СА ДРУГЕ СТРАНЕ БУБАЊ ПОТОКА

-->

Чак и у оно мало “капиталних“ инвестиција на путној инфраструктури, низводно од Бубањ потока, које се, углавном, сводe на крпљење рупа (што демантује неке “аналитичаре” који, покушавају да докажу како сада “Београд ради, а Србија се гради”), извођачи радова не примењују ни минимум мера безбедности. Готово је аксиом да се степн безбедности пропорционално смањује, са сваким километром удаљавања од „чувеног“ београдског потока.

До недавно, деоницом регионалног пута Неготин – Кладово, код села Самариновац, возачи су данима били принуђени да возе прави велеслалом, како би успели да заобиђу бар неку од небројаних рупа, које су на асфалтирање чекале десетак дана. За све то време, извођачу радова, ни на крај памети, није било да, одговарајућим знацима, упозори возаће да се ту “нешто ради”.

Случај други вреди поменути упркос томе што се догодио августа прошле године, на регионалном путу Димитровград-Пирот, преко планине Видлич. У вишедневном покушају да једну деоницу пута, код села Смиловци, пресвуче новим слојем асфалта, извођач радова је и по неколико сати у току дана обустављао саобраћај. Возачи су били принуђени да користе макадамску обилазницу од неколико километара, али за то није постојао ни један саобраћајни знак.

Врхнац оваквог немара, возаче овох дана сачекује на магистралном путном правцу Ниш-Градина (граница са Бугарском). У Сићевачкој клисури, у јеку и ове, као и ранијих, туристичких сезона, поново су у току (неки) радови. А на само двадесетак метара од излаза из једног од 13 тунела, извођач је поставио семафор, који треба да регулише саобраћај, због наизменичног пропуштања возила из једног или другог смера. И то без икаквог претходног упозурења. Није тешко израчнати колико је возила могуће сместити на том простору. А они што тек излазе из тунела могу само да се “закуцају” у ту колону, или да то учине са возилима из супротног смера. Ја сам имао много среће, да се иза мог возила појави један турски теретњак, који је успео да пређе у другу траку, у којој, срећом, није било возила из супротног смера.

А оно што је заједничко у сва три поменута случаја је податак да, о овом проблему, није било могуће разговарати са неким ко је “одговоран”. На лицу места су (без намере да било кога увредим”, само они који “о томе не знају ништа”.

И баш се нешто питам да ли и о овоме, макар нешто, знају надлежни министри. Или, прецизније речено, погледају ли, макар некад, преко Бубањ потока. Ако ни због чега другог, а оно због тога јер је тамо, већини, родни крај.

Т О П О Н И М И

Некако ми се, потоњих дана, по глави, поново, врзмају мисли које су ме опседале и пре двадесетак година. У време када се разбуктавао рат на простору претпоследње Југославије. И када смо, најпре, са сваком новом инцидентном ситуацијом, а касније, како се рат разбуктавао и са правим ратним операцијама, сазнавали имена села и насеља диљем бивше нам домовине, за које, до тада, ретко ко од нас да је икада чуо. Тако смо на најгрубљи начин упознавали своју (већ бившу) домовину. А у тој ситуацији, било је то далеко од оне тадашње фразе : "упознај домовину, да би је више волео".

Ових дана, сличне асоцијације ми се јављају слушањем телевизијских и читањем новинских извештаја о драматичним догађајима на граничним прелазима (које у строго контролисаним медијима зову и пунктови), Брњак и Јариње или барикадама код места Рударе. Управо ови топоними наводе ме на размишљање да ли сам икада раније чуо за називе ових места. И, вероватно, у томе нисам у мањини. А колико ли је тек неких других назива места диљем Косова и Метохије за које никада нисмо чули. Но, ја за разлику од нашег "државног врха", али и већине опозиционих странака, не гајим илузију да ћу имати прилику да, у свом, овоземаљском животу, та места и упознам. Чини ми се да је за то прилично касно. Кад је стицај животних околности хтео да се то не догоди раније. Тако да, сада, једино могу да констатујем оно што важи за већину Срба, да сам и ја, по питању Косова и Метохије, двострука личност! О том некадашњем делу Србије (то је реалност, јер да је другачије, представници државе Србије би могли да се шетају по читавом Косову и Метохији без ограничења) потпуно различито "размишљам" срцем и главом. Претпостављам да управо такав став провејава и у свим мојим ранијим текстовима, у којима се помиње Косово и Метохија, а  које сам објавио на овом блогу.  Текстови који су (гледано неким хронолошким редом), носили називе : КОСОВО (субота, 20. марта 2010.), NO NAME (четвртак, 29. априла 2010.), ГЛАС РАЗУМА (четвртак, 11. новембра 2010.) и МАРТ (среда, 9. марта 2011.)

Али, моја конфузија се може и разумети. Она мени, политичком лаику, коме је страно понашање у духу "најстаријег заната на свету", може бити и опроштена. Али се поставља питање да ли и наша Влада, као и већина политичара садашње Србије (и позиције и опозиције) може, по овом питању, да буде у конфузији. А чини ми се да је управо тако. У то ме је уверила и ванредна (10. по реду) седница Скупштине Србије која се (док ово пишем) одржава у сенци неуспеха опозиције да је, својим потписима, закаже и чињенице да је до њеног одржавања дошло на, наводни, захтев Владе. Па, толики политички лаик баш и нисам! Но, да не дужим даље по овом питању.

Не улазећи у то када ће, да ли и какву Резолуцију о Косову и Метохији овога пута изгласати Скупштина Србије (јер немам намеру да чекам расплет нечега што ће се, као и сваки хорор, одиграти у ситним ноћним сатима), морам да признам да у нашем Парламенту, по овом питању, нема ничег новог. И позиција и опозиција су кренуле у предизборну кампању, па се тако понашају и сада. Да је среће (и памети) у центру пажње и данашње скупштинске расправе (али и трајне државне политике) били би обични људи (пре свега Срби) који живе на Косову и Метохији. На читавом Косову и Метохији, а не само северно од реке Ибар, као да је јужна српска покрајина већ подељена.

Очигледно је да је држава Србија ушла у тунел из кога нема излаза. Понављајући да никада, ни под каквим условима, неће признати Косово (чак и владини функционери веома често заборављају да кажу "Метохија", а то није само топоним). 

Много би важније било да се Влада у Београду изборила, уз помоћ "међународне заједнице", да Србима на Косову (и Метохији) обезбеди место у уставу јужне покрајине, уз принцип такозване "позитивне дискриминације" (која није страна у међународном праву), али и равноправност којој, надам се, има места у једном мултиетничком друштву каквим Косово (и Метохију) жели да представи та иста "међународна заједница".

А да не говоримо о томе да је требало, поново уз помоћ "међународне заједнице" натерати власти у Приштини да брину о свим својим грађанима ( а Срби то јесу), као и да обезбеде услове за миран повратак оних који су протерани. И наравно, да, та иста "међународна заједница" обезбеди транспарентну заштиту за све Србе који живе на Косову и Метохији (без обзира да ли живе јужно или северно од Ибра). Да обезбеди и заштиту свих српских православних објеката, историјских и споменика културе, као и да се утврди јасан степен аутономије за Српску православну цркву. То је требало да ради Влада у Београду (без обзира из чијих партија долазили њени експоненти). Да промовише управо ту нашу културну и историјску баштину у свету, да нам се не догоди да се једног јутра пробудимо са сазнањем да су, рецимо, Грачаница или Пећка патријаршија албанска историјска и културна баштина. Није посао Владе у Београду да употребљава, тешком муком, издвојен новац пореских обвезника са територије "уже Србије" за нејасне "рачуне" или плаћање "дуплих" плата појединцима на Косову (и Метохији), већ да тај исти новац употребљава управо на промовисање српског битисања и вековног постојања нашег народа на том простору. А има се шта приказати и понудити свету, макар и оном делу који, као, то не жели да "види и чује". Може се то урадити и на алтернативне начине. Као што су се Албанци досетили (уз помоћ Бернара Кушнера), па снимили филм "У кавезу" у коме су Срби приказани као џелати који тргују људским органима (наравно албанским). Замена теза која пролази. Ту замену теза је до сада видело 100 хиљада људи. Мало ли је! И то оних који, вероватно, о овој теми никада не би ни чули на неки другачији начин. Да ли је могуће да ми не можемо да окупимо сву "филмску памет" ове државе која би се бавила израдом капиталних филмских пројеката чија би тема била Косово (и Метохија)? Без потребе да измишљају било шта. Или је то исувише "приземно" за нашу филмску елиту? Наравно, филмска уметност је само једна од области уметности (поготову за "широке народне масе"), где треба улагати. Таквих примера има још много. Али, тиме неко треба да се бави. Као дугорочним државним пројектом. Који не треба да траје за мандата само једне владе. Већ да буде обавеза свих будућих влада. На тај начин "никада нећемо признати Косово".

Јер, ако постојање Срба на Косову и Метохији, једног дана, потпуно, буде "избрисано", на чему власти у Приштини несебично раде (укључујући и промену, историјских, топонима), биће потпуно небитно да ли смо или не, формално, признали јужну српску покрајину.

Ј А Б У К О В А Ц

На данашњи дан, пре четири године, Јабуковац је постао синоним за трагедију. Деветоро мештана овог села, били су жртве зла, чије порекло још увек није дефинисано. Појам масовног злочина, након Јабуковца добио је другачије значење. А Јабуковац је добио место у свим светским енциклопедијама. Јабуковац није заборавио нико, али су, изгледа, Јабуковац заборавили сви. Породице жртава јабуковачког злочина, свака на свој начин, постале су жртве и ове државе. Државе која је заборавила да овим људима треба помоћ. У најширем смислу те речи. И то се примећује на сваком кораку. Ово је мој покушај да скренем пажњу на тај проблем. Због чега ћу, уместо уобичајеног коментара, представити део репортаже коју сам направио ових дана у Јабуковцу, а коју је, у целини, објавио данашљи Прес. 

Смирај дана. Крај јула 2011. Тишина. Не чују се чак ни удаљени гласови или звуци, тако специфични за свако село. Две главне улице, које се укрштају у центру села, потпуно су празне. Трепери једино ваздух исијавајући акумулирану јулску топлоту. Кажу, тако је било и тог петка, 27. јула 2007. А онда су тишину пресекли пуцњи. Смртна пресуда за деветоро невиних мештана Јабуковца. Пушку је у руци држао њихов комшија, тада 39-годишњи Никола Радосављевић.

Загледаног у таблу окачену на ограду цркве Вазнесења Господњег, препуну умрлица, из размишљања ме трже храпави људски глас.

- Новинар, а? Поново би да мало стављате со на рану ових јадних људи!? И да пишете оне глупости о влашкој магији - окренух се и иза себе угледах двојицу људи који испијају пиво, седећи у хладовини, на клупи испред зграде месне заједнице.

Не знајући коме се тачно обраћам, понудих „власнику храпавог гласа" да се представи и каже шта има. Кажем да ћу написати све што каже..., да га сликам.

- Ма ајде - одмахује руком „власник храпавог гласа". - Идите и сликајте убицу! О њему нико ништа не пише. Наводно је на лечењу, а питање је где се налази. Сликајте његове... - прекиде нагло, отпи још један гутљај пива, али не настави даље.

Готово постиђен што сам поново овде, ћутке прихватих одговорност за све што је било ко од колега погрешно написао о Јабуковцу и највећем масовном злочину у Србији. Али, реших да послушам незнанца. Упутих се према крају села где живе родитељи убице. До куће, одакле је око 17 сати тог 27. јула, ваљајући се улицом Албанске споменице, кренуло зло које је сејало смрт.

- Тешко сине, тешко... Осећам одговорност за оно што је урадио мој син - готово без питања одговара Петар Радосављевић (71), отац јабуковачког убице. - Наш син је пролио крв невиних људи, наших комшија.

Одлазим из дворишта у коме је живео човек који је постао највећи масовни убица у Србији. Пролазим оним истим путем којим је и он пролазио у свом крвавом пиру. Подилази ме језа...

Из дворишта куће Боронгића нико се не одазива. Високо на зиду куће број 110 постављена црна мермерна плоча. Са два пара фотографија. С леве стране Бранислав (57) и Драгиња (55) Боронгић. Жртве јабуковачког злочина. С десне стране слике њихових унука Александре и Викторије, које су погинуле неколико година пре тога у саобраћајној несрећи у Мађарској.

Преко улице, кроз закључану капију гледам двориште у коме су убијени Драган Ђорђевић (22), његов отац Вељко (58) и Драганова бака, Марина Барбуцић-Куткуреговић (70). Сања Ђорђевић, сестра, кћер и унука, тада није била код куће. Да је била, зло у људском лику тог црног петка однело би и њен, тада 19-годишњи живот.

- Сања није ту. Студира у Крагујевцу. Заветовала се над три гроба да ће завршити факултет. Не попушта... - каже комшија Чедомир Трујкић. - Сам бог зна како, има неку стипендију, али је питање да ли је то довољно.

Идући даље, према центру села, застајем код броја 83. Улазим у двориште где је, пре четири године, убијен 15-годишњи Срђан Баџикић. Момчић, који никада неће упознати свог брата Себастијана. Трогодишњег дечака који прекида игру и пружа ми руку. За столом под надстрешницом седе његови родитељи Изворинка и Синиша. Хтео бих да питам нешто, али ми реч застаје у грлу.

Шта питати људе којима је убијен син јединац? У покушају да га заштити, рањен је и Синиша. Тело му је још увек пуно сачме, укупно 46 зрна. Само уз кичмени стуб осам. Инвалид 87 процената.

- Не могу ништа да причам за новине. Ово не може да разуме онај ко то није доживео - каже Синиша препознавши ме.

Поново себи упућујем прекор, али прихватам понуђену столицу. Потребна ми је.

- Имам само два питања. Ко њега штити? И где је тај убица сада? - пита Синиша више себе него мене, гледајући према црној мермерној плочи са уклесаним именом његовог Срђана, на месту где је пао покошен сачмаром јабуковачког убице.

И преко улице, у дворишту Бадејевића, на зиду куће црна мермерна плоча. Под прозором момачке собе Бранислава (30), сина јединца Љубинке и Михајла.

- Мој Бране ми често долази у сан. Каже ми да није требало да буде убијен. Волео би да је жив, да нам је унуке подарио - каже јецајући Љубинка, бришући сузе крајевима шамије, као да се присетила како јој Бране у сну говори да не треба да плаче.

- Кажу да је убица био болестан. Али кажу и да је пио алкохол и по читаву шаку лекова! Ако су то знали, зашто нису водили рачуна о њему. Кад је био на психијатријском лечењу у Београду, његова жена и брат су потписали да га пусте. И држава је одговорна због тога - наставља Љубинка, наглашавајући да изгледа држава више брине о убици него о жртвама.

- Мало су нам помагали око сахране и то је све. Ко ће нама да помогне сада кад нашег сина нема? Обоје смо болесни. Требало је да држава распрода сву имовину убице и да обештети породице настрадалих. Они имају неколико кућа, аутомобиле, тракторе, њиве. Имају паре у банкама. Нека држава то прода и помогне жртвама - каже Љубинка.

У дворишту куће број 71 затичем Димитрија Банковића, свекра покојне Јелице Персе Банковић. Јеличин син Горан и супруг Чедомир нису код куће.

- Горан студира економију. Чеда ради. Мора се. Од нечег треба да се живи, али и да се школује Горан. Нико не помаже - прича ми Димитрије сузних очију, које гледају негде у празно.

Одлазим до куће где је живела Аника Чогић, девета жртва помахниталог јабуковачког убице.

Ни тамо не затичем никога, па напуштајући улицу Албанске споменице, одлазим ка центру Јабуковца. Не примећујући да је већ први сумрак, стижем до зграде месне заједнице. Из мисли ме трже дечја граја. Подигох поглед и на оближњем спортском терену, у центру Јабуковца, угледах мноштво дечака који су трчали за фудбалском лоптом. Са стране их бодре девојчице, њихових година.

- Има у Јабуковцу пуно младих. Имамо основну школу, а лети нам долазе и деца из Неготина. Па, ово је некада било среско и општинско место, где је живело око шест хиљада житеља. Сада их има нешто више од хиљаду. Трудимо се да обновимо село. Уредили смо центар, делом самодоприносом, а делом из општинског буџета. И то је Јабуковац. Мада знамо да на помен имена овог села људи имају другачије асоцијације - објашњава Јован Митојевић, председник Савета МЗ Јабуковац, додајући да ни сами мештани ту црну страну никада не могу и неће заборавити.

Не треба да заборави ни Србија!

П Р Е Ф И К С

Нећу се у овом тексту, како то на први поглед изгледа, бавити језиком (граматиком). Из бар два разлога. Најпре, нисам довољно стручан за то, а чини ми се и да је модеран, електронски, начин комуницирања, који укључује и блоговање, до те мере унаказио (и не само наш) језик да му нема помоћи. Или, да будем прецизнији, ја сам не могу ништа, а они који би требало да се тиме баве, то, још увек, нису препознали као озбиљан друштвени проблем.

Дакле, префикс, као наслов овог поста треба да буде, искључиво, у функцији једног сасвим одређеног слога (префикс), који ових дана свакоме од нас, готово, пара уши.

Ради се о префиксу де, који је послужио за творбу многих, па и оних сложеница које тако често слушамо у последсње време,  као што су  децентрализација, денационализација, деполитизација и департизација.

Наравно да ми ни на крај памети није да тврдим да такве тенденције, које укључују ангажовање читавог друштва у циљу позитивне трансформације, нису за похвалу, али ми се чини да се ти појмови тако олако троше (као вид предизборног маркетинга), да ће читава прича остати само то-мртво слово на папиру. 

Децентрализацијом   сам се, новембра прошле године, бавио и ја у једном од својих текстова. Наравно, на карактеристичан начин, због чега морам (неко ће рећи крајње сујетно), да констатујем да му не бих, ни након оволико времена, нити шта одузео, нити додао. А због чега бих, ако се ништа није променило? Осим што се повећао број оних политичких странака које, помињући ову  тему, бацају народу све више прашине у очи. У жељи да тај и такав (обневидео) народ, што је могуће лакше, "преведу жедне преко воде".

Да ми неко не би пребацио да по питању децентрализације имам амбивалентан став, желим да, сасвим децидно, устврдим да је то веома позитиван процес. Под условом да о њему не одлучују политичари (вође странака) који су на власти. Из простог разлога јер они овај проблем виде, искључиво, кроз број гласова које "тако децентрализована Србија" може да им донесе.

Осим тога, децентрализација Србије није само питање прерасподеле пара из државне касе и на који начин ће се ти новци трошити, већ је то много битније, државотворно, питање. Није то просто само питање да ли неки крај у Србији ван Београда може да опстане на економским принципима, већ да ли тај и такав, "тупи угао Србије" има и неки другачији значај. И није то само питање да ли је градоначелник Београда упутио помоћ неком полупустом крају Србије (обавезно пропраћено пренаглашеном медијском пажњом). То треба да буде нешто што би се решило, како би народ рекао "за сва времена". Или, како би се то модерним језиком рекло : системским мерама. Али, о томе наши политичари не желе, или не умеју, да воде рачуна. То што не примећују они, приметио је Кристер Асп, амбасадор Краљевине Шведске у Србији, који је констатовао да је Влада одговорна што су велики делови територије Србије "буквално испражњени миграцијом становништва". 

Дакле, није децентрализација ексклузивно партијско питање појединих странака које су изгубиле подршку у престоници, па би да мало захвате воде и са "бистрог извора". Не могу се партијски лидери враћати "свом извору" и "свом корену" само кад им у престоници "пође наопако". О томе треба да размишљају стално. Чак и по цену да изгубе гласове. Јер нема ни једне странке чији челници неће рећи да им је "једино Србија важна". Или, што би се рекло, "Србија изнад свега". Ако је тако, морају да схвате да је Србија и испод Бубањ потока, да постоји и Србија ван Београда.

Денационализација, или, како се то сада новоговрним, европским речником каже реституција, још једна је од оних ствари у коју се Србија упетљала "као пиле у кучину". Али и још једна од оних обавеза које морамо да приложимо на "олтар Европе". Јер, Европа хоће чисте рачуне. Европи не треба тај баласт из прошлости са којим не би знала шта да ради. А са којим ни наша политичка елита, сада, нема благе везе шта би да уради. Јасно је мени да озбиљна држава мора да враћа и своје "старе дугове", поготову што, према неким евиденцијама, постоји око 110 хиљада захтева за повраћај одузете имовине. Најновија обећања челника ове државе су да ће Закон о реституцији бити у скупштинској процедури ове јесени. Међутим, према ономе што се могло чути у јавности и овде држава има један приступ решењу проблема, а Мрежа за реституцију (организације која се бави проблемима оних који од државе потражују своју или имовину својих предака), сасвим други. Они којима је држава некада немилице отимала имовину (и њихови потомци) хтели би своју имовину назад. Али је проблем што те имовине, углавном, више нема. Или је променила власника и по неколико пута. А враћање дуга у новцу, такође је велики проблем. Пошто држава може свој јавни дуг да увећа "само" до три милијарде евра, изгледа да ће, као и много пута до сада, овај дуг бити "равномерно" распоређен на све нас. Тако што ће држава,  вероватно, да посегне за штампањем "државних обвезница" којима би у неко догледно (како за кога) време тај дуг вратила. Тако ће држава, још једном, затворити круг на само њој знани начин. Некадашња власт у оној, непостојећој држави, одузимала је иметак богаташима и дала радницима!!!?. Ова нова, демократска власт, све је то одузела од радника али и државе и (како се сада испоставља), у многим случајевима сумњивим приватизацијама све то, багателно, продала неким новим богаташима (од којих је већина из времена друга Слобе). А круг се затвара тако што ће сада, она иста сиротиња која је истерана на улице и остала без својих радних места у продатим фабрикама, морати да, кроз државне обвезнице, враћа дугове за одузету имовину некадашњим богаташима.

Деполитизација или департизација јавних предузећа о којој се ових дана толико и тако жучно расправља прилично је стара тема. Али се њој, као и многим другим темама, интензитет појачава сразмерно приближавању избора.

Занимљиво је да је ово омиљена тема и позиције и опозиције. И једни и други причају о деполитизацији, односно, департизацији јавних предузећа.

Само је привид да је ту тему започео Млађан Динкић, однедавно лидер нове странке, инспиративног назива (УРС), који је направио још једну вратоломију у свом политичком животу, неби ли, обележио и другу деценију владавине некадашњег ДОС-а обогаћеног неопходним примесама остатака некадашњег режима.

Јесте он некако био најгрлатији у томе, али је то била она класична прича "да се Власи не сете", те да га нико не би пропитивао колико је директора из редова његових странака "тамо где треба", или колико је његових поверљивих људи у управним одборима ( у којима, како кажу, плата и није нека, али ни посао није неки). Било би занимљиво да и то Србија сазна!

Ни остале владајуће странке немају се на шта пожалити. Оне знају ко су све "њихови људи" и где су све распоређени. Истини за вољу, многи од њих су, током ранијих периода, били и нечији други људи, али то овима никако не смета. Све док показују довољну дозу кооперативности, односно полтронства. И све док поштују принцип: "Вежи коња где ти газда каже"!

А то што сада из редова владајуће коалиције иде прича да директоре треба бирати конкурсом, вероватно је у директној вези са предизборном кампањом која је већ почела, мада "стартни судија" још није дао знак. Претпостављам да у овој коалицији влада став "ајде и ми да мало причамо о томе, да не заостајемо превише". А ако некада и дође до тога да се директори бирају на конкурс, вероватно ће у комисијама седети патијски кадровици, који ће одабрати управо "оне најбоље".

О наводној жељи да се директорска места ослободе "политичког утицаја" говори и Чедомир Јовановић, коме је то омиљена тема на путу кроз Србију. Е сад, два разлога могу да буду томе. Или је Чеда наиван, па га ови "испод њега" фолирају, или не уме да, међу људима који се око њега тискају,  препзна људе који су већ сами себе кандидовали за неко директорско место или место у неком управном одбору. Просто не могу да верујем да један драматург може да буде толико наиван и поверује да су сви ти људи његови и фанови његове политике.

По реакцијама напредњака, могло би да се закључи да су и они против политизације "директорских фотеља". А за ту политизацију оптужују садашњу власт да су "апсолутно политизовали и јавна предузећа и правосуђе и све што има живота у Србији", како је то изјавио лидер СНС, Томислав Николић.

Додајући (Тома) да "чим дођу избори, они говоре о томе да треба постављати стручњаке, а забораве колико афера су њихови партијски кадрови направили у тим истим јавним предузећима".

Ако ја добро умем да тумачим неки политички став, ово би требало да значи да напредњаци, ако и кад дођу на власт, ни за живу главу неће пропустити прилику да заседну у та иста јавна предузећа, али и у "све друго јавно и мање јавно", а све оправдавајући то жељом да "раскринкрају" ове садашње шта су све радили док су били у тим фотељама.
Уосталом, јавна је тајна да су се напредњаци за то већ добрано припремили. Тако што су, чак и  у најнижим "партијским ћелијама" поделили "ресоре" у којима чекају кадрови спремни за ускакање у "освојене фотеље".

И тако у круг.

Важно је да су свима уста пуна речи које у себи имају и тај фамозни префикс де (децентрализација, ненационализација, департизација или деполитизација).

Готово је невероватно ( јер на први поглед није ни у каквој вези), али, у том контексту, нико не говори о дехуманизацији, деградацији, девалвацији, депресији, демотивацији, или дестабилизацији.

А можда би требало!

П Е В А Ч И Ц Е

Изгледа да је ова држава решила све своје проблеме! И напокон ушла у фазу коју су обећавали пројектанти "светле будућности". (А биће да смо у ту "светлу будућност" ушли из јако мрачног, неосветљеног, тунела, па нас је та светлост тако ошинила да још увек ништа не видимо).

То се и мени догодило, па још увек тумарам због овог, надам се привременог слепила. И без обзира што сам обневидео (због чега није ни чудо да не видим ту "светлу будућност") , на сву срећу (или не) нисам оглувео, па чујем које су топ теме у протеклих недељу дана у Србији. Е управо то ме и навело на закључак да је Србија напустила ту "тамну прошлост" и закорачила у ту, дуго обећавану, "светлу будућност". Јер, током протекле недеље (и нешто мало дуже), прва три места, према интересовању медија нису заузели нити политичари, нити Косово (ни као срце, ни као колевка Србије, нити као српски Јерусалим), нити безбројни штрајкови на путевима и улицама Србије, нити изједначавање акциза за гориво (са ЕУ), што је (опет) изашло на нос грађанима, нити ново дивљање евра, нити нови намети на кредите... Дакле, ништа од тога! Прва три места, као и у било којој развијеној и досадној демократској држави, заузеле су певачице. Цеца, Јеца и Ејми.

Тако су грађани ове државе (од којих је, како ја стичем утисак, макар половина на улицама јер траже своје зарађене а неисплаћене плате), морали да сазнају како је Цеца национале, српска мајка храброст и све нај, нај, нај... постала затвореник број један у Србији. На време од осам месеци. Први затвореник ове државе који ће казну затвора издржавати у сопственој кући. Додуше, уз наруквицу коју ће морати да носи. И која није баш дизајнирана као украсни предмет. У замену за то што су она и њена сестра, од продаје 10 фудбалера, присвојиле око пет милиона евра. И уз враћање држави око 1,5 милона евра. Но, треба рећи и то да је у тој поплави медијских информација, које  су објашњавале сваки детаљ у вези са утамничењем срске фолк диве број један, мало ко обнародовао и то да је за то дело могла да јој се "осмехне" и она права робија и то у дужини од 12 година. Осим тога, готово да нико није приметио да је почетак ове затворске казне толико одуговлачен а да се (готово) нико није запитао због чега. Не тврдим да сам потпуно у праву, али (како ја тумачим слабашни глас који је је допирао из неких медија), некако ми се чини да се чекало "избацивање" Цециног новог "пројекта". Као могући доказ за моју тврдњу, нудим следећу рачуницу : Цецину нову песму, за само пет сати од објављивања на Интернету, по цени од 1,2 евра, купило је 780 хиљада обожаватеља. За оне који мало слабије стоје са математиком, или им дигитрон није при руци, то је износ од 936 хиљада евра. Ало, има ли кога у овом авиону!?

Ништа мању пажњу јавности, ових дана, привукла је још једна национална дива. За своје парче медијског неба изборила се и Јелена (Јеца) Карлеуша, која, иако још није успела да убеди овај народ да зна да пева, покушава да га убеди да зна да пише.

А прославила се писањем о теми за коју је експерт. Ова несуђена певачица постала је стручњак за ЛГБТ популацију. И за заштиту њихових људских права. И као таква, постала је миљеница и оних медија који, ни у лудилу, не би пустили ни једну њену песму. Али, како се показало, она је за њих постала изузетно важан саговорник. Која на равноправним основама (читај: уз галаму, вику и дреку) разговара са бившим државним секретаром за људска и мањинска права, али тренутим ЛДП комесаром за људска и мањинска права, као и једним народним послаником (небитно која је политичка опција у питању), као и уваженим психајтром (такође је небитно које је политичке оријентације) и бившим амбасадором ове државе у Јужној Африци (такође небитно, како то и шта ће он тамо).

Елем, Јеца је пред свеколиким телевизијским аудиторијумом телевизије са националном фреквенцијом успела да убеди народ у свеопшту потребу да организујемо мирну и достојанствену Параду поноса. Да нам завиде ови из комшилука, којима то никако не полази за руком (ногом, или нечим трећим). Објашњавајући (веома стручно, како то само певачице знају и умеју), због чега је то за ову земљу важно.

Искрен да будем, ја очекујем да, у наредном периоду, Јеца национале, постане и нека истакнута политичка активисткиња (тако се то политички коректно каже), неке истакнуте политичке странке. Па људи, лепо се видело да женска зна знање. Има све у малом прсту.

У "топ три" певачица, којима је јавност Србије кликтала претходних дана уврстила се и једна странкиња. Тако је и онај део незаинтересоване јавности за музички опус Ејми Вајнхаус сазнао да је ова певачица разочарала публику, на почетку своје европске турнеје, на Калемегдану. Мислим да је то била једна од ударних вести на свим телевизијама које имају националну фреквенцију, као и свих штампаних медија. Београдску публику, чију су бројност медији процењивали на двадесетак хиљада (плус један - јер је у публици била и америчка амбасадорка Мери Ворлик), највише је разочарало то што млада дама, за нешто више од сат времена проведених на бини, једва да се одржала на ногама, а о песми није ни било говора. Е, сад, мени није јасно откуда толико разочарење, ако су њени обожаваоци већ знали шта могу да очекују? Но, било како било, овај би концерт брзо пао у заборав, да се у читаву причу није уплела и Челси Хендлер (ако је веровати медијима нека позната америчка комичарка) која је у својој емисији изввређала не само публику на поменутом концерту, већ и "цео српски народ", али и министра нам војног. Е сад, што се те публике тиче, баш ме брига (сами су хтели да иду на концерт). Исто тако, што се тиче министра војног, баш ме брига (сам је хтео да пише по Фејсбуку), па му је комичарка (у веома трагичном стилу) и одговорила.

Оно што је мени индикативно је да се овај сукоб, како испаде, готово претворио у дипломатски скандал. Јер, због свега овога, морао је да реагује и наш амбасадор у Америци. Да упозори тамошњу телевизију, на којој ради дотична комичарка да то не може тако(!) али и да обавести народ у Србији да ми тамо, преко баре, имамо свог заступника.

Тако, ако ускоро покваримо своје (одличне) дипломатске односе са Америма, морамо да знамо да је то због једне певачице. А бар ми би требало да знамо да су певачице на цени. И зашто би то у свету било другачије?

М А Г А Ц И Н

Ова држава је током претходних година пролазила кроз различите фазе. А најновија би могла да се назове магацинска.
("Магацин је грађевински објект или просторија у којој се чувају материјална средства. Може бити самосталан или у склопу складишта. У зависности од намене могу се поделити на једнородне (за једну врсту материјала) и мешовите. При изградњи магацина треба водити рачуна о отпорности на пожар, поплаве, избору места, утовару и истовару, влази, прилазним путевима, природном осветљењу и другим факторима, као што је организација противпожарне службе.")
Ако пођемо од аксиома да је последњих две деценије ова држава пролазила кроз различите турбуленте периоде, који не могу да служе за поређење, остаје нам да ово садашње време поредимо са периодом пре тога. Дакле, да ли је ова "магацинска" корак напред или корак назад у односу на "браварску" фазу? На ово питање, претпостављам, свако има свој и специфичан одговор. Међутим, за размишљање о овој теми кандидујем и један податак који може да буде јако важан. Наиме, ради се о томе да је сваки магацин, мање или више, ограђен простор, у коме је ограничено кретање. Самим тим можемо и да констатујемо да смо, у овом нашем "магацину" сви заточеници. Више или мање уредно упаковани на разноразне полице и сталаже.  И без обзира колико нам је на њима удобно, природно је да имамо жељу да повремено сиђемо, прошетамо или негде одемо. Да видимо шта има новог на суседној полици или сталажи. Или, да изађемо мало из магацина и одемо негде другде, у жељи да утврдимо како се живи у другим магацинима. Али, оћеш! Не може! Нема магиционера. Како кажу, нестао је јако давно и од тада га нико није видео. А магацин је пре тога закључао. Јер, како кажу добри познаваоци прилика у овом нашем магацину, магационер се није надао да ће он постати толико значајан. Да ће му толико порасти нумера. Уосталом, наш магационер је био свестан да мора на тај пут у Холандију. Али, како су на овај пут у земљу лала најпре почели да спремају оне са чела листе, он је, вероватно, мислио да ће, док ред буде дошао до њега, интерес овог света за једним обичним магационером нестати. Да ће дићи руке од њега. Али, јок! Запели и хоће баш њега. Магационера.
Није им било довољно што смо им дали и председника и председнике и министре и генерале и генерала. Хоће још и магационера!
Тако, таман када смо очекивали да нам стигну похвале из главног града васколике васељене, поново је стигло упозорење. У коме се лепо каже. Добро, дали сте нам генерала, али, где је магационер? И заштитница интереса најмоћније силе света у Србији, имала је шта да каже на ову тему. За ту прилику отишла је мало до Бујановца и оданде поручила : "Да би Србија стигла до Европске уније, најпре је потребно да магационер оде у Хаг."
На ту тему, ових дана се огласио и српски тужилац за ратне злочине. И он нам је поручио исто. Магационер мора у Хаг! Мада све то изгледа мало чудно и обичном грађанину мало несхватљиво, испаде да је ова земља, напокон, прихватила нешто од онога што нам је поручивао покојни Зоран Ђинђић. А то је да, уколико треба да прогутамо неколико жаба, најпре прогутамо ону највећу. И он је тако и радио. Најпре је у Хаг отпремио Милошевића. И за то, можда, платио и главом. А ови после њега, сви се нешто нећкају. Те немају појма где се ко налази, те није тренутак, те има времена. И тако дођосмо до краја. Фајронт! Нема више. Дошао је на ред и магационер. А њега нема! Или се ови само фолирају да га нема. Нећкају се као младе. А после ће испасти да је и магационер све време био ту. Поред нас. Само није хтео да нас откључа. А у том чекању, нама је прошао рок.

ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ

Изгледа да је држава Србија, напокон, решила да мало поспреми своје двориште. Велика Акција, коју најављују у (ресорном), Министарству животне средине, рударства и просторног планирања, треба да буде организована у суботу, 4. јуна.

Но, судећи по вести која је обележила овај дан (а врло је могуће да ће обележити и читаву годину, или деценију), у акцију су први кренули људи из једног другог министарства. Министарства полиције. Почистили околину Зрењанина и, гле чуда, пронашли „најтраженијег планетарног бегунца“, Ратка Младића. Који је (како је то већ раније виђено), променио име...

Али, ово није текст о Ратку Младићу, пошто ће о њему, ових дана, брујати сви електронски и штампани медији. И домаћи и страни. А ја нешто нисам навикао да функционишем по систему „куд сви Турци, ту и мали Мујо“, па ћу, заиста писати о екологији.

Елем, за сваку је похвлу што је наш Лорд Олиовер Од Чистоће (коме су на врат ставили и руднике, који, углавном не раде и просторно планирање, које никако да уредимо), решио да почисти (пардон, очисти) Србију. Међутим, мени то све ншто личи на типичну кампању. Упркос податку да је ресорно инистарсво ово велико спремање Србије (без Косова), назвало „Акција Великог спремања Србије“. У сваком случају, у питању је кампања, а познато је да кампање, никада, нису производиле системска решења.

- Очекујемо да ће се акцији прикључити још већи број грађана него прошле године, када је учествовало више од 200.000 људи. Тај дан ће бити прилика да многи грађани, предузећа организације издвоје време и очисте неку локацију у свом окружењу, а идеја је да се подигне свест грађана о значају правилног одлагања отпада како не би завршавао у природи. У акцији ће учествовати до 300.000 грађана, а прошлогодишњи резултати су задовољавајући јер је очишћено 3.849 локација и уклоњено више од 100.000 кубних метара отпада -рекао је министар Дулић.

Наравно, и ово је за сваку похвалу. Али, све ми то личи на „игру великих бројева“, а недостаје ми суштина. Осим тога, како ми се чини, и та Акција ће се свести на то да се очисти Србији на „главним коридорима“. Или, да будем прецизан, тако где буду телевизијске камере и тамо где, тог дана, буде Лорд Олиовер Од Чистоће.

Некако ми се чини да ће и тог дана, бити скрајнута она „друга Србија“, у коју се „заклињемо“ кад год говоримо о нетакнутој природи, о незагађеној околини.

А то не говорим без разлога. Мислим да је и врапцима (тамо где их још има) познато да и најзабаченији крајеви Србије нису поштеђени отпада (или нашки речено – ђубрета), који је, у већини случајева управо онај најопаснији јер је неразградив.

Огроман број дивљих депонија, који је настао потоњих година, напросто није могуће ни евидентирати, а да и не говоримо о чишћењу.

Међутим, за разлику од урбаних средина, или њихових непосредних окружења, где су оне, углавном, видљиве (па ће, претпостављам, бити и предмет најављене Акције), дивље депоније којих је огроман број по врлетима и најзабаченијим местима Србије ван Београда, ни овог пута неће нико видети нити их се сетити.

А ако је неко био дужан да их се и сети, то је, пре свих, био Лорд Олиовер Од Чистоће. И да схвати да Србија није само онај део који се налази дуж њених главних саобраћајница. Да Србија има и своју трећу димензију. Дубину, односно, унутрашњост. И да је и та унутрашњост (која би по правилу требало да буде еколошки најчистија), такође загађена.

Један од разлога, свакако је људски немар. Али, има и онога у чему држава није ништа учинила да то спречи. На лак и једноставан начин. Обезбеђењем канти за отпатке или контејнера, где год је то могуће.

Да је то неопходно, могао сам, ових дана, да се уверим на две локације, на ободу Источне Србије. Наиме, на само неколико километра од Парка природе Стара планина, ни једно село у окружењу нема услова за одлагање отпада. Па се сељани довијају како знају и умеју. Тако да, углавном, сво ђубре завршава у потоцима или сеоским урвинама. А то, сасвим сигурно, није допринос „еколошкој Србији“. Претпостављам (али не смем да тврдим), да би ситуација била другачија, ако би сва села у овом крају (као и у другим деловима Србије), како је то случај у градовима, имали, макар повремено, контејнере у које би могли да одлажу смеће. Јер, не треба сметнути са ума да је ђубре – ђубре. И оно у граду и оно на селу.

Пример недостатка канти за отпад приметио сам и на једном предивном месту које се налази на регионалном путу Књажевац – Пирот (или Пирот – Књажевац). Ради се о водопаду, који локално становништво зове Бигр, или Рипаљка (претпостављам да ће ме у овом делу неко допунити). Било како било, место је предивно и сигуран сам да би било много запаженије када би се налазило на неком другом крају планете.

Као пример, присећам се времена пред распад бивше нам државе, када сам овде виђао на десетине возила из Пољске, која су се ту заустављала да би њихови путници удахнули свеж ваздух и одморили се, пред улазак у Бугарску, на чије су Црно море одлазили. Осим што су нам Пољаци (чија је држава тада пролазили кроз тешку фазу на свом путу "Перестројке"), готово злослутно, нјављивали шта нас чека у будућности, они су нам, ето, "открили" и поменути водопад. И мада је место као створено за одмориште (уз израду адекватних садржаја који би се уклопили у природно окружење), по старом добром обчају, то није било запажено од оних којима је то обавеза.

Истини за вољу, од пре неколико месеци, на овом месту су изгађене надстрешнице и клупе са столовима, уз мали паркинг. Једино се нико није сетио да постави канте за отпад. А отпада, хвала на питању, има. И, углавном, завршава у оближњој речици. Не тврдим, али, мислим да би било битно другачије да постоје канте.

Дакле, Србији су потребна системска решења, а не кампање. О томе да смо кампањци, свима је познато. Уосталом, примр с почетка овог текста (хапшење Младића), на најбољи начин говори о томе. Док нас добро не "притегну", ми не решавамо проблем. Па се бојим да ћемо и питање екологије решавати на исти начн.

А пошто нам је (ресони министар), Лорд Оливер Од Чистоће,(гле чуда!) лекар, ко би од њега могао боље да зна да је и овде примењива она народна „боље спречити, него лечити“?

ПРАВИЛА ИГРЕ

Занимљиво, али свако мало добијемо по неку ћушку од Европске Уније. Од оних којима стремимо и хрлимо. Нестрпљиво. А очигледно је да смо још увек неспремни. Још треба да радимо на себи и око себе. А то никако да схватимо. Кад то будемо урадили, улазак у ЕУ биће само формалност. А можда тада и схватимо да нам то и није потребно. Као што је то урадила Норвешка. Они имају све што им је потребно за улазак у ЕУ, ови их моле, а они неће. Инате се, баш као да су Срби. Али, далеко је Норвешка...

Најновију ћушку добили смо због неконтролисаног броја азиланата који су "преплавили" неке државе ЕУ, а они немају појма ни шта ће са онима које су оружјем "најурили" из њихових држава. Али, то су "правила игре". Ко хоће да учествује, мора да их поштује. Или, од игре нема ништа. Па сад, ако је у тој игри некоме до плакања, мораће и да плаче.

Мени је занимљиво како то да се ова власт одмах досети да "транспарентно", скоро "пред очима јавности" одмах након тога, ухапси неке људе који су, као, одговорни за најновије проблеме који су нас снашли. Није званично речено, али мислим да смо добили још једну, "пасошку", или "азилантску мафију", већ како се неко из новинарских кругова буде досетио да ту појаву назове.

А мени је још у живом сећању информација коју је објавила већина електронских и штампаних медија како су Албанци са Косова "похрлили" да узму наше пасоше, након визне либерализације. Информације тог типа, сигуран сам, још постоје у разним медијским архивама. Представници државе, тада су изражавали своје одушевљење огромним бројем Албанаца, који ето, још увек, признају државу Србију. Тада се никоме није "упалила лампица" шта се догађа.

У међувремену, похапшени су још неки. Они опаснији. Који тргују дрогом. Тамо негде у белом свету. Као део светског криминалног картела. Али, како је то јавио "медијски јавни сервис европске Србије", све је то било уз помоћ наше државе. А тако ће бити и у наредном периоду. Готово у глас су изјавили председник Тадић и министар полиције Дачић, који је свом "старијем и бројнијем" коалиционом партнеру доделио плакету поводом Дана противтерористичке јединице у Липовици. 

- Прогонићемо криминалце где год да се налазе на свакој тачки света, хапсићемо их, а наше тужилаштво ће радити свој посао, а као независне институције судови ће им судити - рекао је (ако је веровати медијима), том приликом, председник Тадић.
Морам да признам да је мени ова изјава зазвучала онако светски, моћно, нешто као да је дошла из Беле куће, као да је изговорио амерички председник Обама. Немам појма да ли је то реакција моје подсвести на чињеницу да је на поменутој свечаности у Липовици била и америчка амбасадорка Мери Ворлик (био је тамо и руски, Александар Конузин, па ништа).
Но, морам да признам да та паралела између Тадића и Обаме, макар у овом тренутку, није баш добра, имајући у виду да (уколико је тачна информација у медијима) нашем председнику рејтинг пада, а америчком расте.
Та истраживања, како преносе медији, показују да би, у овом тренутку, за вођу "радикала без беџа", Николића, као Тадићевог противкандидата на председничким изборима, гласало, безмало 10 процената више него за вођу демократа.
Та разлика је још драстичнија ако се узме у обзир рејтинг њихових странака. Према тим показатељима, за "радиклале без беџа" гласало би преко 15 процената више него за демократе (заједно са онима који могу да узму онолико процаната колико износи и статистичка грешка).
Занимљиво је да би, за вођу "радикала без беџа", као председничког кандидата, у овом тренутку гласало око 55 процената становника Србије, а исто толики проценат има "позитивно" мишљење о Европској Унији. Дакле, већина анкетираних је показала да смо "европејци". Оно што мени није јасно и због чега гласно постављам питање је : Одакле онда више од 30 процената оних који су потенцијални гласачи "радикала без беџа", а који су за насилну смену власти?! Или у свима нама "чучи" ген за насилно увођење демократије? Демократије "по нашој мери".  Како то раде наши амерички пријатељи. У име "америчког народа".
Јер, како ми се чини, сви би да, помало, личе на Амере. Но, то није тако лако. Осим што је Америка далеко, они некако имају шлифа за то и раде систематично. Улажу у будућност, што би се рекло. Тако је било и са Бин Ладеном. Неговали га годинама и "потезали" где год им треба. Без обзира што нико од америчких председника није имао појма коме ће и кад стварно "затребати". А затребао је Обами. И банг. Бин Ладен постаде мртав ладан, а Обами поче да расте рејтинг. Иако је он ју Бин Ладена најмање улагао. То се зове солидарност.
Да је те "председничке солидарности" било у Србији, Тадић сада не би морао да брине. Могао би мирно да седи у свом кабинету и да, као у "Великом брату", гледа како убијају тог "нашег" Бин Ладена, али и како му расте рејтинг. Овако, мораће да се задовољи, друмском, пасошком и иним мафијама.

Ј А Ј E

Јаје представља јајну ћелију животиња, окружену јајним опнама. Код свих животиња, изузев неких дупљара, јајне ћелије се "пакују" у јајне опне, пре или након оплођења. Управо због тога, јаје се сматра симболом настанка новог живота. Упркос чињеници да је настанак новог живота, када је у питању људски род, мало другачији (што би рекао Балашевић, "у нијансама"), и ту одлучујућу улогу имају јаја. Или прецизније (да не будем банално протумачен), органи чији су називи кованице настале од речи јаје (јаја).

Осим овог, репродуктивног аспекта, јаја имају веома важну улогу и у људској исхрани, што су научници, током година (и векова), тумачили на различите начине. Најновија научна сазнања, добијена на основу више од 70 истраживања, а објављена у једном светски познатом часопису, помогла су научницима да подробно сагледају хранљиве састојке јаја и њихову улогу у исхрани. Нутриционисти кажу да су јаја једна од најхранљивијих намирница, уз препоруку да се максималан ефекат постиже конзумирањем једног јајета дневно.

Како је откривено, јаја, иако имају мало калорија, богата су протеинима и још неким важним састојцима, као што су витамини Д, Б12 и селен. Јаја би посебно требало да једу млађе особе, које не пију млеко, као и оне које превише уживају у месу. Показало се такође да јаје за доручак одлично засићује, па је и то кључ успеха за витку фигуру.

Јаја такође играју важну улогу у губитку килограма, а оно средње величине има само 80 калорија, а истраживање је показало и да конзумирање једног или два јаја дневно, код већине људи, не повећава укупан ниво холестерола.

Због лецитина, природне супстанце која је најбољи извор холина, битне компоненте која храни мозак и поспешује процес памћења, јаја позитивно делују на концентрацију, што је веома важно, јер, упркос податку да људски организам има способност стварања холина, неретко му је потребна и помоћ хране.

Тело искоришћава чак 90% калцијума из јаја, те се не сме занемарити ни њихова улога у здрављу костију, као ни чињеница да се у њима налазе и важни микроелементи као што су цинк, гвожђе и сумпор, при чему треба знати да је гвожђе у жуманцету јајета адекватно гвожђу у месу. Ниво његовог искоришћавања је изразито велик, па се јаје препоручује свим онима који су склони честим анемијама. Јаја садрже протеине и сумпор који заједно обнављају оштећену и суву косу, а кожу чине глатком делујући превентивно на стварање акни.

Овоме треба додати и податак да јаја имају посебно важну, симболичну улогу, у једном од највећих хришћанскох празника - Васкрсу.

А од овогодишњег Васкрса, јаја, или прецизније речено јаје, има и посебну важност у нашем политичком животу. Наиме, како су то пренели готово сви медији, лидер "радикала без беџа", најјаче опозиционе странке (а многи тврде и најјаче уопште), Томислав Николић, окончао је свој осмодневни штрајк глађу (након раније окончаног штрајка жеђу) у просторијама Патријаршије, појевши ускршње јаје. Пре тога, како су јавили исти медији, тим, црвеним, јајетом Николић се куцао са, претпостављам (јер то медији не наводе), такође црвеним јајетом, које је било у руци Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја. Овом чину, претходила је Николићева причест, коју је, ако сам добро избројао, примио два пута у року од четири дана.

Медији не наводе ( а претпостављам да би то народу навиклом на "фарме", "дворове", "парове" и ине "ријалити" представе било јако занимљиво), ни ко је је победио у том куцању ускршњим јајима. Можда и због тога што је очигледно да је ону другу, "дипломатску" победу, однео патријарх Иринеј, који је успео да убеди Николића да нема никакве сврхе даље настављати (сада се то и "голим" оком види), беспотребно започет штрајк глађу и жеђу.

Ово је поготово важно ако се има у виду да су, негде на почетку Николићевог штрајка жеђу и глађу, односи између Српске православне цркве и "радикала без беџа" (читај Вучића, који је био спона између Николића и јавности), били, најблаже речено, "затегнути". Тако сам бар ја протумачио Вучићеву реакцију, који је на констатацију новинара да је поглавар СПЦ изјавио "да мучење тела није хришћански", сав зајапурен у лицу констатовао : "боље да се уздржим коментара". Морам да признам да ме је тај Вучићев гест узнемирио и изнервирао у исти мах, пошто је уздрмао моју, претпостављену, "аналитичарску" способност.

Међутим, када су се, уз Николићеву болесничку постељу нашли, најпре владика бачки Иринеј, а затим и духовник вође "радикала без беџа", протојереј ставрофор Радич Радичевић (који га је причестио три дана пред Васкрс), било ми је јасно да нисам омануо у процени. А најновији развој догађаја само је потврдио моја предвиђања да ће у разрешењу "случаја Николић" главну реч имати Српска православна црква. Тачније речено, патријарх Иринеј. А пошто се ради о опозиционом политичару, јасно је да није нарушен принцип "немешања државе у црквене послове, али ни обрнуто". У разговору на ту тему, са неколицином својих пријатеља, управо сам то и "предвидео". Једино у чему сам потпуно омануо су јаја. Односно, улога јајета у најновијој српској историји, или развоју партијске и политичке праксе.

Упркос томе што се све то догађало у предвечерје долазећег Васкрса, очигледно је да сам на јаје потпуно заборавио. Тачније речено, на пуну корпу ускршњих јаја које је Николићу у болничкој постељи (претпостављам у име СПЦ), подарио митополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић. То је и био почетак расплета "драме Николић" која је више од недељу дана потресала Србију.

Мој "сценарио" био је мало другачији, пошто сам мислио да ће та "српска драма" бити разрешена много раније, тако што ће патријарх Иринеј посетити Николића још док је лежао у оној помало чудној болничкој институцији који су неки храбро назвали Клинички центар и пружити му чашу воде, коју он (Николић), као прави верник и Србин неће моћи да одбије.

Сада, са ове, минималне временске дистанце, признајем да би такво разрешење помало личило на сцену из неке од многих телевизијских серија (бојим се да би увредљиво било да у овом контексту употребим реч "сапуница"). Мада, не могу да се отмем том истом утиску ни када је реч о ономе што се одиграло под кровом Патријаршије. Ипак, чаша воде је чаша воде (која живот значи), а јаје је јаје.  Осим тога, ово са јајетом, догодило се далеко од очију "широке" јавности, која ће бити ускраћена за детаље и пикантерије у вези са поједеним јајетом. 

Уколико се, наредних дана и одатле не појави неки тајни "видео клип".

ГАНДИ ИЗ НАШЕГ СОКАКА



Томислав Николић, председник СНС

Србија је велика тајна. Наравно под именом Србија подразумевам и онај део који се зове Београд, али и онај који ја обично називам Србија ван Београда. Како је то давно записала српска поетеса Десанка Максимовић, не мислећи наравно на ту и такву поделу коју ја правим.
Потврђују то и најновија догађања на нашој политичкој сцени. На сцени на којој, као гром из ведра неба, добисмо нашег Гандија. Гандија из нашег сокака, што би се рекло. Лично, морам да признам да је то велика трансформација за једног бившег радикала. Од припадника странке која је, углавном, неговала радикалне методе као вид политичке борбе (вероватно не само због тога да би оправдали име), до такозваног "гандијевског" , што ће рећи ненасилног начина да се избори политички циљ.

Друга је ствар што ја не умем или не могу да препознам тај политички циљ који се зове "превремено расписивање избора". Поготову ако се има у виду да би то "превремено" значило само месец или два пре оног рока када би они и морали бити расписани. Дакле, то није политички циљ, то је најобичнији српски инат. Да покажемо ко је, по нашем мишљењу, газда! Јер, како је много пута до сада већ рекао и сам лидер напредњака, њихова победа се не доводи у питање, без обзира када ће избори бити. А ако је то већ тако, питам се чему све ово?

Не бих желео да будем погрешно схваћен, јер, у сваком случају, у питању је угрожавање једног живота. Живота човека који има породицу. Која, мора бити, да је о свему овоме била упозната. И чија је обавеза била да, пре но ико други, утиче на лидера "радикала без беџа" да промени своју одлуку. Морам да признам да ја на то гледам из сасвим другачијег угла. Да сам ја у питању, пре бих донео одлуку о повлачењу из политичког живота, зарад неколико година безбрижног дружења са унуцима, него да наудим сам себи и тиме себи ускратим управо то ситно, али тако велико задовољство.

Али, пошто нисам ја у питању, на одлуку лидера напредњака гледам као на одлуку коју је донела једна пунолетна особа, психички и физички (претпостављам) потпуно формирана, а осим тога и особа која иза себе има више од две деценије политичког искуства.

Оно што је у свему томе, такође лоше, је чињеница да је управо та одлука, уместо да донесе неко решење, како то обично бива у земљи Србији, резултирала новим поделама. На једној страни су они који слепо подржавају овакав начин политичке борбе Томислава Николића, лидера напредњака ("радикала без беџа"), до оних који у томе виде још један маркетингшки трик оних који себе већ виде на владарском трону измрцварене и много пута преварене Србије.

Неки медији су отишли и корак даље, па сада у својим емисијама и на страницама својих новина дају простор разноразним социолозима и психолозима који би, ето, требало да објасне овај лични чин вође напредњака.

Има и оних који су се потрудили да представе методе које би из "гандијевске колекције" могли да преузму напредњаци у борби против актуелног режима.

И тако, поново се у овој Србији ( и оној у Београду и оној ван Београда ), ствари догађају на начин који не нуди никаква решења, већ се, како је то некада вешто радио режим Слободана Милошевића, од мањих проблема праве већи. Уместо да један проблем буде решен, ми добијемо неки други, због кога заборавимо онај први. И тако у круг. И тако годинама.

За то су криви и они који сада имају власт, али и они који би да је имају. Јер, ако ова власт није способна и нема снаге да нас извуче из ћорсокака из кога, чини ми се, не излазимо већ деценијама, зашто то не покушају да ураде они који нам обећавају "светлу будућност"? Ако имају решење, нека га кажу, покажу, дају... Гласаћемо за њих обема рукама. Јер и једнима и другима су уста "пуна народа", а народу је, изгледа, како то рече један од коментатора на претходном посту, "пун .....".
Мада су у претходном периоду напредњаци најављивали да ће 16. априла властима предложити нешто што ова "неће моћи да одбије", очигледно је да нико није очекивао да ћемо се вратити у неко давно време када су се боговима приносиле људске жртве. А да не говоримо о могућности копирања тог и таквог начина политичке борбе. Тако да у будућности можемо очекивати да се укину сви закони у вези са изборима, пошто ћемо све моћи да решавамо штрајком глађу и жеђу. Једноставно, кад неко пожели или процени да је време да се одрже избори, он реши да штрајкује глађу и жеђу и "тај тамо неко ко пушта кишу", распише изборе. Ништа једноставније!

Е сад, дозвољавам да ја можда ово нисам баш најбоље схватио. Можда је ово део, или комплетан програм који су напредњаци скривали као змија ноге, а који би ову и овакву Србију "извео на прави пут", а народ ослободио беде и сиромаштва? Можда је то тајно решење за Србију. Да почнемо сви штрајк глађу и жеђу! Колика би то уштеда за ову земљу била?

Јер, није на одмет подсетити да су "радикали без беџа", на београдски митинг, 16. априла 2011. године, под мотом "ДАН ЗА ПРОМЕНЕ ! ",  народ "позивали" (између осталог) и флајерима на којима је писало :

"Дођите на протест :

-Зато што нећемо земљу са више од 1.500.000 незапослених

-Зато што губимо 44 радна места на сат

-Зато што не желимо да купујемо хлеб од јуче

-Зато што смо на дну лествице у борби против корупције и криминала

-Зато што смо други у свету, после Гвинеје Бисао, по броју младих који напуштају земљу

-Зато што се овде запошљавају само они са партијском књижицом

-Зато што је на нама да покренемо Србију

-Зато што хоћемо борбу против политичких привилегија

-Зато што је крајње време за ПРОМЕНЕ"

Е сада, ако су нам "радикали без беџа" уместо одговора макар и на једно од ових девет питања, уз предлог и начин за његово елиминисање из наших живота, понудили штрајк глађу и жеђу њиховог лидера, као модел за решавање проблема, морам да се запитам куда то иде ова Србија?

Уједно и да подсетим да су од напредњака таква решења нуђена и раније. Али је народ, као и све пре тога, потпуно заборавио. Тада је своју жртву, његовом височанству Власти, хтео да принесе млађани Вучић, а сада се на такав потез одлучио његов претпостављени.

Пошто је тада Вучић хтео да штрајкује глађу и жеђу због "неких тамо избора у Бору" (Србија ван Београда), мени је сасвим логично да је сада ред био да то учини Томислав Николић. Сада су у питању избори у Србији ( и у Београду и у Србији ван Београда). Логично.

Или што би наш народ рекао " Према свецу и тропар".

АПРИЛ У БЕОГРАДУ

Окрени, обрни, ништа без Београда!

Чини ми се да су све очи Србије, и оне у Београду и Србије ван Београда, упрте у Београд. Односно, у "то"  што би се могло догодити за нешто мање од недељу дана, 16. априла, у престоном граду. И као и обично, Србија је, поново, располућена. Док једни мисле да ће то бити само још један митинг Уједињених напредњака, народњака и још неких, други страхују да би ситуација могла да измакне контроли, због чега би Београд, поново, могао да буде полигон за исказивање, морам признати, оправданог незадовољства "широких народних маса". Поготову ако се зна да још од оних чувених "догађања народа" с краја прошлог века, нико озбиљан не верује у ту празну причу да се "народ догађа", већ да се народ организује. Из једног или више центара.
А судећи по прилично конфузним изјавама које долазе из редова "митингашког дела опозиције", никоме није јасно који је крајњи циљ тих митинга. Најпре су напредњаци тврдили да ће митинг трајати све док власт не распише изборе, а да ће они на стиропорима за "перформансе", седети на улици. Али, у међувремену, Тома Николић рече да ће се "са народом договорити о термину за изборе"! Е сад, могу мислити какав би то договор био, ако се одиграва у једној крајње демократској атмосфери, на улици. У међувремену,  такође Николић, пошаље поруку Тадићу да жели разговор са њим, али да понуда важи само до суботе. Након тога, како рече Николић, нема времена за разговор, што мени личи  на ултиматум, који и није баш најбоље смишљен. Јер, нисам баш сигуран да је Тадић успео да прими ту поруку, пошто је ових дана поприлично заузет "склапањем" послова века или векова, са Француском, Кувајтом...

Напокон, као гром из ведра неба, Николић, онако као на пијаци, "да последњу понуду". Као да каже: "ето то ти је брате, не могу више да попуштам" ("Немам, а и да имам, одакле ми!"). Тако се сада појавио и тај фамозни 18. децембар. Дан када, по Николићевом мишљењу народ треба изађе на биралишта. Да ми је само да знам ко им је то смислио? Тај или нема календар или није напредњак. Јер ако није ни једно ни друго у питању, морао би да зна да је то дан уочи великог православног празника Светог Николе. А могу да се закунем да сам, управо из уста "митингашке опозиције", много пута чуо да Светог Николу слави половина Срба, а она друга половина одлази на славу. Дакле, свако ко зна нешто мало математике (из прва четири разреда основне школе), лако може да израчуна да би на изборе могли да изађу само представници мањина и то под условом да и они нису на некој слави. А посебна прича би била о начину формирања бирачких одбора и изборних комисија. Претпостављам да би се они формирали тако да једни код других иду на славу, а онај део народа који није на слави, нека гласа. Где и како стигне. А најбоље би било да тај чин, за промену, обавимо "по кућама". Не би нам било први пут да смислимо нешто тако.
Дакле, долазимо до закључка да је и овде, као и у  "случају Тадић" реч о маркетингу. Прецизније, доста лошем маркетингу. Мада, морам да признам да су у питању, ипак, два доста различита маркетингшка приступа. Николић то ради "изнутра", а Тадић "споља". А оно што им је заједничко је јаловост. А приде то што ни актуелни председник, ни онај који би то хтео да буде "кад порасте", немају времена да "чују" ону другу страну.
Тако да, остаје оно што рекох на почетку. Окрени, обрни, ништа без Београда!
А то управо доказује да је залагање многих за децентрализацију Србије, како би и  Србија ван Београда, "прогледала" као и Београд, празна прича. Мада јако стара, по свом концепту, прича о децентрализацији јавља нам се, готово, у једнаким временским размацима, како је којој странци, у циљу предизборног или неког другог маркетинга, потребно. Прича о Србији ван Београда (са посебним освртом на Источну Србију), актуелна је и у Либерално демократској странци (где су, с правом уочили да у том делу Србије ван Београда не постоје путеви, него рупе, са понеким километром пута). Али, та странка не учествује у расподели власти, па није ни реално очекивати да нешто конкретно уради. А када (и уколико некада) буду у прилици да о томе одлучују, све ми се чини, (а дугогодишње искуство то и потврђује) да ће се тога сећати колико и лањског снега.

О децентрализацији, веома активно, ових дана причају и у странци за коју више не могу да утврдим да ли се зове Г17плус, УРС, или некако другачије. Они јесу на власти, па ми уопште није јасно зашто по том питању не ураде нешто конкретно, уместо што митингују по Србији (углавном у оном делу који се зове Београд, али залутају понекад и у Србију ван Београда, поготову ако се ради о "њиховим" градовима).
Чак и они који би, по природи ствари морали да више форсирају причу о Србији ван Београда, одакле и сами потичу (Тома, Веља), изгледа, не могу да ураде ништа ако то не види  Београд.

Тако је и са митинзима Опозиционе коалиције. Задовољни су они бројем окупљених грађана у Чачку, Зрењанину, Лесковцу... али ништа док се то не види у Београду.

А та ми прича много личи на ону стару причу о томе како јуримо да поново нађемо нешто што смо давно имали, па изгубили. А онда, када то поново нађемо, схватимо да то није то, него нешто друго. Из простог разлога јер је прошло време. А ми и даље тражимо, узалудно тражимо. Нешто слично као у чувеној песмици Корнелија Ковача,  "Април у Београду". коју је давно, давно отпевао Здравко Чолић.