АЛО, ПОЖЕГА!

После много перипетија и сакривања од очију јавности (упркос заклињања на јавност у раду), на светлост дана изађоше сва имена која ће седети за овалним столом у Немањиној број 11. 

Сад, кад погледам сва та имена, мислим да се није ни имало шта сакривати. Јер, нити је то најбоље што је Србија у овом тренутку имала, нити је на поделу партијског плена народ могао да утиче на било који начин. А да не говоримо да се свака влада (па и ова) понаша као да од ње почиње стварање света, или бар стварање Србије. Као да се пре њих није ни дисало ни живело. Ипак, желим да будем доследан сопственом ставу-свако заслужује прилику. Поготову што није добро кудити некога ко ти је непознат. У складу са оном (мени омиљеном) мудрушћу народа (из времена када је народ имао времена за луксуз који се зове размишљање) : "Не куди коња кога ниси јахао".

Али, шта су чињенице? Окрени-обрни, и  ова влада ће имати 17 министарстава и 19 чланова владе. Уз неколико канцеларија и канцеларијица, биће то позамашан број. Упркос тврдњама идеолога владе у настајању да ће она бити најмања у новијој српској историји. Дакле, од почетних 12, кратко су застали на 15, али ипак догураше до преко двадесет. Не може, брате. Сви би хтели комад власти! Сви би хтели свој део колача који се зове изборна победа. Е сад, да би сви вуци били сити и све овце на броју, требало је тако скројити министарства да их, по сваку цену, буде мање, а опет да све буде ту. Претпостављам да се тако и дошло до те чудне комбинаторике и спајања разноразних области под кров једног министарства.

Из овога треба изузети министарства која ће водити Дачић и Вучић. Она су, као министарства силе, потпуно дефинисана. Проблем је само у томе што ће, уз разноразне додатке, концентрација моћи (а поготову силе) комплетно бити у рукама само два човека. Или, можда, три. И то, готово, без контроле. А имајући у виду да се ради о политичарима који су "обележили" и деведесете године, јасно је због чега је то битно. Зато и не схватам због чега главни идеолог најбројније владајуће странке, као папагај, понавља како је овај народ "гладан правде". Ако је тако, што није сео у фотељу министарства правде? Или што није инсистирао да се формира министарство за људска и мањинска права?
Но, чини ми се да то неће бити једини проблем. Јер су многа министарства "кројена" према потребама појединих људи, челника странака које чине владајућу коалицију.
Најдрастичнији пример представљају три "грађевинска" министарства, која ће водити два бивша и један нови министар. Тако ће, Милан Бачевић, отац снаје Председника свих грађана Србије водити Министарство природних ресурса, рударства и просторног планирања. Министарство саобраћаја, са тапијом на коридор 10, водиће Милутин Мркоњић, док је Министарсво грађевине и урбанизма, са тапијом на коридор 11 (аутопут Београд-Пожега и даље за јужни Јадран), резервисано за Велимира Илића.
Дакле, догодило се оно што је Илић (сањајући коридор 11), и најављивао. Мало се томе, у једном тренутку, испречио онај несмотрени напад на Б92 и Ољу Бећковић, који су, без нарочитог одјека, осудила сва новинарска удружења, али је све испеглано једним анемичним "извињењем".
Претпостављам да је многима нејасно због чега се (осим "коалиционог потенцијала") Илићу поверава Министарство грађевине и урбанизма и да ли ће он, заиста, градити (сањани) коридор 11, односно, аутопут Београд-Пожега-Јужни Јадран? Који је, због раскида уговора о концесији за аутопут Хоргош-Пожега, још увек, оптерећен арбитражом која се води у Паризу, пред Међународном трговинском комором.

Треба подсетити да се ради о концесионом Уговору за аутопут Хоргош-Пожега, који је, са фирмама „Алпина" и "Пор“, у марту 2007. године потписала Влада Србије, чији је премијер био Војислав Коштуница. Потписник овог уговора, чија је процењена  вредност била око 1,5 милијарди евра, у име Владе, био је тадашњи министар за инфраструктуру, Велимир Илић.

Концесија је требало да се изда на 25 година, а обухватала је изградњу леве траке аутопута од Хоргоша до Новог Сада дуге 106 километара, одржавање 68 километара аутопута од Новог Сада до Београда, и пројектовање и изградњу аутопута Београд-Пожега, дужине 148 километара.

И поред тога што су овај Уговор многи сматрали штетним за Србију, али и да је читав посао био обавијен велом тајни, до данашњих дана није утврђена ничија одговорност.
Напротив, као да се ништа није ни дешавало, током предизборне кампање, бивши председник Србије, уврстио је путни правац Београд-Пожега у своја предизборна обећања.
Са друге стране, Велимир Илић, бивши министар за инфраструктуру (и будући министар грађевине и урбанизма) и потписник Уговора, крајем 2008. године, у изјави за Курир, изразио је очекивање да ће "Борис Тадић објаснити грађанима како је уз помоћ Млађана Динкића уништио највећи посао у историји Србије". А три године касније (пре но што су постали коалициони партнери), Илићева Нова Србија је, због раскида Уговора за "стратешки важан пројекат", аутопут Хоргош-Пожега, оптужила и Млађана Динкића, тражећи формирање анкетног одбора у Скупштини Србије, о његовом "десетогодишњем раду - као гувернер, министар и потпредседник Владе".
Међутим, како то обично бива у земљи Србији, јавност (читај народ!), ошамућен својим мукама, брзо све заборави. Тако да власт (ко год да је чини), којој нико не "дува за вратом", на многе ствари не мора ни да реагује. Да је другачије, до сада би, вероватно, неко дао и одговор на питање каква је, у причи о аутопуту Хоргош-Пожега, била улога Михајла Марковића, бившег државног секретара Министарства за капиталне инвестиције. У време кад је на његовом челу био Велимир Илић. Наиме, Марковић је, као државни секретар био задужен за концесију за изградњу аутопута Хоргош-Пожега, а након тога је постао директор Предузећа за путеве Ваљево, иза кога, како је Прес писао 2009. године, стоји Љубиша Буха Чуме, бивши вођа сурчинског мафијашког клана.
Чини се да је прича јако замршена. Али није. Само је питање да ли и шта желимо да знамо.

П.С.

Претпостављам да сте приметили да се у овој причи о делу Србије ван Београда (у којој Београд поново има главну улогу), нигде не помиње источа Србија. То је због тога што о овом делу Србије (где се води мртва трка између старости путева и становништва), не брине ни једна власт. А источна Србија, никако да изњедри свог Вељу Илића. Овде се људи радују када се неко (уочи избора), сети да, на старим путевима, закрпи рупе.

И Н Т Е Р Е С

Мислим да код нас нема политичара од кога нисмо чули да  ради у интересу грађана Србије. О интересу државе да и не говоримо. Упркос чињеници да Србија, у новије време, није ни имала јасно дефинисане државне, нити националне интересе (при томе сам потпуно свестан да је у питању грађанска а не национална држава). Да је другачије, политичари би морали, бар понекад, да питају  грађане који је то њихов интерес. А они то нису никад учинили. (Ако изузмемо ону фарсу од референдума, након кога нас је Милошевић повео у рат против читавог света). Све се своди на произвољно тумачење интереса народа. Па се онда и произвољно "ради у интересу народа". Јер странке управо тако тумаче "изборну вољу грађана". Што је потпуно бесмислено имајући у виду да лидери странака током кампање причају једно, а још пре но што се и формира власт, они већ почну да раде нешто друго. О томе говоре и бројни случајеви формирања власти у Србији ван Београда, на локалним нивоима, где, како изгледа, сви могу са свима. И где, по хитном поступку, још на првој седници, први са функција "лете" директори јавних предузећа (које је по сличном поступку именовала претходна власт). Упркос залагању за "департизацију и деполитизацију". О чему су многим странкама била пуна уста током предизборне кампање. Неке од њих, чак су и потписале Иницијативу дневног листа Блиц о департизацији државне управе и јавних предузећа. Међутим, овде се све догађа по систему : "волим и ја позориште, али не у својој кући". Јер, ако би странке урадиле другачије, очигледно не би имале чиме да "часте" своје послушнике. При томе, наравно, нико и не води рачуна о "изборној вољи грађана". А о интересима грађана Србије да и не говоримо. 
Па тако, без обзира на причу, о том интересу грађана не воде рачуна ни странке које сада покушавају да формирају владу,  што и није изненађујуће, будући да ни оне не представљају "вољу грађана". (Ако је за утеху, у томе бар имамо континуитет).  
Још мање би се та "воља" исказала ако би се направила такозвана велика коалиција, коју неки прижељкују, а неки је се прибојавају. 

Дакле, чији интерес заступају странке? Ствар је прилично једноставна. Заступају личне интересе руководства странке и страначких лидера. Односно, интересе врха неке политичке групације, или више њих. А, зар то све нису лични интереси?

Да не будем погрешно схваћен, ја немам ништа против личних интереса. Напротив, моја теорија о добробити грађана једне државе заснива се баш на личним интересима. Јер уколико то поједноставимо, можемо доћи до претпоставке да би свако од нас желео да му буде добро и да живи добро. А зар то није лични интерес? Наравно да јесте. Пратећи ову поједностављену логику, закључујем да, уколико би свим грађанима Србије заиста било добро, то неминовно значи да би и држави у којој ти грађани живе било добро. А зашто онда то није тако? Претпостављам да главну препреку представљају политичари. Односно, да су неискрени када тврде да раде у интересу грађана Србије и саме Србије.

Да ли је интерес грађана Србије био да се око 2.400 људи из јавног и политичког живота нађе на прослави Дана независности Америке који се у Србији уместо четвртог, прослављао петог јула? Мислим да није. Имајући у виду у народу годинама стварану слику о овој држави управо од оних који би сада да творе власт. Они који су, годинама, народу слали "своју" слику о "првој демократији света", сада су, међу првима, појурили да виде како изгледа та "америчка зелена трава заборава".  И управо они који су, годинама уназад, из петних жила највише критиковали своје политичке противнике да превише често бораве под кровом и у дворишту ове амбасаде, сада су се тискали у првим редовима да виде и да буду виђени. Чији су интерес заступали наши полтичари у дворишту америчке Амбасаде? Мој нису, јер сам ја, стицајем околности, тамо одлазио  још деведесетих, када је гужва била много мања. А претпостављам ни интерес већине грађана Србије. Дакле, остаје само лични и страначки.

Или пример други. Вршилац дужности председника СНС, рече да је (чак!) сат и 40 минута разговарао са Филипом Рикером (који је као извидница дошао пред сутрашњу посету свог шефа, такође Филипа али Гордона), али да јавност не може да извести о чему су разговарали. И све се то догађа један дан након што је је в. д. председник саопштио да је један од примарних циљева будуће власти слобода медија. У исто време, саопштио је народу (народе мој!) да је о тим разговорима у два наврата обавестио Председника свих грађана. Поставља се логично питање. Због чега Председник свих грађана (у два наврата) разговара са в.д. председником  једне странке? Који није мандатар. Вероватно из личних интереса! Или, можда прецизније, личних, партијских интереса.

Пример трећи. Први (а по свему судећи и вечити) човек српске полиције, отишао је код врховног поглавара Српске православне цркве да потражи благослов за формирање владе. Е сад, ако је Србија грађанска држава, поставља се питање због чега је будући премијер ишао код верског поглавара? Или, друго питање : Зашто само код једног верског поглавара, ако у Србији живе припадници и многих других верских заједница? Дакле, чији је интерес заступао Први полицајац Србије? Вероватно лични.

Пример четврти. Председник свих грађана је обећао (запретио!) да ће сменити дуго(вечног) директора Јавног сервиса Србије. Још у изборној ноћи. После је ту своју изјаву мало кориговао. Пошто смена првог човека Јавног сервиса није у опису радног места Председника свих грађана.  Али ће то урадити "они на које он нема утицаја". Тако да ће, у директорску фотељу Јавног сервиса, вероватно, сести један естрадни менаџер. Да ли је то у интересу грађана Србије? Мислим да није. Али је потпуно јасно да би једини интерес грађана Србије био да Председник свих грађана укине претплату. А то да ли ћемо добити још једну ружичасту телевизију (претпостављам да ће то урадити естрадни менаџер), за грађане Србије, нема никаквог значаја. Пошто грађани, још увек, имају могућност избора. Уколико се потпуно не вратимо у деведесете, када су нам ови исти који сада стварају владу, укидали медије који нису били по њиховој вољи. Тренутно, ако је за утеху, нико ко то не жели не мора ни да гледа Ружичасту и Јавни сервис. Осим ако нису зависници.

Пример пети. Огромна халабука се дигла због милионских износа које ће Србија морати да плати да би Вук Јеремић могао да председава Генералном скупштином УН. Наравно, како то бива у овом тамном вилајету, народ нико није ни питао када су одлучили да млађаног Јеремића кандидују на ову функцију. Али, зато сад народ треба да се "сврста". Ако је тако, могу да изнесем лични став. Односно да од ових пет примера, једино овај последњи могу да дефинишем (мада не превасходно) и као свој интерес. Јер, многе државе, или оне које то покушавају да буду, плаћају много више за лобирање у њихову корист. Ми ћемо у лику председника Генералне скупштине (наравно не директно), то лобирање добити за много мање пара. Друга је прича што су то за нас велике паре. А тек је посебна прича што се код нас, готово све, по старом добром обичају, најпре нешто покуша да заташка, а када се открије, онда пукне брука. Или се све одограло онако како је неко замислио? 
Сетимо се само случаја који нас је увео у деведесете. Када је, сада покојни, Драгиша Павловић био колатерална штета у "рату" покојног Милошевића против, такође покојног, Ивана Стамболића. Ко нам може потврдити да Ђилас не води сличан "рат" против Тадића? Уз помоћ његовог ученика Јеремића. Само још да нас убеде да је то због нашег интереса!

ЦРВЕНО И ЦРНО

Заиста нисам имао намеру да пишем трилогију о бојама. Али, некако се наместило. Бело. Па црно. Па црвено и црно. Наравно, при томе не мислим на назив најпознатијег романа Мари-Анри Бела, француског писца који је много познатији под својим псеудонимом Стендал.

Зато ће многи помислити како је овај пост посвећен делу најновије (а у блиској прошлости по злу чувеној), "црвено-црној коалицији". Наравно да није. А разлога је неколико. 

Најпре, како недавно рече наш политички аналитичар и директор "Транспарентности Србије", Владимир Гоати, некадашње боје те две странке које чине окосницу будуће владе, поприлично су избледеле. Можда и због превише прања страначких биографија. А резултат тога, бар декларативно, је безрезервно европејство напредњака и нови национализам левичара. Ако се томе дода нешто локал-патриотизма, који сада промовише УРС, то постаје  нови профил будуће власти у Србији. Чији се представници заклињу да све то чине зарад просперитета Србије и добробити њених грађана.

Осим тога, две странке које чине окосницу коалиције која има намеру да формира владу (које су деведесетих чиниле "црвено-црну коалицију"), само су део много веће (или шире) коалиције. Јер, у тој будућој влади (на вишим или нижим нивоима), по свему судећи, мораће да седе представници  двадесетак странака (удружења или група грађана). То је судбина свих многостраначких влада (какве су биле све од двехиљадите). Дакле, будућа влада неће моћи да се наслика са само две боје. Пре би се рекло да се ту ради о читавом спектру. Међутим, пошто се ради о такозваним оштрим бојама, тај спектар неће личити на дугине боје, тако да је искључена могућност да их ЛГБТ популација оптужи за плагијат симбола (ако ова коалиција опстане довољно дуго и пожели да направи свој, заједнички, симбол).

Трећи разлог је тај што немам обичај да нападам нешто што је тек у повоју. Само због тога што је то она "друга Србија". У складу са оном мудрушћу народа (из времена када је народ имао времена за луксуз који се зове размишљање) : "Не куди коња кога ниси јахао". Јер без обзира на тешка времена, која, сасвим сигурно, искључују чекање на уобичајених стотину дана, новој влади треба дати неко време. А врло брзо ће бити јасно да ли је и шта могуће урадити у овако комликованој ситуацији, која је, за разлику од ранијих времена, сада проблематична и у много стабилнијим државама. 

Мени лично не изгледа могуће да тако хетерогене политичке групације (од којих су бар две  у предизборној кампањи имале нагласак на социјалним питањима), могу да закрпе рупу у буџету од око две милијарде евра а да и сви Кркобабићи буду сити и сви пензионери на броју. Поготову што се једни јавно залажу за потрошњу, а други за штедњу. А да при томе свако на свој начин тумачи и потршњу и штедњу.

Такође, бар две политичке групације, у предизборној кампањи наглашено су изражавале потребу деполитизације и департизације. Како државних фирми тако и државне администрације. На свим нивоима. Пошто је уобичајена политичка пракса у држави Србији награђивање чланства за верност и припадност. А верност и припадност се у држави Србији награђује поделом онога што је при руци. А то што је при руци, свакако није приватна својина. Већ нешто што, условно речено, припада свима. А то што припада свима, други је назив за ничије. Па се и лакше дели. Поготову за страначке потребе. Величина те награде пропорционална је близини "политичким господарима Србије". Намиривање почиње на врху, а завршава се на дну пирамиде. И свака од тих шупљина мора бити попуњена. Верним и оданим кадровима. Наравно, то само продубљује јаз у већ располућеном телу Србије, пошто све то мора да се уради на рачун оних других верних и оданих кадрова.

Оно што чланице будуће владе, бар у овом тренутку, такође разједињује је питање приближавања Европској унији. Посвећеност овом циљу, најјасније (каквог ли парадокса!) артикулишу представници напредњака, док друга два најзначајнија члана, благо је рећи, посустају. Тако Дачић говори да га не интересује ни ЕУ, ни Русија, ни Америка, већ само Србија, а Динкић саопштава да је питање када ће за нас бити места у заједници европских народа. Тиме се и овај стручњак за јавне финансије придружио плејади српских вечитих политичара који су доживели потпуни преображај. Он се преобратио из еврофанатика у евроскептика. За сада.

По свему судећи, коалициони партнери у будућој влади, најлакше ће усагласити ставове по питању Косова (и Метохије). А то значи да неће бити никаквих помака. Упркос јасном политичком ставу Председника свих грађана да је сазрело време за политичке преговоре на највишем нивоу. Јер није довољно рећи да је време да се нешто уради. Потребно је рећи и како.
Зато би било добро (за почетак) да Председник свих грађана оде и посети своје грађане на Косову. Или да то учини председник Владе (када буде изабран). И тиме јасно ставе до знање чије је Косово (и Метохија).

Међутим, ако је ствар са јужном српском покрајином потпуно јасна, по свему судећи, са северном проблеми тек почињу. Јер, они који су пажљиво пратили шта се догађа у овом делу Србије, могли су јасно да уоче да су и до сада постојали проблеми на релацији Српска Атина - Београд. Односно да републичка и покрајинска влада, нису баш увек певале исту песму. Остаје да се види како ће то тек бити у будућности, када им диригенти буду различити?
Зато је сасвим сигурно да нову владу чека јако тежак посао.

А ни нама неће бити лако. 

Ц Р Н О

"Црно нам се пише."
"Црно, да црње не може бити."

Ове две простопроширене реченнице у виду народних умотворина (из времена када је народ могао себи да дозволи и такав луксуз да размишља), у доброј мери показују стање у коме се данас налази држава Србија (нешто мање Београд а нешто више Србија ван Београда и  "Србија ван себе" ). Бар према ономе како тренутно стање описују неки економски стручњаци. Или аналитичари различитих профила. То пројектовање "грчког сценарија", у много горем облику, за сада допире само до грађана Србије, који су и без тога свесни да живе очајно. И да су не само много пута преварени, већ да их још увек варају, а да ће их, по свему судећи, и даље варати. Без обзира да ли ће то чинити "њихове" или "противничке" странке. Јер у Србији, више од двадесет година, постоје политичке елите које једино и увек воде рачуна само о себи. Оне се таласају са лева на десно, мењају ставове и програме, имена, чланове, али су увек ту. Њима је добро, јер имају спремну "жваку" за сваку прилику и оправдање за сваку неприлику. А грађанима, у чије име раде то што не треба да раде и не раде оно што би требало да раде, све је горе. Као пацијенту коме је стање сваким даном лошије, а он и даље, узима лек против болести која није његова.
Једино је, изгледа, нашим политичким елитама све ружичасто. Оне се, по свему судећи, лепо забављају, позициониране на безбедној удаљености од народа, потпуно сигурни да не могу да буду инфицирани вирусом немаштине и безнађа, који је захватио управо тај "њихов народ" у чије име, наводно, раде оно "што је за народ најбоље".
Немам појма како то другима изгледа, али мени је управо "ружичасто" синоним за "деведесете". (При томе не мислим само на телевизију са тим знаком). А по много чему, те деведесете, у наше животе, враћају се на велика врата. Као да се ради о "златном периоду" у историји овог народа, а не о годинама јада, беде, чемера и понижења. Јер, тих "деведесетих", сви они који су били ван тог "ружичастог круга" (а таквих је било највише), од тадашњих политичких елита, свакодневно су доживљавали понижења, живећи живот недостојан људи. А то се, изгледа, већ заборавља.
За разлику од "деведесетих", које су, макар привидно, нестајале, наше политичке елите сво ово време су ту, међу нама. Ту су и данас, свежије него икад и са очигледном намером да још дуго, дуго, замајавају овај народ. Уз проверену причу да то што раде, раде управо "за добро народа".
Ту горку пилулу пијемо и ових дана, слушајући причу о томе како је тешко формирати Владу. Пошто, наводно, то треба да буде Влада којој ће први задатак бити заштита државних и интереса грађана. Но, судећи по уобичајеном надгорњавању партијских елита, јасно је да се све ради по систему "а где сам ту ја?". Односно, да је Владу једино могуће формирати када политичке елите на задовољавајући начин поделе "плен" који им гарантује изборни резултат. И да је једино то и важно. Оног тренутка када политичке елите сместе све своје послушнике у фотеље на свим нивоима, оне ће обнародовати да је "договор постигнут". У интересу државе и народа!

На неки начин, овом темом бавио сам се и у мом претходном  посту. Ипак, мислим да нисам толики политички лаик да ситуацију у Србији посматрам на овај, сувише поједностављен начин. Нити да за овакву ситуацију окривљујем оне који су на претходним изборима изабрали "белу" опцију. Односно, "чича Глишу" или неку трећу лудорију. Из простог разлога јер је овој групацији, у великој мери, припомогла она (далеко већа), која на изборе није ни изашла. Или, прецизније речено, она која на изборе и не излази. А пошто у нашим правним прописима нема предвиђених санкција за такав политички став, та група људи може сматрати да је ослобођена било какве одговорности. Осим моралне. У сваком случају, промене у држави Србији, без обзира што то чудно звучи, треба да донесу сами грађани. Пружајући јаснију подршку онима који су способни да те промене реализују. У супротном, овом земљом ће и даље управљати политичке елите које брину само о себи и удомљавању својих неспособних партијских послушника. Чак и ако је цена свега тога повратак у деведесете. У "ружичасто" време.
Уосталом о томе говори и податак (ако сам пажљиво пратио медије претходних дана), да је ружичасто или љубичасто (никада нисам могао да дефинишем ту боју, ако је у питању нечија коса), примећено и на недавној инаугурацији новоизабраног Председника свих грађана Србије. Међу 1.200 званица, нашло се места и за несуђену министарку културе (и њеног личног хармоникаша), из времена Мирјане Марковић. Они који умеју добро да "читају знакове  поред пута", тврде да чак и тај детаљ указује на податак да смо ближи деведесетим годинама прошлог, него двадесетим годинама овог, 21. века.
Осим тога, није потребно много мудрости како би се схватило да је, поново, лагодније бити Ивица Дачић, него Ненад Чанак или Чедомир Јовановић, мда се ни они не могу пожалити.

Б Е Л O

Претпостављам да се старији сећају (а да су млађи то имали прилике да чују, као реплику,  у неком од домаћих филмова) оне чувене социоидеолошке поделе становништва у комунистичкој нам, бившој, држави. На раднике, сељаке и поштену интелигенцију. И поред тога што се та подела, бар у овом облику, формално, током година, изгубила, чини ми се да она, у неком латентном облику, још увек постоји. И да је била присутна током свих претходних транзиционих периода. Комунистичких, социјалистичких и капиталистичких фаза кроз које је ова држава пролазила. (Довољно је сетити се чувене мисли почившег председника Милошевића коме су били подједнако важни и сељаци и академици). Ако је тако, та подела је и сада "ту негде". Једино што је некада било много више радника и сељака. Сведоци смо чињенице да се пољопривредом бави све мање људи, а да је раднички сектор десеткован због опште економске ситуације. Која није захватила само Србију, како би то неки да представе. А чини ми се да ни са "производњом" поштене интелигенције нисмо "показали", имајући у виду да смо по броју факултетски образованих људи и даље на европском зачељу. И то не само због "одлива мозгова" (ко ли измисли овај небулозни израз?). Друга је прича што ни они који су одавно стекли факултетску диплому, у држави као што је Србија, не могу да нађу посао. (За неке друге који су се "школовали уз рад" и стекли звања која ни сами не могу да протумаче, како изгледа, посла ће увек бити).
Оно што је мене одувек интересовало је чињеница да су, такозвани, независни интелектуалци, скоро увек негде на маргинама друштва. Односно да је њихов утицај на дешавања у држави, готово, никакав. Они други, "зависни", нашли су своје место у окриљу неке странке или неког удружења (што му дође на исто, пошто су и удружења, или како се то сада зове "невладин сектор", попримила неку врсту страначких обележја).
Такође, нема потребе да овде тумачим начине на које су се такозвани "зависни" интелектуалци снашли. Јер, они су, било да је реч о онима који више воле странке или онима који су наклоњени невладином сектору, решили, углавном, све своје проблеме. Или се надају да је тако. Довољно је да буду "на линији", да "не таласају" и да чекају своје време. Многи би овакав опис да прилепе само странкама, али, колико год то чудно звучало, слична је ситуација и у невладином сектору. Тамо се већ "челичи" неколико генерација невладиних "првака" који, готово редовно, врте исту плочу. И чекају свој тренутак. Има тамо и оних који ће, још мало да превале и две трећине пензионог стажа. А да нису ни покушали да на неки другачији начин зараде за живот. Јер, тамо се живи од пројеката и "пројеката". Различити су начини како се до тих "слободних" средстава долази. Али је један поуздан : кукњава. На различите начине. Важно је да се кука и да се то што даље чује. Односно, да се чује тамо где треба. А од количине кукњаве и њеног интензитета зависи и колико ће пара стићи. Но, све то није толико страшно, уколико се има у виду да се троше неки мало важни ресурси а да је добит солидна.
Са странкама је то мало дргачије, али се све своди на исто. Пошто се у странкама до наплате долази тек касније. Дакле, прво се улаже рад, а касније, када и ако се дође на власт, долази наплата. На различите начине. Углавном у натури.
Но, без обзира колико мени лично, није близак тај партијски систем "удруживања", ја ценим оне људе који су се на тај начин "везали". Наравно, под условом да не мењају странке чешће него чарапе. Некако ми се то чини поштеније него да стојиш са стране и делиш лекције.
Али, број странака у овој "јадној и напаћеној Србији" указује да у овом друштву нешто заиста није у реду. Пошто се сваким даном њихов број увећава. Без обзира што није нормално да свако ко има другачије мишљење треба да оснује странку. Међутим, од те врсте заната, изгледа да се добро живи. Као што и она друга страна, "исте материје" добро живи.

Како је могуће нечим другим оправдати то што један део такозване поштене интелигенције стално кука како нешто није у реду. Као што то чини група интелектуалаца која на изборима заговара такозване "беле листиће". Из разлога што, по њима, нема за кога да се гласа. Па један од њихових задатака, као елите друштва, био је да се ти услови створе. Поготову што ми се чини да се ради о оним истим људима који су покушали, али нису успели да "своје идеје" у постмилошевићевској Србији продају накој од странака. А кад у томе нису успели, решили су да стоје са стране и чекају. И да, с времена на време, пљуцкају. Мислим да би било много нормалније да своје ставове провере кроз рад у некој од многобројних странака. Или да осноју сопствену. По својој мери. Могла би ова држава да "прогута" рађање још једне странке. Или више њих. И да онда на "политичком тржишту" одмере своје идеје. То би им помогло да не извлаче погрешне закључке из чињенице да је било много неважећих листића. Тих листића је много из различитих разлога. Неки од њих се крију и у оној подели, с почетка текста.
Али, не треба радити оно што је урадила такозвана мањинска политичка партија НОПО, која се на нашем политичком тржишту лажно представља као влашка странка. Ако је њихова политичка опција била "ниједан од понуђених одговора", требало је да гурају ту причу. А не да компликују ионако довољно компликовану ситуацију у политичком организовању Влаха.
Осим тога, нисам присталица тих недефинисаних политичких опција. Које нити смрде, нит миришу. Из разлога што је демократски систем у Србији још увек у повоју. И што се гласачи понашају као војске. И, углавном, гласају по команди. А то није добро. Кад бирачко тело одстрани тај "војнички" приступ гласачкој кутији, онда ће моћи да се разговара и о томе да ли од два зла треба бирати мање, или се опредељивати за неку трећу опцију.
За сада је у Србији чист луксуз не изаћи на изборе. Или се враћати у детињство и цртати "чича Глише". Или бацати "беле" листиће. Јер бело може да се тумачи и као бледо, нејасно. Или као једна од две боје у комбинацаји црно-бело. А ситуација у Србији, и поред тога што није (на сву срећу као на ружичастој ТВ), није ни црно-бела. Постоје и нијансе неких других боја. Уосталом, увек су постојале. И у оно време "црвено-црне" коалиције.
Зато и треба гласати.

ДАН ПОБЕДЕ

Историјска фонтана у Неготину

Јуче сам на мрежи Twitter прочитао запажање Ненада Чанка : "Данас је "Дан победе над фашизмом". Требало би то прогласити даном БОРБЕ ПРОТИВ фашизма, јер ту коначне победе нема. На жалост. No Pasaran!"

Морам да признам да ме је, управо то, натерало на размишљање. Јер, и након толико година, опасност од фашизма непрестано лебди над нашим главама. Који се манифестује на различите начине. Међутим, могао бих да се кладим да би деветоро од десеторо људи са ових простора (ма шта то значило), имало потпуно различиту дефиницију фашизма. Управо окончан први круг избора у Србији, то може на најбољи начин да потврди. Јер је понашање појединих политичара на предизборним скуповима, многе подсећао на појавне облике фашизма, почетком двадесетог века. Можда је то било због атмосфере, али било је ту свега и свачега. Некима се то више, а некима мање исплатило.

У сваком случају, захваљујући општим изборима у Србији, Дан победе је, ове године, некима освануо још седмог маја.

Кренуле су да раде "постизборне кухиње", а то што се тамо буде скрчкало, јешћемо, углавном ми. Они који се баве кувањем, јешће на неком другом месту. Но, то је део политичког живота, који се ни у Србији не разликује (у великој мери), од остатка света.

Ипак, то не би требало да буде спорно, имајући у виду да је бављење политиком лични избор оних који желе тиме да се баве. Али, не могу да прихватим да смо ми остали, који смо предмет те политике, потпуно неважни. Па, у све су се клели да они ово раде због нас и у наше име.

Претпостављам да и ова група учесника на изборима која је у изборној ноћи тврдила да је победила, а сада тврди да је брутално покрадена, глад за влашћу оправдава својом жељом да нама буде боље. Није ми само јасно где су били и шта су радили њихови чланови бирачких одбора? Или су се продали за неку "цркавицу"? Ако је било тако, онда је потпуно јасно да је једина мотивација "широких народних маса" које подржавају поједине политичке партије или коалиције, нека корист. Нема ту идеологије. Уосталом, неко је већ констатовао како већина странака има исте партијске програме само их је на различите начине дефинисала. А то значи да они који у партијском животу Србије учествују само у масовним сценама појединих странака, то чине у нади да ће тиме обезбедити посао за себе или неког ближњег. А то знају и челници странака и намерно играју управо на ту, социјалну, карту. У исто време, партијским челницима уста су пуна департизације. Уосталом и у малој вароши каква је Неготин, неки политички прваци који су мислили да су победили (а после се испоставило да баш и нису), претили су "тамо некоме" да ће их све "почистити". И да ће довести своје људе. Слично се могло чути и од неких других који су убеђени да су направили добар изборни резултат који омогућује прекомпозицију локалне власти. Упркос чињеници да локалних избора није ни било.

И упркос чињеници да резултати избора у Неготину, као и у свим крајевима Србије, могу и другачије да се посматрају. По оној народној, да "батина има два краја".

Ако посматрамо укупно бирачко тело у општини Неготин, које броји 41.500 гласача, занимљиво је видети колико је првих пет пласираних странака "откинуло" од тог колача. Тако је Коалиција Уједињени региони Србије - Млађан Динкић, добила поверење 1.218 грађана, или 2,93 процента. Коалиција Чедомир Јовановић - Преокрет, 1.747 или 4,2 а Коалиција Покренимо Србију - Томислав Николић 3.020 или 7,27 процента.

Другопласирана Коалиција у Неготину, у трци за републички парламент, Избор за бољи живот - Борис Тадић, освојила је 3.864 или 9,31, а победничка коалиција Ивица Дачић - СПС, ПУПС, ЈС 4.053 или 9, 76 процената гласова од укупног бирачког тела.

То значи да од укупног бирачког тела у Неготинској Крајини, за Коалицију УРС није гласало 97,07 процената бирача, за Коалицију Преокрет 97,8 за Коалицију око СНС 92,73 за Избор за бољи живот 90,69 и за СПС, ПУПС, ЈС није гласало 90,24 процента од укупног бирачког тела. Математика је неумољива!

Где су били и шта су тог дана радили остали грађани Неготинске Крајине? У иностранству, рећи ће неко. И то је сасвим у реду, Али није ми јасно како то да у овој ери електронике и развоја информационих медија није могуће утврдити ко је ту а ко није. И да они који никад "нису кући" не оптерећују бирачки списак. Да би утврдили колико је, заиста, бирачко тело. Али и да утврдимо коме је добро. Јер они који не желе да бирају и да и тиме, макар симболично, утичу на своју судбину, њима је, вероватно добро. А ако није, немају ни морално право да било коме и било шта приговоре. Па ни онима који би да "заводе ред" и мимо избора да освајају власт. У изборном закону треба мењати још много тога. Најпре, потребно је професионализовати бирачке одборе. Да се не догађају почетнички пропусти након више од две деценије вишепартијског система у Србији.  

А што се тиче 9. маја, у Неготину је, чини ми се, транспарентније него ранијих година, прослављен Дан победе.  Што може бити за похвалу и у духу констатација са почетка овог текста. Међутим, чини ми се да је мало ко од присутних (о чему је требало да мисле организатори), направио везу са једним другим догађајем који се слави тог истог дана - Даном Европске уније. Поготову ако се има у виду да је та организација и наш циљ.

Управо то је била добра прилика да се направи веза између ова два значајна празника. И да се уз звуке Оде радости, званичне химне Европске уније, крунише још једна победа коју су извојојевали представници локалне самоуправе. Убедивши оне који то и треба да раде, да се,  надчовечанским напорима, изборе са наслагама каменца и да, месец и по дана, након свих фонтана по селима и градовима широм Србије, на Дан победе, пусте у рад фонтану у Неготину.

У Д А Р Н И Ц И

Вероватно нећу претерати, уколико констатујем да би грађанима Србије (и онима који живе у Србији ван Београда и онима  у Београду), највише одговарало да се избори организују, макар, шест пута годишње. Наравно, под условом да цех за такву врсту баханалија плаћа неко други. Упркос томе што се у то, такозвано, предизборно време, углавном све своди на обећања (по систему. "обећање лудом радовање", или, "не липши магарче до зелене траве"), ипак се на "о-рук" нешто и уради. И то баш неки послови и послићи за које, никако да се нађе ни времена ни пара. Из простог разлога јер су у питању неки послови мањег обима (а ко би то, при здравој памети, сад започињао неке велике послове?), али који се одвијају ту, пред нашим очима и реметећи нам свакодневни живот просто нас терају да их приметимо. Међутим друга је прича што се то "нешто" гради, преграђује, дограђује или изграђује, највише у недељи пред изборе. Ваљда због тога што они који су задужени за ту врсту политичког маркетинга не верују баш претерано у памћење својих потенцијалних бирача. Односно, ако и верују, убеђени су да то памћење, може веома лако да избледи, уколико треба да "покрије" период од неколико седмица.

Кружни ток

Очигледно, због тога, ових дана, Србија личи на велико градилиште. Или, прецизније речено, на безброј малих градилишта. У то сам се и лично уверио, пошто сам, стицајем околности, минулог викенда био у неколико градова, централног и јужног дела Србије ван Београда. Судећи по ономе што сам видео, грађевински хит и ових избора, су кружни токови, ивичњаци, пешачке стазе, поправке поплочаних делова централних градских зона, крпљење рупица на површини од неколико квадратних сантиметара...Дакле, све оно што је могуће завршити пре Ђурђевдана, под условом да се ударнички ради чак и за Празник рада!

Свега тога (и још којечега) поштеђени су грађани Неготина (као и грађани десетак дргих градова у Србији у којима се не одржавају локални избори), због чега је у овим предизборним данима, ипак, неподношљиво досадно.

Можда је мени нешто промакло, али ми се чини да су главни град Неготинске Крајине, у ове предизборне дане посетили само лидер социјалиоста, Ивица Дачић и лидер ЛДП и Преокрета, Чеда Јовановић. Остале странке (ако су се и одлучиле на велики ризик да на једвите јаде, по друскавим и рупама прекривеним путевима, стигну у ове крајеве), чиниле су то са својом трећом или четвртом гарнитуром страначких представника.

Е сад, како ствари стоје, грађани Неготина (као вероватно и у још десетак градова у Србији), били су на великом губитку због ове изборне апстиненције. Пошто нема локалних избора, није било потребе ни за "инфраструктурним" реконструкцијама града. У коме је све што је требало (по оцени "оних са врха"), било урађено у време ванредних локалних избора пре две године.  Када је (упркос зими и хладном времену) на улицама ове српске касабе било лакше среасти неку политичку фацу са другог РТС дневника него обичног човека који у џепу има хиљадарку. 

И када сам већ помислио да ће Неготин остати без икаквих предизборних активности, нешто се, ипак, догодило. Баш у време мог одсуства из града, појавио се тај занимљиви, подељени, билборд. Но, на сву срећу, постоје добри хроничари, који уредно остављају траг, слажући прилоге за "паланачку хронику". Тако сам и ја надокнадио пропуштено читајући блог ГК. Уз опаску да је заиста тешко неготинске билбореде означавати тим именом. Јер, уколико се послужимо неким релевантним извором у жељи да појаснимо значење речи билборд, веома лако долазимо до закључка да је овај вид оглашавања у Неготину још увек на нивоу тарабе, с тим што је даску заменио лим.

За други догађај који се у мом одсуству одиграо, а који само на први поглед нема везе са предизборним активностима, сазнао сам читајући неуобичајено исцрпан извештај на општинском сајту. И поред неколико читања нисам успео да схватим шта је то натерало првог човека наше паланке да, најпре, присвоји "златну рибицу", а да је сада, из чиста мира, пусти низ воду. Саму и незаштићену.

Фонтана у Неготину - док је радила

За разлику од ова два поменута, очекивао сам да, током минулог викенда (кад већ није раније, као и у другим градовима), у сусрет Празнику рада и изборима, поново проради чувена неготинска фонтана. На моје велико разочарење то се није догодило, упркос уверењу да овај објекат може да проради само уочи "значајних датума", о чему сам већ писао, почетком октобра, прошле године. Овај огромни "хидрограђевински" подухват неготинских и иних неимара, тако, полако и сигурно, уместо украса, све више постаје ругло у самом центру града. Јер, ако већ не може да ради, ред би био да, бар, неко почисти оне наслаге каменца са фонтане. Кад се већ пројектант није сетио да угради плочице у сивој боји. 

Или сам ја поранио са констатацијама. Можда још није касно. Можда ће фонтана, ипак, прорадити. Како и доликује. Ударнички, на празник рада, Први мај.

Л У С Т Р А Ц И Ј А

Многа обећања која су громко најављивана (од стране представника младе српске демократије), оне, сада већ, прилично давне, двехиљадите године, по свему судећи, никада неће бити испуњена. У овој деценији (и нешто више), владавине (увек младе) српске демократије, постало је потпуно јасно да тако хетерогена владајућа гарнитура није ни могла другачије. А у међувремену, на српској политичкој сцени, "дигле су главе" и неке старе странке, које су обнародовале промену свог дотадашњег политичког курса, мада су (да ли некоме треба цртати?), промениле само "фасаду". Упркос чињеници да је то "ново рухо" било потребно и "старима" и "новима", то  је додатно закомпликовало ситуацију.

А могло је да буде и другачије. Да се представници, тадашње, (вечно младе) српске демократије нису понашали по принципу: "узети песак раширених прстију ". Не спорећи ни једног тренутка да је у деценији за нама било и доста урађеног (и доброг и лошег!), подугачак је и списак онога што (вечно млада) српска демократија, упркос обећањима, није ни покушала да реализује. Ризикујући да будем исувише личан, на врху тог списка, свакако бих сврстао и лустрацију. А да ли се ико још сећа лустрације ? Стицајем околности, ја се још увек сећам. Али сам (морам да признам), почео да заборављам на значај овог процеса. Међутим, предизборне активности неких странака, убедиле су ме да о лустрацији треба размишљати стално. У жељи да у том размишљању не будем усамљен, предлажем заједничко "википедијско" потсећање на значење појма лустрација:

"Лустрација (латински : lustratio) представља поступак утврђивања одговорности за кршење људских права грађана од стране лица на јавниим функцијама и мере спречавања учествовања тих лица у бављењу државним и јавним пословима.

Лустрација (лустра) као друштвени обичај потиче из времена старог Рима и претстављала је церемонију „прочишћења”, ослобађања људи и предмета од “зла”. Церемонија “ прочишћења” се одвијала кроз религиозни обред, кружну процесију, коју је пратила ритуална музика, игра и песма, око особе или предмета који се “очишћује ”. У процесији су учествовале личности од угледа.

Након Другог светског рата у многим земљама (Немачка, Француска, Аустрија, Шпанија, Италија, Португалија , Јапан...) спроведене су мере уклањања и забране учествовања компромитованих људи, политичара и званичника у јавним, државним пословима и службама (денацификација).

Лустрација постаје актуелна и у посткомунистичком периоду. Законе о лустрацији донели су многе постсоцијалистичке државе: Чешка и Словачка, Пољска, Бугарска, Мађарска, Литванија, Румунија, Албанија, Летонија."

У наше животе, лустрација је, силовито ушла двехиљадите. Тада је тај тајанствени израз многима уливао страх у кости. Поготово представницима старог, "Милошевићевог" режима. Јер су тај израз многи тумачили и као реваншизам. Међутим, по систему "тресла се гора, родио се миш", и у овом случају све је отишло у заборав.

Нема неке користи ни од тога што је, уз велика обећања, у јуну 2003. године, изгласан и одговарајући закон, који се, званично, зове Закон о одговорности за кршење људских права, а незванично, Закон о лустрацији. Оно што је најгоре, важност овог закона је десет година. Дакле, ако не буде продужен његов рок важења, овај закон ће, за мање од годину дана, постати хрпа безвредног папира, иза кога стоји много потрошеног времена. Како оних који су радили на том закону тако и онох који су га усвојили.

А по свему судећи, то је његова судбина. Јер, овог закона и великих очекивања које је он нудио сада се још само сећају две странке : Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ) и Српски покрет обнове (СПО). Истини за вољу, његова копија се може наћи и на званичном сајту Либерално демократске партије (ЛДП), али је она све блеђа.

Ако се има у виду политички утицај ових странака, јасно је због чега до сада није учињен значајнији помак у примени Закона о лустрацији. Неке друге странке, које имају далеко јачи политички утицај изабрале су ћутање, док су неке, убрзо након доношења закона, јасно показале шта о њему мисле. 

Сасвим је извесно да ни у времену пред нама неће доћи ни до каквог помака у примени Закона о лустрацији. А по свему судећи неће бити ни политичке већине која би се побринула о продужењу важности овог закона. О томе да ли ће и када, поново, бити прилике да се макар изгласа неки такав или сличан закон, мислим да нема смисла ни нагађати.

У Србији је све могуће. Али и ништа није могуће.

Ђ У Р Ђ Е В Д А Н

Након месец дана жестоке зиме, стигло нам је пролеће. Питомо, мирно и топло. (Ако се не "предомисли", у некој каснијој фази.) А са пролећем, стигли су нам и нови избори. 

И то је сасвим у реду. И да се ја нешто питам ( а не питам се!), избори би увек били расписивани у пролеће. И то баш на Ђурђевдан. Наравно, не да би се помирила "два љута непријатеља",  Демократска странка и Демократска странка Србије (које су, пре 20 година, при деоби политичке заоставштине, задржале исту славу), већ због значаја који Свети Ђорђе (Георгије), има за већински народ (уз сво уважавање мањина) који у Србији живи. Али и због тога што се одлуком да се одрже на један од највећих благдана, изборима даје посебан и свечарски значај. А и временски услови су, као створени, за предизборну кампању. Тако да промотери најразличитијих политичких идеја могу, лагано обучени, да обилазе њиве, штале, пашњаке, фабричке хале...А пошто већина њих има обичај да виче и млатара рукама, то је јако важно. Замислите само колико би се знојили када би морали да то исто чине натоварени дебелом, зимском, гардеробом. Или, да се смрзавају, лагано обучени, како би доказали да су "један од нас", и да могу да издрже све недаће, укључујући и хладноћу кад јој време није. 

У сваком случају, мислим да нема горе ствари него водити предизборну кампању зими. Из простог разлога што у отежаним условима мораш да обезбедиш да све функционише као да је стање нормално. Али и да обећаваш нешто што се, лако, може изјаловити, већ са топљењем снега! А да не говоримо да је, зими, све време, негде у ваздуху, присутна она народна : "Не липши магарче, до зелене траве". Иако чудно звучи, у таквим околностима се не зна коме је горе. Онима што обећавају, или онима којима обећавају. Јер су и једни и други свесни чињенице да многе ствари раде по навици. Тако да, упркос одређене дозе узајамне зависности, све више личе на бивше љубавнике који знају да су се већ истрошили али се ипак надају да ће, поново, заискрити нека стара ватра.

Ако се све то узме у обзир, ова предизборна кампања сасвим добро напредује. Упркос чињеници да још увек није познато да ли ће избора бити на свим нивоима, или на већини. А то показује још једну од наших специјалности. Да искомпликујемо ствари до изнемоглости. Уосталом, због чега би нешто било једноставно, кад може да буде два пута компликовано?   Иако "врх" ове државе, још увек, није донео одлуку да ли ће бити одржани и председнички избори, комплетан државни апарат, здушно, води борбу против "међународне заједнице" око тога да се локални избори одрже и на Косову (и Метохији)!!!??? Односно једном делу ове "лажне државе". Већ код расписивања избора, прва дама националног Парламента објаснила да избора неће бити у Косовској Митровици, Лепосавићу, Новом Брду, Пећи и Приштини. И тиме и на папиру доказала да је Косово (и Метохија) саставни део Србије. Пошто је истом одлуком, најпре, обнародовано да избора неће бити у још неким деловима Србије ван Београда : Аранђеловцу, Бору, Врбасу, Врњачкој Бањи, Књажевцу, Ковину, Косјерићу, Неготину, Оџацима, Пријепољу и Руми. Међутим, нешто касније, појашњено је да ће избора, ипак, бити у Врњачкој Бањи, Књажевцу, Пријепољу и Руми. Е сад, да ли је неко попамтио шта је остало? Односно, где неће бити избора? И због чега? Упркос томе што знам да је оправдање у томе што се ради о општинама које су између два изборна циклиса имале ванредне изборе, исто тако знам да ово није тако богата држава да би за две године (или мање), поново организовала неке локалне изборе. Поготову што се, на примеру ванредних локалних избора, пре две године, у Неготину, Бору, Оџацима...могло видети да се не ради само о борби за локалне фотеље. Имајући у виду да је тада, у предизборној кампањи, учествовао комплетан државни и политички врх странака које постоје у Србији. Али, то није све! Прави "бисер" су ванредни локални избори који ће, само недељу дана пре Ђурђевдана, 29. априла, бити одржани у општини Кула!!! 

А да ли је могло другачије? Претпостављам да јесте. Не улазећи у то да ли би за то био потребан неки нови lex specialis. Јер уколико нам, сваког дана, трубе о размерама кризе, одговорно би било да се у складу са тим и понашају.

П Р И Ј А Т Е Љ И

"Боже, сачувај ме пријатеља, од непријатеља ћу се чувати сам."
"Поред таквог пријатеља, непријатељ ти није потребан."
(Народне изреке)

Тек што је Србија “прогутала” међународно представљање Косова (без Метохије, са све фуснотом), на путу у светлу европску будућност, испречише нам се прве комшије и пријатељи, Румуни. И то баш у тренутку када смо помислили да се за улазак "у ту Европу", питају само неки "велики". Мада и сами имају проблема, јер се "у тој Европи" нису баш најбоље снашли, наши суседи су помислили да би то могло најбоље да се "испегла" преко Србије. Вероватно су рачунали на то да Србија, већ одавно, многима служи за "пеглање". Па што да и они не покушају? Поготову што је у питању "суседна и пријатељска држава". А, вероватно су рачунали и на кредит који код нас, очигледно, имају све оне државе које нису признале "лажну државу  Косово".

Али, да се не понављам, то је стара прича. Као што је стара прича и то да, још увек, нисмо научили да читамо “знакове поред пута”. Па смо, по старом добром обичају, преспавали неколико претходних година. А кад смо се пробудили, имали смо проблем који је, "суседна и пријатељска држава" презентовала међународној заједници. Или како се то каже модерним речником, интернационализовали су наш унутрашњи проблем. При томе, званичници "суседне и пријатељске државе" нису изнели чињенично стање. Нису говорили истину. Односно, говорили су "неку њихову истину". И тако су многи у Европској унији више знали о ономе о чему се у Србији тако мало зна. Јер у Србији, чак и кад не постоје препреке да се нешто зна, моги не желе да знају. Окрећу главу и не желе да чују. Или, као нојеви, набијају главу у песак. А кад нам из "белог света" поруче да имамо неки проблем, ми се питамо: "одакле сад па то?". Тако је било и са најновијом, "румунском сачекушом". Након чега се, готово хорски, чуло питање: “Шта сад хоће Власи?”  Наравно, то је сасвим погрешно питање! Пошто Власи неће ништа. Али хоће Румуни. И они из Румуније, као и они из источне Србије, који би хтели да то буду. И једни и други (свако из свог интереса), хтели би, да сви Власи, преко ноћи и потезом пера постану Румуни! Мада, како се много пута показало, са историјом "не стојимо" баш најбоље, многима је познато да су се такве ствари, не тако давно, догађале. Али, сваког нормалног човека, од таквих идеја, требало би да подилази језа! Јер, према званичним подацима (из пописа од 2002. године - нових података још нема), у Тимочкој Крајини, Влаха, који се тако изјашњавају има десет пута више од оних који би да буду Румуни. Међутим, ови други су много грлатији. И редовно плачу код “мајчице Румуније”. И све бришући сузе вичу да су обесправљени. Са посебним освртом на “кршење људских права”. Да не могу да имају школу "на свом језику", да не могу да имају богослужење "на свом језику" и тако редом. И нико да им каже да то није тачно! Јер, нико им не брани да се школују "на свом језику". Наравно, уз испуњавање одређених, законских, услова. Што је у духу демократије, у коју се сви (па и они), заклињемо. А могу да имају и богослужење на "свом језику". Али, не дивље и на силу. Већ то треба да договоре две "сестринске", румунска и српска Православна црква. Јер, црква је одвојена од државе. Званично, и у Румунији и у Србији. Али, уместо демократских метода (којих су пуна уста свима), они прибегавају неким другачијим, али опробаним системима. Још кад се све то “зачини” Србима, као провереним “кршитељима људских права”, успех је, скоро, загарантован. Међутим, не желе сви да "играју" на ту карту. Јер, ови други, којих је много више, желе да им једина “мајчица” буде Србија. А “мајчица Србија” има и других брига. И не примећује да је и овде догорело до ноката. И да су “пријатељски” притисци са друге стране Дунава све већи. Нестрпљиве комшије са леве стране Дунава,током 2011. године, све су чешће и отвореније упућивали поруке да, што се њих тиче, у источној Србији живе Румуни. О томе су говорили сви, па чак и највиши званичници "суседне и приијатељске" Румуније. Али их многи, очигледно, нису баш увек разумели.

Упркос свему, наш председник Тадић, поново је, у току ове најновије "српско-румунске кризе", изјавио да му је председник Румуније, Трајан Басеску, пријатељ. Очигледно јесте. Јер, кога би другог пустили да се сам шпацира по делу државе, осим пријатеља? А управо је то урадио Тадић. Дозволио је да се његов пријатељ Басеску, у два наврата, сам шета по источној Србији. Последњи пут, у новембру, прошле године, када је, свом колеги Тадићу, изразио подршку "суседне и пријатељске” Румуније за "европске интеграције" Србије. Тада се господин Басеску у Тимочкој Крајини сусрео само са онима који Румунију сматрају “својом матицом” и који између Влаха и Румуна стављају знак једнакости. Очигледно је да она велика већина Влаха, чији  је заступник Национални савет Влаха, и који би да говоре својим, влашким језиком, није интересовала Басескуа.

Руку на срце, његово је право са ким ће разговарати, али требало је да зна да су људи са којима је разговарао, они исти који су, пре резултата пописа у Србији, посредством свог електронског гласила, свету послали поруку да у овом делу Србије живи “300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно. Јер је у тој истој Тимочкој Крајини, на попису 2002. године, живело, укупно, 284.112 становника!

Међутим, најновији проблеми са "суседном и пријатељском државом", на површину су избацили још један проблем. Јер је и тужно и жалосно да се у Србији мање зна о овом проблему него у некој тамо Европи. Па су домаћи медији, брже-боље, покушали да исправе грешку и укапирају у чему је проблем. Али, пошто је криза, бар у овом налету, кратко трајала, поново ништа нису схватили. Интересовање медија је за "питање Влаха", трајало је само док је трајала и "српско-румунска криза". Кад је господин Басеску рекао да "нема проблема" и да "није желео да кочи Србију" (и да су, опет, новинари "надували" проблем), интересовање медија за "влашко питање" је престало. Без обзира што је потпуно нејасно шта су то Румунија и Србија потписале!? И што, већини, и даље, неће бити јасно да у источној Србији живе Власи који су подељени у три групе. Највише је оних који управо то и желе да буду - Власи, којима је једина домовина Србија. И који имају свој легитимно изабран највиши представнички орган - Национални савет Влаха. Који треба да буде најмеродавнији саговорник на ову тему. И држави Србији и медијима. Крајње је време да Власи почну да говоре сами о себи. Да их, свако мало, не тумаче неки други. Довољно су одрасли и зрели као национална мањина, да сами могу да  искажу и ко су и шта су и шта су им потребе. Однедавно, то могу учинити и на свом, влашком писмом. Уз претпоставку да ће то, као и до сада, чинити са легитимним представницима власти државе Србије. Јер, за разлику од њих, они други би да имају две домовине. И Србију и Румунију. И тврде да су Румуни или Румуни-Власи, или Власи-Румуни. Међутим, има и оних који за себе тврде да су Срби. И све то није спорно. Али је спорно, кад, било ко, покушава да, било кога, из било које од ових група, насилно, преведе у другу групу. А управо то покушавају они који за себе тврде да су Румуни, или Власи-Румуни, или Румуни-Власи. И упињу се из петних жила у својим намерама. Још само фали да почну да пребројавају крвна зрнца! Јер је то, по свему судећи, веома профитабилно.

З А Б О Р А В Љ Е Н

Неготин је, иако спада у мање градове, у различитим историјским периодима, изњедрио многе великане, који ће остати упамћени или због храбрости и патриотизма, или због дубоког трага који су оставили у култури или науци. Злонамерни би констатовали да их има толико да неке може и да заборави. А по свему судећи, такву судбину доживео је Неготинац Јован Мишковић, генерал и академик, који је дао огроман допринос развоју српске војне доктрине, али и неколико научних грана. Управо због тога, Јован Мишковић може, без претеривања, стајати раме уз раме са Хајдук Вељком Петровићем, Стеваном Стојановићем Мокрањцем или Ђорђем Станојевићем. 
Упркос томе, његово име не носи ни једна неготинска улица, нити установа. Његовог имена нема ни на званичном општинском сајту,  где су у одељку “знамените личности” наведени једино Хајдук Вељко Петровић, Стеван Стојановић Мокрањац и Ђорђе Станојевић. И то само показује да се темом, колоквијално званом, "познати Неготинци" не бави нико. А требало би. Јер, оних који су рођени у Неготину, или су неко време овде живели, а касније својим радом и делом "задужили" васколики српски род, има много. Овако, све се своди на "игру случаја". Због чега и постоји оправдан утисак да те људе, некако, тешком муком, "откривамо", а још теже им посвећујемо дужну пажњу. А то, на неки начин, говори да наше несналажење "у времену и простору" може да потиче и отуда што нисмо спремни да спознамо ни ко смо, ни шта смо, нити да схватимо да имамо и "корене". Корене који чине основу, или темељ једног народа. Тај темељ, или корен могу бити и људи на које се можемо "наслонити". Људи, који су се бавили нечим значајним и пре нашег постојања. И да, управо због тога, између "нас" и "њих" не треба да постоји вакуум.
Неспорно је да три поменута српска великана, сасвим оправдано, заузимају високо место у свести сваког Крајинца. О томе сведоче и обележја којима су Неготинци хтели да покажу да умеју да цене и поштују своје великане. 
Тако је најмонументалнији споменик у Неготину (због чијег се измештања, пре неколико година, подигла велика прашина), откривен 1983. године, посвећен управо браниоцу Неготина и Крајине, Хајдук Вељку Петровићу. Он има и "своју" улицу, која је, мада није "главна", свакако најдужа. А што је још значајније, ради се о улици у којој се, на месту Хајдук Вељкове погибије, налази споменик овом српском јунаку. Име најпознатијег Крајинца носе и многи спортски клубови, удружења, али и кафане...
Свом чувеном хоровођи и композитору  Мокрањцу, Неготинци су, 1980. године, подигли споменик у дворишту родне куће, али и бисту у централном градском парку (откривена 1953. године). Његово име носи и неготински храм културе, али и многа друштва и удружења. У центру Мокрања, селу из кога потичу Стојановићи, пре неколико година, Мокрањцу је подигнута биста. И један од два главна градска трга носи Мокрањчево име. 
Други градски трг, који је, истини за вољу, већи, посвећен је трећем неготинском великану, пиониру електрификације, Ђорђу Станојевићу  На овом тргу, подигнут је и споменик човеку који је заслужан за увођење првог електричног осветљења у Србији, али и изградњу првих електрана. Но, они који имају мало дуже памћење, могу се присетити да се о Ђорђу Станојевићу у његовом родном граду, до пре само двадесетак година мало знало. И да су се многи, по систему "ко је сад па тај?", питали коме је то 1998. године откривен споменик у центру града. Али, захваљујући упорности неколицине Неготинаца, добрих познаваоца овог научника, данас је, чак и код најширих слојева становништва Неготинске Крајине, Ђорђе Станојевић "препознат" као један од тројице најпознатијих Крајинаца.
Зато, као "већ виђено", може изгледати и  тренутно чињенично стање да, вероватно, мали број житеља Неготинске Крајине и зна  где је рођен и ко је Јован Мишковић.

Упркос чињеници да се ради о једном од најучених људи свога доба, који се, како у Кнежевини Србији, тако и у Краљевини Србији, налазио на изузетно значајним функцијама. А све је почело 6. јула, по старом, односно 18. јула по новом календару 1844. године, када је у Неготину (Кнежевина Србија), рођен Јован Мишковић, потоњи генерал и академик. О свом пореклу, Мишковић је у једној од својих бележница записао:

"Мој деда који се звао Мијајло, живео је у селу Самариновцу, које је онда било српско, а сад је влашко. Када му је, по рођењу мога оца Радована, умрла прва жена, деда се ожени се другом – Влајињом из села Џањева. Она мога оца, из тепања, прозва по влашки Радул, а мога деду – свога мужа, назва 'Мишко', и тако су та имена остала за свагда, и по њима држи се, да сам ја порекла влашкога. Али је мој деда био чисти Србин, и оженио се првом женом Српкињом, која је и мога оца родила. Мој је отац дошао на занат у Неготин и ту остао."

Јован Мишковић је, након завршетка основне школе и неготинске Полугимназије, своје школовање наставио 1860. године, у Београду, када  је примљен за питомца Артиљеријске школе (Војне академије), коју је завршио као четврти у класи, са средњом оценом 4,86. То је и почетак Мишковићеве успешне војничке, али и научне каријере, будући да се радило о човеку огромних интересовања и способности.

У својој каријери, Јован Мишковић био је на највишим војним функцијама (у два наврата и министар војни), а командовао је и различитим војним формацијама у неколико ратова, које је Србија онога доба водила. Осим војне, Мишковић је градио и научну каријеру (етнограф, географ, хидрограф), због чега је и изабран за председника Српске краљевске академије (потоње Српске академије наука и уметности), у периоду од 1900. до 1903. године, као једини генерал који је обављао ту дужност. 

Јован Мишковић је умро у Београду (Краљевина Србија), 20. октобра 1908. године, по старом, односно 2. новембра, по новом календару.

У аналима Војне академије Србије, између осталог, записано је и следеће : "Међу најзначајније официре који су стасали у Војној академији и који су својим деловањем у времену у коме су живели оставили неизбрисив траг, како својим радом, тако и писаном речју, свакако су незаобилазни академици, генерали Јован Мишковић, Живко Павловић, Стеван Бошковић, те војводе Радомир Путник, Живојин Мишић, Петар Бојовић и Степа Степановић." 

Тринаест година након смрти генерала и академика Јована Мишковића, академик Јован Цвијић, у својој беседи, 25. октобра 1921. године, поводом промоције генерала Живка Павловића за члана Академије наука, истиче да је "Јован Мишковић, најобразованији официр свог времена". 

Многи градови у Србији, препознали су историјски значај Јована Мишковића, а Ваљево је то учинило још 1899. године када је овог Крајинца прогласило за свог првог почасног грађанина. Одлуком Министарства одбране, 2008. године, када је 18. март проглашен за Дан Војне академије, касарна “Бањица – 1”, у којој је она смештена, преименована је и од тада носи име “Генерал Јован Мишковић” (где се одвија радња игране серије “Војна академија”, која се управо емитује на првом програму РТС).

Истини за вољу и у Неготину је начињен покушај да се скрене пажња на живот и дело Јована Мишковића. Тако је 16. децембра 2008. године, у Неготинској гимназији, у организацији Народне библиотеке "Доситеј Новаковић", приређена промоција новог издања књиге Јована Мишковића, "Опис Рудничког округа", коју је штампала издавачка кућа "Лио" из Горњег Милановца. Заслуга за овај покушај да Крајинци чују нешто о заборављеном генералу и академику, припада двојици етузијаста, Власти Младеновићу (тада уреднику) и Милораду Грбовићу (библиотекару),  Неготинске библиотеке. Али, како то обично бива у земљи Србији, у чему ни Неготин није изуетак, све се завршило на томе.

ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

У нашој културној (а још и више у политичкој) јавности, претходних дана, дигла се поприлична прашина у вези са "случајем" Андреј Николаидис, али и последицама које је он произвео у Србији. Редовним посетиоцима овог блога, вероватно, није промакло да тој теми ни ја нисам одолео.  Али, тај случај је, још једном, показао како у држави Србији и власт и свакојака јавност реагују само на догађаје и личности које су у вези са оним делом ове државе који се зове Београд. И да никога, из тог дела који се зове Београд, није брига шта се догађа у делу који ја зовем Србија ван Београда. Примера је безброј, а ја ћу се задржати на ономе који ми је најразумљивији, а који одређени кругови у Тимочкој Крајини свако мало потежу. Управо због тога ми се учинило најприкладнијим да, за назив поста, злоупотребим исти онај који је оснивач српске драме, Јован Стерија Поповић, још 1830. године, дао једној од својих најпознатијих комедија. Из простог разлога што нисам могао да нађем прикладнији израз за оно што сам, о једном недавном догађају, прочитао на званичном гласилу српских "румунофила". И поред тога што ова "електронска новинска агенција", већ дуже време "продаје рог за свећу", на опробану тему "Власи=Румуни", запањујуће је да јавност у Србији на то не реагује. Донекле разумем због чега је та реакција изостала од "званичног Београда" (који је тако жестоко реаговао на "случај Николаидис"), али ми није јасно како на овако нешто не реагују странке и удружења који носе "влашки" предзнак, па ни сама "кровна" организација Влаха у Србији, Национални савет Влаха!? Јер у наведеном тексту има бар неколико неистина на које се, у оваквим случајевима, обавезно, реагује. Поготову ако неко дозволи себи такав луксуз да, у лиду овог текста, напише: "У уторак 24. јануара, (не случајно изабраног датума Уједињења Влашке и Молдавије) Национални савет влашке националне мањине, на петој седници у Петровцу на Млави усваја „влашки језик“ као званични језик Румуна/Влаха из североисточне Србије."

Пре свега, ничим се не може доказати да је неко имао намеру да седницу Националног савета Влаха (како је званични назив), одржи баш на тај "историјски датум". Јер, како се у истом тексту може видети, седница је претходно била заказана за 28. децембар, 2011. године, када се (то је лако доказиво), одиграло "историјско" отварање граничног прелаза "Ђердап 2". Претпостављам да би, да је та седница одржана тог дана, "професионални румунофили", оптужили Национални савет Влаха да је имао намеру да "минира" овај "историјски" догађај. Са друге стране, лако је доказиво да је на поменутој седници донета одлука о усвајању "влашког писма", а не "језика" како се тврди у овом "електронском памфлету". Осим тога, све и да је у питању "језик", не ради се о "званичном језику" Влаха/Румуна из североисточне Србије, већ о језику Влаха. Што је битна разлика за оне који то хоће да схвате. Јер, "професионални румунофили" у Србији никако да схвате, да национална заједница Влаха не жели да, између њих и Румуна стоји било какав знак. И свеједно је да ли је то коса, водоравна или усправна црта. Поготову не знак једнакости. Уосталом, легитимни представници Влаха у Србији поновили су безброј пута да су Румуни- Румуни, а Власи-Власи. Има сличности, али нема знака једнакости. А то је, како ја тумачим демократију, највиши ниво демократског одлучивања. Да будеш оно што желиш, а не оно што би неко желео да будеш. Претпостављам да су се, руковођени управо тим принципом, на претходном попису становника, изјашњавали и Власи који живе у Србији. А као што је свима познато, резултати тог пописа још увек нису саопштени. Због чега онда прејудицирати ствари? Вероватно због тога да би се "кукумавчило" и тужакало разним европским институцијама, како се то види и у поменутом тексту: "Као одговор на сазвану седницу, представници Румуна/Влаха послали су протест Делегацији Европске уније у Београду, Канцеларији Савета Европе у Београду и Мисији ОЕБС у Београду, Србија и државним институцијама у Румунији."

А уколико се завири у тај "протест" упућен разноразним европским али и румунским!!!??? институцијама, лако се може утврдити мноштво неистина које би у свакој држави требало доказивати на суду. А за оне који немају стрпљења да читају комплетан текст, представљам само мали део ничим доказаних тврдњи:

"Као што вам је познато из периода избора за националне савете, Национални савет Влаха је конституисан на основу прљаве кампање за изборе, праћене привођењем на информативне разговоре грађана влашке/румунске националности у полицију, кривичним гоњењем аутентичних влашких/румунских лидера. Најзад и потврдом да су избори били регуларни, иако су постојали приговори Централној изборној комисији који су сви редом одбачени. На овај начин су странке које су и данас на власти у Републици Србији преузеле Национални савет Влаха како би међународној заједници указале да се поштују мањинска права."

Нисам баш сигуран да ли је нека од "европских плакаоница" реаговала на ово, али је сасвим сигурно да су се појединци, од преко Дунава, из нама "суседне и пријатељске државе", ражалостили. А можда су пустили и по коју сузу.

У сваком случају, на Парламентарној скупштини Савета Европе, Виорел Ричард Бађа, сенатор румунског Сената и председник Комисије за прекограничне Румуне, учествујући у Стразбуру у расправи на тему "Испуњавање обавеза и ангажовање Србије", рекао је и следеће:

"Сведоци смо смешног покушаја измишљања такозване азбуке за такозвани“влашки” језик, што представља покушај стварања језика којим би се оправдала тврдња о различитости у односу на румунски идентитет, при чему се прибегава стаљинистичким методама”.

Веома лепо и пријатељски речено! Поготову ако се томе додају неки ставови "истог аутора", изнетих нешто раније. Широј јавности, мало је познат податак да "нама суседна и пријатељска држава" није подржала Споразум о стабилизацији и придруживању (који је српска карта за ЕУ), јер то није учинио њихов Горњи дом (Сенат), због противљења Комисије за прекограничне Румуне, чији је, поменути господин, председник. Али, како то обично бива и за ово има решење. Само је потребно, поједностављено речено, да Србија нареди Власима да постану Румуни. Или, како је то "лепше" рекао наш "пријатељ" Бађа, "моћ да утичу позитивно на одлуку чланова Комисије лежи у рукама српских власти, које још увек нису показале флексибилност када је реч о решењу такозваног тимочког питања и настављају да газе права Румуна из североисточне Србије".

Високи румунски званичник сматра да Румуни (читај Власи) из "историјских региона" Тимочке Крајине, Поморавља, Хомоља и јужно од Дунава имају потребу за заштитом од стране земље у којој живе, али их она, наводно лишава права на "образовање и верску службу на матерњем румунском језику".

По већ опробаном принципу "штапа и шаргарепе" наш "проверени пријатељ" господин Бађа има и конкретан савет : "Чланови Комисије за прекограничне Румуне могу за само пар минута да промене позицију и да гласају за Договор о прикључењу Србије Европској Унији, ако константују да је дошло до промене става српских власти према румунској мањини“.

А у циљу показивања и правог пријатељства, спреман је да оде и корак даље: “Ако се власти из Београда позабаве питањем успостављања нормалног односа када је реч о третирању етничких Румуна немам ништа против и чак ћу постати њихов адвокат у Бриселу”.

Да ово није усамљен случај и начин размишљања, може се видети из става који је "електронском гласилу" из Тимочке Крајине дао Еуђен Томак, шеф Одељења за прекограничне Румуне. Он је "указао да се тако објашњава чињеница да су културни и религијски пројекти грађанског друштва из историјских области Тимокчке крајине, Поморавља, Хомоља и јужно од Дунава промовисани у циљу поновног откривања румунизма на овим просторима, и да су и даље финансирани у границама фондова програма намењених прекограничним Румунима".

Претпостављам да ће, у остварењу овог циља, служии и Генерални конзулат Румуније, чије је отварање у Зајечару одобрила Влада Србије. При чему заиста мислим да је то питање добросуседских односа између две државе. И поред тога што ми се чини да државе, обично, отварају конзулате у срединама где живи знатан број припадника народа који је већински у држави која отвара конзулат. А судећи по подацима пописа из 2002. године (који је за сада једини релевантан) у Тимочкој Крајини је толико мало Румуна да је тај конзулат сувишан. А његово постојање једино би могло да се оправда да, којим случајем Румуна има колико Влаха. Али то, очигледно није тако. Јер, очигледно, више не важи она стара узречица "да се Власи не досете". Пошто су се, судећи по броју оних који једино тако желе да се декларишу, Власи ипак, досетили. И не желе да буду Румуни.