Упркос чињеници да ми је познат начин рада ове електронске ризнице и колико би неки подаци могли да буду упитни, одлучио сам да и у овом тексту користим део тих података, или да, могуће, читаоце упутим на њих.
На тај начин сам пронашао и следеће податке о Неготину: "Име Неготин је први пут забележено у 16. веку. Место није имало значаја до 18. века, када је постало важно војно упориште. Године 1833. Неготин је трајно ушао у састав Србије и отада почиње његов бржи развој, који је трајао до почетка Првог светског рата. Неготин је, између осталог, познат и као родно место композитора Стевана Мокрањца."
И чини ми се да је, у ових неколико реченица, речено све о главном граду Неготинске Крајине.Укључујући и неки латентни паланачки дух који лебди над њим. Но, имајући у виду да је Философију паланке, много боље познавао Радомир Константиновић, као и да је о овој теми, а у вези са "нашим малим местом", у више наврата, са великим успехом, писао и мој блогерски пријатељ, јасно је да ја овог пута не бих о томе. Мада је тема слична. И моја омиљена. Поготову што је сасвим логично да, макар понекад, пишем о граду у коме живим. Поготову што он, географски, припада Србији ван Београда. А који, као и сличне варошице у тако дефинисаном географском простору, животари у ишчекивању да се неко "са врха власти" сети да је и ово Србија. О граду, у коме је политичким актерима требало читава два мнесеца да саставе власт, упркос огромној подршци грађана коју су добили на локалним изборима. Мада је она (та победа), "извојевана" на крилима свеопште популарности садашњег, председника Владе ове државе. Због чега је, вероватно, и било потребно да им "неко из Београда" јави шта је за њих и грађане Неготина најбоље. И која је владајућа коалиција "по мери Неготинаца". Мада је то она иста, чији коалициони партнери, већ месецима, кроје планове како да оном другом "виде леђа". Али, не бих, овом приликом ни о томе. Јер су, готово сви, "изабрани" представници неготинске власти, без већег политичког искуства, па нема потребе да им и ја отежавам започети посао. Биће прилике за вагање њихових политичких потеза. А и хтео сам да пишем (како је то и очигледно) о свечаности, или, прецизније речено о свечаностима. И то не било којим, већ Мајским. Које су прошле. Али и нису. Како се узме. Пошто је било предвиђено да "те Свечаности" трају од 9. до 30. маја и то уз два прекида од по недељу дана (?), а сада је, због "најављеног захлађења" одложен још један њихов део. Али, то је, што би се рекло "виша сила". Мене некако више интересује онај део који се односи на "људски фактор". Дакле, како су људи утицали на те, неготинске, Мајске свечаности. Ако, чак и површно, изанализирамо програм ове манифестације, лако ћемо доћи до закључка да ту нема ни "С" од свечаности. Ако, под тим, организатори нису мислили на "Свечано отварање Сајма туризма...", или "Свечано отварање Сајма меда и вина..." Пошто је и пре почетка Мајских свечаности било јасно да "Свечане седнице СО Неготин" неће бити. Јер представници претходне власти (који су део и садашње), нису обавили свој део посла, односно, одговарајућа комисија није установила ко ће бити добитник Мајских награда и признања за прошлу, 2013. годину. А без тога и "свечаног" говора "прекомпонованог" председника општине, јасно је да није ни могло бити "свечане седнице СО". (Да ли ће и када ове награде бити додељене зависи од брзине којом ће нова општинска власт конституисати одговарјућу комисију). Једино ми није јасно да ли су они који су били задужени за за давање "свечаног тона" свему и свачему што је груписано под кров манифестације назване Мајске свечаности, имали на уму и свечано пуштање у рад чувене неготинске фонтане, у сезони пролеће-лето 2014. која је са радом почела, уочи конститутивне седнице неготинског Парламента. (Јер, како се може приметити, овај инвестициони објекат, током 12 месеци, ради читава три месеца.)Наравно, посебна је прича што неко, увек и по сваку цену, ова годишња догађања мора да "повеже" са неком значајном годишњицом. И уместо да то буде, што би се рекло, "у славу живота", некако по навици, за тако нешто се изабере "годишњица смрти". Зато сам се овој теми вратио поново, упркос томе што сам о њој већ писао почетком ове године. Не спорим да нашем славном суграђанину Мокрањцу треба да посвећујемо разне годишњице, али је непримерено да некакве Мајске свечаности повезујемо за стоту годишњицу од његове смрти. Коју, наравно, треба обележити. На примерен и достојанствен начин (28. септембра ове године). Јер, како је то написано и у Википедији : "Неготин је, између осталог, познат и као родно место композитора Стевана Мокрањца." Дакле, Неготин је познат је као место рођења Стевана Мокрањца, а много мањи број људи зна да је Мокрањац умро у Скопљу. Као што много мањи број људи зна да је Јован Дучић умро у граду Гери (Индијана, САД), а Михајло Пупин и Никола Тесла у Њујорку. Међутим, већини је добро познато да је Дучић рођен у Требињу, Пупин у Идвору, Тесла у Смиљану, а Шантић у Мостару. Дакле сви ови великани су, захваљујући ономе што су постигли у животу, великим словима исписали називе градова или села у којима су рођени. И то, само по себи, говори много. Оима који желе да чују.
А уколико је неко, по сваку цену желео да Мајске свечаности повезује са неком значајном годишњицом, могао је, релативно лако, да се сети још једног нашег познатог Неготинца, о коме сам, такође, писао. Није уопште било тешко доћи до података да је Јован Мишковић, рођен у Неготину 18. јула 1844. године, као и да се ради о човеку који је, између осталог, као генерал и академик, био и министар војни Краљевине Србије (у два наврата), али и председник Српске краљевске академије (потоње Српске академије наука). По овом човеку, нашем Неготинцу, највиша војна образовна институција у Србији, носи име "Генерал Јован Мишковић". А 18. јула, ове године навршиће се тачно 170 година од његовог рођења.
Нема коментара:
Постави коментар