Јер, не треба занемарити да и овај "неготински" Доситеј (Новаковић) има довољно заслуга које би га, оправдано, "кандидовале" да његово име понесе назив једне од значајнијих улица главног града Неготинске Крајине. О томе сведочи и податак да је група паметних људи, својевремено, одлучила да градска библиотека добије управо име овог тимочког епископа који је сахрањен у крипти старе неготинске цркве.

Упркос недоумице са почетка текста, или загонетке ко је Доситеј чије име носи неготинска улица о којој пишем, морам да констатујем да је она само реторичка. У овом случају, са сигурношћу могу да устврдим да нема двојбе. И то из, бар, два разлога. Али, о њима нећу да елаборирам на овом месту, већ ћу само констатовати (а то је нешто треће), да су Неготинци (као и у случају Ђорђа Станојевића, али и многих других чувених Крајинаца), за чувење Доситеја Новаковића сазнали тек након што је група људи тај податак (готво) "прогурала" у свест житеља неготинске чаршије. Да не буде забуне, подвлачим још једном, да је онај мали број људи којима је тај податак био познат, ипак, и пре свега, мањина.

А на непостављено питање због чега баш сада пишем о овој неготинској улици, или о нашем просветитељу Доситеју Обрадовићу, без имало дилеме одговарам да су разлози (као и код већине оних који се баве писањем), готово сасвим лични. Јер сам, донедавно, упркос чињеници да у Неготину живим више од 32 године, кроз Доситејеву улицу прошао свега неколико пута. И то, углавном, колима. Дакле, без могућности да било шта запазим. А ради се о једној од најпознатијих неготинских улица. Која, на неки начин, представља и главну улицу дела града који се зове Брегалница. А за то постоји и формално оправдање. Јер је, пре више од шест година, у овој улици, почела да функционише Месна заједница Брегалница. Оно што би данас, са ове временске дистанце,  било сврсисходно је доћи до одговора на неминовно питање: шта је резултат, односно, колико је тога реализовано од онога што је, у то време, био само план? А одговор је веома једноставан : мало или нимало.
Међутим, није ми намера да на овом месту евалуирам учинке неколико претходних општинских гарнитура (од када је формирана Месна заједница у неготинској Брегалници), већ сам овај детаљ поменуо онако узгред, имајући у виду да сам о томе извештавао за један дневни лист који више не постоји.
Али, да се вратим на Доситејеву.
Морам да признам да ме, примарна асоцијација, када поменем име ове улице, води до Балашевићевих стихова (и музике!), чувене баладе "Не волим јануар". Претпостављам да у томе нисам једини. Понекад се мало постидим тога, али је то чињеница. Јер, ова улица има свој живот и своје житеље који, вероватно, не могу да стану у оквир песме "панонског морнара". А они, житељи ове улице (упркос чињеници да им је структура - социјална, образовна, културолошка и ина - као и у многим другим деловима вароши, битно измењена), имају неки свој живот и неке своје навике, које, полако нестају. Мада се тај "дух" још осећа онако у "траговима". Мени, вероватно због носталгије и неким посебним жалом за прохујалим временима, симпатично делују госпође које, у рано недељно јутро, још у кућној хаљини и папучама, одлазе до "дућана" (не до маркета), да обаве куповину преосталих ситница за недељни ручак. А да у повратку, онако с ногу, сврате до прве или друге комшинице е да би провериле да ли је "онај рецепт од јуче", потпун или му фали још неки састојак. У тих неколико минута, увек се некако смести и оно строго поверљиво: "...да ли си чула...?", или за: "...направила сам само три тегле слатког од јагода, скупе су биле ове године...", као и: "...попила сам од јутрос већ две, али ајде да ти правим друштво...". Уз столетну липу, у једном једнако толико старом дворишту у мом комшилуку, која је, још колико до јуче ширила мирис готово читавом Доситејевом улицом, па и (што да не!) лавеж паса који ревносно чувају поверена им дворишта, претпостављам да није ни потребно много више детаља да би се они средовечни вратили у детињство а они нешто млађи стекли идиличну слику живота, којим се некада живело у већини вароши у Србији.

Међутим, морам да признам да је она друга асоцијација у вези са Доситејевом улицом, ових дана много доминантнија, а односи се на образовни системом ове државе. А све то, на жалост, није због чињенице да у Доситејевој улици у Неготину живи двоје познатих професора српског језика који су описменили (и више од тога!) многе генерације. Већ због Обрадовића (али не Доситеја!), који је, како ми се чини, умислио да је, ни мање ни више, него сам Доситеј. Упркос чињеници да то није, јер се зове Жарко и министар је просвете ове државе.Чију оставку ових дана траже многи који су на прави начин препознали колико је урушено образовање ове државе. И то нема никакве везе са тиме да ли је (или није), поменути министар  крив за крађу тестова за "малу матуру". А он никако да схвати шта је разлика између кривице и одговорности. Можда ће одлука о одласку министра бити донета у склопу већ најављене реконструкције Владе, односно "прекомпоновања" на високом нивоу?! А на тај начин у овој држави никада неће да проради систем, да заживе институције. Јер, оно што нам се сада нуди је популизам  "државног врха", који, свако мало, обећава да ће функције обављати најбољи а не партијски кадрови. А колико је то далеко од реалности у држави Србији (и у Београду и у Србији ван Београда), говори пресек стања кадрова управо у министарству просвете.Да ли су и они допринели том моралном суноврату, о коме говори директор Математичке гимназије, школе са највише медаља у Србији? На то питање свако нека себи да одговор.

П Р О Т О П О П И Н Ц И

Село Протопопинци (или Пртопопинци, како га назива локално становнишзво), смештено на обронцима Старе, а подно Видлич планине, са својих тридесетак (сталних) становника тешко да ће икада привући пажњу неког новинара. Под условом да се не догоди нека катастрофа, што, по правилу, обезбеђује чак и насловну страну штампаних или место у хеду електронских медија. Лично, мислим да се тако нешто неће догодити, па онда остаје, танушна, могућност да неки новинарски знатижељник, случајно, набаса на ово село.  Или, да Јовану Мемедовићу зафали мало нетакнуте природе и "сасвим природне" приче. Упркос томе што се ни он (боравећи неколико пута у близини), још, није  потрудио да уђе у само село (као што у њега још не улазе ни курјаци и шакали, који се "чују, али не виде"), већ некако увек своје приче уради на његовом ободу, па, брже-боље, пут под точкове неког скупоценог џипа и назад у "велики, прљави град".

И поред тога, одлучио сам да селу Протопопинци (Пртопопинци),  посветим неколико редака и то не само вођен, више него очигледно, личним разлозима. Јер ово село, осим што (као и већина села, диљем Србије ван Београда), одумире представља и парадигму (баш не волимм овај страни израз, али ми се некако уклапа у читаву причу, која је у основи политичка, а поменути израз највише и употребљавају управо политичари, мада многи од њих и немају баш појма шта он значи), наше тренутне политичке ситуације. Дакле, управо такво, село Протопопинци (Пртопопинци), постало је образац (модел) како функционише власт у држави Србији. И да велике приче о народу "гладном правде", на оваквим примерима падају у воду, јер испада да власти и није битан народ већ одржање на површини, или изнад површине ове наше баруштине. Која је, како многи закључише, мала, а у њој много крокодила.
А чини ми се да, никада (па ни у "Милошевићево време"), власт није осећала већу потребу да "контролише", сваки кутак Србије, чак и ако се ради о простору на коме живи свега тридесетак становника (дакле, исто толико и гласача), од којих је само неколицина већ проживела пола века, док су остали много ближи "стотки".

Дакле, у том и таквом селу Протопопинци (Пртопопинци), још увек није конституисан Савет Месне заједнице, упркос чињеници да су избори одржани пре више од месец дана, а да су локални избори одржани пре више од годину дана. Због чега? На први поглед, рекло би се због печата, али је велико питање шта се, заиста, "иза брега", ваља. Наиме, због смањења броја житења, а у циљу "рационализације" рада Месне заједнице (као основног нивоа локалне самоуправе), донета је одлука да ово село, са суседним селом Мојинци, има једну Месну заједницу (МЗ). Са седиштем у селу Протопопинци (Пртопопинци), као селу које је веће. Према том решењу, веће село има три, а мање два представника у Савету Месне заједнице. На изборима за ово највише тело МЗ, грађани и једног и другог села, упркос "танком" бирачком списку, фаворизовали су двојицу кандидата. По једног из сваког села. Али тако да је онај из већег села (због већег броја гласача) добио и већи број гласова. Гласачи су били убеђени да је то довољно.

И да је победио онај кандидат који је добио највећи број гласова. Међутим, нико им није рекао да се тако не бира председник Савета МЗ. Односно, председник села. Већ да пет изабраних представника (са највећим бројем гласова), постају чланови Савета МЗ, који међу собом бирају "првог међу једнакима". И ту настаде проблем. Јер један од тројице чланова Савета МЗ (из већег села), свој глас даде кандидату из мањег села. Тако сада испада да мање село треба да "командује" већем. А то код нас баш и не бива. Што се манифестовало поделом села. Док су једни (по личном мишљењу, мањи број), за то да је све "такнуто-макнуто" они други би да се све врати на "почетне позиције". Јер, "не може њима да командује, тамо неко, из суседног, мањег села". У таквој ситуацији, јасно је да у селу "нема власти". Јер (да се вратим на поменути штамбиљ), нема симбола те власти, односно, печата. Пошто стари печат, није враћен у општину (а и није од неке користи јер је на њему стари назив МЗ), а нови (који у називу треба да има оба села) још није направљен. И колико год то било апсурдно, у селу од тридесетак житеља  чекају печат. Као и они у мањем селу. Било који печат. Или да се врати онај стари, или да се, коначно, уради тај нови. Јер, ко буде у рукама имао печат, тај ће имати и власт у селу. А ко ће то бити, наравно, зависи од локалне власти у Димитровграду. Међутим тамо имају много важнија посла. Пошто се и овде, као и у већини градова у Србији ван Београда, већ скоро годину дана,  баве "прекомпоновањем" власти. Судећи по томе колико се пута власт у овом малом граду на коридору 10, "прекомпоновала", јасно је да нема ни мање вароши ни више музиканата. Јер, како је ово некада (након "пада" Милошевића") био његов последњи бастион, тако је након потоњих избора ово био један од последњих бастиона демократа. Све док нису нагрнули "композитори" и толико прекомпоновали одборнички састав у општини да сам убеђен да ни они сами више нису сигурни у којој су сада странци или коалицији. Врхунац представља недавно именовање Владице Димитрова, доскорашњег председника општине из редова демократа у повереника СНС за општину Димитровград. По свему судећи, некоме се толико свидело "компоновање" да је заборавио на елементарна правила која и овде треба да важе. Зато су, као последица, почеле да се појављују и одређене међунационалне тензије, које баш и нису биле својствене овој средини. И више је него јасно да се, због очигледног прекомерног компоновања, у овој вароши могу чути и неки "другачији тонови". 
А док је таква ситуација у згради општине у Димитровграду, јасно је да нико нема ни жеље ни воље да се бави печатом у селу од тридесетак становника. Али, којима се, уз помоћ проверених "аброноша", ипак, проследи и по који, тон из "седишта локалне власти". Па се тако у селу Протопопинци (Пртопопинци), осим цвркута птица, ипак, разазнају поруке једном или другом табору (мада са доста шумова), како ће печат "ускоро" стићи. И да они само треба да "буду стрпљиви", а да ће он (печат), сигурно, доћи.

На тим темељима, будући "владари" села (свако за себе) већ су почели да праве планове о реновирању просторије у којој ће бити седиште новог сазива Савета МЗ и "председника села". Само да стигне печат. А и једни и други, ту просторију "виде" под кровом највеће сеоске, вишенаменске, грађевине, у којој су, некада биле смештене продавница, откупна станица, просторија Месне заједнице, амбуланта...Уколико се до тада не сруши и остатак крова, као што се то већ десило на делу који је некада прекривао никада довршени Дом културе у овом селу. Који, као порушени споменик, опомиње на многе заблуде из некадашњих времена. Које, по свему судећи, у нешто другачијем облику, поново израњају на површину.

РАК ПЛУЋА

Парковска површина од неколико хектара у самом центру града, богатство је којим се могу похвалити само неки градови. Није редак случај да су имена многих паркова далеко познатија од имена градова у којима се налазе. Они представљају "плућа" тих градова и оазу коју походи мноштво њихових житеља, али и они који у те градове долазе. Многи туристи, чим стигну у неки град, ако долазе по први пут, најпре се распитају за познате паркове. У одређено доба дана, паркови постају места где људи долазе да се виде са другима, ручају, или одрже краћи састанак са пословним партнерима. О празницима, управо ти и такви паркови знају да буду стециште многих излетника који ту проводе читав дан. Играјући се са својом децом или пријатељима, роштиљајући или, просто, ленчарећи у хладовини, уз неку добру књигу. И нико никоме није на сметњи, има места за све. А након дана проведеног на оваквим местима, готово да се и не примећује да је, само неколико сати раније, на травнатим парковским површинама, у хладу столетних стабала, боравила читава армија људи. Сви који су ту боравили, покупили су за собом сав отпад који су направили и уредно разврстали у посебне контејнере. У "тој и таквој Европи" однос према парковима је однос према себи самоме. Хигијена градских паркова се сматра личном хигијеном. Из простог разлога јер су паркови "плућа града". Упркос непостојању оних чувених упозорења: "забрањено је газити траву".
Неготинским парком "Цвећара", који се простире на око пет хектара површине, могли би да се

поносе и многи већи и лепши градови. Не само у Србији. Али, како сада ствари стоје, њиме се, вероватно, још дуго, неће дичити ни Неготин. Јер се чувена Парк шума "Цвећара" претворила у неготински "Скадар на Бојани". А по мом личном суду, нема краја глупостима које су пратиле изградњу овог парка, чији сам ток пратио неколико година, као дописник неколико српских дневних новина. (Тада сам, као и многе моје колеге које су ову тему пратиле, са одушевљењем писао да ће Неготин - како је тада, 2006. године, саопштавано - добити нова "плућа града"). Најновија у низу је да су, овог пролећа,  у парку освануле нове клупе. Које су, претпостављам, постављене неким логичким распоредом унутар парковске површине. Али. тај детаљ мени изгледа као да је неко ко се није купао бар пола године, одједном, неким чудом, на себе "набацио" неко скупоцено, маркирано одело. Тако мени делују те лепе (а вероватно и скупоцене) клупе, које су се, ни криве ни дужне, нашле усред давно поломљеног мобилијара који је (такође неком згодом, ранијих година) постављан без реда и начина, а који сада, онако девастиран и уништен, представља ругло. Ако тој слици додамо и изџигљалу траву и мноштво мини депонија смећа, слика је потпуна. Једино нема одговора на питање : откуда те клупе баш сада ту? Или : није ли, најпре, требало "санирати прокишњавање крова" и почистити кућу, па куповати нов намештај?

Приметио сам да је други неготински парк, у центру града, ових празничних дана био препун клинаца и њихових родитеља, или бака и дека. Претпостављам да ништа мањи број не би био ни у парку "Цвећара". Да је, којим случајем, након толико година завршен. Међутим, како ствари стоје, наш парк "Цвећара" никада то неће постати. Јер ће имати судбину никад довршене куће у коју су се станари уселили пре њеног завршетка. А то најбоље знају ону који су се у такву кућу уселили. Увек је у њој било крша и лома који се само умножавао. И ту неће помоћи никакво уношење новог "намештаја" како би се "оправдале" неке паре. Све док неко, озбињно, не засуче рукаве и не уради комплетан пројекат шта је све неопходно урадити и колико то кошта. А да се, након, тога, тамо где треба (читај: неготинска општина), издвоји потребан новац за то.
Затим, треба да уследи ограђивање овог дела града (како се ограђује свако градилиште), и неких месец дана озбиљног рада. Када би се, затим, уклонила ограда, грађанима Неготина и њиховим гостима могла би да се подаре нова "плућа града".
То подразумева да би сваки квадратни сантиметар парка "Цвећара" био доведен у исправно и функционално стање, монтиран сав потребан и планирани мобилијар, осветљен на одговарајући начин и уграђен квалитетан видео надзор. Након чега би се, та нова "плућа града" (а што не и крајње репресивно) штитила од хулигана који, очигледно, из чисте досаде уништавају све пред собом.
А пре свега тога, потребно је да неколико гарнитура градских власти, грађанима општине

Неготин, положе рачуне ко је шта и колико урадио, а ко је и колико проћердао пара у никад довршеном парку. Без обзира што су то, углавном, биле паре добијене на пројектима које финансирала "та Европа". Јер су и те паре добијене захваљујући грађанима општине Неготин. Па, уколико су "ту Европу" успели да, на неки само њима знани начин, обрлате, грађане општине Неготин не могу. Јер су они, уместо нових "плућа града" добили плућа која је увелико захватио канцер, или, народски речено - р а к.

Е Л И Т А

Елита је реч латинско-француског порекла, која, према Вујаклији, има значење: "оно што је најбоље, најодабраније", или, "цвет нечега, нарочито друштва". Према истом извору, у војничком значењу то је "најодабранија војска, језгро војске", а за потребе биологије, Вујаклија објашњава да је то "најбоља категорија биљног семена".

Ово стручно објашњење израза елита, које сам позајмио из извора који је, претпостаљам, за већину људи неупитан, само је увод који ми је неопходан за овај текст. 

Случајно или не, у овој држави већ деценијама (а можда и дуже), не постоје друге, већ само политичка елита. Или, политичке елите. Мада, ако боље размислим, ништа ту није случајно. А то већ довољно говори о држави. Пошто се, неминовно, поставља питање каква је држава која може да "изњедри" само политичку елиту (или, политичке елите). Или, какав је народ који живи у тој и таквој држави (не улазећи у њен национални састав, који и није битан за ову причу), који да има само ту, политичку, елиту. Они који имају мало дуже памћење (што је, морам да признам, реткост, осим ако није у питању злопамћење), морају признати (ја то чиним тешка срца) да је чак и оно "Титово време" знало да, ту и тамо, понуди и неке другачије елите. Можда баш и због тога јер је то неминовност једнопартијских система, код којих је, та и таква, политичка елита на једној, а да су све оне "остале елите", на некој другој страни. Просто, те "остале елите" у огољеним тоталитарним режимима, дођу као неки "вентил сигурности". Са друге стране, у назови демократским и вишестраначким системима, земаља у транзицији, просто је неминовно да се множе управо само те, политичке елите. А држава Србија је прави пример за то. Јер је толико странака да је готово и немогуће имати неку другу осим политичке елите. Упркос томе што је, реално говорећи, у мноштву тих странака и људи који "циркулишу" у њима, тешко пронаћи оне који се, заиста, могу означити као елита. Чак и међу онима који су део (како се у овдашњим медијима већ одомаћило), "државног врха". Уз сво уважавање да је то резултат "воље грађана".
Али, изгледа да је враг однео шалу, јер се те и такве политичке елите множе као амебе. Тако, чак и они који, од свих врхунских телевизијских остварења, редовно прате само догађања на најпознатијој фарми у држави Србији и  најпознатијој великобратској кући, могу да примете како нам, на велика врата, улази још једна елита. Политичка елита косовских Срба. Који, ни криви ни дужни, постадоше елита. Од које се (гле чуда!), како изгледа, уплашио и сам Први потпредседник Владе Србије. И због којих је, по хитном поступку, ономад, прекинут редовни програм Државне телевизије (хиљадита реприза "Бољег живота" - који, упркос томе, у Србију никако да стигне). Пошто је у мојој свести прекид редовног програма државне телевизије у директној вези са неким ванредним стањем, помислио сам да смо, поново, са неким заратили.  Или да смо одлучили да признамо Косово и Метохију (што за сада, као, није услов, али ће то сигурно, у одређеном тренутку постати). Међутим, како се убрзо испоставило, програм је прекинут да би нам Први потпредседник саопштио да није могао да нађе заједнички језик са политичком елитом косовских Срба. Али да, упркос томе ( што ли ми то делује популистички?), он њима не прети, већ жели да се са њима договори. Да ће, како је рекао, прихватити и референдум по питању бриселског договора, али да му "неко" гарантује да ће Срби и након њега остати јединствени.  Право је чудо како Први потпредседник не познаје сопствени народ. Јер да је супротно, знао би да два Србина имају три различита мишљења. Те да би, референдум по питању бриселског парафа било чисто губљење времена. А посебна је прича што је лидер напредњака сметнуо са ума да је немогуће организовати референдум за само 15 дана. То ни Мркоњићу не би пошло за руком! И које би то питање било одговарајуће, односно, на које би то питање већина житеља Србије могла да да "тачан" одговор. А да и не говоримо о томе ко би Првом потпредседнику гарантовао да ће Срби и после референдума остати јединствени. И без речи прихватити резултат тог референдума. Да ли би му то гарантовао Коштуница, Двери, Образ, или политичка елита косовских Срба? Опет, велико је питање да ли би поменута елита косовских Срба у томе била јединствена. И на крају, шта то значи јединство? Јер је лако уочити да и то дојучерашње јединство "државног врха", ипак, није јединство. Што је показала и недавна оставка млађаног Че Геваре Вулина. Који се одлучио да свом "пријатељу Вучићу" поднесе оставку гостујући на државној телевизији. Уколико се још деси да се наш Че Гевара, поново, врати у фотељу "директора за Косово", након петиције косовских Срба, претпостављам да ће српски политички ријалити постати популарнији од свих сличних телевизијских умотворина. А заслуга за то, несумњиво, припала би нашој најмлађој политичкој елити. Политичкој елити косовских Срба.

К Р Е Т А Њ Е

"Оно што највише успорава људско кретање је незнање."         

                                                                     Никола Тесла

Мој претходни пост био је посвећен сећању на покојног премијера Зорана Ђинђића. Нерадо употребљавам тај, мени, још увек страни термин "пост". Али морам. Из простог разлога што је ту било мало мог текста. Готово ништа. Само онолико колико да се направи увод. Све остало су били Ђинђићеви најпознатији говори. Укупно десет. За десет година, од када су га убили. За десет година без правог кривца и праве казне. И све то под "украденим", али тако препознатљивим називом, под којим је редитељ Александар Мандић сачинио свој чувени документарац, посвећен Ђинђићу : "Ако Србија стане..."

Назив тог документарца, који је, у време свог настанка, изражавао наду, али и злокобну слутњу, данас је у држави Србији, готово, заборављен. А држава Србија је, скоро, стала. Упркос тврдњама покојног премијера који је, веома често, знао да каже да су развој демократије и европски пут Србије неупитни и незаустављиви. Да "њега могу и да уклоне", али ће Србија остати "на правом путу". Чак су, након убиства премијера, штампани флајери и плакати са Ђинђићевим ликом и поруком: "Србија живи". Међутим, извесну сумњу изнео је и сам Мандић, употребљавајући погодбени везник у називу свог документарца. Сада, 10 година касније, са погодбеним везником, или без њега, можемо са огромном сигурношћу о томе говорити. Јер, у шта се претворила еуфорична Србија, након пада Слободана Милошевића? У државу у којој су на власти они исти који су, у великој мери, допринели да човек као што је Милошевић, уопште и дође на власт. Они исти који су омогућавали Милошевићу да, када је већ на власт дошао,  толико дуго ту и остане. Следбеници оних странака које су ову државу годинама држале у страху, у мраку...Производећи конфликте и ратове. Ратове у окружењу, али и са "целим светом". Следбеници оних који су, годинама, српску дипломатију водили са завршеним партизанским курсевима. Државу, која и данас није далеко одмакла од "високофреквентне" дипломатије, коју не можеш ухватити ни за главу ни за реп. Која у току ноћи свету пошаље једну поруку, а већ у рано јутро каже нешто сасвим друго.Државу која пристаје да експериментише са делом свог народа који живи на Косову. Државу која ризикује животе тог истог народа у нади да могу добро послужити за "општу ствар". Државу која има више сазнања од обичног народа, али га лаже, јер зна да то народ воли.

Државу која ни после 12,14 односно19 година није у стању да открије ко је убио новинаре Милана Пантића, Славка Ћурувију и Даду Вујасиновић. Државу која доноси законе који се не поштују. Државу која је пре 10 година донела Закон о лустрацији, коме "рок важења" истиче а да га нико није ни погледао.А да и не говоримо о његовој примени. Јер, да је примењен можда би данас били "у мањку" са политичарима. Државу у којој млади, поново изговарају ону злокобну констатацију: "Пролеће је, а ја живим у Србији". Државу у којој, наводни, студенти предводе протесте у Београду упозоравајући "државни врх", да не направи "ни један погрешан корак" у вези са Косовом. Државу у којој се "државни врх", свако мало, консултује са већинским, православним "црквеним врхом". А да у исто време у Влади која такође представља "државни врх" седе неки министри који не припадају тој већинској православној религији. Државу у којој се "забрањују" неке организације, које слободно "марширају" градовима, а да су, упркос томе, "невидљиве" за органе реда. Државу у којој су амнестирани "повратници" за слична кривична дела. Државу у којој масовна убиства постају, готово, свакодневна појава. Држава у којој малолетници "деле правду" како стигну и где стигну. Државу у којој они нешто старији клинци веома лако потежу "све врсте наоружања". Државу у којој се, из политичких разлога, "преко ноћи", у школе уводи румунски језик (вероватно као знак захвалности што "суседна и пријатељска" Румунија још овек није признала "лажну државу Косово").

Државу у којој је на светло дана, највећа "владајућа" странка донела крилатицу да је "народ гладан правде", када је у њој народ само гладан. Државу у којој се криминалци и лопови хапсе посредством медија, који постају информативни билтени полиције. Државу у којој се лопови месецима држе у затворима, уместо да им се суди. Држави у којој су садашње владајуће гарнитуре, пре доласка на власт, обећавале департизацију и деполитизацију "државних фирми",  у које су одмах по доласку на власт сместили управо своје кадрове. Државу у којој нико не чује урлике, кукњаву и муку других, јер су заузети "прекомпоновањем" власти у селу и граду. 

Државу у којој највећа владајућа странка не може да отрпи ни миним "конструктивне" критике а да се не понаша као "увређена млада". Јер су навикли да их сви мазе и пазе. А кад се то не деси, по хитном поступку, из резервног џепа извуку, резервну, радикалску реторику. Државу чији "државни врх" не може да замисли да у главном граду, неко други, осим њих може да буде на власти. Упркос чињеници да је то могао и сам Слободан Милошевић.

Државу у којој су, такозване, патриотске снаге, поново себи дозволиле да "пусте духа из боце". Упркос сазнању да га, након тога, више нико у њу не може вратити. Државу у којој "остатак Србије" треба да дисциплиније Војводину. Да ми из "остатка Србије" учимо Војвођане демократији и да им "показујемо" шта је то за њих добро. Да им ми, из "остатка Србије" доказујемо и докажемо како је руководство које су они сами бирали, "однарођено" и непримерено њима. И да они, Војвођани, заслужују много боље руководство. Напредније. По узору, рецимо на Ковин. Државу која све више и на сваком кораку личи на ону са краја осамдесетих. Државу у којој "државна телевизија", данас, 14. априла 2013. године, свој информативни програм започиње са: "Поштовани гледаоци добро јутро. Српска напредна странка...", наставља са: "Поштовани гледаоци добар дан. Српска напредна странка..." и која ће га, вероватно, завршити са "Поштовани гледаоци добро вече. Српска напредна странка..." Да не будем неправедан. У наставку те епохалне и јако важне вести, којом је "државна телевизија" малтретирала своје гледатељство у "свету недељу", стоји да ће највећа владајућа странка започети прикупљање потписа, како би, "демократски" са власти у Војводини срушила недемократску власт. Заиста, вест дана!