ТРЕЋИ ЧОВЕК

Ко се труди да направи "румунски Санџак" у Тимочкој Крајини?

Ово је још једно питање, које званична Србија, гура под тепих, уместо да на њега да одговор. Јер, бојим се да би у супротном, ускоро, и са ове “треће стране” могли имати исто оно уплитање које су недавно испољили наши "пријатељи” Мађари и Турци.

А због медијске прашине која је подигнута “дипломатским скандалом Конузин”, изгледа да нико не примећује оно што нам долази из суседне и “пријатељске Румуније”, која “снажно подржава европске интеграције Србије” и још увек “није признала самозвану републику Косово”.

Оличено у унисоној медијској најави, да председник Румуније, Трајан Басеску, “долази у дводневну посету Србији током које ће разговарати са званичницима у Београду и посетити румунску заједницу у Тимочкој Крајини”. И ту нема ничег спорног. Спорно је то што су од почетка ове године из Румуније стизали “пријатељски” сигнали да Србија треба Власима у Тимочкој Крајини, да “призна статус румунске националне мањине”. А на то нико није реаговао!

Јер влашка национална мањина има и своје највише „представничко“ тело – Национални савет Влаха. То тело, између осталог, брине о заштити интереса Влаха који живе у Србији. Баш као што Национални савет румунске националне мањине брине о заштити интереса Румуна у Србији.

Изразивши свом колеги Тадићу подршку суседне и “пријатељске” Румуније за "европски пут Србије", Басеску је, претпостављам, нагласио да је такву одлуку изгласао Дом посланика (Доњи дом) са 272 гласа “за” и само 2 “против”. А вероватно му није сакрио ни податак, да би та “подршка” постала пуноважна, то исто треба да учини и румунски Сенат (Горњи дом). То је вероватно мала резерва, или “пријатељско увртање руке” суседу који треба још мало “да савије кичму”. И да “политичким декретом” припаднике влашке националне мањине претвори у Румуне. Да Власима, који вековима живе на простору Тимочке Крајине, “укине Србију” као једину домовину коју признају и додели им неку другу, коју они поштују као суседа, али која није њихова.

Спорно је и то што господин Басеску, по други пут за две године, долази у Тимочку Крајину без свог домаћина Бориса Тадића. И што је, и овог пута, за своје саговорнике, одабрао неколицину људи који су на претходним изборима за Национални савет Влаха постали губитници јер су се залагали за румунизацију овог највишег представничког тела Влаха у Србији.

Тачно је да су они “нечији” представници, али далеко од тога да они могу да представљају све Влахе Тимочке Крајине јер њихов концепт „Румуни=Власи“ просто није прихваћен. Али их то није спречило да, 15 дана пре прелиминарних резултата пописа, шаљу поруке посредством свог електронског гласила “TimocPress”, да у овом делу Србије живи “300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно! Јер је у тој истој Тимочкој Крајини, на попису 2002. године, живело, укупно, 284.112 становника! На овоме би им и Гебелс позавидео!

Дакле, мени није чудно да једна група људи која није успела да све Влахе Тимочке Крајине, колективно, преко ноћи "преобрати у Румуне", сада иде по разноразним румунским и европским центрима и телали о томе како су угрожена права Румуна у Тимочкој Крајини. Није ми чудно јер је то њихов посао. Они су за то добро плаћени. Али, не могу да верујем да ни они сами нису свесни да ходају по оштрици жилета. По тој танкој, црвеној линији, која одваја поборнике припадања "великој румунској нацији", од великорумунских националиста и шовиниста. Они морају да буду свесни да, негирајући великом броју људи могућност да припадају Власима, од којих, по сваку цену желе да створе "цвет румунског народа" или, у најмању руку, да између Влаха и Румуна ставе знак једнакости, шире мржњу и нетрпељивост. Јер, уколико неко нешто не жели, а ти по сваку цену то исто желиш да му наметнеш, то је насиље. Макар га терао да сваке ноћи спава у свили и кадифи и једе "мед и млеко". Јер и од тога човеку може да буде мука! И то су основни постулати за елементарна људска права. Да будеш оно што желиш и да се изјашњаваш онако како хоћеш. На то не може да утиче ни група људи која се "добро ухлебила" и у суседну Румунију "шаље депеше" како су они једини и аутентични тумачи националне слике Тимочке Крајине. Ако су таквим причама успели да обману и преваре и политички врх румнске државе, укључујући и самог председника Басескуа, свака им част! Али ту "жваку", убеђен сам, не могу да продају нити Власима, али ни осталим народима који на овом простору живе.

А да ли су то људи са којима Басеску треба да разговара? Да, ако то њему не смета!

А да ли су то људи који могу да буду представници Влаха који живе у Србији? Одговор је поново потврдан. Али, уколико им већинска влашка популација да легитимност. А то тек треба да видимо кроз резултате недавно окончаног пописа.

Т Е С Т Е Р А Ш И

Боравећи десетак дана у једној здравственој институцији, јужно од Бубањ потока, у Србији ван Београда, схватио сам да ће нам, у времену које је пред нама, бити неопходни чепови за уши, илити тампони.

На моју велику жалост, томе је претходило девет непреспаваних ноћи. Јер, због хркања, или како се то стручно каже ронхопатије (а народски “тестерисање”), пацијента који је био смештем у истој соби, ноћима нисам спавао. Није ме утешила ни помисао на то како је било онима који су (ако јесу) спавали у истој просторији са Черчилом, Стаљином или Орсоном Велсом, који су били познати “тестераши”. Али ми је схватљивија била чињеница због чега су многе “недемократске” полиције света, па и нацисти, неспавање користили као методу у изнуди признања или мучењу људи. А у потпуно другачијем светлу, тумачио сам и текст који сам, пре нешто више од годину дана, прочитао у новинама како је један кинески студент убио свог цимера јер му је сметало његово хркање.

На сопственом примеру схватио сам колико проблема може да изазове нечије хркање, а са друге стране и колико тај неко, ко хрче, није свестан проблема који има или проблема које прави другима. Међутим, употребом чепова за уши од стране оних који су у соби са “тестерашем”, гласно хркање постаје проблем само “хркача”. Јер, како тврде оториноларинголози, хркачи имају веома озбиљан здравствени проблем, а да тога нису ни свесни, пошто они сами себе не чују.

А судећи по предизборној кампањи која се све више захуктава, озбиљан здравствени, “тестерашки”, проблем имају и наши политичари. И позиције и опозиције. И без обзира што их, на сву срећу, нема ни приближно као оних “правих” (неки подаци говоре да око 50 процената мушке и женске популације на планети “гласно спава”), јасно је да они себе, као ни прави “тестераши”, нити виде, нити чују.

Тако испаде да ће, према причи лидера напредњака, Томислава Николића, ако они дођу на власт, у ову земљу, у наредних 10 година, “ускочити” стотину милијарди евра инвестиција. Одакле? То нико не зна! Али ће доћи. Ваљда исто онако како су и после двехиљадите стигле "досовске" милијарде.

Са друге стране, странке позиције, које су најавиле да ће се хвалисати градитељским чудима у и око Београда, одлучиле су да се мало похвале и са оним што су направили у Србији ван Београда. Па су тако, у другој половини октобра (!), уместо топлана, увелико отварали аква паркове и отворене базене. Оливер Дулић, сам у Сокобањи, а у Бабушници у тандему са Ивицом Дачићем.

Осим потребе да се грађанима објасни шта ће Бабушници (општини која је, као и многе друге у Србији ван Београда пред економским, социјалним и демографским колапсом) базени у које је "скрљано" 170 милиона динара, народу је требало објаснити и како то да се тај "комплекс" отвара средином октобра, када је већ време за зимске капуте а не за купаће гаћице. Такође, можда је потребно објаснити и како то да тај "комплекс" од два базена у Бабушници вреди за око четрдесетак милиона више него читав аква парк у Сокобањи. Уместо тога, овом народу је, посредством "дежурних медија", на брзину, "истестерисано", како новоизграђени објекти имају огроман значај за развој локалне средине.

Подсети ме све то скупа на ону лакрдију, када су све виђеније фаце из нашег садашњег политичког естаблишмента, у време ванредних локалних избора у Неготину, "отварале" гранични прелаз "Ђердап 2", који још увек није отворен! Али, кога је још брига за то?! Важно је да се "тестерише".

Судећи по томе како је почело, сва је прилика да ће нам они чепови за уши, илити тампони, са почетка текста бити јако потребни. Јер, ако смо деведесетих користили шерпе, лонце и пиштаљке, током ове предизборне кампање неко би могао да профитира на чеповима за уши!

Ф О Н Т А Н А

Почетком септембра у центру Неготина пуштена је у рад нова фонтана. Мада би исправније било рећи да је пуштена у рад недовршена фонтана. Или, нова-стара фонтана. И једно и друго и треће је истинита вест. Ако је то, уопште, вест, у време када други градови добијају велелепне аквапаркове. А опет, и није да није…

Фонтана је пуштена у рад уочи “Мокрањчевих дана”, али и уочи некадашњег Дана Неготина, 12. септембра (ослобођење од Немаца, 1944 године). Мада је, након ”увођења демократије”, за Дан ослобођења Неготина проглашен 12. мај (ослобођење од Турака, 1833. године). Претпостављам да је ова игра са датумима и пуштање у рад недовршене фонтане, резултат жала за ”добрим старим временима”, социјалистичког члана владајуће коалиције. Јер они најбоље знају да се, годинама, уочи ”празника над празницима”, 12. септембра, обавезно нешто ”пуштало”. Е сад, пошто нисмо те среће да се у погон пусти нека фабрика, у те сврхе, очигледно, послужила је фонтана. Фонтана, која је, упркос дуготрајним радовима, очигледно, урађена збрда-здола. Јер, за ових двадесетак дана више је “паузирала” него што је радила. А и онда када је радила, њоме се, упркос веку електронике и аутоматике, управљало ручно. Једноставно, радници сиђу у шахту, поред фонтане и, ето Неготинцима радости!

Али и бриге. Јер, пошто радови још увек трају, није могуће подвући црту на рачуну. А ни досадашњи износ није познат. Па грађани лицитирају. У “добро обавештеној чарчији” тврди се да је, до сада, утрошено близу једанаест милиона. Динара, наравно. У еврима је то много мање. Лицитирање ће потрајати и током зиме, пошто ће фонтана ”радити” још који дан, а онда ће на ”заслужени одмор” до пролећа. Када ће, како је власт саопштила на свом сајту, ”бити отклоњени уочени недостаци”.

Е сад, грађани се питају да ли ће се и ови недостаци отклањати 20 година. Јер, фонтана о којој је реч, иста је она, коју је, пре 20 година, како то кажу данашњи неготински сосијалисти, такође саградила ”социјалистичка власт”. А у тој фонтани је 20 година, уместо воде била земља. А понекад и нешто што је личило на цвеће.

П.С.

Није никаква тајна да сам овај коментар писао за Прес, где је данас и објављен. Али, пошто те коментаре објављујем и на овом блогу (где покушавам да увек нађем одговарајућу илустрацију уз текст), тражио сам адекватну фотографију фонтане (у поприличној архиви, која се накупила током свих ових година колико је ово здање грађено).

Међу многима, пронашао сам и ову коју сам снимио ноћу (након само неколико дана рада),  а која ми је открила још један веома важан недостатак ове фонтане о коме градитељи, очигледно, нису ни размишљали. (Искрен да будем, нисам ни ја, све док нисам мало боље загледао фотографију).

Наиме, на фотографији се лепо види оно што Неготинци (а посебно Неготинке), виђају сваког дана. У питању је врста воде коју пију становници овог дела Србије, а која у себи има огромне количине каменца, који се, након веома кратког периода рада фонтане, наталожио и на њеним слапиштима. Могу само да претпоставим како ће они тек изгледати након неколико година рада (ако фонтана поново не постане жардињера). Наравно, уколико се нешто не предузме да се то спречи. Јер, постоји начин да се одстрани каменац из воде и та инвестиција је много мања од штете коју тај каменац може да нанесе скупоценим "гранитним плочама". Такво нарушавање естетике неће моћи ничим бити ублажено, па ни светлошћу "28 широкопојасних рефлектора".

НЕГДЕ ИЗНАД ДУГЕ (2)

-->

Зрелост неке државе и неког нараода огледа се, између осталог, и у томе колико ће времена изгубити решавајући неки проблем, који су други већ одавно склонили са "дневног реда".
Судећи по томе, Србија се, поново, "спотакла" на свом "европском путу" јер се васколика популација (да не кажем нација!) поделила у вези са одржавањем "Параде поноса" (какав је званични назив и како је називају поборници ЛГБТ популације), или "Параде срама" како је називају противници, или самозвани "чувари чистоте, части и поштења".
Не спорим да је ово питање заиста значајно, може бити и од пресудне важности за неке потоње догађаје. Осим тога, питање "добронамерног" односа према људима другачије сексуалне оријентације, је нешто што ћемо, пре или касније, морати да решимо. Зашто затварати очи пред чињеницом да то питање "европљани" сматрају елементарним питањем људских права? Дакле, као и у многим другим областима, ми не постављамо услове под којима хоћемо да "уђемо у Европу". Јер, смо се, већински, изјаснили да хоћемо тамо. И не можемо да се правимо невешти и наивни, те да нисмо знали да "тамо има и тога".
Оно што је, по мом схватању, парадокс у читавој ствари је то што се, како ми се чини, најгрлатији противници слободе за ЛГБТ популацију, крију иза "интереса деце". Наше, њихове, деце у смислу "наше будућности". Не спорим да ово "шкакљиво" питање може бити веома проблематично за родитеље. Није ми намера да банализујем ствари, али зар није шкакљиво питање и то због чега данас у Србији нема довољно млека, управо за ту децу? Зар није шкакљиво питање и то што, готово у читавој Србији, упркос ниским температурама, нема грејања? Које је, осим старима, најпотребније деци. Због чега нико нема храбрости да нам саопшти да је електрична енергија утрошена на грејање најскупљи облик енергије и да то у Европи нико не ради. Уместо тога, народу се (зарад социјалног мира!) саопштава да ће струје бити довољно (троши народе!), али се, у пола гласа (да не буде нисмо вам рекли!), каже да ћемо имати и мањак који ћемо надоместити увозом. А тад се не пита под којим условима и за које паре! И опет је то терет на она нејака плећа наше деце, односно "генерације која расте". Те дугове ће морати они да враћају. Мислим да ће њима, тада, ако се уопште и буду сећали, "борба" њихових родитеља "за" или "против" сексуалних слобода ЛГБТ популације бити смешна. Али ће зато имати горак укус у устима од дугова које су им родитељи "оставили у наследство".
И на крају и најважније питање! Да ли је некога забринуо податак да се у овој "Србији међу шљивама", традиционалној и патријархалној, годишње забележи више од четири стотине случајева сексуалног насиља над децом? Насиља чији су починиоци, како наводе званични подаци, особе које ту децу добро познају, а веома често и најближи сродници! Е то је болест! При томе треба имати у виду да су ово само пријављени подаци. Што би се рекло да је ово питање само врх леденог брега.
Свестан да су то само нека од питања, знам да питања имају и противници слобода за ЛГБТ популацију. Једно од најчешћих је на тему како објаснити сопственом детету због чега се "двојица чика" или "две тете" држе за руке, или љубе на улици? Наравно, признајем да је заиста тешко наћи прави одговор на ово питање, који детету може бити схватљив. Али, имајући у виду, већинску, традиционалну и патријархалну Србију, није ништа лакше дати детету одговор на, наизглед, веома једноставно питање: "Како се праве бебе?".
А како ли је тек тешко пронаћи одговоре на многа питања која, кад-тад, имају сексуално злостављана деца? Свако питање има своју тежину. Али и заслужује прави одговор!

Ако је неко помислио да је горњи текст написам ових дана, направио је грешку. Текст је  писан пре годину дана, али нисам могао да одолим да га, још једном, не презентујем јавности, коју нисам чак хтео ни да оптерећујем да до њега дође на убичајени начин, одговарајућим линком.

И све сам то учинио без обзира на мишљење које и сам делим да је  врхунац препотентности кад неко (ма ко то био), почне да цитира самог себе. Међутим, мени то није била намера, већ сам само хтео да скренем пажњу на евидентан податак колико смо као друштво „одмакли“ за годину дана. Због тога ми се и учинило згодним да сада, годину дана после, поново презентујем текст који сам писао на овом истом блогу, на тада (као и данас), актуелну тему  о „паради поноса“ или „паради срама“.

Поготову што мислим да су и заговорници и противници тог најављеног окупљања ЛГБТ представника сада коначно одахнули. Пошто је власт проценила да су „сви скупови који би се одржали овог викенда“, скупови „високог ризика“. А очигледно је да имамо и пречих ствари, које нам, „горе под ногама“. Једна од њих је нерешено питање Косова (и Метохије). А како би то некада говорио један,  оновремски политичар,  тамо се „ситуација усложњава“. Из простог разлога јер би ми хтели „и јаре и паре“, а Европејци баш и не мисле тако.

Али,  да не буде све баш сасвим исто као и прошле године, побринла се (а ко би други), него власт. Сада нам се, зарад социјалног мира, не нуди јефтина струја (мада  није искључено да неће, пошто нам је сада сам Бог био наклоњен, па за разлику од прошле године, још увек „држи“ лепо време – или је парада мало поранила?), али нам се нуди јефтинији хлеб (једи народе хлеб, то ионако није здраво).

Дакле, власт је и овог пута, уместо да покуша да реши неки проблем, исти склонила у страну, да га решава када „буде боље време“, или да га, као врућ кестен, преда неком другом у руке. А да то није добар начин решавања проблема говори и поменуто питање Косова (и Метохије). Управо на том примеру се најбоље види да је требало ићи „корак испред“, док је наша политика увек била „корак иза“ реалности. Да је било те среће да су нам политичари били нешто храбрији, можда би данас сва та питања, о која се саплићемо, била решена. И то не због те „проклете Европе“. (Јер и по том питању треба да се начисто отрезнимо-од нас је Европа јако далеко!). Зато и мислим да све то што радимо (или не радимо), не треба да буде због Европе. Из простог разлога, јер све што радимо, радимо за себе или против себе. Тек када то буде укапирала „већинска Србија“, бићемо спрени да начинимо и неки „корак напред“.

ОТВОРЕНА СТРАНИЦА

Да је поживела, пре осам дана би прославила свој педесети рођендан. И била и даље враголаста и (углавном) несхваћена девојчица српског (и европског) филма. 

Овако, остаје нам да се данас (23. септембра 2011.године) присетимо да је прошло тачно три године од преране смрти глумице Соње Савић  (Чачак, 15.септембар 1961. - Београд, 23.септембар 2008.). Уз тужну констатацију да се данас у овој и оваквој Србији (и у Београду и ван Београда), мало ко тога сетио. Електронски медији су "прежвакавали" већ добро познату тему "за и против параде поноса" и "Косово је срце Србије", а штампанима је било занимљивије да нам најаве најезду нових, грандиозних звезда које ће арлаукати на сеоским свадбама, да нам открију колико се и која "већ потврђена" певаљка напила и шта је све радила у том стању, али и да нас "информишу" која је од њих открила своје  "међуножје". Тужно...

И управо због тога, по ко зна који пут сам констатовао да је добро имати свој блог. Не да бих показао како у Србији ван Београда постоји још једно пискарало више, већ да у оваквим ситуацијама, макар, покушам да исправим ту неправду.

Јер, важно је да неко остане будан. Да се не успавамо баш сви. А све док постоји покрет, постојаће и живот, који ће подсећати и на животе оних који више нису ту, међу нама.

Толико им бар дугујемо!
Текст који следи, написан је за новине, али, може да послужи и за блог.

Поводом педесет година од рођења наше познате глумице Соње Савић и три године од њене преране смрти, до краја овог месеца, из штампе треба да изађе књига „Соња Савић-отворена страница“, коју су приредиле Миломирка Цица Јововић и Зденка Томић.

Ово најновије издање ваљевске Интелекте, финансијски су подржали Министарство културе, информисања и информационог друштва Србије и McCann група, а њених 1.000 примерака биће бесплатно подељени на промоцијама у пет градова Србије.

- Књига је рађена у знаку броја 47, односно, броја година живота Соње Савић. Она садржи два блока од по 47 аутентичних и ауторизованих текстова, које су, сећајући се Соње, изрекли или написали деведесет и четворо познатих личности са простора читаве бивше Југославије. Оплемењена је са 47 фотографија које дефинишу живот и уметнички рад глумице и 47 изворних порука и тумачења Соње Савић о животу и уметности – каже Зденка Томић, неготински новинар.

Прилози у књизи доносе и сећања чланова Соњине ближе породице, аутобиографска казивања Соње Савић и свеобухватну информацију о њеном целокупном стваралаштву.

- Отворити страницу о Соњи Савић и оставити једну празну за читаоце значи оставити јој заувек широм отворена врата и учинити је присутном за нове промисли напредних и далековидих. Прошла је кроз иста та врата у веку кад је можда тек требало да се роди. О Соњи Савић, оштроумној, немилосрдној само према себи, са геном доброљубља и геном генија говоре, сећајући се и сведоче пријатељи...- каже Миломирка Цица Јововић, која је, пре нешто више од 40 година, као дете без родитељског старања, неколико година провела у дому породице Савић.

По изласку књиге из штампе, биће одржано пет промоција, у пет градова Србије. Прва ће бити у у Југословенској кинотеци у Београду, а друга у Доњој Горевници код Чачка, где је сахрањена Соња Савић. Затим ће промоција бити одржана у Ваљеву, граду где се штампа књига, Нишу, где је Соња Савић, добила прво значајно глумачко признање и на крају у Неготину, граду у коме живе ауторке књиге и где је Соња често долазила.

-Овом књигом исписујемо Соњиној тапију дубоко свесни да треба на време забележити истину о архитекти постављених темеља авангардних филмова у нас. Кад је отишла оставила нам је свој ехо у замрзнутој тишини и звуке новог уметничког таласа који ћемо тек разумети – каже Миломирка Цица Јововић.

У књизи „Соња Савић-отворена страница“, своје сећање на Соњу изнели су многи глумци, књижевници, редитељи, сценаристи, новинари, музичари...Између осталих и Душан Ковачевић, Раде Шербеџија, Светозар Цветковић, Воја Брајовић, Мирослав Илић, Бата Живојиновић, Маја Волк, Милена Дравић, Драган Николић, Љубиша Самарџић, Весна Дедић, Александар Југовић, Оливера Катарина, Миломир Марић, Суада Капић, Дејан Мијач, Мира Фурлан, Бранислав Лечић, Пуриша Ђорђевић, Мирјана Бобић Мојсиловић, Влада Дивљан, Миша Радивојевић, Дарко Рундек, Лазар Ристовски, Борка Павићевић, Слободан Шијан, Беби Дол, Здравко Шотра...Укупно 94 особе из јавног и културног живота са простора читаве бивше Југославије. Занимљиво је да у књизи о Соњи Савоћ говори и Јосипа Лисац, мада се никада, званично, нису упознале.

С о њ а
Соња Савић је са непуних 17 година уписала Факултет драмских уметности у Београду, где је дипломирала 1982. године у класи професора Миње Дедића, заједно са Светиславом Гонцићем, Бранимиром Брстином, Жарком Лаушевићем, Зораном Цвијановићем...

Своју прву филмску улогу остварила је 1977. године у филму „Лептиров облак“, а затим се ређају улоге у филмовима „Живети као сав нормалан свет“, „Уна“, „Шећерна водица“, „Нешто између“, „Давитељ против давитеља“, "Живот је леп", „Балкански шпијун“, „Браћа по матери“, „Како је пропао рокенрол“, „Ми нисмо анђели“, „Ни на небу ни на земљи“, „Урнебесна трагедија“, „Крух и млеко“, „Од гроба до гроба“, „Принц од папира“... Последњу улогу остварила је у филму „Забрањена љубав“, а гледаоци су имали прилике да је гледају и у ТВ серији „Вратиће се роде“.

Признања

Соња Савић је добитница великог броја признања, међу којима и Златне арене у Пули, награде Царица Теодора за најбољу женску улогу за филм „Живети као сав нормалан свет“ и Гран при награде Ћеле кула за улогу у „Шећерној водици“ на Филмским сусретима у Нишу, Специјалне награде жирија у Венецији за улогу у филму „Живот је леп“.

Доња Горевница уместо Алеје великана

Соња Савић је, жељом својих родитеља, Микаине и Милована Савића, сахрањена на сеоском гробљу у Доњој Горевници код Чачка. Њени земни остаци почивају на гробљу родног села њеног оца, мада су били испуњени сви услови и регулисане све формалности да Соња Савић буде сахрањена у Алеји великана у Београду.

С Б ЗАТВАРА КРУГ

Некада давно, чуо сам формулацију да је „круг најсавршенија космичка форма“. Ово је, временом, за мене, постао аксиом који сам понављао у небројеним и различитим приликама.

Није ми баш најјасније због чега, али, ових дана, та ми се формулација поново намеће и то као асоцијација на неке догађаје који су обележили период за нама. Један од њих, седница Савета безбедности Уједињених нација, посвећена ситуацији на Косову (и Метохији) , свакако заузима посебно место, из простог разлога што сам стекао утисак да је, управо она, изазвала најјаснију асоцијацију на већ поменути круг. Вероватно и због тога што Савет безбедности УН,  као и многи други органи (па и наша Влада), заседа за округлим столом (са малим прорезом, за комуникацију кроз "унутрашњост стола"). 

Вероватно је депласирано да, управо на овом месту, поменем да су за таквим (округлим) столом, некада, седели и витезови краља Артура. Поготову што нас је развој догађаја на поменутој седници СБ УН, подсетио да је време витезова далеко иза нас и да овим светом једино влада интерес (и то у некој чврстој валути).

Стекао сам утисак да се управо тај круг, некако затворио око нашег млађаног министра иностраних послова, Вука Јеремића (упркос податку да је он - баш као неко сироче - седео на самом рубу тог "прореза"), али и око наше државе Србије.

Осим тога, са пређашњим догађајем (однекуд), појавила се и друга асоцијација, у виду сећања на играи филм Миомира Микија Стаменковића "СБ затвара круг", из 1974. године.

Све ми се ово некако испреплетало, мада, на први поглед, једно са другим није ни у каквој вези. Јер, скраћеница "СБ" у филму Микија Стаменковића се односи на "Службу безбедности", а иста скраћеница у контексту Уједињених нација, односи се на Савет безбедности. Ипак, ако се мало детаљније анализира, може се доћи и до "неке везе". 

(За лакше разумевање, треба подсетити да је у филму  "СБ затвара круг" (како се наводи и у његовом садржају), реч је о "акцији шпијунског центра из иностранства чији је циљ диверзија на објекат од великог значаја за југословенску привреду. Служба безбедности, после много напора, успева да осујети овај покушај".

Са друге стране, проверљив је податак да је Миомир Мики Стаменковић своје најуспешије филмове урадио управо на Косову (и Метохији), обрађујући теме које су биле историјски битне за ову српску покрајину.)

Но, да се са терена филма, поново, вратим у стварност.

Развој догађаја на поменутој седници СБ УН, по свему судећи, цена је коју морамо да платимо за све погрешне политике које су многе политичке гарнитуре водиле, током претходне три деценије (а можда и дуже).

Изгледа да ни садашња политичка елита (са неким изузецима) не може или не жели да схвати да је политичка реалност у вези са Косовом (и Метохијом) које је "срце" или, "колевка", или "српски Јерусалим", или... тренутно, оличена у чињеници да "заступник наших интереса у СБ", Русија, није успела да "прогура" ни такозвано председничко саопштење о ситуацији на Косову (и Метохији), а да и не говоримо о нечем значајнијем. Без обзира што је "мајчица" имала огромну подршку Габона, Нигерије, Либана, па и Кине.

Нашим политичким лидерима никако није јасно да "независно Косово (и Метохија", уз себе има (а то је показала и потоња седница СБ УН), САД, Француску, Енглеску, Немачку, као и све остале државе које не желе да се замерају поменутима.

А да и не помињем недавну (јасну) поруку коју је председник Тадић добио од немачке канцеларке Ангеле Меркел, која му је "у очи" рекла да Србија треба да напусти политику "и Косово и Европска Унија". Вероватно због тога што је много подсећа на Милошевићеву политику "и Србија и свет".

Но, желим да будем потпуно јасан. Нисам ја убеђен да нашу политику у вези са Косовом (и Метохијом) треба мењати због Европске уније. Јер, заиста је велико питање да ли ћемо и када моћи да остваримо тај циљ. Све је извесније да је то за Србију, ипак, "превисока мета".

Дакле, политику о Косову (и Метохији) треба мењати због нас самих, али и због оних људи који тамо живе. Време је да Србија направи неки искорак у добром правцу и прихвати "реалност на терену" . А на том терену, представници Косова (и Метохије), пред очима јавности држе нам придике о демократичности а север Косова називају "рајем за шверцере и криминалце".

Бојим се да ћемо са таквом, аутистичном, политиком доћи у ситуацију да, једнога дана, дајемо и оно што нам нико, сада, не тражи. Уместо да сада јасно кажемо какав статус хоћемо за српску мањину на Косову (и Метохији), за наше цркве, манастире, за нашу културну баштину, у замену за "промену политичког курса према Косову (и Метохији)". То би требало да буде државотворан полтички одговор, уместо папагајског понављања да је Косово (и Метохија) Србија. Јер оно што је сада "камен око врата" како Србије тако и народа који овде живе, треба да постане "појас за спасавање" и то не, како смо обично научили, на нечију штету, већ на корист свих нас.  

Зато и недавно мишљење лидера СПО, Вука Драшковића, које је у вези са овом темом изнео у Блицу, треба посматрати као једно од могућих решења, као мишљење  човека са великим политичким искуством, а не као "продају" Косова (и Метохије).

То би већ била нека промена. Да схватимо да нема готових решења и да смо ми на потезу. Ми треба да кажемо шта хоћемо а не да чекамо да то уради свет, па да се после дуримо и трубимо около да "нас нико не схвата" и калимеровски понављамо да нам је учињена неправда.

О односу Србије према Косову (и Метохији) не треба да се изјашњава ни Штефан Филе, како то мисли лидер српских напредњака, Томислав Николић,  који ће, како је сам рекао, у зависности од добијеног одговора (ако Косово буде услов даљих европских интеграција), питати народ да се о томе изјасни. А то је, како се мени чини, повратак на оно што смо имали. Овај се народ по том питању већ реферемдумски изјашњавао, у време режима Слободана Милошевића.

Крајње је време да Николић (који  претендује на најодговорније функције у држави Србији), али и сви остали политичари схвате да су се они (а не народ) определили да воде политику, те да због тога морају да буду много одговорнији. Али и храбрији, да доносе мудре и државотворне политичке одлуке које том истом народу треба да буду од користи.

Јер, нису ни други лидери у региону (и шире), свако мало, запиткивали народ како да о нечему донесу одлуку, па су, ипак, доносили одлуке које су значиле корист како за државе, тако и за народ који су представљали.

СА ДРУГЕ СТРАНЕ БУБАЊ ПОТОКА

-->

Чак и у оно мало “капиталних“ инвестиција на путној инфраструктури, низводно од Бубањ потока, које се, углавном, сводe на крпљење рупа (што демантује неке “аналитичаре” који, покушавају да докажу како сада “Београд ради, а Србија се гради”), извођачи радова не примењују ни минимум мера безбедности. Готово је аксиом да се степн безбедности пропорционално смањује, са сваким километром удаљавања од „чувеног“ београдског потока.

До недавно, деоницом регионалног пута Неготин – Кладово, код села Самариновац, возачи су данима били принуђени да возе прави велеслалом, како би успели да заобиђу бар неку од небројаних рупа, које су на асфалтирање чекале десетак дана. За све то време, извођачу радова, ни на крај памети, није било да, одговарајућим знацима, упозори возаће да се ту “нешто ради”.

Случај други вреди поменути упркос томе што се догодио августа прошле године, на регионалном путу Димитровград-Пирот, преко планине Видлич. У вишедневном покушају да једну деоницу пута, код села Смиловци, пресвуче новим слојем асфалта, извођач радова је и по неколико сати у току дана обустављао саобраћај. Возачи су били принуђени да користе макадамску обилазницу од неколико километара, али за то није постојао ни један саобраћајни знак.

Врхнац оваквог немара, возаче овох дана сачекује на магистралном путном правцу Ниш-Градина (граница са Бугарском). У Сићевачкој клисури, у јеку и ове, као и ранијих, туристичких сезона, поново су у току (неки) радови. А на само двадесетак метара од излаза из једног од 13 тунела, извођач је поставио семафор, који треба да регулише саобраћај, због наизменичног пропуштања возила из једног или другог смера. И то без икаквог претходног упозурења. Није тешко израчнати колико је возила могуће сместити на том простору. А они што тек излазе из тунела могу само да се “закуцају” у ту колону, или да то учине са возилима из супротног смера. Ја сам имао много среће, да се иза мог возила појави један турски теретњак, који је успео да пређе у другу траку, у којој, срећом, није било возила из супротног смера.

А оно што је заједничко у сва три поменута случаја је податак да, о овом проблему, није било могуће разговарати са неким ко је “одговоран”. На лицу места су (без намере да било кога увредим”, само они који “о томе не знају ништа”.

И баш се нешто питам да ли и о овоме, макар нешто, знају надлежни министри. Или, прецизније речено, погледају ли, макар некад, преко Бубањ потока. Ако ни због чега другог, а оно због тога јер је тамо, већини, родни крај.

Т О П О Н И М И

Некако ми се, потоњих дана, по глави, поново, врзмају мисли које су ме опседале и пре двадесетак година. У време када се разбуктавао рат на простору претпоследње Југославије. И када смо, најпре, са сваком новом инцидентном ситуацијом, а касније, како се рат разбуктавао и са правим ратним операцијама, сазнавали имена села и насеља диљем бивше нам домовине, за које, до тада, ретко ко од нас да је икада чуо. Тако смо на најгрубљи начин упознавали своју (већ бившу) домовину. А у тој ситуацији, било је то далеко од оне тадашње фразе : "упознај домовину, да би је више волео".

Ових дана, сличне асоцијације ми се јављају слушањем телевизијских и читањем новинских извештаја о драматичним догађајима на граничним прелазима (које у строго контролисаним медијима зову и пунктови), Брњак и Јариње или барикадама код места Рударе. Управо ови топоними наводе ме на размишљање да ли сам икада раније чуо за називе ових места. И, вероватно, у томе нисам у мањини. А колико ли је тек неких других назива места диљем Косова и Метохије за које никада нисмо чули. Но, ја за разлику од нашег "државног врха", али и већине опозиционих странака, не гајим илузију да ћу имати прилику да, у свом, овоземаљском животу, та места и упознам. Чини ми се да је за то прилично касно. Кад је стицај животних околности хтео да се то не догоди раније. Тако да, сада, једино могу да констатујем оно што важи за већину Срба, да сам и ја, по питању Косова и Метохије, двострука личност! О том некадашњем делу Србије (то је реалност, јер да је другачије, представници државе Србије би могли да се шетају по читавом Косову и Метохији без ограничења) потпуно различито "размишљам" срцем и главом. Претпостављам да управо такав став провејава и у свим мојим ранијим текстовима, у којима се помиње Косово и Метохија, а  које сам објавио на овом блогу.  Текстови који су (гледано неким хронолошким редом), носили називе : КОСОВО (субота, 20. марта 2010.), NO NAME (четвртак, 29. априла 2010.), ГЛАС РАЗУМА (четвртак, 11. новембра 2010.) и МАРТ (среда, 9. марта 2011.)

Али, моја конфузија се може и разумети. Она мени, политичком лаику, коме је страно понашање у духу "најстаријег заната на свету", може бити и опроштена. Али се поставља питање да ли и наша Влада, као и већина политичара садашње Србије (и позиције и опозиције) може, по овом питању, да буде у конфузији. А чини ми се да је управо тако. У то ме је уверила и ванредна (10. по реду) седница Скупштине Србије која се (док ово пишем) одржава у сенци неуспеха опозиције да је, својим потписима, закаже и чињенице да је до њеног одржавања дошло на, наводни, захтев Владе. Па, толики политички лаик баш и нисам! Но, да не дужим даље по овом питању.

Не улазећи у то када ће, да ли и какву Резолуцију о Косову и Метохији овога пута изгласати Скупштина Србије (јер немам намеру да чекам расплет нечега што ће се, као и сваки хорор, одиграти у ситним ноћним сатима), морам да признам да у нашем Парламенту, по овом питању, нема ничег новог. И позиција и опозиција су кренуле у предизборну кампању, па се тако понашају и сада. Да је среће (и памети) у центру пажње и данашње скупштинске расправе (али и трајне државне политике) били би обични људи (пре свега Срби) који живе на Косову и Метохији. На читавом Косову и Метохији, а не само северно од реке Ибар, као да је јужна српска покрајина већ подељена.

Очигледно је да је држава Србија ушла у тунел из кога нема излаза. Понављајући да никада, ни под каквим условима, неће признати Косово (чак и владини функционери веома често заборављају да кажу "Метохија", а то није само топоним). 

Много би важније било да се Влада у Београду изборила, уз помоћ "међународне заједнице", да Србима на Косову (и Метохији) обезбеди место у уставу јужне покрајине, уз принцип такозване "позитивне дискриминације" (која није страна у међународном праву), али и равноправност којој, надам се, има места у једном мултиетничком друштву каквим Косово (и Метохију) жели да представи та иста "међународна заједница".

А да не говоримо о томе да је требало, поново уз помоћ "међународне заједнице" натерати власти у Приштини да брину о свим својим грађанима ( а Срби то јесу), као и да обезбеде услове за миран повратак оних који су протерани. И наравно, да, та иста "међународна заједница" обезбеди транспарентну заштиту за све Србе који живе на Косову и Метохији (без обзира да ли живе јужно или северно од Ибра). Да обезбеди и заштиту свих српских православних објеката, историјских и споменика културе, као и да се утврди јасан степен аутономије за Српску православну цркву. То је требало да ради Влада у Београду (без обзира из чијих партија долазили њени експоненти). Да промовише управо ту нашу културну и историјску баштину у свету, да нам се не догоди да се једног јутра пробудимо са сазнањем да су, рецимо, Грачаница или Пећка патријаршија албанска историјска и културна баштина. Није посао Владе у Београду да употребљава, тешком муком, издвојен новац пореских обвезника са територије "уже Србије" за нејасне "рачуне" или плаћање "дуплих" плата појединцима на Косову (и Метохији), већ да тај исти новац употребљава управо на промовисање српског битисања и вековног постојања нашег народа на том простору. А има се шта приказати и понудити свету, макар и оном делу који, као, то не жели да "види и чује". Може се то урадити и на алтернативне начине. Као што су се Албанци досетили (уз помоћ Бернара Кушнера), па снимили филм "У кавезу" у коме су Срби приказани као џелати који тргују људским органима (наравно албанским). Замена теза која пролази. Ту замену теза је до сада видело 100 хиљада људи. Мало ли је! И то оних који, вероватно, о овој теми никада не би ни чули на неки другачији начин. Да ли је могуће да ми не можемо да окупимо сву "филмску памет" ове државе која би се бавила израдом капиталних филмских пројеката чија би тема била Косово (и Метохија)? Без потребе да измишљају било шта. Или је то исувише "приземно" за нашу филмску елиту? Наравно, филмска уметност је само једна од области уметности (поготову за "широке народне масе"), где треба улагати. Таквих примера има још много. Али, тиме неко треба да се бави. Као дугорочним државним пројектом. Који не треба да траје за мандата само једне владе. Већ да буде обавеза свих будућих влада. На тај начин "никада нећемо признати Косово".

Јер, ако постојање Срба на Косову и Метохији, једног дана, потпуно, буде "избрисано", на чему власти у Приштини несебично раде (укључујући и промену, историјских, топонима), биће потпуно небитно да ли смо или не, формално, признали јужну српску покрајину.

Ј А Б У К О В А Ц

На данашњи дан, пре четири године, Јабуковац је постао синоним за трагедију. Деветоро мештана овог села, били су жртве зла, чије порекло још увек није дефинисано. Појам масовног злочина, након Јабуковца добио је другачије значење. А Јабуковац је добио место у свим светским енциклопедијама. Јабуковац није заборавио нико, али су, изгледа, Јабуковац заборавили сви. Породице жртава јабуковачког злочина, свака на свој начин, постале су жртве и ове државе. Државе која је заборавила да овим људима треба помоћ. У најширем смислу те речи. И то се примећује на сваком кораку. Ово је мој покушај да скренем пажњу на тај проблем. Због чега ћу, уместо уобичајеног коментара, представити део репортаже коју сам направио ових дана у Јабуковцу, а коју је, у целини, објавио данашљи Прес. 

Смирај дана. Крај јула 2011. Тишина. Не чују се чак ни удаљени гласови или звуци, тако специфични за свако село. Две главне улице, које се укрштају у центру села, потпуно су празне. Трепери једино ваздух исијавајући акумулирану јулску топлоту. Кажу, тако је било и тог петка, 27. јула 2007. А онда су тишину пресекли пуцњи. Смртна пресуда за деветоро невиних мештана Јабуковца. Пушку је у руци држао њихов комшија, тада 39-годишњи Никола Радосављевић.

Загледаног у таблу окачену на ограду цркве Вазнесења Господњег, препуну умрлица, из размишљања ме трже храпави људски глас.

- Новинар, а? Поново би да мало стављате со на рану ових јадних људи!? И да пишете оне глупости о влашкој магији - окренух се и иза себе угледах двојицу људи који испијају пиво, седећи у хладовини, на клупи испред зграде месне заједнице.

Не знајући коме се тачно обраћам, понудих „власнику храпавог гласа" да се представи и каже шта има. Кажем да ћу написати све што каже..., да га сликам.

- Ма ајде - одмахује руком „власник храпавог гласа". - Идите и сликајте убицу! О њему нико ништа не пише. Наводно је на лечењу, а питање је где се налази. Сликајте његове... - прекиде нагло, отпи још један гутљај пива, али не настави даље.

Готово постиђен што сам поново овде, ћутке прихватих одговорност за све што је било ко од колега погрешно написао о Јабуковцу и највећем масовном злочину у Србији. Али, реших да послушам незнанца. Упутих се према крају села где живе родитељи убице. До куће, одакле је око 17 сати тог 27. јула, ваљајући се улицом Албанске споменице, кренуло зло које је сејало смрт.

- Тешко сине, тешко... Осећам одговорност за оно што је урадио мој син - готово без питања одговара Петар Радосављевић (71), отац јабуковачког убице. - Наш син је пролио крв невиних људи, наших комшија.

Одлазим из дворишта у коме је живео човек који је постао највећи масовни убица у Србији. Пролазим оним истим путем којим је и он пролазио у свом крвавом пиру. Подилази ме језа...

Из дворишта куће Боронгића нико се не одазива. Високо на зиду куће број 110 постављена црна мермерна плоча. Са два пара фотографија. С леве стране Бранислав (57) и Драгиња (55) Боронгић. Жртве јабуковачког злочина. С десне стране слике њихових унука Александре и Викторије, које су погинуле неколико година пре тога у саобраћајној несрећи у Мађарској.

Преко улице, кроз закључану капију гледам двориште у коме су убијени Драган Ђорђевић (22), његов отац Вељко (58) и Драганова бака, Марина Барбуцић-Куткуреговић (70). Сања Ђорђевић, сестра, кћер и унука, тада није била код куће. Да је била, зло у људском лику тог црног петка однело би и њен, тада 19-годишњи живот.

- Сања није ту. Студира у Крагујевцу. Заветовала се над три гроба да ће завршити факултет. Не попушта... - каже комшија Чедомир Трујкић. - Сам бог зна како, има неку стипендију, али је питање да ли је то довољно.

Идући даље, према центру села, застајем код броја 83. Улазим у двориште где је, пре четири године, убијен 15-годишњи Срђан Баџикић. Момчић, који никада неће упознати свог брата Себастијана. Трогодишњег дечака који прекида игру и пружа ми руку. За столом под надстрешницом седе његови родитељи Изворинка и Синиша. Хтео бих да питам нешто, али ми реч застаје у грлу.

Шта питати људе којима је убијен син јединац? У покушају да га заштити, рањен је и Синиша. Тело му је још увек пуно сачме, укупно 46 зрна. Само уз кичмени стуб осам. Инвалид 87 процената.

- Не могу ништа да причам за новине. Ово не може да разуме онај ко то није доживео - каже Синиша препознавши ме.

Поново себи упућујем прекор, али прихватам понуђену столицу. Потребна ми је.

- Имам само два питања. Ко њега штити? И где је тај убица сада? - пита Синиша више себе него мене, гледајући према црној мермерној плочи са уклесаним именом његовог Срђана, на месту где је пао покошен сачмаром јабуковачког убице.

И преко улице, у дворишту Бадејевића, на зиду куће црна мермерна плоча. Под прозором момачке собе Бранислава (30), сина јединца Љубинке и Михајла.

- Мој Бране ми често долази у сан. Каже ми да није требало да буде убијен. Волео би да је жив, да нам је унуке подарио - каже јецајући Љубинка, бришући сузе крајевима шамије, као да се присетила како јој Бране у сну говори да не треба да плаче.

- Кажу да је убица био болестан. Али кажу и да је пио алкохол и по читаву шаку лекова! Ако су то знали, зашто нису водили рачуна о њему. Кад је био на психијатријском лечењу у Београду, његова жена и брат су потписали да га пусте. И држава је одговорна због тога - наставља Љубинка, наглашавајући да изгледа држава више брине о убици него о жртвама.

- Мало су нам помагали око сахране и то је све. Ко ће нама да помогне сада кад нашег сина нема? Обоје смо болесни. Требало је да држава распрода сву имовину убице и да обештети породице настрадалих. Они имају неколико кућа, аутомобиле, тракторе, њиве. Имају паре у банкама. Нека држава то прода и помогне жртвама - каже Љубинка.

У дворишту куће број 71 затичем Димитрија Банковића, свекра покојне Јелице Персе Банковић. Јеличин син Горан и супруг Чедомир нису код куће.

- Горан студира економију. Чеда ради. Мора се. Од нечег треба да се живи, али и да се школује Горан. Нико не помаже - прича ми Димитрије сузних очију, које гледају негде у празно.

Одлазим до куће где је живела Аника Чогић, девета жртва помахниталог јабуковачког убице.

Ни тамо не затичем никога, па напуштајући улицу Албанске споменице, одлазим ка центру Јабуковца. Не примећујући да је већ први сумрак, стижем до зграде месне заједнице. Из мисли ме трже дечја граја. Подигох поглед и на оближњем спортском терену, у центру Јабуковца, угледах мноштво дечака који су трчали за фудбалском лоптом. Са стране их бодре девојчице, њихових година.

- Има у Јабуковцу пуно младих. Имамо основну школу, а лети нам долазе и деца из Неготина. Па, ово је некада било среско и општинско место, где је живело око шест хиљада житеља. Сада их има нешто више од хиљаду. Трудимо се да обновимо село. Уредили смо центар, делом самодоприносом, а делом из општинског буџета. И то је Јабуковац. Мада знамо да на помен имена овог села људи имају другачије асоцијације - објашњава Јован Митојевић, председник Савета МЗ Јабуковац, додајући да ни сами мештани ту црну страну никада не могу и неће заборавити.

Не треба да заборави ни Србија!

П Р Е Ф И К С

Нећу се у овом тексту, како то на први поглед изгледа, бавити језиком (граматиком). Из бар два разлога. Најпре, нисам довољно стручан за то, а чини ми се и да је модеран, електронски, начин комуницирања, који укључује и блоговање, до те мере унаказио (и не само наш) језик да му нема помоћи. Или, да будем прецизнији, ја сам не могу ништа, а они који би требало да се тиме баве, то, још увек, нису препознали као озбиљан друштвени проблем.

Дакле, префикс, као наслов овог поста треба да буде, искључиво, у функцији једног сасвим одређеног слога (префикс), који ових дана свакоме од нас, готово, пара уши.

Ради се о префиксу де, који је послужио за творбу многих, па и оних сложеница које тако често слушамо у последсње време,  као што су  децентрализација, денационализација, деполитизација и департизација.

Наравно да ми ни на крај памети није да тврдим да такве тенденције, које укључују ангажовање читавог друштва у циљу позитивне трансформације, нису за похвалу, али ми се чини да се ти појмови тако олако троше (као вид предизборног маркетинга), да ће читава прича остати само то-мртво слово на папиру. 

Децентрализацијом   сам се, новембра прошле године, бавио и ја у једном од својих текстова. Наравно, на карактеристичан начин, због чега морам (неко ће рећи крајње сујетно), да констатујем да му не бих, ни након оволико времена, нити шта одузео, нити додао. А због чега бих, ако се ништа није променило? Осим што се повећао број оних политичких странака које, помињући ову  тему, бацају народу све више прашине у очи. У жељи да тај и такав (обневидео) народ, што је могуће лакше, "преведу жедне преко воде".

Да ми неко не би пребацио да по питању децентрализације имам амбивалентан став, желим да, сасвим децидно, устврдим да је то веома позитиван процес. Под условом да о њему не одлучују политичари (вође странака) који су на власти. Из простог разлога јер они овај проблем виде, искључиво, кроз број гласова које "тако децентрализована Србија" може да им донесе.

Осим тога, децентрализација Србије није само питање прерасподеле пара из државне касе и на који начин ће се ти новци трошити, већ је то много битније, државотворно, питање. Није то просто само питање да ли неки крај у Србији ван Београда може да опстане на економским принципима, већ да ли тај и такав, "тупи угао Србије" има и неки другачији значај. И није то само питање да ли је градоначелник Београда упутио помоћ неком полупустом крају Србије (обавезно пропраћено пренаглашеном медијском пажњом). То треба да буде нешто што би се решило, како би народ рекао "за сва времена". Или, како би се то модерним језиком рекло : системским мерама. Али, о томе наши политичари не желе, или не умеју, да воде рачуна. То што не примећују они, приметио је Кристер Асп, амбасадор Краљевине Шведске у Србији, који је констатовао да је Влада одговорна што су велики делови територије Србије "буквално испражњени миграцијом становништва". 

Дакле, није децентрализација ексклузивно партијско питање појединих странака које су изгубиле подршку у престоници, па би да мало захвате воде и са "бистрог извора". Не могу се партијски лидери враћати "свом извору" и "свом корену" само кад им у престоници "пође наопако". О томе треба да размишљају стално. Чак и по цену да изгубе гласове. Јер нема ни једне странке чији челници неће рећи да им је "једино Србија важна". Или, што би се рекло, "Србија изнад свега". Ако је тако, морају да схвате да је Србија и испод Бубањ потока, да постоји и Србија ван Београда.

Денационализација, или, како се то сада новоговрним, европским речником каже реституција, још једна је од оних ствари у коју се Србија упетљала "као пиле у кучину". Али и још једна од оних обавеза које морамо да приложимо на "олтар Европе". Јер, Европа хоће чисте рачуне. Европи не треба тај баласт из прошлости са којим не би знала шта да ради. А са којим ни наша политичка елита, сада, нема благе везе шта би да уради. Јасно је мени да озбиљна држава мора да враћа и своје "старе дугове", поготову што, према неким евиденцијама, постоји око 110 хиљада захтева за повраћај одузете имовине. Најновија обећања челника ове државе су да ће Закон о реституцији бити у скупштинској процедури ове јесени. Међутим, према ономе што се могло чути у јавности и овде држава има један приступ решењу проблема, а Мрежа за реституцију (организације која се бави проблемима оних који од државе потражују своју или имовину својих предака), сасвим други. Они којима је држава некада немилице отимала имовину (и њихови потомци) хтели би своју имовину назад. Али је проблем што те имовине, углавном, више нема. Или је променила власника и по неколико пута. А враћање дуга у новцу, такође је велики проблем. Пошто држава може свој јавни дуг да увећа "само" до три милијарде евра, изгледа да ће, као и много пута до сада, овај дуг бити "равномерно" распоређен на све нас. Тако што ће држава,  вероватно, да посегне за штампањем "државних обвезница" којима би у неко догледно (како за кога) време тај дуг вратила. Тако ће држава, још једном, затворити круг на само њој знани начин. Некадашња власт у оној, непостојећој држави, одузимала је иметак богаташима и дала радницима!!!?. Ова нова, демократска власт, све је то одузела од радника али и државе и (како се сада испоставља), у многим случајевима сумњивим приватизацијама све то, багателно, продала неким новим богаташима (од којих је већина из времена друга Слобе). А круг се затвара тако што ће сада, она иста сиротиња која је истерана на улице и остала без својих радних места у продатим фабрикама, морати да, кроз државне обвезнице, враћа дугове за одузету имовину некадашњим богаташима.

Деполитизација или департизација јавних предузећа о којој се ових дана толико и тако жучно расправља прилично је стара тема. Али се њој, као и многим другим темама, интензитет појачава сразмерно приближавању избора.

Занимљиво је да је ово омиљена тема и позиције и опозиције. И једни и други причају о деполитизацији, односно, департизацији јавних предузећа.

Само је привид да је ту тему започео Млађан Динкић, однедавно лидер нове странке, инспиративног назива (УРС), који је направио још једну вратоломију у свом политичком животу, неби ли, обележио и другу деценију владавине некадашњег ДОС-а обогаћеног неопходним примесама остатака некадашњег режима.

Јесте он некако био најгрлатији у томе, али је то била она класична прича "да се Власи не сете", те да га нико не би пропитивао колико је директора из редова његових странака "тамо где треба", или колико је његових поверљивих људи у управним одборима ( у којима, како кажу, плата и није нека, али ни посао није неки). Било би занимљиво да и то Србија сазна!

Ни остале владајуће странке немају се на шта пожалити. Оне знају ко су све "њихови људи" и где су све распоређени. Истини за вољу, многи од њих су, током ранијих периода, били и нечији други људи, али то овима никако не смета. Све док показују довољну дозу кооперативности, односно полтронства. И све док поштују принцип: "Вежи коња где ти газда каже"!

А то што сада из редова владајуће коалиције иде прича да директоре треба бирати конкурсом, вероватно је у директној вези са предизборном кампањом која је већ почела, мада "стартни судија" још није дао знак. Претпостављам да у овој коалицији влада став "ајде и ми да мало причамо о томе, да не заостајемо превише". А ако некада и дође до тога да се директори бирају на конкурс, вероватно ће у комисијама седети патијски кадровици, који ће одабрати управо "оне најбоље".

О наводној жељи да се директорска места ослободе "политичког утицаја" говори и Чедомир Јовановић, коме је то омиљена тема на путу кроз Србију. Е сад, два разлога могу да буду томе. Или је Чеда наиван, па га ови "испод њега" фолирају, или не уме да, међу људима који се око њега тискају,  препзна људе који су већ сами себе кандидовали за неко директорско место или место у неком управном одбору. Просто не могу да верујем да један драматург може да буде толико наиван и поверује да су сви ти људи његови и фанови његове политике.

По реакцијама напредњака, могло би да се закључи да су и они против политизације "директорских фотеља". А за ту политизацију оптужују садашњу власт да су "апсолутно политизовали и јавна предузећа и правосуђе и све што има живота у Србији", како је то изјавио лидер СНС, Томислав Николић.

Додајући (Тома) да "чим дођу избори, они говоре о томе да треба постављати стручњаке, а забораве колико афера су њихови партијски кадрови направили у тим истим јавним предузећима".

Ако ја добро умем да тумачим неки политички став, ово би требало да значи да напредњаци, ако и кад дођу на власт, ни за живу главу неће пропустити прилику да заседну у та иста јавна предузећа, али и у "све друго јавно и мање јавно", а све оправдавајући то жељом да "раскринкрају" ове садашње шта су све радили док су били у тим фотељама.
Уосталом, јавна је тајна да су се напредњаци за то већ добрано припремили. Тако што су, чак и  у најнижим "партијским ћелијама" поделили "ресоре" у којима чекају кадрови спремни за ускакање у "освојене фотеље".

И тако у круг.

Важно је да су свима уста пуна речи које у себи имају и тај фамозни префикс де (децентрализација, ненационализација, департизација или деполитизација).

Готово је невероватно ( јер на први поглед није ни у каквој вези), али, у том контексту, нико не говори о дехуманизацији, деградацији, девалвацији, депресији, демотивацији, или дестабилизацији.

А можда би требало!

П Е В А Ч И Ц Е

Изгледа да је ова држава решила све своје проблеме! И напокон ушла у фазу коју су обећавали пројектанти "светле будућности". (А биће да смо у ту "светлу будућност" ушли из јако мрачног, неосветљеног, тунела, па нас је та светлост тако ошинила да још увек ништа не видимо).

То се и мени догодило, па још увек тумарам због овог, надам се привременог слепила. И без обзира што сам обневидео (због чега није ни чудо да не видим ту "светлу будућност") , на сву срећу (или не) нисам оглувео, па чујем које су топ теме у протеклих недељу дана у Србији. Е управо то ме и навело на закључак да је Србија напустила ту "тамну прошлост" и закорачила у ту, дуго обећавану, "светлу будућност". Јер, током протекле недеље (и нешто мало дуже), прва три места, према интересовању медија нису заузели нити политичари, нити Косово (ни као срце, ни као колевка Србије, нити као српски Јерусалим), нити безбројни штрајкови на путевима и улицама Србије, нити изједначавање акциза за гориво (са ЕУ), што је (опет) изашло на нос грађанима, нити ново дивљање евра, нити нови намети на кредите... Дакле, ништа од тога! Прва три места, као и у било којој развијеној и досадној демократској држави, заузеле су певачице. Цеца, Јеца и Ејми.

Тако су грађани ове државе (од којих је, како ја стичем утисак, макар половина на улицама јер траже своје зарађене а неисплаћене плате), морали да сазнају како је Цеца национале, српска мајка храброст и све нај, нај, нај... постала затвореник број један у Србији. На време од осам месеци. Први затвореник ове државе који ће казну затвора издржавати у сопственој кући. Додуше, уз наруквицу коју ће морати да носи. И која није баш дизајнирана као украсни предмет. У замену за то што су она и њена сестра, од продаје 10 фудбалера, присвојиле око пет милиона евра. И уз враћање држави око 1,5 милона евра. Но, треба рећи и то да је у тој поплави медијских информација, које  су објашњавале сваки детаљ у вези са утамничењем срске фолк диве број један, мало ко обнародовао и то да је за то дело могла да јој се "осмехне" и она права робија и то у дужини од 12 година. Осим тога, готово да нико није приметио да је почетак ове затворске казне толико одуговлачен а да се (готово) нико није запитао због чега. Не тврдим да сам потпуно у праву, али (како ја тумачим слабашни глас који је је допирао из неких медија), некако ми се чини да се чекало "избацивање" Цециног новог "пројекта". Као могући доказ за моју тврдњу, нудим следећу рачуницу : Цецину нову песму, за само пет сати од објављивања на Интернету, по цени од 1,2 евра, купило је 780 хиљада обожаватеља. За оне који мало слабије стоје са математиком, или им дигитрон није при руци, то је износ од 936 хиљада евра. Ало, има ли кога у овом авиону!?

Ништа мању пажњу јавности, ових дана, привукла је још једна национална дива. За своје парче медијског неба изборила се и Јелена (Јеца) Карлеуша, која, иако још није успела да убеди овај народ да зна да пева, покушава да га убеди да зна да пише.

А прославила се писањем о теми за коју је експерт. Ова несуђена певачица постала је стручњак за ЛГБТ популацију. И за заштиту њихових људских права. И као таква, постала је миљеница и оних медија који, ни у лудилу, не би пустили ни једну њену песму. Али, како се показало, она је за њих постала изузетно важан саговорник. Која на равноправним основама (читај: уз галаму, вику и дреку) разговара са бившим државним секретаром за људска и мањинска права, али тренутим ЛДП комесаром за људска и мањинска права, као и једним народним послаником (небитно која је политичка опција у питању), као и уваженим психајтром (такође је небитно које је политичке оријентације) и бившим амбасадором ове државе у Јужној Африци (такође небитно, како то и шта ће он тамо).

Елем, Јеца је пред свеколиким телевизијским аудиторијумом телевизије са националном фреквенцијом успела да убеди народ у свеопшту потребу да организујемо мирну и достојанствену Параду поноса. Да нам завиде ови из комшилука, којима то никако не полази за руком (ногом, или нечим трећим). Објашњавајући (веома стручно, како то само певачице знају и умеју), због чега је то за ову земљу важно.

Искрен да будем, ја очекујем да, у наредном периоду, Јеца национале, постане и нека истакнута политичка активисткиња (тако се то политички коректно каже), неке истакнуте политичке странке. Па људи, лепо се видело да женска зна знање. Има све у малом прсту.

У "топ три" певачица, којима је јавност Србије кликтала претходних дана уврстила се и једна странкиња. Тако је и онај део незаинтересоване јавности за музички опус Ејми Вајнхаус сазнао да је ова певачица разочарала публику, на почетку своје европске турнеје, на Калемегдану. Мислим да је то била једна од ударних вести на свим телевизијама које имају националну фреквенцију, као и свих штампаних медија. Београдску публику, чију су бројност медији процењивали на двадесетак хиљада (плус један - јер је у публици била и америчка амбасадорка Мери Ворлик), највише је разочарало то што млада дама, за нешто више од сат времена проведених на бини, једва да се одржала на ногама, а о песми није ни било говора. Е, сад, мени није јасно откуда толико разочарење, ако су њени обожаваоци већ знали шта могу да очекују? Но, било како било, овај би концерт брзо пао у заборав, да се у читаву причу није уплела и Челси Хендлер (ако је веровати медијима нека позната америчка комичарка) која је у својој емисији изввређала не само публику на поменутом концерту, већ и "цео српски народ", али и министра нам војног. Е сад, што се те публике тиче, баш ме брига (сами су хтели да иду на концерт). Исто тако, што се тиче министра војног, баш ме брига (сам је хтео да пише по Фејсбуку), па му је комичарка (у веома трагичном стилу) и одговорила.

Оно што је мени индикативно је да се овај сукоб, како испаде, готово претворио у дипломатски скандал. Јер, због свега овога, морао је да реагује и наш амбасадор у Америци. Да упозори тамошњу телевизију, на којој ради дотична комичарка да то не може тако(!) али и да обавести народ у Србији да ми тамо, преко баре, имамо свог заступника.

Тако, ако ускоро покваримо своје (одличне) дипломатске односе са Америма, морамо да знамо да је то због једне певачице. А бар ми би требало да знамо да су певачице на цени. И зашто би то у свету било другачије?

М А Г А Ц И Н

Ова држава је током претходних година пролазила кроз различите фазе. А најновија би могла да се назове магацинска.
("Магацин је грађевински објект или просторија у којој се чувају материјална средства. Може бити самосталан или у склопу складишта. У зависности од намене могу се поделити на једнородне (за једну врсту материјала) и мешовите. При изградњи магацина треба водити рачуна о отпорности на пожар, поплаве, избору места, утовару и истовару, влази, прилазним путевима, природном осветљењу и другим факторима, као што је организација противпожарне службе.")
Ако пођемо од аксиома да је последњих две деценије ова држава пролазила кроз различите турбуленте периоде, који не могу да служе за поређење, остаје нам да ово садашње време поредимо са периодом пре тога. Дакле, да ли је ова "магацинска" корак напред или корак назад у односу на "браварску" фазу? На ово питање, претпостављам, свако има свој и специфичан одговор. Међутим, за размишљање о овој теми кандидујем и један податак који може да буде јако важан. Наиме, ради се о томе да је сваки магацин, мање или више, ограђен простор, у коме је ограничено кретање. Самим тим можемо и да констатујемо да смо, у овом нашем "магацину" сви заточеници. Више или мање уредно упаковани на разноразне полице и сталаже.  И без обзира колико нам је на њима удобно, природно је да имамо жељу да повремено сиђемо, прошетамо или негде одемо. Да видимо шта има новог на суседној полици или сталажи. Или, да изађемо мало из магацина и одемо негде другде, у жељи да утврдимо како се живи у другим магацинима. Али, оћеш! Не може! Нема магиционера. Како кажу, нестао је јако давно и од тада га нико није видео. А магацин је пре тога закључао. Јер, како кажу добри познаваоци прилика у овом нашем магацину, магационер се није надао да ће он постати толико значајан. Да ће му толико порасти нумера. Уосталом, наш магационер је био свестан да мора на тај пут у Холандију. Али, како су на овај пут у земљу лала најпре почели да спремају оне са чела листе, он је, вероватно, мислио да ће, док ред буде дошао до њега, интерес овог света за једним обичним магационером нестати. Да ће дићи руке од њега. Али, јок! Запели и хоће баш њега. Магационера.
Није им било довољно што смо им дали и председника и председнике и министре и генерале и генерала. Хоће још и магационера!
Тако, таман када смо очекивали да нам стигну похвале из главног града васколике васељене, поново је стигло упозорење. У коме се лепо каже. Добро, дали сте нам генерала, али, где је магационер? И заштитница интереса најмоћније силе света у Србији, имала је шта да каже на ову тему. За ту прилику отишла је мало до Бујановца и оданде поручила : "Да би Србија стигла до Европске уније, најпре је потребно да магационер оде у Хаг."
На ту тему, ових дана се огласио и српски тужилац за ратне злочине. И он нам је поручио исто. Магационер мора у Хаг! Мада све то изгледа мало чудно и обичном грађанину мало несхватљиво, испаде да је ова земља, напокон, прихватила нешто од онога што нам је поручивао покојни Зоран Ђинђић. А то је да, уколико треба да прогутамо неколико жаба, најпре прогутамо ону највећу. И он је тако и радио. Најпре је у Хаг отпремио Милошевића. И за то, можда, платио и главом. А ови после њега, сви се нешто нећкају. Те немају појма где се ко налази, те није тренутак, те има времена. И тако дођосмо до краја. Фајронт! Нема више. Дошао је на ред и магационер. А њега нема! Или се ови само фолирају да га нема. Нећкају се као младе. А после ће испасти да је и магационер све време био ту. Поред нас. Само није хтео да нас откључа. А у том чекању, нама је прошао рок.