М О К Р А Њ А Ц

Намера ми је била да овај текст напишем, бар, три недеље раније. А онда сам од те замисли одустао, образлажући самом себи да је ово веома важна тема која заслужује да се о њој пише "хладне главе", или, макар, да се о њој пише након а не пре Мокрањчевих дана. При томе, не мислим да бих са текстом пре Фестивала било шта променио, будући да је Фестивал "скројен" много раније. (Истини за вољу, нисам сигуран да ћу било шта променити ни сада.) И поред тога, "стављам ову тему на дневни ред", јер мислим да Мокрањац заслужује да се овом темом бавимо стално. А не само док трају Мокрањчеви дани. Поготову ако се има у виду да медији све мање "прате" Мокрањчеве дане. А уколико се и "деси" да се неки од њих бави овим догађајем, читаоци могу прочитати и неке од офуцаних, фразерских израза, попут "најмузикалније двориште у Србији". Које још глупље звуче ако се има у виду сурова истина да се у овом дворишту (као и у читавом граду), Мокрањчева музика (осим у цркви), чује само у току Мокрањчевих дана, или деветог јанура, када се обележава Дан рођења Стевана Стојановића. Што само још једном доказује да је привид велика заступљеност Мокрањца и Мокрањчевих дана у "свакодневном животу" главног града Неготинске Крајине.  А због чега је то важно? Из простог разлога јер је Мокрањац, пре свега "наш", а онда и српски, па европски и светски. Али, и због тога јер стичем утисак да је Мокрањац битан само нама, а да је већини оних који овде дођу из престоног града, у време трајања Фестивала, једино важно да "одраде тезгу", уз добро и бесплатно јело и пиће (при чему није занемарљиво ни подразумеваће бежање од свакодневних обавеза на неколико дана), након чега, до следеће године, "одложе" Мокрањца у путни кофер. Другим речима да нема ни говора од очекиване популаризације ове мамифестације и самог града. Која би могла да резултира далеко већом посећеношћу овог Фестивала од стране оних који би дошли о свом, а не о туђем трошку. По мом скромном уверењу, томе би требало да служе они који су, годинама, на "платном списку" Фестивала. Да осмисле начин како да Мокрањчеви дани зарађују. Или, како да зарађује овај град, који би, касније, део тих средстава уложио у Фестивал. Остварење тог циља, могуће је посредством медија. А ту већ имамо велики проблем. Јер је Мокрањца и Мокрањчевих дана све мање у медијима. Ове године, судећи по ономе што сам могао да "излистам" у електронским издањима (јер је то она права мера, пошто то остаје "записано" за време које долази), ситуација је била "никад гора". Ако се изузме, прилично добар, приказ на РТС-у, са жаљењем се може констатовати да се Мокрањчевим данима, медији готово нису ни бавили. Или прецизније, било је јако много најава самог Фестивала (преузетих од Танјуга,). Дакле, најава. А о самом одржавању и току деветодневног Фестивала, готово, ништа. И поред велике упорности, у електронским издањима нисам успео да пронађем да се овим догађајем бавио чак и његов медијски покровитељ!? А неки од оних који су се Фестивалом бавили, боље да нису. Јер, ако један дневни лист себи "дозволи" луксуз да, у иначе солидно пласираном тексту (рубрика култура, предње стране), у наднаслову читаоцима саопшти: "Велико финале предвиђено је за 20. септембар" , онда се стиче утисак да је у питању нека Гранд парада или недај Боже Фарма или Велики брат! То управо говори о елементарном непознавању Мокрањчевих дана. Односно, да уредништво тих новина не жели ни да размишља о томе шта су Мокрањчеви дани, који је концепт тог Фестивала и шта ова манифестација значи за културно биће ове државе. Зар то није довољан разлог да неки људи ставе прст на чело и упитају се куда то води? И да ли је нормално да Фестивал буде све дужи, а медијска покривеност све "краћа"?
Свестан сам ризика да ћу, због ове теме, вероватно, бити "нападнут" од неких дежурних "бранитеља" Мокрањца који се понашају као да им је он лично оставио тумачење како и на који начин треба славити његово име и дело. Те да су Мокрањчеви дани, у "њиховој режији" једино могући , а да се у то не може петљати неки "обичан свет". Истини за вољу, и моја маленкост је мишљења да одређеним пословима у овој држави морају да се баве искључиво најбољи. Било да им је то професија, или су својим способностима доказали да нешто могу да раде квалитетно. Али, такође, мислим да не може бити "недодирљивих" тема , о којима не треба и не може да се проговори јавно. Поготову уколико се ради о темама од "највишег друштвеног  значаја". А Мокрањчеви дани (макар у свести нас Неготинаца), то јесу. И поред тога што их многи доживљавају као прилику за личну промоцију и начин да се у "одабраном друштву", о трошку државе, проведе неколико дана. А да ли и неки други, једнако одговорни за културу ове државе, према "највећем српском композитору и диригенту"  имају исти однос какав има већина Неготинаца? Судећи по гесту онога ко, тренутно, седи на врху "културне пирамиде Србије", одговор на ово питање био би негативан. Са великим Н. Тако се догодило да актуелни министар културе, Тасовац, није могао да дође на отварање Мокрањчевих дана, због "раније преузетих обавеза". Свако ко са непристрасне дистанце тумачи ову информацију може себи да постави питање: Које је то обавезе, раније, прихватио министар културе, који је на ту функцију дошао свега неколико дана пре почетка ове манифестације? Пре ће бити да је нешто друго по среди! Уз то треба рећи да је Тасовац први министар културе (колико ја памтим), који "долази" из света музике, због чега му је, више него другима, била обавеза да се нађе на том месту. Истини за вољу треба рећи да се Тасовац није појавио ни на Вуковом сабору!? Али, такође, треба рећи да се појавио на промоцији нове генерације официра Војске Србије, само дан након отварања Мокрањчевих дана. А због чега је ту присуство министра културе било нужно? Не верујем да би на ово питање неко могао да да разуман одговор. Осим, ако новопечени министар није морао да покаже своју лојалност!? При чему мислим да министар Тасовац (као и било који други министар културе), своју лојалност треба и мора да показује само према култури. (Да не будем неправедан, Тасовац је, само неколико дана касније, показао да ће знати да разликује културу од естраде, али је и сам, на почетку свог мандата упао у ту замку). Осим тога, ако је тачан податак који је директор Дома културе "Стеван Мокрањац" изнео у наступу на једној локалној телевизији, да је, ове године, општина Неготин, за Фестивал издвојила више пара него Министарство културе, онда је јасно због чега све више о "нашем" Мокрањцу и

Фестивалу који се приређује њему у част, треба да говоримо ми, грађани ове мале и сиромашне општине из чијих средстава се пуни буџет локалне самоуправе. При томе, не сматрам да прича о "нашим новцима" треба да буде примарна и доминантна у билој којој причи о култури, а поготову у причи о онима који су славом овенчали не само родни крај већ и читаву државу. Уосталом, мој став је увек био да култура није и не може да буде "трошење пара", имајући у виду да је то (уз просвету), најзначајнији сегмент једног друштва. Али, сегмент који смо, како изгледа, потпуно подредили нечему што бих ја назвао подкултура (са све словом Д) која постаје све агресивнија у жељи да се наметне као једина и права вредност и мерило понашања, нудећи се као адекватна замена општем безнађу за које је одговорна политичка елита. А та и таква "подкултура" иде руку под руку са том истом политичком елитом, којој и одговара да "гласачка машина" и није нешто посебно захтевна у погледу културе и да све своје "потребе" овог типа може да апсорбује посредством ружичасте телевизје са националном фреквенцијом која је у размножавању спретнија од амеба. Али, шта још треба написати о општем
стању духа и културе у јадној напаћеној држави Србији, а да то није жалопојка над нама самима? Или, над оним (по свему судећи) мањим делом овог народа, који не пристаје на ружичасти модел поДкултуре који све више узима маха и то у свим сферама живота. Тако да више нисмо сигурни да ли су "Велики брат" или "Фарма"" само неки од телевизијских формата или модел понашања већине грађана ове државе. Укључујући и његову политичку елиту. А да није баш сасвим јасно ко више ужива у тим улогама. Они горе, или они доле. Јер док они доле мисле да "тако треба", они горе мисле "тако им и треба".
Како онда започети било какву озбиљну расправу на теме које задиру у саму основу једног од најстаријих музичких фрстивала у Србији? И то након спуштања фестивалске заставе и затварања капија Мокранњчеве куће. Али, истини за вољу, у још увек,фестивалски, украшеном граду (са све заставама и заставицама). Не желећи да
будем неискрен према потенцијалним читаоцима овог блога, морам да признам да, претходних дана нисам, у потпуности, успео себе да натерам да "ћутим", па сам се, пре и током Фестивала, задовољио са неколико коментара на неким друштвеним мрежама. Где сам, коментаришући дужину познатог неготинског Фестивала, између осталог, навео и да је Бог створио свет за седам, а да овогодишњи Мокрањчеви дани трају девет дана. Осим спорадичних коментарчића на ову тему и неколико лајкова, мој став није побудио веће интересовање. И то ме није нарочито изненадило. Јер, како сам већ констатовао, ово је тема коју су неки приграбили себи и не дозвољавају да се "ту меша сад било ко". Без обзира што они сами нису спремни да у организацији Фестивала и слављењу Стевана Стојановића Мокрањца направе битан искорак. У прилог томе, сасвим је оправдано поставити питање докле се стигло са реализацијом идеје о снимању играног филма о Мокрањцу (за шта је, чини ми се, са Нишким културним центром већ потписан и неки уговор), као и шта се догодило са монодрамом "Последња руковет", која је, колико је мени познато, изведена 2010. године и никад више? Да ли је то наш прави однос према нашем Великану? А да је све остало фарса. И, уколико већ

можемо, за ово претходно, пронаћи безброј, формалних, разлога и оправдања, постављам питање која то оправдања можемо пронаћи за оно што можемо урадити, са само мало труда.
Као на пример да се изнађе начин да, током трајања Фестивала, цвеће на споменику Стевану Мокрањцу, испред његове родне куће, буде свеже.  Или, да се само мало подигне велика капија на улазу у двориште Мокрањчеве куће, из Доситејеве улице (која би, успут речено, морала да има много већи значај него она друга, која сад "изиграва" главну капију на улазу у овак комплекс). Као и да се "закрпи" рупа у зиду на тој истој капији, која је настала отпадањем малтера. Или, да се не дозволи да, током неколико дана трајања Фестивала, државна застава буде умотана на јарболу. Толико сигрно дугујемо Мокрањцу.