четвртак, 09. јануар 2014.

Ј У Б И Л Е Ј


Очигледно је да смо ми народ који много воли славља и прославе. И да нам за то не треба баш много повода. Нити смо у томе баш много пробирљиви. Важно је да се слави!
Истини за вољу, можда то и није тако лоша особина. Уколико је то део неког нашег „позитивног“ карактера, који указује на неку врсту урођеног оптимизма. Али, очигледно је да у томе, веома често, знамо да претерамо. Па почнемо да „славимо“ и оно што није за славље. Рецимо смрт. И без обзира колико се трудили да за тако нечим пронађемо оправдање, морамо да признамо да је неприродно да прослављамо смрт. Односно, да „прослављамо“ годишњице смрти. Јер, по логици ствари, годишњице смрти се не прослављају већ обележавају. На различите начине. И то увек достојанствено и без „цике и вриске“ која је карактеристична за прославе.
Међутим, они који у Србији имају задатак да формирају јавно мњење,  упорно покушавају да нас навикну на термин „прослава“, или "јубилеј", чак и на местима где им место није. Тако долазимо до, прошле године, често помињаног „јубилеја Првог светског рата“ (ове, 2014. године, навршава се сто година од када је започео један од најкрвавијих сукоба у историји човечанства), упркос чињеници да то, ни суштински, ни терминолошки, није у реду. Јер је неприхватљиво „славити“ почетак било ког рата. Односно, „славити“ страхоте и страдања. То не значи да не треба, на време, размишљати о 1918. години када би било нормално прославити стотину година од завршетка Првог светског рата. Друга је прича што је код нас све „обојено“ политиком, због чега би, они који тренутно врше власт, хтели да све припишу себи. А то значи и да нешто „прослављају“, чак и кад није за славље. Уместо, да, темељно и стрпљиво, отпочну припреме за оно што заиста треба прославити. Чак и уколико претпостављају да тада неће бити на власти. Али, изгледа да се многима жури како би себе "уписали" у неки део историје, не бирајући који је повод. Па тако испада да им и није битно да ли се обележава годишњица смрти или рођења. 
Да ли је у питању јубилеј или обележавање неке годишњице. Јер, реч јубилеј значи прославу дана или годишњице неког догађаја, а пошто је у питању прослава непримерено је да се она, било на који начин, везује за смрт. И обрнуто, годишњице нечије погибије или смрти, не могу се проглашавати јубилејима. У вези са тим не може бити нагодби или полемисања. И поред тога,  много је оних који се по овом питању понашају бахато, прикривајући на тај начин да се ради о најобичнијем незнању.
Таквих примера има свуда око нас и све их је више. 
Чак и у тако малим варошима, у Србији ван Београда, какав је и Неготин. Управо у тој вароши неко покушава да од свега и свачега направи јубилеј. Чак и од онога што је требало да буде обележавање 200. годишњице погибије Хајдук Вељка Петровића. Проглашавајући прошлу (2013. годину), годином јубилеја, уз додатно објашњење да је то (управо) због тога што је 1813. године погинуо најпознатији јунак Неготинске Крајине! На сву срећу, таква глупост није дуго стајала на званичном општинском сајту, јер је након моје интервенције (а вероватно и још неких људи), уклоњена.
Међутим, остао је траг о томе, као што је остао траг и у другој, поправљеној, варијанти ове информације да неко, ни по коју цену није желео да се одрекне погибије Хајдук Вељка Петровића и непостојеће везе са  прошлогодишњим "Мајским свечаностима". Јер, било је довољно елементарно знање из историје Неготина, те да се једноставно утврди како је Х. В. Петровић, погинуо око 20. јула (мада неки извори говоре да је то било 28. јула, по старом, односно, 9. августа, по новом календару, 1813.године). Ако се томе дода и податак да датум рођења Х.В. Петровића (чак можда и година) нису познати, сасвим је јасно да није било никакве логике "везивати" његову погибију са "Мајским свечаостима" и Даном Неготина. 
Ништа мање накарадан није ни други пример из главног града Неготинске Крајине. А у вези је са другим неготинским великаном Стеваном Стојановићем Мокрањцем. Односно, са нечијом идејом да треба обележавати  "јубилеј Мокрањца" , односно да годину у којој је Мокрањац умро, треба прогласти годином Мокрањца. Дакле, да уместо живота славимо смрт. И без обзира што немам поуздану информацију одакле је потекла ова "генијална" идеја (пошто су је пласирали "београдски" медији), претпостављам да је и она настала у неким "неготинским круговима". А да је, само формално, иза ње стао Национални савет за културу. 
У многим новинским написима на ову тему, нисам могао а да се "чуду не начудим" како то да
неки "београдски новинар" може да пише о овој теми а да не "стави прст на чело". И само као парадигму наводим текст који је у Новостима објављен 9. децембра, прошле године, а који је само један од многих који је, у овом, али и неком другим дневним новинама објављен на  исту тему. 
Аутор овог текста Ана Попадић, вероватно у намери да поткрепи свој став о потреби "обележавања Мокрањчевог јубилеја", пише и следеће:
"Док Немачка о свом националном благу брине тако што у државни коалициони споразум уписује 250. рођендан Лудвига ван Бетовена, који ће се славити тек 2020, Србија још нема решење за достојно обележавање јубилеја свог великана - Стевана Стојановића Мокрањца, који је на прагу."
Да није тужно, било би смешно. Јер новинарка пореди живот и смрт. Слављење живота и смрти. Стављајући у исту раван 250. годину од рођења Лудвига ван Бетовена и 100. годишњицу смрти Стевана Стојановића Мокрањца.
Није спорно да и наша културна јавност "тражи" од државе да се достојно обележи "јубилеј Мокрањца". Онда када будемо могли да под тим јубилејом славимо живот. А до тада има довољно времена да се тај јубилеј темељно припреми, како би прослава била достојанствена и на начин  како то и заслужује великан Мокрањац. 

П. С. 
У дану у коме пишем овај текст (не случајно!), а као својеврсна потврда мог става који сам у њему изнео, Национална телевизија је у свом "ударном" ТВ дневнику емитовала прилог о Стевану Стојановићу Мокрањцу, имајући у виду да је данас годишњица рођења неготинског великана. Но без обзира што је повод био дан Мокрањчевог рођења, прилог је "одисао" управо "годишњицом његове смрти".
По свему судећи, мораћемо још много да се трудимо како би на достојан начин исказали поштовање за наше великане. А кад је у питању Мокрањац, не морамо још много да чекамо. Јер, већ за две године, навршава се 160 година од рођења великана српске духовне музике. Наравно, уколико се до тада договоримо да ли ћемо то учинити по новом или старом календару, а то значи и да годину Мокрањчевог рођења уклесану на бисти у централном неготинском парку (1855.) ускладимо са званичним подацима у свим релевантним документима.

Нема коментара:

Постави коментар