К О М П А С

"Компас је навигациони инструмент за оријентацију, односно проналажење праваца на Земљи. Састоји се од магнетске игле која се слободно креће, ротира око осе, и управља према магнетском пољу Земље. Ово је изузетно корисно при навигацији. На компасу су обележена четири основна места која означавају Земљине стране света: север, југ, исток и запад. Компас се може користити заједно са маринским хронометром и секстантом како би се омогућила изузетно прецизна навигација."

Овај први пасус, намерно, стављам под наводнике да скренем пажњу да се нисам, лично, бавио дефиницијом компаса, већ сам то "узео" из једног од "интернет мегамаркета".

Тек толико да се зна!

Е сад (да ли уз помоћ компаса и силних направа које у новије доба иду уз њега?), очигледно је да је наша Влада открила да постоји и исток, као страна света.

И то се догодило пре недељу дана, када је у Зајечару отворена Национална агенција за регионални развој, као прва од неколико које би требало да буду лоциране у неким градовима Србије ван Београда, као доказ да је ова држава посвећена(како се то каже "проевропским" речником) децентрализацији.

Том приликом, први човек Владе Републике Србије Мирко Цветковић изјавио је да се опредељењем Владе за измештање институција у унутрашњост Србије и кроз децентрализацију власти створају повољнији услови за живот у локалним заједницама како би оне постале привлачније за улагања. Он је, такође, рекао да је Влада опредељена да подржи развој недовољно развијених подручја и навео да ће пресељењем седишта тих институција ван Београда бити измештено и доношење кључних државних одлука.

Да то баш не иде увек глатко и лако говори, управо, званични сајт ове новоформиране Агенције на коме се јасно види да је њено седиште још увек на Тргу Николе Пашића. Али у Београду, да не буде забуне!

Дакле, може се Влада, декларативно, изјашњавати да је за децентрализацију, али, "малчице је друкчије у пракси".

И наравно, то није све. На поменутом сајту нема готово ничега што би упућивало на то да се ради о једној "децентрализованој" владиној Агенцији која треба да "помогне" грађанима на истоку Србије. Али се зато може "из прве руке" видети која је њена ВИЗИЈА и шта јој је МИСИЈА.

"Наша ВИЗИЈА
Србија, као просперитетна и међународно конкурентна држава интегрисана у европски систем владавине, обезбеђује окружење за одржив и равномеран развој путем стимулисања динамичне, предузетне и друштвено-одговорне привреде засноване на економији знања, технолошким иновацијама, развијеној инфраструктури, прекограничној сарадњи, повољнијим демографским трендовима и системом образовања који производи квалитетне људске ресурсе.
Национална агенција за регионални развој је централни ресурсни центар у смислу информација, знања и усаглашавања појединачних иницијатива и развојних мера.

Наша МИСИЈА
Национална агенција за регионални развој је водећа институција Републике Србије која спроводи националну политику равномерног и одрживог регионалног развоја:
-креира мрежу партнерства са свим релевантним кључним актерима
-иницира и подржава развојне, инфраструктурне и инвестиционе програме и пројекте
-образује, саветује и информише јавност и специфичне циљне групе
-унапређује капацитет локалних и регионалних актера за апсорпцију европских фондова
-подстиче међуопштинску, међурегионалну и прекограничну сарадњу приватног, јавног и цивилног сектора
-доприноси побољшању укупне конкурентности, предузетничког капацитета и инвестиционих могућности."

А оно у шта бих ја могао да се кладим је то да огроман број људи (да не лицитирам са процентом који се врти око стотке), у овој Србији (и у Београду и ван Београда), не би био у стању ни напамет да научи (што би се рекло без разумевања) ни десети део МИСИЈЕ, или ВИЗИЈЕ, али ни да разлучи шта му је ту ВИЗИЈА а шта МИСИЈА.

Логично питање које би свако поставио, па дакле и ја, гласи : Због чега онда на том сајту нема много битнијих информација о самом седишту Агенције (адреса, број телефона, мејл) или о особама које раде у њој, а "шепуре" се нека ВИЗИЈА и нека МИСИЈА?

Уосталом, чак и на мапи Србије, која стоји на овом сајту (а која ваљда треба да документује ту децентрализацију), уопште нема Зајечара. Града који је, као, требало да постане симбол децентрализоване Србије. Једноставно, нестао са мапе, у преводу са главног града Београда на главни град Зајечар. А можда се некоме журило?

Једино моје логично објашњење је то што се ова Агенција, као и много тога у овој држави, "заљуљала" и пре но што је рођена.

Ако се томе дода и податак да се све то догодило у Зајечару, у коме столује родоначелник "Покрета живим за Крајину" који је колективни члан новоформираних "Уједињених региона Србије", на чијем је челу Г17 Плус, онда је сасвим јасно да је то отварање, пре свега, била политичка порука. Можда и реванш за, релативно, успешан заједнички наступ на мајским локалним изборима у Бору.

А најављено формирање Фонда за развој у Нишу, Агенције за осигурање и финансирање извоза у Ужицу и Националне службе за запошљавање у Крагујевцу, у великој мери то и потврђује.

И, да! Нисам рекао због чега је компас, са почетка овог текста, као направа, битан? Па управо због тога да би људи могли да одреде где је која страна света, односно да не буду "изгубљени". Јер није редак случај да, за оне који се "изгубе у простору и времену", народ каже да су "изгубили компас".

К О Л У М Б О

Они који ме добро познају, знају да ни до сада нисам баш имао неко лепо мишљење о фудбалу и о навијачима. Поготову о нашем фудбалу и нашим навијачима. Од вечерас ћемо фудбал и ја бити још удаљенији. А Ђенову ћу памтити по томе да је постала град у коме је сахрањен наш фудбал. Да ли ће се и када "повампирити" то је велико питање. А што се мене тиче, немам намеру да, чак и по цену да овај спорт (ако је, гледајући кроз призму навијачких хорди које га прате, уопште спорт!?) нешто и промени, мењам свој став.

Изгледа да је људски усуд да човек мора да оде из родног краја да би нешто постигао у животу, да створи каријеру, постане познат, или да нешто сазна, открије. Тако су данас становници Ђенове поносни на свог суграђанина Кристифора Колумба, који је (вероватно немајући шта да ради, из чисте досаде), далеке 1492. године открио Америку. А ми смо морали да нашу фудбалску репрезентацију пошаљемо у Ђенову да би открили какве навијаче имамо.

Но, неко је некада давно рекао да је фудбал само друштвена надградња. Е сад, ако је то тако, каква нам је основа, или база, таква је и надградња. Дакле-лоша!

Да наш фудбал прате неке навијачке групе, које су, у најмању руку, сумњиве, на то се у овој држави указује већ годинама, али, по свему судећи, то нема ко да чује. Све се нешто налазе оправдања због чега имамо такве навијаче, а нико није био спреман да се ригорозно и на једини могући начин обрачуна са онима којима је до фудбала стало као до лањског снега.

Друштвени моћници, умотани у страначке заставе, углавном су неким немуштим језиком осуђивали дивљање навијача на нашим стадионима, све се бојећи да ће им та "маса" бити неопходна за "следеће изборе". Углавном су све политичке партије играле игру незамерања са навијачким групама, јер су биле убеђене да ће им управо та доза "националног" и "патриотског" бити језичак на ваги на неким наредним изборима.

А онда се догодила ерупција која је, очигледно, избила на површину пре само два дана. Геј парада није имала никакве везе са тим. Али, су неки политичари и то искористили за своју промоцију, амнестирајући од било какве одговорности оне који су, без икаквог повода, немилице рушили и пљачкали главни град ове државе.

Јасне поруке специфичне "подршке" младим хулиганима су стизале из Српске напредне странке, али и из Нове Србије и Демократске странке Србије. Наводно, ти млади људи нису имали где да изнесу "своје ставове", јер су медији за њих затворени, па су они морали некако да "кажу шта мисле"!!!???

Млађани Вучић је отишао и корак даље па је оправдање за дивљање младих хулигана пронашао у томе да ти млади људи (показало се да многи имају од 15 до 17 година), немају где да раде!? Па, они и не треба да реде, већ у том узрасту треба да уче. Осим тога, баш бих волео да ми неко објасни одакле тим "назови навијачима" новац да стигну чак до Ђенове, ако немају пара и живе у "социјалном безнађу", како то карактеришу неке душебрижничке странке?

У исто време док неки обичан свет који ради (ако има среће) за неку просечну плату од 300 евра нема могућности да оде ни у најобичнији шопинг у неком мегамаркету?

НЕГДЕ ИЗНАД ДУГЕ

Зрелост неке државе и неког нараода огледа се, између осталог, и у томе колико ће времена изгубити решавајући неки проблем, који су други већ одавно склонили са "дневног реда".

Судећи по томе, Србија се, поново, "спотакла" на свом "европском путу" јер се васколика популација (да не кажем нација!) поделила у вези са одржавањем "Параде поноса" (какав је званични назив и како је називају поборници ЛГБТ популације), или "Параде срама" како је називају противници, или самозвани "чувари чистоте, части и поштења".

Не спорим да је ово питање заиста значајно, може бити и од пресудне важности за неке потоње догађаје. Осим тога, питање "добронамерног" односа према људима другачије сексуалне оријентације, је нешто што ћемо, пре или касније, морати да решимо. Зашто затварати очи пред чињеницом да то питање "европљани" сматрају елементарним питањем људских права? Дакле, као и у многим другим областима, ми не постављамо услове под којима хоћемо да "уђемо у Европу". Јер, смо се, већински, изјаснили да хоћемо тамо. И не можемо да се правимо невешти и наивни, те да нисмо знали да "тамо има и тога".

Оно што је, по мом схватању, парадокс у читавој ствари је то што се, како ми се чини, најгрлатији противници слободе за ЛГБТ популацију, крију иза "интереса деце". Наше, њихове, деце у смислу "наше будућности". Не спорим да ово "шкакљиво" питање може бити веома проблематично за родитеље. Није ми намера да банализујем ствари, али зар није шкакљиво питање и то због чега данас у Србији нема довољно млека, управо за ту децу? Зар није шкакљиво питање и то што, готово у читавој Србији, упркос ниским температурама, нема грејања? Које је, осим старима, најпотребније деци. Због чега нико нема храбрости да нам саопшти да је електрична енергија утрошена на грејање најскупљи облик енергије и да то у Европи нико не ради. Уместо тога, народу се (зарад социјалног мира!) саопштава да ће струје бити довољно (троши народе!), али се, у пола гласа (да не буде нисмо вам рекли!), каже да ћемо имати и мањак који ћемо надоместити увозом. А тад се не пита под којим условима и за које паре! И опет је то терет на она нејака плећа наше деце, односно "генерације која расте". Те дугове ће морати они да враћају. Мислим да ће њима, тада, ако се уопште и буду сећали, "борба" њихових родитеља "за" или "против" сексуалних слобода ЛГБТ популације бити смешна. Али ће зато имати горак укус у устима од дугова које су им родитељи "оставили у наследство".

И на крају и најважније питање! Да ли је некога забринуо податак да се у овој "Србији међу шљивама", традиционалној и патријархалној, годишње забележи више од четири стотине случајева сексуалног насиља над децом? Насиља чији су починиоци, како наводе званични подаци, особе које ту децу добро познају, а веома често и најближи сродници! Е то је болест! При томе треба имати у виду да су ово само пријављени подаци. Што би се рекло да је ово питање само врх леденог брега.

Свестан да су то само нека од питања, знам да питања имају и противници слобода за ЛГБТ популацију. Једно од најчешћих је на тему како објаснити сопственом детету због чега се "двојица чика" или "две тете" држе за руке, или љубе на улици? Наравно, признајем да је заиста тешко наћи прави одговор на ово питање, који детету може бити схватљив. Али, имајући у виду, већинску, традиционалну и патријархалну Србију, није ништа лакше дати детету одговор на, наизглед, веома једноставно питање: "Како се праве бебе?".

А како ли је тек тешко пронаћи одговоре на многа питања која, кад-тад, имају сексуално злостављана деца? Свако питање има своју тежину. Али и заслужује прави одговор!

М И С Т Е Р И Ј А

Мада не припадам онима који верују у "теорије завере" и разна чудеса, ово што се, колико јуче, догодило на Генералној скупштини УН, наводи ме на помисао да је на овој "лудој планети" све могуће. Како другачије протумачити ситуацију коју је изазвао говор иранског председника Махмуда Ахмадинеџада? Наиме, он је (ово пишем због оних којима је ова планетарна вест промакла), говорећи о својој омиљеној теми (догађајима од 11. септембра 2001. године у Америци), описао два могућа сценарија за то. Један је да је тај атак на најмоћнију силу света изведен од стране добро организованих терориста који су били у стању да "заобиђу" сву силесију људства и технике који су ангажовани у њеној одбрани, а други је да је тај атак дело "неких сегмената америчких власти". И шта сад? Ништа. Пошто је ово већ добро познат став иранског председника, вероватно, нисам рекао ништа ново. Али, поента је у томе шта се издешавало после. Наиме, док је Ахмадинеџад још био за говорницом Генералне скупштин, овај "највиши светски дом" напустиле су делегације Америке, Канаде, Аустралије, Новог Зеланда, Костарике, али и делгати свих 27 чланица Европске Уније. Е, у том грму лежи зец! Сећате ли се приче из времена "режима Слободана Милошевића" управо на ову тему? Не. Онда морам да вас подсетим да им је то била једна од омиљених "жвака". О томе како ће се "по питању Југославије" поделити Уједињене Нације и, на крају, распасти. Сада испада да је у том "пророчанству", била "погрешна држава". Нисам сигуран да ли ми верујете, али ја ово не констатујем са дозом цинизма. Једноставно, подсећам оне који су на то заборавили. И још нешто. Сећате ли се како је почео распад СФРЈ? Не? Готово је невероватно, али на сличан начин како се све ово издогађало у УН. Наиме, на Четрнаестом конгресу СКЈ, одржаном од 20 до 22 јануара 1990. године, у центру "Сава", Словенци су, након неуспелих покушаја проналажења компромиса са Милошевићем, повукли своју делегацију . Тиме је, фактички, започет распад СКЈ (јер се даљем раду "крњег" највишег органа југословенских комуниста, успротивила делегација Хрватске, коју су подржали и представници Македоније и БиХ). Како су комунисти тада били неприкосновени "владари", био је то и почетак распада тадашње државе. Но, ни то није моја основна тема. Ја желим да пишем о информисању, или, боље речено о злоупотреби информисања. Наиме, већина медија код нас (али и у свету !) је иступање иранског председника представила кроз "други сценарио" америчког 11. септембра. Вероватно, због тога што је он сликовитији и на одређени начин, јасније, представља ту "црно-белу" слику коју је потребно саставити обичном свету. То је напросто постала матрица. Нико се више и не труди да гледаоцима (слушаоцима, читаоцима) представи све а да они сами створе "свој суд", или "своју слику". За моје поимање информисања, то је најгора варијанта, али свеприсутна и код нас. Због погрешног схватања медијских слобода, некима је, изгледа све дозвољено. Поготову ако су у читаву причу уплетени неки који се, као, баве људским правима, или су представници неке, мањинске, националне заједнице. Е, они постадоше "недодирљиви"! Неко кога "не треба дирати" и са ким се "не треба петљати". А све по систему : "Немој њих да дирамо, они могу да подигну велику прашину". Уместо да се и њима, као и свима нама, обичним смртницима, "одреже" по закону. Ваљда у томе и јесте суштина демократије. Да нико не буде изван и изнад закона! Овако, неко може, не водећи рачуна о одредбама Закона о информисању да пише и саопштава јавности шта му се прохте, а да, за разлику од неких других, не буде санкционисан. Може и да објављује текстове који су на ивици "говора мржње", или распиривања национализма, односно, нетолеранције према другима, а да се не "почеше ни по табанима". Без обзира што су, управо таквима, ово "дежурне" теме. Ево и примера. На званичном сајту Тимок преса ( Timoc Press), односно, како пише "Електронске новинске агенције" која објављује вести из региона у коме живе Румуни (Истрорумуни, Арумуни или Цинцари, Власи, Мегленовласи, Молдавци...), а који је "подржан од стране Одељења за Румуне из дијаспоре (прекограничне-одасвуд)", недавно је објављен следећи текст (који због аутентичности објављујем у изворном облику: "Organizatore Mokranjcevih dana, manifestacije koja se odrzava u Negotinu i posvecena je velikom kompozitoru sa ovih prostora, ne zanima kultura rumunskog/vlaskog naroda. Ansambl MISTERIA CARPATICA, koji izvodi muziku ovog naroda u spoju sa modernim aranzmanima, grubo je odbijen od ucesca na ovoj manifestaciji. Gospodin koji se predtavio kao sekretar Doma kulture rekao je da za novac koji je Ansambl trazio moze da dovede bend mnogo veceg kvaliteta. Na pitanje Dragomira Milenkovica, koordinatora Ansambla, i pionira etno jazz scene Balkana, da li je ikada cuo muziku MISTERIA CARPATICA, odgovorio je negativno. Postavlja se pitanje kako je onda mogao znati bilo sta o kvalitetu muziciranja ovog ansambla u kome svira i nekoliko profesora muzike? Organizatori su ipak obezbedili etno zvuk. Na manifestaciji ce ucestvovati norveski bend RAKIJA, koji izvodi srpsku muziku. Izgleda da su na Mokranjcevim danima pozeljni svi, osim Vlaha/Rumuna."  

За мене је права мистерија како на ову гомилу неистина и непрофесионалног информисања нико (јавно), до сада није реаговао! А што се мене тиче, чекао сам довољно дуго и надам се да сам показао довољно толеранције и стрпљења, надајући се да ће то неко до сада урадити, будући да је овај текст објављен још крајем августа. Иначе, из цитираног текста, који објављује "Електронска новинска агенција", није могуће утврдити да ли је он нечија исповест, лични став, или нешто слично... Те дилеме ми је отклонио Душан Првуловић, директор и главни и одговорни уредник ове "Електронске новинске агенције", када сам га позвао телефоном и скренуо пажњу да то што је наведено у тексту, у најмању руку не одговара истини, замоливши га да се текст или уклони, или да се објави деманти. Јер, елементарно је знање да се програм "Мокрањчевих дана" не прави недељу дана унапред, нити га саставља неки "секретар" ове институције. А све и да је тако, "тај секретар" мора да има име. Осим тога, зар се те ствари решавају телефоном? За тако нешто, колико је мени познато, потребна је "подебела" преписка између учесника и организатора, јер све то остаје у архиви. Међутим, он је одговорио да је то написао господин који се помиње у тексту, "да му је он веровао" и да је "требало да га провери", али и да је сада немогуће објавити деманти, посаветовавши ме да "Дом културе напише деманти". Међутим, мени и није била намера да, на било који начин, у име Дома културе "Стеван Мокрањац" одговарам на грубе информативне манипулације у вези са начином и временом састављања програма "Мокрањчевих дана". Имајући у виду да је Дом културе инстуција, (чији је оснивач локална заједница), надам се да они знају како ће (ако треба и уз помоћ суда) доказати неистине изречене у тексту. Моје реаговање је било због оног дела цитираног текста, у коме се помиње учешће норвешко-српске музичке групе "Ракија" на управо одржаним 45. "Мокрањчевим данима" . И то из простог разлога, што у њихово име то неће нико учинити. А јако је битно, имајући у виду да се ради о једном интернационалном музичком саставу који је на "Мокрањчеве дане" дошао уз финансијску подршку Министарства иностраних послова Краљевине Норвешке и који су, осим у Неготину, наступили и у Грачаници, Нишу, Кладову, Новом Саду и Београду. И то са намером да успоставе сардњу са музичким групама и појединцима из Србије, којима би било могуће организовати концерте у Норвешкој. На једном од њихових концерата било је најављено и учешће Кристијана Вагнера, који је и члан ансамбла "Мистерија Карпатика". Управо због тога, треба рећи да је у тексту који је објављен на страницама "Електронске новинске агенције" много детаља који подсећају на говор мржње и изражавање нетолеранције према другима "који нису са ових простора". А то није добро. Најпре, требало је да се аутор текста, макар мало, упозна са радом ове музичке групе па да утврди да је седмочлани бенд састављен од четворо Норвежана и троје људи који су, пореклом, из Србије. А да су на њиховом репертоару музичке нумере које изводе из Бугарске, Македоније, Норвешке, као и Србије, певајући их на бугарском, македонском, енглеском, норвешком, па и српском језику.Дакле, не како се то наводи у поменутом тексту да група "изводи српску музику", јер је то најобичнија манипулација. Баш као и она о којој сам писао на почетку текста.

СПОЈЕНИ СУДОВИ

Према извештавању наших медија, ових дана (а нарочито сутра), Хаг ће бити престоница Србије. Место доношења (још једне), за нас, историјске одлуке ! Али, то је ствар личног доживљаја медија који о томе извештавају. И ту готово ништа није спорно. Оно што је мени нелогично је податак да ће сутра Међународни суд правде изнети своје МИШЉЕЊЕ о једностраном одвајању Косова ( и Метохије ) од Србије. Дакле, мишљење. Ако је суд, онда он треба да пресуди, а не да даје своје мишљење. А посебно ако ће се о том мишљењу "натезати" судије које седе у том суду. Пре ће бити да је у питању доношење политичке одлуке о статусу Косова, која ће бити у складу са "инструкцијама" које су судије добиле од "својих" држава.

Да се на светској политичкој сцени ништа не догађа случајно говори и вест (која је одјекнула као гром из ведра неба) да је, поново, ухапшен Рамуш Харадинај и одведен у Хаг ( у онај други Суд, за ратне злочине). И за ово кажу да је преседан. Но, мислим да то није тако. Није он случајно доведен у Хаг, дан пре него што ће у овом граду бити саопштено мишљење МСП. Биће да је то проста законитост спојених судова. Треба смањити притисак у једној посуди, тако што ће се преливање извршити у оној другој.

На тим принципима функционише свет.

Уосталом, знају то добро и наши политичари, само се мало праве невешти. Зар се по том систему "двојац без кормилара" из СНС није обрео у Бриселу? Као, имали су они да питају да ли је пријем Србије у ЕУ повезано са статусом Косова (и Метохије)? Јок, није! Они ће само инсистирати да ми, пре пријема у ЕУ, морамо да развијемо добре комшијске односе са Косовом (и Метохијом), које су они признали за легитимну државу. Судећи по изразима задовољства које су Тома и Аца понели из Брисела, вероватно су и њима рекли да су "статус Косова" и "пријем у ЕУ", два паралелна процеса. И Вук сити и овце на броју!

А онда је било натезања у вези са тим да ли је то била приватна или службена посета Бриселу. Наравно да је била службена, јер како се, убрзо, показало, она је имала за циљ да смањи притисак у "боци СНС" и сав вишак прелије у "боцу За европску Србију".

Брисел има чудесну моћ! Још само да обнародују ову нову коалицију.

Јер, можда су захтеви неких мањих коалиционих партнера нарасли и прерасли реални капацитет странака да тај притисак није било могуће издржати. Можда је "боца" била пред пуцањем, па је требало мало прелити притисак да би се сачувала порука.

ЉУЉАЊЕ ПОВЕРЕЊА

Поред мноштва других, добисмо и ту здравствену и (или) фармацеутску мафију. Судећи по, до сада, доступним информацијама, полиција је иза браве ставила неке угледне (пази угледне!) људе из области здравства, што нам говори да у овој држави нема поштених. Док се другачије не докаже!

Оно што ужасава домаћу јавност је податак да су они (ако се то докаже!?) увећавали своје материјално богатство на рачун болесне деце. Заиста болесно!

Шта се то са нама догађа? Какви нас то монструми окружују? Да ли је ово нормална држава, ако у њој неки болесници убијају осмогодишњу децу, након што су их сексуално злостављали? Да ли је могуће да смо толико заокупљени својим јадом у настојањима да преживимо ово тешко време, да нас туђа мука не дотиче? Да ли је могуће да више пажње посвећујемо некој глупој и сулудој идеји неког опозиционог лидера који би да мало штрајкује глађу (и жеђу!) због неких пропагандних материјала који су дељени током предизборне кампање у Бору, уместо да читава нација, плус они који са нама живе у истој нам држави, устане и гласно каже да не може више да трпи благ и толерантан однос нашег правосуђа према педофилима - зликовцима и осталим сексуалним манијацима? Да више нисмо у стању да трпимо толерантан однос ове државе према мафијашима свих могућих врста који краду, отимају и пљачкају овај јадан народ! А који су, очигледно, у спрези са "некима" који су на власти, јер се, након хапшења, које се обично изведе уз велику халабуку, брже нађу на слободи него што обичан народ себи купи нове чарапе.

Како то да је онима који су на власти, али (гле чуда!) и онима који би да нам седну за грбачу, подједнако неважно шта овај народ мисли о томе? А народ је у многим јавним реакцијама јасно ставио до знања да сексуалне и друге манијаке треба ригорозно кажњавати! Укључујући и примену смртне казне! Па не могу се манијаци и убице тако лагодно провлачити са неколико година казне . И онда "опет Јово наново"! И у овој земљи мора да влада ред! А како нам је Европа поприлично далеко, о томе морамо сами да се побринемо. Па не можемо стално да се "шлепамо" на причи о људским правима! Зар људска права немају и жртве? Ко брине о људским правима жртава? Како ћемо заштитити њихова људска права? Да ли су важнија људска права жлочинаца и криминалаца од људских права жртава? Не бих рекао! Уосталом, питам се како би реаговали они који "одмеравају правду" када би, случајно, они или неко "њихов" био изложен неком од тих најстрашнијих кривичних дела? Да ли би онда имали "праву меру" за оцену злочина?

Наравно, уважавам ја потребу да свако кривично дело треба и да буде доказано у редовном судском поступку.

Међутим, не могу да разумем ставове неких удружења и "комора" из области здравства који су, у случају "здравствене мафије", већ почели да, на мала врата, уводе амнестију за своје колеге и пре било каквог судског поступка. Да ли су они богови који ходају овом земљом, па су безгрешни? Да ли је лекар, самим тим што је завршио факултет, већ постао неко у чије поштење не треба сумњати? Избор те хумане професије за животни позив мора да обавезује много више него што су то нека занимања чије чињење или нечињење не може да има тако фаталне последице.

Али, чему чуђење, ако се присетимо како је реаговао први човек нашег здравства?

Дакле, преподобни и преподесни витез Томица, сматра да ће хапшење мафијаша у белим мантилима „пољуљати поверење у читав здравствени систем“. О чему он прича? То поврење се не може пољуљати. Њега одавно више нема! Ко може имати поверења у здравствени систем у који не верује ни сам министар? Да је другачије, зар би своју безалену и рутинску операцију обавио у иностранству!? Осим тога, министар признаје да није имао појма о овоме, да је о хапшењу сазнао из медија и да га о томе нико из државних органа није обавестио! Да ли се пита због чега? И да ли размишља о томе колико би часно било да, макар, понуди своју оставку?

Е У Ф О Р И Ј А

Изгледа да нам је тај гол баш био потребан! Е, сада смо, како ствари стоје, " свој на своме ". Ко је сад као ми? Победисмо Немце! И сада се сви утркују да, са свих аспеката, објасне колико је та победа важна. Колико нам она значи. Објашњења тако задиру у различите научне области: економију, социологију, историју, филозофију, психологију... О спорту, односно фудбалу, готово да се и не говори. А од њега је све почело. Бар тако је изгледало у петак. Већ негде око 13 сати, "треперила" је читава нација. Од које је, вероватно пола, било на бенсединима (или неким сличним таблетицама). Они практичнији, у те сврхе, користили су пиво. Ништа логичније јер је већ и врапцима познато да је "пивце за живце ". А и толико га у рекламама "везују" за наш фудбалски национални тим, да народ ова два добра није у стању да раздвоји.

Но, вратимо се на петак. Дан када је Србија стала. Па овде ионако нико не ради, рећи ће пакосници. Да, али тог дана, стало је све. Нису радили ни они који нешто, као, раде. И Скупштина је имала паузу. Обичну. И поред тога што је женског рода. У трајању од два сата. А ако Скупштина не ради, зашто би радили други? Дакле, прећутно, то је био празнични дан. Дан фудбала. Зато сам помало разочаран. Како никоме још није пала на ум генијална замисао? Да тај дан, петак, 18. јун, буде проглашен за Национални празник. Мислим да би то била права мера и одговор Србије на оно што је наш фудбалски тим урадио.

Зашто чекати наставак Првенства? Зашто ризиковати да наше "орлове", поново, назовемо "кокошкама"? Уосталом, има ли Мундијал више и смисла? Ми смо свој циљ остварили. Победили смо Немце! Или, можда сам ја то погрешно схватио? Ако је тако, онда је то због медија. Ја само читам и слушам шта кажу медији у Србији. А они кажу управо то. Да се у петак догодила историја...

Дакле, историја . Па, због чега сам ја онда хтео да пишем о еуфорији? Можда због риме. Ни сам не знам зашто ми се та реч, ових дана, непрестано, мота по глави. У сваком случају, можда није на одмет дати тумачење ове грчке речи, која је код нас у толикој употреби да би се, многи, заклели да је наша.

"Еуфорија је перцепција екстремне среће, ексцесивног оптимизма и повећања моторне активности. Овакво понашање је често патолошко и индуковано је стањима каква су биполарни поремећај (тежа психичка болест из групе психоза - прим. аутора), манија, интоксикација дрогама ". Како се наводи у Википедији, ово је формулација преузета из књиге "Речник социјалног рада", аутора Ивана Видановића. Међутим, мени некако више "леже" Вујаклијина објашњења страних појмова.

Дакле, Вујаклија за еуфорију "даје" следеће објашњење: "Осећање пријатности, стање у којем се болесник осећа необично пријатно, задовољан је сам собом, мисли и осећања пуни су му спокојства и ведрине. Овакво осећање се јавља обично код разних душевних и живчаних обољења..." Да не цитирам даље. Било би прилично морбидно.

Зато, боље је да се вратим на причу о фудбалу. Као и свака прича и ова има и другог, или, друге јунаке. У овој, то су Немци. Ако је веровати медијима, у петак је "треперила" и немачка нација. И, готово, стала. Кажу, тамо су се послодавци, чак, потрудили да им радници не беже са посла и обезбедили све услове да тај историјски догађај прате на радном месту. Пијуцкало се и пивце, а било је и мезе. Мезила се кобасица. Медији нису улазили у детаље, па је тако остало непознато да ли је кобаја била српска.

NO NAME

Претпостављам да ћу многе збунити већ самим насловом, који је исписан латинично, па још и на енглеском језику, који ми није јача страна.

Али, да не буде забуне. Немам ја ништа против латиничног писма, нити против оних којима је то (једини) начин изражавања у писаној форми. Међутим, ја држим до тога да је ћирилица (не онај плагијат на телевизији која се зове као и онај ветар што много з....... Београђане), званично писмо, којим, сасвим солидно, може да се споразумевa поприличан број грађана ове државе. Они који живе тамо негде, у ближем или даљем свету, већ су и сами схватили да им и није нека фајда од ћириличног писма.

Но, да се вратим на почетак. Да не заборавим од чега сам кренуо.

А кренуо сам са објашњењем наслова, који би на овом језику (који је некима и матерњи), требало да значи без имена, или безимени.

А локалну јавност, ових дана, управо опседа један такав, безимени.

Безимени, који се појавио на конститутивној седници локалног парламента, за сада је само број. Али број који у збиру са још некима даје број тридесет и један. А то уноси забуну у редове владајућих, али још и више у редове "невладајућих" странака. Ко је тај један, који је из збира 7 + 8, прешао у збир (12 + 9 + 2) + 3 + 4 и тако нарушио тешко успостављену равнотежу "наших" и "њихових" ?

На то питање, за сада, нема одговора. А можда одговор није ни потребан, јер, бити безимен може да буде стил, начин живота. Живот у тренду!

Када сам, пре нешто више од месец дана, писао текст под називом Косово, нисам ни слутио да ћу тако брзо добити потврду свог промишљања.

Наиме, према садашњим најавама, Србија би (баш као и Косово), на предстојећем регионалном скупу у Сарајеву (другог јуна ове године), била заступљена као "безимена" држава. Односно, на скупу би била исписана имена оних који ће заступати нашу државу, али не и њено име. Таква формула би била примењена и на Косово. Оно што, за сада, нико још није саопштио је да ли ће такво решење бити примењено и на остале државе из региона које буду учествовале на самиту у Сарајеву.

Јер, ако буде тако, онда ћемо тај скуп упамтити као скуп безимених држава, а ако само Србија и Косово буду "безимени" онда ће те две делегације, ипак, бити једна и то "безимена делегација".

Треба се подсетити да је Србија такво решење већ одбила када је требало да учествује на скупу регионалних држава који је у марту одржан у Словенији, на Брду код Крања. По свему судећи, како сам тада и претпоставио, у "приближавању Европској унији", појавила су се и нека нова брда. А сва је прилика да ћемо, ускоро, постати и прави планинари.

Иначе, у том развијеном и цивилизованом свету, већ дуго постоји појам "безимени". И он је, у великој мери, заступљен код производа широке потрошње. Тамо можете осим "маркираних" , или "брендираних" ствари на рафовима продавница пронаћи, раме уз раме, и такозване "нефирмиране" производе, или производе без имена (no name). Занимљиво је да ти и такви производи који "немају име" могу да буду слични или потпуно исти по квалитету са оним који "имају име", али се продају по знатно нижој цени. Јер "немају име". No name.

БЕОГРАДИЗАЦИЈА

Све чешће се, чак и у самом Београду, помиње Београдизација. И то не у позитивном смислу. Или, бар тако изгледа, на први поглед.

Уосталом, најављено формирање Уније Г17 плус и регионалних и локалних странака говори у прилог томе. О томе говори и наступ Вука Драшковића на предизборној конвенцији у Аранђеловцу. Скиде он тамо оног јадника, малтене до голе коже, е неби ли показао шта је то Београдизација. Дакле, скину ти све, па онада уцењују да гласаш за њих. А кад гласаш, врате ти оно што су ти узели. Ако будеш добар.

Ма не треба нама то нико да показује. Знамо ми добро шта је то свеприсутна и никад прекинута Београдизација.

Но, неко ће рећи да би требало да будем задовољан што је, коначно, и ова „моја тема“ дошла на ред. Ето, као, дочеках и својих пет минута, пошто и други говоре о мојој омиљеној теми. Али, није баш тако. Има ту нешто... Све ми се чини да неко, поново, жели да покупи наш кајмак. Односно, ово мало што нам је још остало.

Никако ми не „иде у главу“ да о Београдизацији, говоре (опет) они који су дубоко и дебело заваљени у „београдске фотеље“. И управо због тога, немам баш много поверења у то што причају. Поготову што се само прича. И нећу имати поверења све док не видим конкретне резултате. И то не било какве. Јер, све то се може претворити и у сопствену супротност. Па уместо једног Београда добијемо неколико малих Београда. Или, уместо једног паше, добијемо и пашу и субашу.

У сваком случају, до неких квалитетних промена, биће пуно чекања.

О томе говоре и ове наше локалне муке о стварању будуће владајуће коалиције. Зелено светло за њено формирање морало је да се упали у Беграду. Или нема коалиције. И то је прави пример Београдизације. И то управо у време када сви причају о децентрализацији Србије. И слике будућих одборника морале су да стигну из Београда.

А да не говоримо о нечем другом.

Дакле, тамо нам кроје судбину. Тамо одлучују о нашим неасвалтираним улицама, о рупама на путевима у које упадају точкови наших прастарих аутомобила, о нашим пустим бившим фирмама, о нашим продавницама које све више личе на сеоске (док нас са реклама телевизије коју морамо да плаћамо обавештавају о разним акцијама и појефтињењима која важе само за Београђане)... о нашим животима.

А ми упорно и тврдоглаво остајемо и опстајемо у Србији ван Београда.

К О С О В О

Поново ради биоскоп!

Мада ризикујем да ме неко прогласи "издајником" или "страним плаћеником" (што не би било први пут!), усуђујем се да испод наслова "Косово",као поднаслов, поставим ову чувену реплику из "Маратонаца", у нади да ће потоњи текст оправдати њено постојање.

Упркос чињеници што, многи, у Србији, Косово искључиво, везују уз, веће или мање фразе, као што су "колевка свих Срба", "света српска земља","најскупља српска реч" или "српски Јерусалим", о Косову се, од увођења протектората од стране УН, а нарочито од једностраног проглашења самосталности, распреда на свим меридијанима земаљске кугле, али са битно другачијим речником.

Како не бих хтео да прежвакавам познату причу о томе да тамо неки, далеки свет, даје подршку Србији у "очувању интегритета и територијалног суверенитета", радије бих да "погледам" како се према том питању односе они који су нам у суседству. Оном најближем и оном мало даљем. Прецизније, како ово питање третирају они до чијег нам је друштва стало и због којих, ових дана, више него раније, све чешће можемо чути још једну омиљену фразу великог броја Срба : "Европа нема алтернативу".

(Ни сам не знам због чега, али, увек кад то чујем, као да чујем Милошевића, покој му души, како каже: "Мир нема алтернативу".)

Е, ту ствари стоје битно другачије! О томе говори и најновији "случај" са Брдом код Крања. На том "Балканском самиту" није било Србије и за тим не треба жалити. Треба водити рачуна о томе како да спречимо да нам се не појаве нека "нова брда". А по свему судећи биће их још. Јер и поред податка да су нам из ЕУ поручили да признање Косова и прикључење овом елитном друштву представљају два "паралелна процеса", изгледа да им се путеви, ипак, укрштају. И то не тамо негде, у бесконачности. Додуше, они то зову "добросуседски односи". Дакле, "не морате да признате Косово, али развијајте добросуседске односе". А ја бих волео да знам ко то још "своје двориште" третира као суседско? Дакле, мој скромни суд је да Србија увелико мора да размишља како да спречи нове "мине" којих ће несумњиво бити и како да у овој неизвесној утакмици да "гол предности". Што значи да Србија мора да предложи нешто ново, што до сада није било на столу, а што би значило корак напред. Нисмо ли, не тако давно, на сва уста причали да за Косово нудимо "више од аутономије, а мање од самосталности". Али, нико то још није појаснио. Да ли то значи да треба "притискати" међународну заједницу да Србе са Косова "стави" у Устав који би им гарантовао и конститутивност и давао могућност за такозвану "позитивну дискриминацију"? Односно могућност вета за неке кључне одлуке које би Косово у будућности доносило. Устав у коме би се гарантовало власништво Српске православне цркве над земљиштем и објектима, као и неприкосновено право приватне својине на читавом Косову. Поготову што ми се чини да су то "правила" на којима почивају и демократске творевине на западу. Или нас фолирају да је тако! Чини ми се да би у том случају тензије о статусу Косова биле мање.

Али какве то везе има са биоскопом?

Наравно да има. Косово је, директно или индиректно, много пута било тема и инспирација филмским ауторима са ових простора. Најновији случај је филм "Медени месец", Горана Паскаљевића, који је на многим иностраним фестивалима овенчан и престижним наградама. Е, управо тај филм се, у петак увече (19.03.2010.), приказивао у неготинском биоскопу, који је поново (по ко зна који пут) почео да ради (отуда и реплика са почетка текста ).

И шта? Па ништа, осим што је пројекцију овог филма одгледало свега десетак гледалаца.

А шта су пропуистили они који нису, те вечери видели поменути филм у биоскопу, а можда га неће видети ни на неки другачији начин?

Укратко, филм, у садашњем времену, прати два млада пара из две суседне државе. Један живи у некој забити Албаније, на граници са Косовом, а други у Београду. Пар из Албаније има циљ да напусти земљу и докопа се Европске Уније (преко Италије), а пар из Београда, такође жели у ЕУ, али преко Мађарске. И један и други пар су неоптерећени национализмом (ово треба нагласити пошто се ради о Балкану!) и једини им је циљ да бољи живот потраже "напољу".

Међутим, на путу ка Европској Унији и једном и другом пару испречило се Косово!

Наиме, италијанским цариницима било је сумњиво што је мушкарац из "албанског пара", како је "показивао" његов пасош, веома често одлазио на Косово (нису му веровали да је то због посла),док је мађарским цариницима "веома чудно" било то што у пасошу мушкарца из "српског пара" пише да је рођен у Косовској Митровици (отац му је, као војно лице тамо био на служби). Елем, мушкарци бивају задржани, "ради провера", а девојке у туђим земљама остају саме.

А шта би са причом о Косову, са почетка овог текста? Ништа. Она још није готова, али сам дубоко убеђен да је у тесној вези са радњом овог филма.

К О П А О Н И К

И поред тога што су ми неки посетиоци овог блога сугерисали да је прошла тишина,ја судим да није. Јер, приметно је да је сада има много више,но оних дана када је требало да, званично, буде на снази. Али, и то је део наше стварности.

Да ли је то затишје пред буру, или нешто друго, чуће се. А нешто се већ чуло. И то на велика звона. Једна партија више не постоји у нашем граду, али је зато једна друга, за коју су многи мислили да не постоји, у мини прелазном року добила појачање. И то какво! Но, то смо ми. И није ми јасно када ћу престати да се изненађујем. Код нас је све могуће и ништа није могуће. Али, ако занемаримо тај догађај, после гужве која је карактерисала финиш изборне трке, већ неколико дана нема никаквих догађања. А то говори само о једном. Сада се ради по кружоцима. Да не кажем испод жита. Јер, питање је шта је са житом,пошто се ова зима повампирила. И већ је свима мука од снега, осим онима којима није. Који умеју да споје лепо и корисно. А таквих има у Србији, али не у Србији ван Београда. Управо они се, ових дана, налазе на "крову Србије".

Претпостављам да се српска економска и политичка елита није случајно обрела на Копаонику да би сагледали нашу економску ситуацију. И поред податка да ове „копаоничке седељке“ имају дугогодишњу традицију, није баш логично да се та врста гламура представља као да је то сасвим нормално. Без обзира што су се организатори потрудили да ово „копаоничко дружење“ домаће елите (уз понеког госта из иностранства),добије и неки назив који обичном свету делује доста озбиљно и уверљиво. Из шешира је извучено име „бизнис форум“, са поднасловом „утицај светске економске кризе на Србију“. А неки од увек „домишљатих“ новинара тај скуп су већ одавно прозвали „српски Давос“.

И поред тога, поставља се питање због чега је потребно да то „копаоничко надмудривање“ траје и по неколико дана? Па и економским лаицима је јасно да је и за скенирање много сложенијих економија од српске потребно далеко мање времена. Није на одмет ни питање због чега је овакав скуп одржан баш на Копаонику? Зар то о чему се разговарало,није и „голим оком“ видљивије у неком Нишу, Крагујевцу, Лесковцу, Бору...Неготину? Ионако је већина тих министара, колико до пре неколико дана јездила и овим нашим друмовима пуним рупа. Могли су тај "самит" да организују и овде. Били би уверљивији гласачима и можда зарадили који проценат више. Но, сигуран сам да ће грађани поменутих и иних српских градова узети учешће у овом елитном скупу. Када се буду плаћали рачуни! Јер, све има своју цену. Али, због чега жалити?

Зар није вредно платити информацију коју су нам, са „крова Србије“, упутили наши елитни министри - "да је ситуација јако озбиљна и да треба још мало да стегнемо каишеве"? Ако ни због чега другог а оно да нам не спадну панталоне, што може бити јако незгодно, али и веома ризично. Салве аплауза „широких народних маса“, изазвао је и податак да неки економисти још нису одустали од генијалне идеје да се мањак у државној каси може надоместити повећањем ПДВ и осталих пореза, како би, у некој будућности могло да се размишља о повећању плата и пензија.

И управо ту лежи одговор на питање, због чега су се наши премудри и предобри политичари, попели баш на Копаоник како би нам то саопштили.

„Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом“, написао је давно Његош у „Горском вијенцу“.

Надам се да су наши политичари "видели" и нешто више од тога, пошто Копаоник није обично брдо !

Т И Ш И Н А

Т и ш и н а. 
Али и буквално,тишина. И не могу рећи да не годи мојим ушима. Напротив! Јер, данима се већ осећам као да сам на неком великом концерту рок музике (коју иначе радо слушам), за који сам, при куповини карте, погрешно проценио близину разгласа. Па ми све одзвања у ушима. Или као, након дуге вожње возом. Када клопарање локомотиве, још дуго и након силаска из воза, "остане" у ушима. Упркос чињеници да су су ми претходни дани пријали. Јер, припадам оној, чини ми се, малпбројној, групи људи којој политика није "одвратна". Групи која, чак и свесно, себе "малтретира" политиком и више но што је то неопходно. Али, ја то доживљавам као сопствену одлуку да се не удаљавам, већ приближавам, политичким догађањима. Да покушам да схватим саму суштину и све начине деловања, а не да кажем оно чувено: "...мене политика не интересује...". Ма, наравно, да ме интересује! Јер сам ја, као гласач, на мети управо те политике. Дакле, ако интересујем ја њу (политику), мора да интересује и она мене. Без обзира, што припадам оној групи људи, којима ППМ (политички предизборни маркетинг) не значи готово ништа. Пошто сам себе као политичко биће, већ доста давно, профилисао. Данас реагујем само на нијансе!

Ипак, као и са добрим јелима,добрим винима...човек након неког времена пожели и нешто друго. То је у људској природи. Зато и констатујем да је ова тишина рај за сва чула, понајвише за уши. И без обзира што у неким државама она не постоји, мислим да је тишина пред тако важан догађај, какви су, претпостављам ови локални избори у Неготину, веома значајна. Да се сви одморимо од свега. Ми од "њих" и они од "нас". Мада, колико могу да приметим, партијске активности и даље трају. Дакле, тачно је да се не чује ништа, али се види много. И свашта! Но надам се да, данас, скоро, десет година,од последњих великих промена у овој држави, грађани Неготина могу боље и даље да виде. Да могу да препознају шта је то што њима може да донесе промене, од којих ће им бити боље. Макар то био и лични интерес. Јер, најобичнија је демагогија да се људи политиком баве без личног интереса. Мој (политички) став (ако је то некоме уоште и битно) је да "општи интерес", сам за себе, не постоји и да је то најобичније бацање прашине у очи. Постоје само лични интереси! А шта нудим као доказ своје теорије? Једноставно, полазим од претпоставке да је лични интерес сваког човека да му буде боље. Дакле, ако је то тако, онда је тај такозвани "општи интерес" сачињем од мноштва појединачних, личних, интереса. Од којих ће свима, или већини, бити боље. А тај лични интерес грађани могу да искажу, само и једино, ако у време избора буду на свом бирачком месту. И једноставно, без напора, са хемијском оловком у руци (обична се брише), дају свој мали допринос демократији. Тек толико да, након ових избора, не морају да траже кривца, уколико им нешто не буде потаман. Да ли треба подсетити да и тај чин треба обавити у тишини? Достојанствено. И поред тога што тај мали потез хемијском оловком има велико значење. Можда чак истоветно као настанак живота. Дакле, та хемијска оловка (коју сам ја пре десетак година, радећи једну кампању за излазак на изборе, назвао "оловка живота") има велику моћ, уколико будемо то на време схватили. Дозволимо јој да обави свој задатак. Тихо и достојанствено! Без обзира што смо ми, на овим просторима, настанак живота научили да обележавамо бучно, уз пуцање и музику. Време је да схватимо да се многе велике ствари могу обавити и у тишини.

Р У П Е

Готово је невероватно колико рупа има у овој актуелној причи о Шарићима. Или, тачније речено, у самој причи и нема много рупа, као у ономе што би требало урадити да се "сложе коцкице" е да би се криминалци нашли тамо где им је место - иза браве. Али,како доћи до последњег чина те драме у којој треба да се сложе "два ока у глави", које је неко, још давно посвађао? И сада свако око гледа за себе. Чак и када им, из будућег заједничког главног града, Брисела, нареде да "гледају у исту мету". Управо због тих рупа, све ми се чини да нећемо видети ни Шарића, али ни његове помагаче. А све ово ће завршити као једна јако слатка прича да би лакше попили неку горку пилулу.

За сада, имамо само горак укус у устима, након читања (једне од мноштва) новинских сторија о томе како је супруга једног од Шарића (Душка), Светлана (која је и манекенка), у Дому војске присуствовала Светосавском балу који је организовала Маријана Матеус !? Ако је тачно то о чему су писале неке новине, она се тамо појавила у друштву са једном народњачком звездом (Г. С.), а на питање новинара откуда њих две на том месту, певачица је рекла:"Па ваљда зато што смо позване. Никада нигде нисмо дошле, а да нас претходно неко није позвао."

А на све то, манекенка Светлана Шарић, је додала:"Нећу да причам јер су новине пуне неистина о породици мог супруга! Зашто нико не пише коме су Шарићи све помагали и када? Само се пише да су дилери дроге, а то су све лажи. Зашто нико не пише колико су пара дали за цркву, и не само њој? Многима су помагали. Мој муж је велики добротвор."

Ако црква има и таквих "добротвора" онда не треба да чуди што се њено име, све чешће, помиње у оним контекстима, због којих, у најмању руку, сви треба да ставе прст на чело. А догађај чије ће слике, засигурно, обићи свет, у коме се монаси песниче у порти српске православне светиње Грачанице, само показује колико је морал у овој земљи пун рупа, у свим сегментима друштва. Свети Краљ Милутин, вероватно није могао ни да слути да ће његова задужбина,тачно 700 година од изградње, најдуховнијем, делу његових потомака, послужити као боксерски ринг. Ако је то видео, плакао је од муке, поготову што су разјарене монахе морали да раздвајају мрски нам окупаторски војници.

Да рупа има свуда око нас, говори и један сегмент актуелне кампање за ванредне локалне изборе у Неготину. Наиме, стиче се утисак да је акценат читаве кампање, неколико владајућих странака, бачен на отварање граничног прелаза на Кусјаку.А да нико није, макар покушао, да детаљније уђе у саму суштину овог посла. Чему ће служити овај гранични прелаз, ко ће га, и на који начин користити? Да ли ће то бити изводљиво и да ли ће бити довољно времена да се створе нормални услови за рад свих државних служби које треба да раде на оваквом граничном прелазу? И наравно, како ће се то одразити на просперитет локалног становништва у општини Неготин?

Осим тога, поставља се и питање због чега овај гранични прелаз није већ активиран у неком ранијем периоду, ако се има у виду да о томе постоји одлука Владе, објављена још 15. децембра 2006. године у "Службеном гласнику"!?

Посебна прича је то колико су се наши суседи припремили да нас дочекају. Наиме, летимичним погледом на карту путне инфраструктуре Румуније, јасно је да су они главну саобраћајницу у региону који је нама најближи, преусмерили на правац који повезује Крајову и Видин, посредством (за сада) трајектне везе између Калафата и Видина, на месту где је у току изградња модерног моста. Остаје велико питање куда ће то наши путници путовати у обећану Крајову и да ли их и тамо чекају неке рупе?

Ако је то у питању, не морају ни да се труде. Рупа има и по нашим путевима у толикој мери да човеку није довољно само да поседује вештине у слалому.

Немогуће их је заобићи ни у самом граду, па није јасно куда су то наши локални политички лидери водили своје госте из престонице, а да им колико-толико сачувају службене аутомобиле. И да ли су добили прекор што су били толико педантни да очисте снег до асфалта? Јер, као што она народна каже да "не пада снег да покрије брег..." тако ни чишћење снега није увек баш добро. Да је по улицама остао снег нико не би ни приметио колико има рупа.

ГРЕХ ЊЕГОВОГ ОЦА

Грех је реч која се ових дана, тихо, увлачи у наше животе, било као део наслова једне теленовеле, било као инсерт једног недавног политичког догађаја, који ће, бојим се, још дуго бити препричаван на страницама електронских и штампаних медија.То, донекле, објашњава начин на који почињем овај текст. Да ли је грех што су Општинска изборна комисија и администратори званичног, општинског сајта, поново, смислили игру скривалица у којој они као имају неке податке које крију, а грађани општине Неготин треба да их пронађу. А можда би могло и да се претпостави да су они као неки апотекари, а ми грађани помало болесни, па нам они лек дају на кашичицу. Апотекарску. Да ли је то грех? Или они показују милосрђе ? Јер, после неколико података које су, на једвите јаде, доставили овом народу, поново је завладало затишје. Као да се ништа не догађа. А још како се догађа! Е, управо то што се догађа, овај народ треба да зна. Дакле, ако је ОИК прогласила или одбацила још неку изборну листу, то треба јавно саопштити. На, за то, предвиђеном месту. У одељку званичног, општинског сајта који носи ознаку "Сервис за грађане - Локални избори 2010." А колико могу да видим, тамо и даље нема никаквих нових информација.

Дакле, неки органи би да се и даље играју скривалица. Међутим, заборавили су један мали,безначајан податак, који говори о томе да су они за тај посао плаћени и то управо од оних којима дугују информације. Д ли је то грех? Да, и то велики. Али не њихов, већ грех Органа. Орган треба,свом подређеном Органу да каже шта му је обавеза.

И то обавеза, као трајни глагол, бар док не прођу избори.

Али, ако се присетимо да званични органи ове државе, нису ни прстом мрднули за претњу смрћу, коју је,пре неки дан, изрекао један политичар, који је, колико јуче био министар у једној влади (и то не обичан, не било који, већ капитални), онда смо у великим проблемима са оним нашим,горе поменутим, локалним грехом.

Јер, тај господини, који је недавно био и капитални, није ни трепнуо, када је у камере (мада након добијеног ударца, који свакако треба осудити!)рекао :

"Смејали сте се, многи од вас, кад сам рекао да носим оружје. Ево, сад нисам понео пиштољ. И зар је грех оваквог хулигана лишити живота?Јели грех то?"

Нико господину, који је, недавно, био и капитални, није одговорио на то питање! Нико господину који је до недавно био и капитални није јасно рекао: Да, то је грех! И то је требало да му каже неко из тужилаштва, тако што би против њега подигао тужбу за претњу смрћу. Али, то је требало да му каже и неко из Српске православне цркве. Управо због тога што господин, до скоро, капитални, јако често говори о себи као о духовној и православној вертикали. Да не идемо даље, господину, до скора, капиталном, то је требало да каже и неко из најужег руководства његове странке. Али, они нису имали за то времена, пошто су, да би се показали пред својим газдом, лично, уместо полиције, вијали нападача на њиховог, до скора, капиталног. Посебну обавезу да то каже, имала је њихова истакнута посланица, која је у слободно време и психотерапеут, која није пропустила да у једној расправи у српском парламенту, каже и следеће : "Ми из Нове Србије никада нисмо показивали расну,верску,националну, психосексуалну нетрпељивост и то не зато што смо толерантни, већ зато што знамо да у природи спског, хришћанског бића није агресивност и мржња."

Управо зато, она је морала свом шефу да каже да је његова претња ватреним оружјем грех, осим уколико мисли да то није његов, већ грех његовог оца.

А чији је онда овај наш, локални грех? Па свако има оца !

КОМИСИЈА

Већ је давно неко рекао да, кад хоћеш нешто да забашуриш,или да избегнеш истину,а ти формирај комисију. Јер,управо ће та комисија урадити оно што од ње нико никада није тражио,а,готово никада, неће урадити оно за шта је именована.

Тако,нешто размишљам,да је нека комисија требало да одлучи да ли ће Ивица видети Америку,бојим се да би он закаснио на "молитвени доручак", чекајући да још неки члан комисије дигне руку и изјасни се о том, за Србију, судбоносном путовању. Овако,без комисије,са Русијом у срцу и америчком визом у џепу,Ивица се дочепа Вашингтона и Беле куће.

Али,Америка је преко баре и Ивица је тамо само привремено, а осим тога, како би политичари рекли, "била је то мала дигресија".

Комисија...да,али нису ни све комисије исте. Неке су неопходне. Као што је то случај са нашом Општинском изборном комисијом. Дакле то је Орган,који је формирао Привремени орган да реализује изборни процес. Али,како то да од толико органа има тако мало организације? И због чега је рад те,у овом тренутку,за грађане Неготина,веома битне комисије,под велом тајни? Зар грађани Неготина не морају да знају која је то решења,до сада,донела та њихова Комисија? Зар грађани Неготина не морају да знају које је то изборне листе прогласила Комисија? Зар грађани Неготина не морају да знају ко се то налази на изборним листама и коме ће,7.марта, дати свој глас? Судећи по резону наше Комисије,грађани Неготина то не морају да знају!

И поред тога што на званичном општинском сајту постоји део који је насловљен са "Сервис за грађане - Локални избори 2010.", ту нема ни једног новијег документа,па се може закључити да Кмисија ништа и није радила, од 4. јануара.

У појединачним разговорима са секретаром и председником Комисије, сазнао сам да није никакав проблем да сви поменути документи угледају светло дана и нађу се на општинском сајту. Али, то треба неко да уради! Да не бих губио време, ја сам о томе обавестио људе којима је посао да "хране" општински сајт. Но, они ми рекоше да њима то нико није рекао! И све то,у присуству Привременог органа!? И поред тога,ја не одустајем. Пре неколико дана, о томе сам, у исто време, разговарао и са председником Привременог органа и са председником Комисије. И обојица рекоше да сам потпуно у праву и да све то треба да нађе своје место на општинском сајту. И да ни њима није јасно зашто већ то није урађено. И да ће то, у "најкраћем року" бити урађено. Одем ја са тог "тројног" састанка убеђујући себе да претерујем,да није у Неготину баш толики медијски мрак и да,можда, људи од пречих ствари нису стигли да "обогате" општински сајт и информацијама у вези са изборима. Већ сам почео да размишљам о томе да ја мало претерујем умишљајући да у овој нашој малој вароши нема пречих ствари од избора...

А онда, данас, на општинском сајту угледам, у слици и речи, информацију коју нисам тражио, али која на то личи. Погледам мало боље, "латиничну" и "ћириличну" верзију и умало се не онесвестих! Нисам могао да верујем да је и то могуће ! Толико труда, ни око чега. Јер, уколико је неко погледао само ћириличну варијанту, могао је да закључи да је Комисија прогласила само изборне листе од броја 6 до 10! Па, наравно, није ни мени било јасно. Зато сам и поставио слике.

"НЕКА ЈЕ ПРОКЛЕТА ЗЕМЉА У КОЈОЈ СУ ПАШЧАД ПУШТЕНА, А КАМЕЊЕ СВЕЗАНО"

Не могу за себе рећи да сам поборник идеологије, а поготову политичке оријентације знаменитог српског књижевника, академика, Матије Бећковића. Али, када је његов књижевни опус у питању, мој став је потпуно другачији. У сваком случају, ових дана, често ми се, као лајтмотив, (можда и због долазећег Савиндана) враћају Бећковићеви стихови (којима сам окитио и наслов овог поста), из песме посвећене просветитељу и утемељивачу Српске православне цркве, "Прича о Светом Сави".

Али, како нема смисла да, макар и за толико, будем у предности у односу на потенцијалне, малобројне, читаоце овог Блога, у наставку дајем на увид комплетну Бећковићеву "Причу о Светом Сави".

Кад је Свети Сава ишао по земљи,још пре свога рођења,
Док се звао Растко, као што иде и сада,

Само га не видимо, а можда је то било и доцније.

Кренуо је Савиним стопама, ка Савином извору,

Ка Савином врху,куда и ми идемо,јер другог пута нема.

Када је негде око Савина дана наишао Савином страном,

Напали су га пси, као што и сад нападају свакога ко се упути

Савиним траговима.

Путник је најпре саставио три прста,како је одредио да се и ми крстимо,

плашећи их знаком од кога су још више побеснели,

а они до данас нису узмакнули.

Онда се сагнуо да дохвати камен, али камење беше замрзнуто,

Свезано за земљу студеним синџирима, јер беше јака зима,

Као и ове године, као увек око Савина дана.

Већ су разносили Савина стопала, Савин кук и Савин лакат,

По продолима и јаругама земље због које је подељен свет,

Кад је Свети отпасао мач уста, једино оружје које је носио,

А које је и нама оставио, говорећи ове речи:

- Нека је проклета земља у којој су

пашчад пуштена, а камење свезано.

Осим "Приче о Светом Сави" , згодно је, на овом месту, још једном цитирати Бећковића. И то део његове Светосавске беседе из 2006.године, у којој, каже и ово :

"Свети Сава је први српски писац чије име и презиме знамо. Он је одредио језик којим говоримо, крст којим се крстимо, писмо којим пишемо, пут којим идемо. И зато је Свети Сава у свему што чинимо и чиме постојимо."

Наравно, немам намеру да ових неколико цитираних редова намећем, као животни мото, атеистима, или неверујућима, по било ком основу, као и онима који припадају другим верама. Но, занемаримо, за тренутак, тај "верски део" цитата. И посматрајмо само онај други - људски.

И присетимо се само неколико (од мноштва), углавном безимених, коментара који су, последњих дана, могли да се прочитају на неким блоговима који се прате у Неготину.

Које оправдање сваки њихов "аутор" може да има? И шта нагони те анонимне "јуначине" да из себе избаце толики чемер, јад, горчину и мржњу!, на неке људе, које, можда, и не познају?

Да ли је могуће све то "покрити" кишобраном који се зове "право на другачији политички став"?. Или демократијом и слободом говора? Не, зато што то није ни једно ни друго, ни треће. Јер, многи од људи који се "прозивају" у коментарима су, веома често, без политичког ангажмана, или се не оглашавају на блоговима.

Оно што посебно чуди, је податак да већина тог смећа у писаном облику, пронађе своје место на Блогу странке која, по дефиницији, мора другима да, стално, показује шта је демократија?

Да ли је могуће да у тој странци нема (макар за избројати на прсте једне руке), људи који ће рећи да та простота која провејава у великом броју коментара, не иде "руку под руку" са сликом покојног Зорана Ђинђића на истом блогу ?

Тешко да би за тако нешто могло да се нађе било какво оправдање! Јер, демократију не представља само буквалан превод те речи. Из ових наших примера дало би се закључити да је на делу анархија, уместо "владавине нараода". А имајући у виду мисао једног великог писца који је рекао : "Мржња је сама по себи лаж!", долазимо и до саме суштине, јер у појединим од тих коментара има толико мржње да не треба ни постављати питање да ли и колико у томе има истине.

Овај град је, пре 19 година, захваљујући срећном стицају околности, постао "српска престоница" слободе медија, а његови грађани су спадали у сам врх некадашње Југе по количини информација које су имали. Сада је ситуација потпуно другачија. Зато и не чуди да је, због медијског мрака и потребе за информацијама од локалног значаја, покренуто неколико Блогова.

Али, зар то треба да нас уведе у још већи мрак? Мрак, у коме је све могуће !

СРБИЈА МЕЂУ ШЉИВАМА

Ко се још сећа изузетног телевизијског серијала, некадашњег "Студија Б", под називом "Србија међу шљивама"? И да ли се још неко сећа да је, на основу тадашње сарадње између те престоничке телевизије и локалне, Самосталне телевизије Неготин, једна од емисија снимљена у Неготину? Могло би се рећи да је то био врхунски домет телевизијског новинарства, који, по мом скромном суду, још није достигнут. А вероватно и неће. Јер, сада се раде неке другачије телевизијске емисије. И раде их неки другачији новинари. Новинар Зоран Остојић, који је некада радио поменути серијал "Србија међу шљивама", одавно, није у новинарству. Отиснуо се у сигурније, политичке, воде.

А и у Србији се, од тог доба, свашта издешавало.

Оно што се у Србији, још увек, није променило то је "владавина из сенке", односно постојање "неких група" и (или) "неких појединаца" који, из мрака, вуку конце од утицаја на читав народ. И, наравно, потреба да се, у многим случајевима, сакрије истина.

Управо на то ме подсећа, поново, актуелизована прича о Миладину. Момку због кога ова земља, чија је већина грађана на ивици беде и глади, платила, једној америчкој породици, скоро милион долара. Еј, милион! Много брате,таман да су и динари у питању. Можда, из угла оних који живе у престоници, тај новац и није нешто, али је онима из Србије ван Београда огроман „као палата правде“.

Није ни потребно набрајати шта би све могло да се уради са милион долара и колико би деце из ове наше Србије могло да се школује, храни и облачи са тим новцем. Наравно, нисам толико луд да верујем да би се тај новац пронашао и да није дошло до „случаја Миладин“. Али, оно што људима смета је та неразјашњена прича у вези са тим момком који је, са још двојицом "студената", у Америци, истукао једног Американца. И сада се Миладиновим "другарима" суди у Америци, а њему у Србији (која је, да би се све то "угодило", платила онолики новац).

А ко је тај Миладин? Или боље речено, ко је тај Миладин изнад закона? Или још боље, ко штити Миладина изнад закона? Не можемо затварати очи пред податком да је тог момка неко доводио и у Народну скупштину. Уз образложење да је то место отворено за све грађане. Нисам баш нешто приметио да се кроз скупштинске ходнике шета неки „обичан“ народ, који је, у недостатку бољег, решио да му корзо буде на том месту. Можда у престоници живи неки наиван свет, али одавде, из Србије ван Београда, јасно се види да је тај тренутак био темпиран. Није се случајно Миладин тада појавио у Скупштини. Дакле, постојала је нека спрега. Неко у овој земљи има обавезу према Миладину, или бар према „случају Миладин“. Неко је желео да, нашим новцем, „запуши неку рупу“ створену у односима између Америке и Србије.

Но, било како било, у судници, њујоршког округа Брум, у којој се води поступак због премлаћивања њиховог грађанина Штајнхауера, могу се, осим оштећеног, адвоката, и судија видети и двојица Миладинових "компањона". Само нема Миладина.

И поред свега што, тренутно, све изгледа као да је у најбољем реду, нисам сигуран да у тој Америци све функционише на принципима које овдашњи народ, поједностављено, назива „плати па клати“.Ово суђење показује да у Америци, осим „доларских“, важе и неки други закони.Нешто што они зову „лице правде“. Или, суочавање са истином. Време је да ту истину кажу и нама! Овде, у Србији међу шљивама!

ЗАШТО СРБИЈА ВАН БЕОГРАДА ?

Вероватно ће неко помислити да сам пошао погрешним редоследом. Односно, да је ово требало да буде први пост на Блогу. Но, ја сам на уму имао претпоставку да ће, свима све бити јасно. Али, "како то бива" (како би отпевао Ђока), не бива увек тако.

Елем, многи су ме у претходних неколико дана питали да ли је и коме потребан Блог "Србија ван Београда"? А ја, ево, поново, одговарам као и у поднаслову, да је он "За оне који мисле да живот постоји и ван Београда"! Е сада на ред долзаи друго питање: Колико има таквих? Или смо сви, сасвим случајно, у овим "ћошковима" Србије зато што "нам није могло бити" да будемо Београђани. Ако је тако, слажем се да ни постојање овог Блога није оправдано. Но, ја мислим да није тако. Односно, убеђен сам да има много оних који воле да живе управо у тим "ћошковима" или "тупим угловима" Србије. А ја сам, сасвим сигурно, један од њих. И то је моје образложење за постојање Блога "Србија ван Београда".

А да он није настао као резултат неког јутра када се "устаје на леву ногу", говори и податак да сам га креирао 1. фебруара 2009. године (на свој 53.рођендан), а да сам први пост поставио (али не и написао) тек на Божић ове године.

Дакле, хтео сам да још једном сам себи дам одговор на питање да ли је овакав Блог потребан. И ето, након скоро годину дана, био сам још више у то убеђен.

Осим тога, многа оправдања за његово постојање објашњена су и у првом посту, који као и Блог носи назив "Србија ван Београда".

То је моје размишљање, а било би ми драго да чујем и неко ваше.

ИЗБОРНА ТИШИНА

И поред неслагања дела јавности, теорија о постојању две Србије, или о „подели“ на Београд и Србију ван Београда, потврђена је и на, недавно, окончаним ванредним локалним изборима на Вождовцу и у Костолцу. У стварању такве слике учествовале су и странке и медији. Пошто су избори на Вождовцу најављивани „на велика звона“, уз огроман предизборни маркетинг у коме је учествовао комплетан врх свих партија и коалиција које су „јуришале“ на ову београдску општину. А све то, представљено је, посредством „националних“ и иних телевизија гледаоцима широм Србије, уместо да буде приказано на локалним телевизијама. Са друге стране, о изборима у „тамо неком Костолцу“ Србија је сазнала тек на сам дан избора. И тада веома стидљиво, та другоразредна, узгредна вест, у готово свим медијима, једва да се пробила. Једноставно, није било места.

Поготову због шока што владајућа републичка Коалиција није освојила ту неосвојиву тврђаву звану Вождовац. Једноставно, Вождовчани нису узвратили истом количином љубави и пажње коју су им, посредством малих и великих екрана, слали представници „европејских“ странака у Србији.

Наравно, сада ту долази „сјајна жвака“ да је Вождовац део престонице (која обухвата и Земун и Нови Београд и Овчу и Борчу и Мали и Велики Мокри Луг), у којој живи једна четвртина житеља Србије.

А чему служи читава ова прича о неким тамо изборима који су већ окончани, уместо да пишем о онима који су у току. Ту, у Неготину. Управо зато! Јер, довољан је и летимичан преглед догађања у Неготину (неформирање-формирање ОИК, кашњење изборних радњи, непризнавање изборних листа...) да би се схватило колико много догађаја (у само 24 сата) произведе један мали Неготин. А колико од тих вести је присутно у "централним" медијима или "националним" телевизијама? Одговор је једноставан. Веома мало. Наравно да ће многи поставити питање због чега је то тако. И без обзира колико је питање логично и једноставно, одговор није тако лак. Јер, поуздано знам да дописници о свему томе (готово свакодневно) пишу и шаљу својим редакцијама. Дакле, то није разлог. Постоје два (релативно) логична објашњења. Или је наш Неготин минорна средина која никога не интересује, или та и таква средина производи толико информација које не може чак ни (пренатрпана) српска медијска сцена да апсорбује.

Ја немам одговор, али ми и једно и друго звучи оправдавајуће.

СРБИЈА ВАН БЕОГРАДА

Србија је федеративна држава. Само још никако да нам саопште колико има федералних јединица. О томе ће нас обавестити, кад дође време. За сада, сигурно је да је Београд једна од њих. И то не обична. У тој федералној јединици живи једна четвртина становника ове државе. Ту сад настаје прича о томе како је једна четвртина битнија од три четвртине. Јер, оне три четвртине, углавном, нико ништа и не пита. Осим, већ по традицији, кад је ( далеко било!) у питању рат. Или гласање. А и тада су гласови гласача у Београду „гласнији“ од гласова на некој српској периферији. Па зар се данима нису прегањали и натезали око избора на Вождовцу? И зар они што треба тамо да творе власт нису, данима, ликовали као да су освојили власт на Косову? И у електронским и штампаним медијима. Чак и „најтврђи“ унитаристи, судећи по београдском примеру, раде на федерализацији Србије. И кога још интересује тамо нека недођија у неком „ћошку“ Србије? Наравно, никога. Због тога о томе нико нити говори нити пише. Као да је главни задатак да оне из „ћошкова“ држе што даље од очију и ушију престоничких житеља. Осим када је у питању „црна хроника“. Е, ту се „ћошкови“ Србије пробијају у „хедове“ електронских и насловне стране штампаних медија!

Мада је на тему „београдизације“ много тога речено и написано, изгледа да то није довољно. Опет пример налазимо у медијима. На националној телевизији „остатак“ Србије може и мора да гледа (и плаћа) Београдски програм, или како се већ зове. О „ћошковима“ Србије нема ни говора. Неки штампани медији отишли су корак даље. Изделили су новине на Београд, „Србију ван Београда“, али и „Србију унутар Србије“. Тако се , осим поменуте поделе, појављује и Војводина, односно Нови Сад, али и Јужна Србија, оносно Ниш. Или Југоисточна, Југозападна, Западна, Централна, Источна... и ина Србија. Има и Косова, али само у временским прогнозама. Постоје и посебна издања према подели коју је „неко“ направио. И онда читалац из Западне има проблем да сазна шта се дешава са онима у Јужној, Источној или „иној Србији“. И обрнуто. О томе што „они“ у Београду немају појма ни о једнима од њих, никога није ни брига. Важно је да сви они све знају о Београду. Ваљда је то нормално. Па сви они из „иних Србија“ једном дођу у Београд. Ако ни због чега другог, а оно због неке здравствене услуге коју у свом „ћошку“ немају!