З А Б О Р А В Љ Е Н

Неготин је, иако спада у мање градове, у различитим историјским периодима, изњедрио многе великане, који ће остати упамћени или због храбрости и патриотизма, или због дубоког трага који су оставили у култури или науци. Злонамерни би констатовали да их има толико да неке може и да заборави. А по свему судећи, такву судбину доживео је Неготинац Јован Мишковић, генерал и академик, који је дао огроман допринос развоју српске војне доктрине, али и неколико научних грана. Управо због тога, Јован Мишковић може, без претеривања, стајати раме уз раме са Хајдук Вељком Петровићем, Стеваном Стојановићем Мокрањцем или Ђорђем Станојевићем. 
Упркос томе, његово име не носи ни једна неготинска улица, нити установа. Његовог имена нема ни на званичном општинском сајту,  где су у одељку “знамените личности” наведени једино Хајдук Вељко Петровић, Стеван Стојановић Мокрањац и Ђорђе Станојевић. И то само показује да се темом, колоквијално званом, "познати Неготинци" не бави нико. А требало би. Јер, оних који су рођени у Неготину, или су неко време овде живели, а касније својим радом и делом "задужили" васколики српски род, има много. Овако, све се своди на "игру случаја". Због чега и постоји оправдан утисак да те људе, некако, тешком муком, "откривамо", а још теже им посвећујемо дужну пажњу. А то, на неки начин, говори да наше несналажење "у времену и простору" може да потиче и отуда што нисмо спремни да спознамо ни ко смо, ни шта смо, нити да схватимо да имамо и "корене". Корене који чине основу, или темељ једног народа. Тај темељ, или корен могу бити и људи на које се можемо "наслонити". Људи, који су се бавили нечим значајним и пре нашег постојања. И да, управо због тога, између "нас" и "њих" не треба да постоји вакуум.
Неспорно је да три поменута српска великана, сасвим оправдано, заузимају високо место у свести сваког Крајинца. О томе сведоче и обележја којима су Неготинци хтели да покажу да умеју да цене и поштују своје великане. 
Тако је најмонументалнији споменик у Неготину (због чијег се измештања, пре неколико година, подигла велика прашина), откривен 1983. године, посвећен управо браниоцу Неготина и Крајине, Хајдук Вељку Петровићу. Он има и "своју" улицу, која је, мада није "главна", свакако најдужа. А што је још значајније, ради се о улици у којој се, на месту Хајдук Вељкове погибије, налази споменик овом српском јунаку. Име најпознатијег Крајинца носе и многи спортски клубови, удружења, али и кафане...
Свом чувеном хоровођи и композитору  Мокрањцу, Неготинци су, 1980. године, подигли споменик у дворишту родне куће, али и бисту у централном градском парку (откривена 1953. године). Његово име носи и неготински храм културе, али и многа друштва и удружења. У центру Мокрања, селу из кога потичу Стојановићи, пре неколико година, Мокрањцу је подигнута биста. И један од два главна градска трга носи Мокрањчево име. 
Други градски трг, који је, истини за вољу, већи, посвећен је трећем неготинском великану, пиониру електрификације, Ђорђу Станојевићу  На овом тргу, подигнут је и споменик човеку који је заслужан за увођење првог електричног осветљења у Србији, али и изградњу првих електрана. Но, они који имају мало дуже памћење, могу се присетити да се о Ђорђу Станојевићу у његовом родном граду, до пре само двадесетак година мало знало. И да су се многи, по систему "ко је сад па тај?", питали коме је то 1998. године откривен споменик у центру града. Али, захваљујући упорности неколицине Неготинаца, добрих познаваоца овог научника, данас је, чак и код најширих слојева становништва Неготинске Крајине, Ђорђе Станојевић "препознат" као један од тројице најпознатијих Крајинаца.
Зато, као "већ виђено", може изгледати и  тренутно чињенично стање да, вероватно, мали број житеља Неготинске Крајине и зна  где је рођен и ко је Јован Мишковић.

Упркос чињеници да се ради о једном од најучених људи свога доба, који се, како у Кнежевини Србији, тако и у Краљевини Србији, налазио на изузетно значајним функцијама. А све је почело 6. јула, по старом, односно 18. јула по новом календару 1844. године, када је у Неготину (Кнежевина Србија), рођен Јован Мишковић, потоњи генерал и академик. О свом пореклу, Мишковић је у једној од својих бележница записао:

"Мој деда који се звао Мијајло, живео је у селу Самариновцу, које је онда било српско, а сад је влашко. Када му је, по рођењу мога оца Радована, умрла прва жена, деда се ожени се другом – Влајињом из села Џањева. Она мога оца, из тепања, прозва по влашки Радул, а мога деду – свога мужа, назва 'Мишко', и тако су та имена остала за свагда, и по њима држи се, да сам ја порекла влашкога. Али је мој деда био чисти Србин, и оженио се првом женом Српкињом, која је и мога оца родила. Мој је отац дошао на занат у Неготин и ту остао."

Јован Мишковић је, након завршетка основне школе и неготинске Полугимназије, своје школовање наставио 1860. године, у Београду, када  је примљен за питомца Артиљеријске школе (Војне академије), коју је завршио као четврти у класи, са средњом оценом 4,86. То је и почетак Мишковићеве успешне војничке, али и научне каријере, будући да се радило о човеку огромних интересовања и способности.

У својој каријери, Јован Мишковић био је на највишим војним функцијама (у два наврата и министар војни), а командовао је и различитим војним формацијама у неколико ратова, које је Србија онога доба водила. Осим војне, Мишковић је градио и научну каријеру (етнограф, географ, хидрограф), због чега је и изабран за председника Српске краљевске академије (потоње Српске академије наука и уметности), у периоду од 1900. до 1903. године, као једини генерал који је обављао ту дужност. 

Јован Мишковић је умро у Београду (Краљевина Србија), 20. октобра 1908. године, по старом, односно 2. новембра, по новом календару.

У аналима Војне академије Србије, између осталог, записано је и следеће : "Међу најзначајније официре који су стасали у Војној академији и који су својим деловањем у времену у коме су живели оставили неизбрисив траг, како својим радом, тако и писаном речју, свакако су незаобилазни академици, генерали Јован Мишковић, Живко Павловић, Стеван Бошковић, те војводе Радомир Путник, Живојин Мишић, Петар Бојовић и Степа Степановић." 

Тринаест година након смрти генерала и академика Јована Мишковића, академик Јован Цвијић, у својој беседи, 25. октобра 1921. године, поводом промоције генерала Живка Павловића за члана Академије наука, истиче да је "Јован Мишковић, најобразованији официр свог времена". 

Многи градови у Србији, препознали су историјски значај Јована Мишковића, а Ваљево је то учинило још 1899. године када је овог Крајинца прогласило за свог првог почасног грађанина. Одлуком Министарства одбране, 2008. године, када је 18. март проглашен за Дан Војне академије, касарна “Бањица – 1”, у којој је она смештена, преименована је и од тада носи име “Генерал Јован Мишковић” (где се одвија радња игране серије “Војна академија”, која се управо емитује на првом програму РТС).

Истини за вољу и у Неготину је начињен покушај да се скрене пажња на живот и дело Јована Мишковића. Тако је 16. децембра 2008. године, у Неготинској гимназији, у организацији Народне библиотеке "Доситеј Новаковић", приређена промоција новог издања књиге Јована Мишковића, "Опис Рудничког округа", коју је штампала издавачка кућа "Лио" из Горњег Милановца. Заслуга за овај покушај да Крајинци чују нешто о заборављеном генералу и академику, припада двојици етузијаста, Власти Младеновићу (тада уреднику) и Милораду Грбовићу (библиотекару),  Неготинске библиотеке. Али, како то обично бива у земљи Србији, у чему ни Неготин није изуетак, све се завршило на томе.