МОКРАЊАЦ У РОГЉЕВУ

Као што су многи (поготову они који имају дуже памћење) претпоставили, чудо се није догодило, или, прецизније речено - неће доготити. Односно, ни ови, педесети по реду, "Мокрањчеви дани" неће понудити ништа епохално. Мада је, у претходним годинама, тако нешто, помпезно наговештавано. 

Међутим, имам утисак да се неко упорно труди да ова значајна манифестација, ни за живу главу, не прескочи тај плот локализма, односно да, упркос чињеници да са републичког нивоа стижу неке паре за њено одржавање, неко не жели да њен значај изађе из авлије Мокрањчеве родне куће. Као и да тај "неко" седи управо у институцијама које би требало да раде нешто сасвим супротно. Али, да је то немогуће збогог политичког концепта који се упорно труди да покаже и докаже да је Србија Београд, а да Србија ван Београда, чак и ако постоји, постоји само у траговима. 

Наравно, било би немогуће да овако нешто буде реализовано само у Београду. Због чега је, претпостављам, сасвим логично да и у Неготину постоје "сарадници" за реализацију овакве идеје. Чији је коначни циљ да Мокрањчњви дани постану још једна од престоничких манифестација. Пошто, како ми се чини, има много оних којима је напорно да сваке године преваљују тако дуг пут, долазећи у ову забит на истоку Србије, те да би много једноставније било да она буде у неком од београдских дворишта. До тада би било потребно да "ови горе" докажу "онима доле" да су неспособни да организују једну овакву манифестацију.
А то није тешко. 

За почетак, могли би да их оптуже за расипништво због дужине трајања Фестивала, имајући у виду да, истини за вољу, нема никакве потребе да манифестација оваквог типа траје "као гладна година". Јер је чак и врапцима на грани јасно да она треба да има само три "јака" и неколико пратећих програма, у духу овог Фестивала, који би били смештени у три дана и - крај. А људи са искуством, који живе на овим просторима (намерно не употребљавам термин: мудри), давно су већ закључили: "Сваког госта, три дана доста!". Дакле - три дана. Све остало је вишак, који би требало употребити за стварање неких трајних културних вредности, које ће остати за будућа поколења. А то свакако нису иће и пиће, по систему: "...ал се некад добро јело...".
Колико се ја сећам, још пре пет година, престављен је концепт "Са Мокрањцем у свет", од кога, по свему судећи није било ништа. Или ја нисам добро обавештен!? Такође, током ове минуле (ко зна које по реду) "петољетке", било је предвиђено да о нашем знаменитом суграђанину буде снимљен и играни филм, који би, као трајна материјална (али духовна и културна) вредност остао поколењима у знак сећања на првих педесет година Фестивала у част великог Мокрањца. На ову тему (ако се не варам!?) отишло се и "корак даље" па су чак потписани и неки уговори. Које сад више нико и не помиње. 

Судећи према представљеном програму овогодишњих, јубиларних, "Мокрањчевих дана", једина трајна материјална вредност која ће остати (уколико у ову категорију не желимо да уврстимо и фељтон "Стеван Стојановић Мокрањац", аутора др Бранке Радовић, или програм "Сећања и омажи - 50 година трајања", чији је модератор мр Александра Паладин) је монографија "Педесет година Мокрањчевих дана" (аутор музиколог професор др Соња Маринковић, а издавач  Дом културе "Стеван Мокрањац"), чија би промоција требало да буде одржана на Малој сцени биоскопа "Крајина", у понедељак, 14. септембра.
Међутим, по мом скромном мишљењу, ова монографија је требало да угледа светло дана тек наредне године (ако ја добро читам!) пошто се ради о "педесет година", што значи да монографија треба да обухвати и овај, јубиларни, Фестивал.
Истине ради, треба напоменути да ће ове године, на самом крају Мокрањчевих дана, бити представљена још једна монографија ("Мокрањчева кућа у Неготину", у издању Музеја Крајине), али, ни она неће надокнадити "празнину" јубиларних свечаности имајући у виду да је такво једно издање могло да буде штампано било када у ових педесет година.
Чини ми се да сам се у неком од ранијих текстова на тему Мокрањац и "Мокрањчеви дани" (на овом истом месту) већ бавио феноменом званим "представник Министарства културе" (уз неки додатак или не у зависности од тога шта је још било стрпано у ово Министрство). Овогодишњи пун назив је "представник Министарства културе и информисања" и стоји тамо где би требало да стоји пуно име и презиме актуелног министра Ивана Тасовца. Односно у програму "Мокрањчевих дана" за петак, 11. септембар, на дан отварања Фестивала. Јер се поставља питање ко (ако не министар културе) треба да "отвори" овогодишњи, педесети, Фестивал? Или ће и ове године из Министарства културе и на тај начин бити послата јасна порука да министар има преча посла, односно да су "Мокрањчеви дани" (ма били они и јубиларни) битни само нама Неготинцима.
У сваком случају, мени је несхватљиво да у званичном програму овогодишњих, педесетих по реду, "Мокрањчевих дана" на овом месту не стоји нечије конкретно име. Макар то био и неки портир у Министарству. Овако, имам утисак да је неко из организације ове музичке светковине, поново, заборавио да Министарство обавести да се (и ове године) као и сваке, у исто време, организују "Мокрањчеви дани".

А управо овогодишњи, јубиларни "Мокрањчеви дани" носе са собом и једну велику промену. Која се односи на већ традиционални програм који се под називом "Нити традиције" већ девет година организовао у Мокрању, селу из кога води порекло породица великог композитора и диригента. И уместо да се на томе истраје, у духу назива овог програма који је према мишљењу и стручне и лаичке јавности током свих ових година био у самом врху "Мокрањчевих дана", неко је одлучио да се више не иде у Мокрање, већ неколико километара даље - у Рогљево.
При томе, нико није дао адекватно и јасно тумачење због чега се то ради. Као што нико није (бар колико је мени познато) о томе обавестио представнике села Мокрања.
Стиче се утисак да је и оваква једна, на брзину донета одлука, резултат нечијег личног става и жеље да се "прекине са прошлошћу", без обзира што се на тај начин (и формално) бришу "нити традиције". А да и не говоримо о томе да оваква одлука може имати и неке друге последице. О којима, по свему судећи, нико није размишљао. Јер, све одлуке које се доносе у некој мултиетничкој средини, каква је ова наша, могу бити посматране и кроз ту призму, због чега је потребно да се код њиховог доношења веома много води рачуна о осетљивости теме. Поготову што има многих који би овакву једну одлуку (као и многе друге) могли да гледају кроз црно-беле наочаре. А кроз њих се види само то да се програм "Нити традиције" више не одржава у једном "влашком", али се сад организује (мада не под тим називом) у једном "српском" селу.
А можда је све ово и генерална проба? У складу са "теоријом завере" с почетка овог текста. Јер, ако Мокрањац може у Рогљево, уместо у Мокрање, зашто "Мокрањчеви дани" не би могли да буду  у Београду, уместо у Неготину?

Б Е Р Г Е Н

Берген - поглед са брда Флојен

Протекло је више од тридесет дана од када, након две недеље боравка у Норвешкој, покушавам да се вратим у реалност, али и да напишем (намеравани), текст о Бергену. Текст сам започињао неколико пута и одустајао. Незадовољан његовом основном концепцијом. Јер, није ни лако ни једноставно (на)писати текст о граду који вас "освоји" на први поглед. На први сусрет. Имајући у виду да се ради о граду који, не без ралога, зову "бисером Скандинавије", па и читавог севера Европе.

Градска кућа Бергена

Други по величини град Краљевине Норвешке (како гласи службени назив ове земље севера Европе), као, уосталом и читава Скандинавија, овог лета, нажалост, није био уобичајена дестинација, за туристе из Србије. Становници наше државе, већ дуже време, у Норвешку (једину скандинавску државу која није чланица Европске уније) долазе, углавном због посла. А у том случају, градови се не бирају. Већ се одлази тамо где се може наћи посао. Међутим, то је нека друга прича...
Али, ако се, макар и стицајем околности, дође у Берген, из њега се одлази са осећањем непоновљивог доживљаја лепоте онога што је створила природа и онога што је саградио човек.
За путнике из Србије, путовање за Берген, почиње у главном граду Норвешке, Ослу (при чему се, због раздаљине, подразумева коришћење авиона као превозног средства), односно, на међународном аеродрому Гардермоен (јер из Београда једино за Осло постоји директан лет).

Епископска црква

Наравно и путовање за Берген авионом је само један од могућих начина (најједноставнији и најбржи), али је веома узбудљиво и занимљиво путовање бродом, чувеном Бергенском пругом (проглашена за једну од 20 најлепших тура на свету) или аутобусом. При чему, седам или осам сати путовања не представља неку нарочиту тешкоћу имајући у виду да се пролази кроз један од најлепших делова Норвешке, са, готово, митским призорима природе (језера, водопада и планинских врхова прекривених снегом). Уколико се до Бергена путује авионом, тај пут од Осла траје око 45 минута. Ако то чините у мају, као ја, онда имате изузетну прилику да, са неколико хиљада метара, посматрате непрегледна пространства Норвешке која су још под дебелим снегом, огроман број језера која су још залеђена, али и предивне фјордове у којима се, у воденом плаветнилу купа сунце, што утисак о овој северној држави чини још изузетнијим.

Поглед на Берген

Удаљен око пет стотина километара, северозападно од Осла, главног града и уобичајене одреднице већине који походе постојбину Викинга, Берген је, бар за нас са југа Европе, сакривени драгуљ севера. (Узгред, треба напоменути да, за север Европе, па и за Норвежане, југ Европе није део који обухвата Балкан, већ су то Француска и Шпанија.)
Берген је основао норвешки краљ Олав, 1070. године, а 1217. године, овај град постаје престоница. Главни град је био све до 1299. године,  када ту улогу преузима Кристијанија, односно, данашњи Осло. Међутим, Берген остаје највећи град у држави све до 1830. године. Највише утицаја на развој овог града, који је и највећа лука Норвешке, али и севера Европе, имали су немачки Ханзеатски трговци чији је значај био изузетан од средине 14. до средине 18. века.

Берген - шта фотографисати?

И за Берген, као и за Рим, седам брежуљака има посебан значај. Али, за разлику од Рима (који је смештен на седам брежуљака), Берген је, са исто толико брежуљака окружен. Са њих се пружа величанствен поглед на читав град и најзначајнију луку Норвешке. Брдо (или како га неки зову - планина) Флојен, на занимљив начин је претворен у видиковац, одакле се пружа поглед на читаво Бергенско полуострво. До уређеног платоа, који је на висини од 329 метара, изнад нивоа мора, стиже се удобним превозом, ”флојбанe”, који је мешавина воза (шинобуса) и лифта, што ово кратко путовање чини изузетно узбудљивим и јединственим доживљајем. Занимљиво је да је бергенски "флојбан" једини те врсте у Скандинавији, као и да је, уз одређене реконструкције, у функцији од 1918. године. Овај данашњи, поприлично модернизован, трасу од подножја (почетна станица је, готово, у центру града) до врха, дугу 850 метара пређе за осам минута, а цена карте износи седамдесет круна у оба правца, што износи нешто мање од хиљаду динара.

Флојбане (floibanen)
- почетна станица

Уређен плато, са шумом у позадини и јединственим погледом на Берген, прави је изазов за туристе, који, од раног јутра, док се уснули град у подножју тек буди, запоседају ово место и напуштају га тек у вечерњим сатима. Добро снабдевена сувенирница, продавница робе широке потрошње, кафић, али и национални ресторан, могу привући значајну пажњу путницима, поготову ако се има на уму да цене нису ”надуване” у односу на оне у самом граду. Онима са ”плићим” џепом, међу које убрајам и ретке туристе из Србије, још увек на располагању остају седење на некој од клупа, са погледом на Берген, или пријатна шетња шумом, стазама које су изузетно добро обележене, на чијем ободу су, у дрвету, исклесана митска бића Тролови.
Ипак, прави доживљај Бергена је када се прошета градом који плени како лепотом грађевина, тако и уређеним парковима, са много фонтана, што је, генерално, одлика читаве Норвешке, која располаже великим количинама воде и то се примећује на сваком кораку.

Бриген - старо градско језгро,
 под заштитом UNESCO

У старом делу Бергена, који се зове Бриген и који само главна градска саобраћајница дели од мора, налази се нешто више од шездесет, ханзеатских, дрвених грађевина, живописних боја, које у ово доба године привлаче посебну пажњу туриста, са свих континената. Овај део Бергена, изузтне вредности, који је неколико пута уништаван у пожарима, али и поново обнављан, налази се на листи светске културне баштине, под заштитом UNESCO.
Због великог утицаја Немаца на овај град, Берген су, од 1857. године, па до завршетка Другог светског рата, звали и Немачки Берген.
Комплетно подручје Бергена обухвата око 465 квадратних километара, док је онај урбани део смештен на око 94 квадратнa километара. У ужем градском језгру живи нешто више од 260 хиљада становника, док на читавом подручју живи више од 380 хиљада људи. Од 1946. године, Берген је и универзитетски град, где се, на неколико факултета школује око двадесет хиљада студената.

Споменик Едварду Григу

Пре 15 година (2000. године), Берген је проглашен европском престоницом културe. Ту титулу је свакако оправдао, уколико се зна да је у овом граду, рођено и живело више од тридесет светски познатих личности. Почасно место заузимају композитор Едвард Григ (1843 – 1907.), његов учитељ, вилиниста, Уле Бул ( 1810 – 1880.) и драматург Лудвиг Холберг (1684 – 1754.), оснивач модерне норвешке драме и Ибзенов претходник.
На подручју Бергена постоји четрдесетак хотела, који су у категорији три и више звездица, а оно што је за наше туристе посебно занимљиво је да се цена собе креће од осамдесет до стотину и педесет евра.
Оно што у Бергену, свакако треба видети су и неки од десетине музеја, које овај град има, а посебно Бергенски музеј, основан 1875. године, као и Уметнички и Поморски музеј. За оне који нису склони музејима, остаје посета Акваријуму, који је отворен 1960. године и спада у ред најсавременијих на северу Европе.

Рибљи трг у Бергену

Ипак, оно што, вероватно, ни један туриста неће пропустити у овом граду је чувени бергенски Рибљи трг, на коме се продаје на стотине различитих ”плодова мора”, чија је цена, чак и за наше појмове, доста прихватљива. Већ на самом улазу у пијацу, вешти трговци ће вас обавестити да се могу споразумевати на норвешком, енглеском, италијанском, португалском, арапском, или кинеском језику, нудећи на пробу оно што продају.
Због честе кише која пада у Бергену (према неким подацима, у просеку је чак 240 кишних дана у години), многи су у шали спремни да кажу да "у овом граду ниси ни био, уколико ниси покисао". Но и поред тога, овде се може уживати чак и по кишном времену, а све у духу лепе норвешке изреке да "нема лошег времена већ само неадекватне гардеробе". Зато и мислим да је Берген град чија лепота не зависи од годишњег доба или временских прилика, пошто се у њега, већина туриста, заљуби на први поглед, што је сигуран знак да ће му се поново вратити.
Ову претходну реченицу "позајмио сам" из једног свог текста од пре девет година, након мог

Конзулат Естоније у Норвешкој
и Њена екселенција
Карин Елис

првог боравка у Бергену, јула 2006. године, када сам у њему био као и већина туриста, само један дан. Тада нисам ни слутио да ће се то моје предвиђање остварити. Али, било је тако.
Маја ове године, у Берген сам дошао захваљујући новостеченим норвешким породичним пријатељима, Karin Ellis и Ingvar Vik, код којих сам, са члановима породице, провео три изузетно динамична и занимљива дана. Карин (Њена екселенција - будући да је ова предузимљива дама и Конзул Естоније у Норвешкој) и Ингвар били су наши предусретљиви, али и ненаметљиви домаћини. На двадесетак километара од Бергена, њихова породична кућа (где се, у једној од просторија, налази и Конзулат Естоније, а ми смо били смештени у најлепшој соби на спрату, са погледом на морски залив, удаљен педесетак метара), која се налази на брежуљку, окруженом шумом, била нам је "база" у коју смо се враћали да би се освежили, или обедовали неки од изузетно укусних оброка. Дивљач, шкољке, бакалар...Све то, уз најбоља европска вина. Која се у кући наших норвешких пријатеља изузетно цене, као, уосталом и у читавој Норвешкој, која не

Ингвар Вик и Карин Елис

производи, али је велики потрошач вина.
А оно што је посебно занимљиво је податак да су наши пријатељи и сами изузетно вешти и у лову и у риблову, па су многи специјалитети које смо дегустирали у њиховој кући, настали, захваљујући и овим њиховим вештинама.
Као добри домаћини, понудили су да и ми окушамо своју риболовачку срећу. Одвезли су нас стотинак километара да би на Северном мору, ловили рибу која је један од симбола Бергена - бакалар. Међутим, што због ветра и таласа, што због кише која је тог дана падала (без обзира што смо били - поново захваљујући домаћинима - адекватно обучени, а, вероватно, највише због "страха од непознатог", нисмо се баш прославили. За ралику од наших домаћина, који су уловили четири лепа комада. Који су се, током вечери, захваљујући Ингваровом кулинарском умећу, претворили у изузетно укусну вечеру.

Бакалар

На трпези је био бакалар који је Ингвар спремио кувањем, без икаквих зачина. У лонац у коме се ова риба кува додаје се само со и то мало већа, од уобичајене количине. Тако кувани бакалар сервира се са целим куваним кромпиром и маслацем. Овај изузетно укусан оброк заинтересовао ме је да се још мало информишем о бакалару.
Тако сам и сазнао да је бакалар, због своје величине и релативно лаког улова, преко Викинга, у давна времена, доспео и на трпезе медитеранских народа, као лако доступна и јефтина риба, задовољавајућег квалитета. Преко Венеције, бакалар је доспео и у Далмацију, где се, углавном припрема за Бадњи дан. Тамошњи Срби, за посну славу, кувају бакалар.
На нашу жалост, данас је бакалар неупоредиво скупљи од других медитеранских риба, па је због тога све ређе на нашим трпезама.

Рибарење

Треба рећи и то да сам, током поновног "сусрета са Бергеном" уочио да однос овог града према Ослу, као главном граду, помало подсећа на однос који код нас имају Ниш и Београд. Не постоји нигде јавно, али се "осећа" у ваздуху тај дух љубоморе на главни град Осло. Али и изузетног поноса на Берген, који је присутан код већине његових становника. Који су спремни да вам "док трепнеш" наброје посебности Бергена. Од архитектуре, преко кулинарства до културе. И наравно, у томе ће бити јако убедљиви.У сваком случају и због те чињенице, Берген је, додатно, придобио моје симпатије. Пошто га, у духу мог блога, Србија ван Београда, доживљавам и као  Норвешка ван Осла. Мада је, мало непримерено, чак и у овоме, поредити две државе. Разлога је много, а ја, некако увек полазим од оних најситнијих.
А тај, као очигледан пример, проналазим у случају актуелне норвешке премијерке, Ерне Солберг (рођена у Бергену), која је најзначајнији државни празник, 17. мај - Дан државности, прославила не у Ослу, већ са својим суграђанима у Бергену. Из простог разлога што је одабрала да празник проведе кући. Јер, бити из Бергена, по мом скромном уверењу, у Норвешкој је ствар престижа. Осло је главни град, али је Берген, ипак, Берген.

Х Р А С Т

Фото: Ж. Р. Драгишић

Храст је свето дрво старих Словена. Зато није чудо што оно има посебну улогу у традицији свих народа који воде порекло од ове, најбројније, етничке групе на европском континенту. У Србији, током турске владавине, верници су се, у недостатку цркава, окупљали и обављали верске обреде испод "освећених" храстова, који се зову записи, а који и данас, веома често, имају верску функцију. Готово да не постоји ни једно село у Србији, које нема ни један запис.А нису ретки случајеви да их је и више.

Мој однос према овом дрвету, поуздано знам, не потиче из ове "верске" приче. Мада је, у сваком случају, посебан. Али, оно што поуздано знам и што ми се урезало у сећање, је чињеница да сам "први контакт" са храстом остварио још као клинац од четири или пет година,  у родном Петровом Селу, на обронцима планине Мироч, када сам помагао у прикупљању, такозваног лисника за прехрану оваца у зимском периоду. А можда је, управо то, "тајна веза".

Пре неколико година, када сам, "некако с пролећа", дошао на уобичајени годишњи одмор у старопланинско село Протопопинци, подно планине Видлич (пре но што је садашњем премијеру и падало на ум да ће бити то што јесте и да ће од поданика тражити да летују у Србији), био сам ужаснут сликом коју сам затекао на комшијској ливади, надомак сеоске породичне куће. Старом храсту који је, моћан и разгранат, годинама украшавао пространу ливаду, биле су сасечене све доње гране, тако да је остало само голо стабло и мала крошња, на самом врху. Била је то за мене, али и за читаву моју фамилију, тужна слика. Јер смо, тај храст, без обзира што није наш, доживљавали као свој. Под њим смо се одмарали, под њим "доручковали на трави", јели лубенице или сладолед, са драгим гостима. Кад смо говорили о том храсту, говорили смо да је у питању "наш храст". Иако он није био наш. Што се, на веома "транспарентан" и груб начин показало тачним. Јер, кресање грана је, веома савесно и педантно, обавио његов власник. Који је, те сасечене гране, употребио за огрев. За њега то није била сентиментална, већ практична одлука. А ми остали? Не верујем да је власника храста, уопште, интересовало шта ми мислимо о томе. Туговали смо, заједно са храстом и једва чекали да ојача, надокнади "осакаћене гране" и поново порасте до садашњег изгледа (горња фотографија). Наравно, није то ни налик ономе како је некад изгледао, али, остаје нада да, бар у догледно време, "газда" неће имати потребу за огревом.

Ова  уводна причу о храсту у селу Протопопинци, има, неку врсту срећног краја. Што се, изгледа, не би могло рећи за један други, далеко познатији храст, који је удаљен од овог неколико стотина километара, а налази се код засеока Савинац у атару села Шарани, у општини Горњи Милановац. Једина сличност између ова два храста је у томе што се, они налазе на путним коридорима. Онај у селу Протопопинци на неколико километара од Коридора 10, а онај код Савинца - баш на Коридору 11, на деоници од Љига до Прељине. Због чега је засметао градитељима, који би да га посеку. И наставе градњу пута. Међутим, овај храст није обично дрво (од кога се може, према неким проценама, добити 30 кубика огревног дрвета),  већ храст - запис који је стар 600, а неки тврде чак и свих 800 година.
Више од две године (колико сам могао да приметим), о дгађајима везаним за овај храст, који је постао предмет петиција и пажње многих удружења грађана (а добио је и своје место у најпознатијој интернет енциклопедији) медији пуне ступце. А за то време, из надлежних министарстава (у међувремену, она су се, као и њихови челници, мењали), стизала су најневероватнија "решења" на тему "како упокојити храст". Најновије, које је, ових дана, стигло из Министарства грађевинарства, инфраструктуре и саобраћаја (на чијем је челу најпознатија плавуша Владе), је, уједно и најневероватније. Да се храст посече, а да му се, у замену,  на неком другом месту, изгради спомен-парк. 
Овај најновији предлог из кабинета министарке Зоране Михајловић, стигао је након што се, почетком овог лета, у медијима појавила прича да "ауто-пут ипак руши храст од 600 лета", што је отворило многа нова питања. А међу њима и основно: ко ће да посече храст?
Након неколико дана, министарка Михајловић је посредством медија обелоданила да се решење питања вишевековног храста заснива на  идеји природњака Игора Мајића из Петнице, који је предложио да се "живот старом храсту продужи његовим калемом на новом дрвету".
Међутим, из Савинца је, веома брзо стигао и одговор. А саопштио га је Милиша Николић, председник Месне заједнице на чијој територији се налази храст. 
„Ми смо одучили да позовемо министарку да она приступи сечи храста, нека се три пута прекрсти и нека три пута удари секиром у стабло шестогодишњег свеца и после нека упале моторне тестере“, казао је Николић.

И током јучерашњег дана, када су се (углавном сви), домаћи медији бавили догађајем у Поточарима, код Сребренице, који је по мишљњу најоданијих Вучићевих сарадника био ништа друго до "покушај убиства премијера", прича о чувеном храсту нашла је своје место на медијском небу Србије. Овога пута, огласила се Српска православна црква. Проговоривши кроз уста Стојадина Павловића, директора Патријаршиског управног одбора. Црква је "рекла" да храст није светиња, те да ће се "радовати Земља и Небо ако овај ауто-пут да свој допринос побољшању животног стандарда и заустави опадање броја становника у овом крају".

Искрен да будем, није ми баш најјасније како ће то ауто-пут да заустави опадање броја становника, у том, али и у било ком другом крају. Осим наравно, у Београду. Али, за онај део који ја зовем Србија ван Београда, потребно је много више. А између осталог и да се сачувају и овакве реткости као што је храст у засеоку Савинац. Као и онај у селу Протопопинци. Јер ће, једног дана, и то бити некакав разлог да ови из Београда дођу у Србију ван Београда. Да покажу деци како изгледа храст. И то није питање "паланачког духа", како је, пре две године, говорио садашњи премијер, док је још био Први потпредседник Владе: "Треба да се ослободимо паланачког духа који каже: ‘Хоћу храст од шест векова, а не ауто-пут.’ Е па, ја хоћу ауто-пут." Сачувати вишевековни храст у Савинцу је управо цивилизацијска тековина. Чиме би показали да умемо и знамо да нешто и сачувамо. А не само да рушимо.Уосталом, слично решење већ постоји у Холандији, на аутопуту од Ајнховена до Влишингена, на шта су, још пре две године, указивали многи који би да заштите овај храст.
Међутим, како изгледа, стари храст код места Савинац није једино по чему ће актуелна министарка саобраћаја, бити упамћена. Имајући у виду да на Коридору 10, код Беле Паланке, недалеко од Црвене Реке, радови стоје због ранохришћанске базилике, која је откривена пре неколико година. Према недавној изјави министарке Михајловић, "базилика ће бити конзервирана и сачувана",  једино што није јасно чему ће служити ако ће преко ње прећи асфалт будућег ауто-пута. Због чега, помало невероватно, звучи министаркино образложење: "Ми ћемо ставити таблу да су ту налазе остаци тог споменика, а једног дана, када се буде могло, направиће се надвожњак".
Имам утисак да се то "када буде могло", никада неће десити.
Међутим, у овом случају постоји нешто што је још много горе. А то је неразумевање које су "они у Београду", показали према "онима доле, односно, у Србији ван Београда. Тако је Републички завод за заштиту споменика културе из Београда, дао дозволу за затрпавање поменуте базилике, док је Завод за заштиту споменика културе у Нишу тражио да се измени траса Коридора 10.
Ако се свему овоме дода и податак да је Српско археолошко друштво "најоштрије протествовало због одлуке Републичког завода", остаје нејасно како је спорна одлука опстала. Осим ако се иза ње не крије политичка а не стручна одлука.
Занимљиво је да, по питању базилике, Српска православна црква има другачији став него о старом храсту код Савинца. Тим поводом је и Патријарх српски Иринеј, "изразио забринутост" рекавши: "Ова ранохришћанска светиња откривена је пре три године и сведочи о континуитету хришћанске вере на овим просторима. Дакле, реч је о важном и изузетно значајном археолошком локалитету и стога осећамо обавезу и одговорност да укажемо на чињеницу да је затрпавање остатака ове базилике неприхватљиво и молимо надлежне да што пре пронађу алтернативно решење којим би се конзервирани остаци базилике адекватно заштитили и сачували, а не да се покрију асфалтом чиме би била нанета огромна штета нашем духовном и културном наслеђу које смо дужни да чувамо и сачувамо за будуће генерације".
Морам да признам да је мени ова изјава у тоталној супротности са оним што је рекла актуелна министарка саобраћаја. Која је говорећи о решењу за базилику које подразумева њено затрпавање, рекла и да  оно "одговара и захтеву патријарха Иринеја". 
Мени се све чини да неко, или не зна да чита, или "не чује добро". Јер, патријарх је, како се може видети у претходном цитату, рекао: "...не да се покрију асфалтом чиме би била нанета огромна штета нашем духовном и културном наслеђу...". 
Очигледно је да "трасирати" неки пут изискује много одговорности и осећаја за реалност. Не може се градња "боље будућности" засновати на "рушењу" много боље прошлости. Која је, истини за вољу, апсолутно извесна. За разлику од будућности.

ВАРЉИВО ЛЕТО

У жељи да грађанима општине Неготин (а што да не, и потенцијалним гостима), учини занимљивијим овогодишње лето, неколико овдашњих установа (културе, туризма), предвођене локалном самоуправом, латиле су се организације још једног "Неготинског лета". Подухват вредан хвале. Али, да ли је то довољно? Да ли нечија добра намера мора обавезно и по сваку цену да резултира успехом. Наравно да не. А за то је управо пример поменута манифестација. Која је, већ на самом почетку показала толико недостатака да се, оправдано, поставља питање какав ће резултат бити на крају. Када се и ако буду "сводили рачуни".
Увек сам тврдио да је народ, коме и сам припадам, јако духовит и јако мудар. Наравно, ту подразумевам да је једини извор мудрости искуство. Дакле, тај и такав народ са искуством, лепо нам је оставио мудрост : "Колико пара толико и музике". И можемо се ми окретати и превртати, "од наших до ваших", али, уколико нема довољно пара, неће се моћи ни направити ништа што би било вредно пажње. А очигледно је да, што се тиче "Неготинског лета" није било довољно пара. Односно да се све свело на оно: "довијај се како знаш и умеш".
Видљиво је то и из самог програма којим је најављена ова манифестација. Организатор се потрудио да ту уврсти тридесетак програма који ће се реализовати током месеца јула (а шта је са остатком лета?), али, већина њих није ни морала да се нађе под кровом "Неготинског лета".
Ту пре свега мислим на манифестације које су већ заузеле своје "место под сунцем" и не морају се, по сваку цену "трпати" под окриље једне овакве манифестације. Као што су Дан Дунава, Ђердапска регата, или Тесла дани.
Већина осталих програма (са неким изузецима), могла је да буде организована било када, јер су то програми који баш и нису примерени за ове спарне летње дане и више би им одговарали неки "редовни" термини у раду неготинских установа културе.
Оно што такође (мени лично) смета у овоме што је, у програмском смислу, у "Неготинском лету", већ иза нас, је видљивост ових програма, или би прецизније било рећи - невидљивост. Наиме, након помпезне најаве "свуда и на сваком месту" о почетку манифестације, сада када се она одвија, тешко је пронаћи извештаје о реализацији појединих програма. (При томе, подразумевам да ови извештаји буду тамо где је "зрно клицу заметнуло", односно на локалном сајту). Јер, колико је мени познато, овај град и нема локалних медија (или их ја немам у свом кабловском пакету), па би сасвим нормално било да, у ери електронских комуникација, општински сајт буде место информисања становника Неготинске Крајине.
Овако (до тренутка кад ово пишем - ноћ између 8. и 9. јула), на општинском сајту, могла су да се виде извештаји са само два програма - Дан Дунава и  "Најбољи ученици обишли ХЕ "Ђердап 2", у оквиру Тесла дана (при чему се неко, ваљда у духу Тесле, побринуо да нам подари једно ново занимање - дипломирани инжењери електране).
Ако томе додамо информацију на сајту Музеја Крајине о програму "Вратна" - еколошко вече са професором биологије Данилом Петровићем, који је ова установа организовала, ту би могли да завршимо са набрајањем извештаја са досадашњих програма у оквиру "Неготинског лета".
Е сад, многи разлози би могли да се пронађу у одбрану ових чињеница. Али, се бојим да би, у том случају, морали и да се погледамо у очи, па да признамо и пропусте. У смислу да би било потребно обнародовати шта то од најављених програма, и због чега, није реализовано.
И ту долазимо до нечег што ми је, посебно, привукло пажњу на, већ много пута, помињаном плакату. "У случају кише програми на отвореном неће бити одржани", пише у дну плаката којим се најављује овогодишње "Неготинско лето 2015". Основно питање које се мени, у вези са овим, неминовно намеће је и следеће питање: Какав је то програм који, тек тако, због кише, може бити отказан? Дакле, чему служе такви програми који не морају да се одрже и - ником ништа? Претпостављам, за попуњавање рупа? Али, то је понижавајуће!

Било како било, организатор није нашао за потребним да, јавно (а како би другачије), објасни због чега није одржан (за 6. јул) планирани програм под називом "Вече женске поезије". Јер, одговорно тврдим, као неко ко је био на лицу места, да кише није било. А ипак, најављени програм није одржан. Зато ми се чини да је у питању било нешто друго. Јер, ако је веровати Јавном медијском сервису Србије, Неготин је тог дана био најтоплији град у земљи. Дакле, пошто није киша, изгледа да су затајили људи!? Они који су били задужени да реализују овај програм. А то су (поново, како пише на плакату, Књижевни крајински клуб (а ја увек нешто мислио да је у питању Крајински књижевни клуб) и Дом културе "С.Мокрањац" (како пише на плакату). И, наравно, Општина Неготин (пошто се и име локалне самоуправе налази у самом дну већ помињаног плаката). Дакле, оно мало љубитеља поезије у овом граду, те вечери је остало ускраћено да види и чује програм под називом "Вече Женске Поезије" (Са све великим ВЖП). И никоме, у име организатора, није пало на памет да се огласи и окупљенима каже шта је по среди.  Да упути извињење. 
(У име оних које те вечери нисмо видели ни чули, то је, касније те вечери, на ФБ профилу, учинила песникиња Тамара Лучић Динић.) 
Узалуд је било моје очекивање да ће то неко урадити у данима који су уследили.

А како се то није догодило, надам се да ће неко, ко је одговоран за догађања на "Неготинском лету 2015" ставити прст на чело и добро размислити шта је могуће а шта није. И ко је за шта (у оквиру предвиђених програма) задужен. И одговоран. А, наравно и о томе да је време да организатори морају да схвате да култура (или догађања овог типа) нису намењена масама, или случајним пролазницима (ако под културом не подразумевамо ружичасте и друге турбо-фолк новотарије). Дакле, овакви програми не треба да се организују у центру града, у такозваном Музичком павиљону. То је место које, како се и те вечери показало, припада неким "другим клинцима". А за овакве програме треба да служи Тодорчетов конак (Музеј Хајдук Вељка), или двориште Мокрањчеве куће.(Многи би били пресрећни да имају овакве просторе у којима је могуће организовати готово све што се, у области културе, може десити у Неготину.) 
Јер, конзументи оваквих збивања, у оквиру "Неготинског лета", треба да буду они који желе баш то и да прате. Соцреализам је далеко иза нас, па од културних догађаја не треба правити представе за широке народне масе. Већ за оне људе који то желе да виде и чују. Ма колико их било. Не треба се стидети истине. Мада, она зна да буде болна.

О ЗАСТАВИ

Државна застава Србије

Бавећи се, пре неколико дана, на овом месту, односом грађана према застави једне развијене скандинавске државе (правећи паралелу са ситуацијом код нас), нисам ни слутио колико све ово може да буде актуелно. И колико смо ми, као држава (али и народ који у њој живи, без обзира на нацију, веру и политичка уверења), попустљиви када је у питању нешто што једним именом зовемо: државна обележја.

Са друге стране, на потенцијалне проблеме у овој области, медији, али и корисници њихових информација реагују превише емотивно, уместо да се о свему томе одлучује "хладне главе", али у складу са важећим законским решењима. Уосталом, постојање закона и њихова примена, чине једну територију државом. Уређеном, демократском државом.

Народна застава Србије

Једну такву ситуацију имали смо прилике да видимо на крају Европског првенства у кошарци за жене, које су организовале Румунија и Мађарска, а чија се завршница одиграла у Будимпешти. Као што је познато, наше кошаркашице су се на овом шампионату окитиле златом, али је сенку на читав догађај бацио организатор у тренутку када је интонирана српска химна, уз коју се на победнички јарбол дизала наша застава без грба. Односно, такозвана Народна застава. Или, уколико би желели да се мало вратимо у ближу историју, застава Републике Србије у периоду од 1992. до 2004. године. Из периода када је Србија била једна од чланица (уз Црну Гору) Савезне републике Југославије.

Као што је могло да се претпостави, тај догађај у Будимпешти изазвао је мноштво реакција у домаћим медијима, који су у насловима, углавном, имали речи срамота и скандал.

Чини ми се да је и једно и друго било пренаглашено имајући у виду основну сврху медија да доносе информације а не закључке. Са друге стране, било је упадљиво да се по овом питању нису оглашавали државни званичници (или је мени та реакција промакла), а сведоци смо да су исти склони оглашавању у вези са свакојаким и мање битним догађањима.

Наравно, ако изузмемо реакцију Драгана Ђиласа, који је у функцији председника Кошаркашког савеза Србије био присутан на шампионату у Будимпешти.

Оно што је мени, посебно, било индикативно је понашање једног медија (Б92), који је о овом догађају у Будимпешти најпре известио као и сви други (користећи термине скандал и срамота), а да су се након тога извињавали објавивши на свом интернет порталу, под насловом "Може и застава без грба", како "догађај у Будимпешти, можда и није толики скандал колико се у почетку чинило". А све то поткрепљујући цитатима из Закона о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије. Врхунац читаве ове приче је на крају текста где се "Спортска редакција Б92 извињава читаоцима и организаторима такмичења на таквуој оцени и довођењу јавности у заблуду". 

Искрен да будем, нисам баш сигуран шта ми је овде било јадније. То што су, у првом оглашавању у вези са догађајем у Будимпешти непрофесионално извештавали користећи утиске а не чињенице, или то што су се, касније извињавали. Јер ни једно ни друго није било потребно. Без обзира што су у другом тексту "пронашли" оправдање за организаторе и њихов пропуст са заставом. Наравно, како то обично бива, када се жели нешто оправдати, цитирани су они делови поменутог Закона који су писцу (или писцима) текста на интернет порталу одговарали да "докаже" своју теорију. И ту је почетак и крај свих наших заблуда. Јер смо склони површности и немамо ни воље ни жеље да се, макар мало, потрудимо да уђемо у суштину проблема (што је обавеза новинара), како би га саопштили јавности. 

Наравно, поведени писањем медија, огласили су се и грађани који су у својим коментарима, реаговали емотивно и "на прву лопту". А све по оном систему "кад могу они (медији), што не би и ми". И све то је, још једном, показало да у овој држави нема јединственог става чак ни по питању државних обележја, што, по природи ствари не би требало да се доводи у питање. Посебна је прича да ли су она (обележја) у духу традиције и потреба грађана ове државе. Али, оно на чему треба радити је едукација народа да су закони темељи једне државе и да се они морају поштовати. Све док се, у духу демократије, исти не промене.

Грб Републике Србије

У данашње време, захваљујући доступности информација, све се може веома једноставно и лако утврдити (што је обавеза медија) и предочити корисницима информација. Тако су медији треебали да поступе и у овом случају. Дакле, да информишу јавност да је направљен пропуст (без непотребног карактерисања на овај или онај начин) и да се позову на релевантне чињенице. У овом случају на Закон о изгледу и употребу грба, заставе и химне Републике Србије.

Јер у поглављу под називом Остали случајеви употребе Народне заставе, а у члану 29 пише да се Народна застава може истицати:

1) приликом прослава, свечаности и других културних, спортских и сличних  манифестација;

2)    у другим случајевима, ако њена употреба није у супротности са овим законом.

Међутим, то је само једна страна медаље. И део на који су се позвали новинари Б92. Читаоцима су прећутали (или нису видели), један други део Закона.

У поглављу, које претходи цитираном, под називом Остали случајеви истицања Државне заставе, а у члану 24 пише да се Државна застава може истицати:

1)  на прославама и другим свечаним манифестацијама којима се званично обележавају догађаји значајни за Републику Србију;

2)  приликом међународних сусрета, такмичења и других скупова (политичких, научних, културно-уметничких, спортских и др.) на којима Република Србија учествује или је репрезентована, у складу са правилима и праксом одржавања таквих скупова;

3)   у другим случајевима, ако њена употреба није у супротности са овим законом.

Уколико нам је стало да нас други поштују, морамо најпре да поштујемо сами себе. А то значи да би требало да свако извршава свој део обавеза. Медији да извештавају (а не да доносе закључке и коментаре и тамо где им није место), а држава да брине о поштовању закона. 

Т А К С А

Сведоци смо да нас медији, свако мало, бомбардују неким информацијама, које иритирају јавност. Но, по свему судећи, осиромашеним грађанима Србије, најтеже падају оне које се односе на нова поскупљења, нове намете, или како се то, уобичајено каже, нови харач. 

Овог пута, харач је у најдиректнијој вези, управо са једним медијем. Али, не било којим. Већ "Јавном медијском установом Радио-телевизија Србије". У најкраћем, та вест, која је пре неколико дана (мало је рећи), уздрмала јавност у Србији (видети коментаре) гласила је: "Управни одбори Радио-телевизије Србије и Радио-телевизије Војводине одлучили су да од 1. јануара 2016. такса за јавне сервисе буде 500 динара". Е сад, ако би хтели да детаљишемо, могли би да додамо и да је предесдник Управног одбора РТС рекао да "такса може да буде и мања". Но, како то бива у земљи Србији, треба очекивати: "може, али не мора". Пошто се лако да претпоставити да ће тако и бити. Осим, уколико "јадни и напаћени народ" толико не зацвили па да то изазове сажаљење "господара Вучића", који би, у том случају, након "жестоке критике" Управних одбора ("одрођених од народа, који не схватају како народ тешко живи, те да је 500 динара много"), "одлучио" да та такса буде, рецимо, 400 динара. Алал вера и свака част!

Но, кренимо редом. Најпре, да ли су, "из ведра неба", Управни одбори РТС и РТВ "одлучили" да уведу таксу и то баш од 1. јануара наредне године? Не! Уколико мало загребемо испод површине (што нама баш није својствено), можемо доћи до одговора, који, у најмању руку, није једнодимензионалан. Пошто нема баш неке логике да су, једног дана, чланови Управног одбора РТС (мр Зоран Поповић, професор Универзитета-председник, Милан Николић, социолог- заменик председника и чланови: мр Ђорђе Возаревић-социолог, Милица Кубуровић-новинар, др Предраг Марковић-историчар, др Слободан Марковић-професор Универзитета-председник УО до 1. марта 2015., академик Војислав Становчић-професор Универзитета у пензији, Душан Стокановић-економиста и др Жарко Требјешанин-професор Универзитета) и Управног одбора РТВ (мр Вања Баришић-Јоковић-магистар српске књижевности, Димитрије Боаров-новинар, Борис Ковач-композитор, Далибор Бубњевић-дипломирани економиста, Иван Бенашић-новинар, др Љиљана Љ. Булатовић-наставник универзитета, Јован Адамов-композитор, мр Ненад Ђуретић-магистар политичких наука и Бранислав Поповић-дипломирани економиста), сањајући ружно претходне ноћи,  одлучили да донесу ову "историјску" одлуку.

Значи, логично је да им је то неко "шапнуо". Поготову ако се има у виду да је ММФ, као апсолутни владар свих наших финансијских токова, "дао налог" да се прекине са финансирањем јавног сервиса из буџета. А ова власт, без поговора, слуша све што јој се нареди из белог света, само се овде на "домаћем терену" јуначи да то није тако. 
Такође, да је сећање просечног грађанина Србије дуже од једног дана, могао би да се присети да је, прошле године, парламент Србије изгласао Закон о јавним медијским сервисима. А у њему (том закону), у члану 37, пише: 
"Основна делатност јавног медијског сервиса финансира се из таксе, у складу са овим законом. Висина таксе је јединствена на целој територији Републике Србије и не може износити више од 500,00 динара.
Одлуку о утврђивању висине таксе утврђену ставом 2. овог члана, доносе Управни одбори РТС и РТВ заједнички, на основу анализе нето трошкова обављања основне делатност јавног медијског сервиса из члана 3. став 1. овог закона, узимајући у обзир нето-корист од комерцијалне експлоатације садржаја произведених у оквиру основне делатности јавног медијског сервиса, најкасније до 30. јуна 2015. године."
Дакле, ствари су јасне као дан. Једино није јасно где се деде та "одлука" Управних одбора Јавних сервиса, пошто ја нисам успео да било шта тако пронађем на официјелном сајту РТВ (на коме, осим имена чланова, никаквих других докумената нема), док на сајту РТС има чак и записника са седница Управног одбора, али ја нисам успео да пронађем и тај са седнице на којој је донета та "историјска" одлука.
Али, то и није тако битно. Јер доношење те одлуке, за грађане Србије је само формалност, пошто је, вољом скупштинске већине, још прошле године, изгласан поменути закон. А у закону је све предвиђено. Осим Косова (и Метохије). Пошто су се посланици владајућих гарнитура у републичком парламенту, гласајући за овај Закон, још једном одрекли Косова (и Метохије). Јер се у поменутом Закону нигде не говори о Јавном РТВ сервису Косова (и Метохије). Надам се да садашњу владајућу већину није потребно подсећати да је, како се каже у преамбули Устава, Косово (и Метохија) саставни део Србије : "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима." (Колико је Србија далеко од Косова говори и податак да је данас, на Видовдан, председник државе, уместо на Газиместану, венац Косовским јунацима положио у Крушевцу)
Заборавност садашњих  владајућих гарнитура на оно што су овом народу обећавали док су били у опозицији, или када су уграбили власт, је очигледна. И велико је питање да ли се неких од тих обећања сећају и они који су њихови творци.
Тако је садашњи премијер (а онда у улози потпредседника Владе), Александар Вучић, пре само две године, на свом twitter налогу, у другој половини маја 2013. године, написао: "Телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, биће укинута, јер ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима. То је наша обавеза од које нећемо одустати".
Истини за вољу, претплата и јесте била укинута, али је то трајало јако кратко. Пошто је очигледно да је ММФ издао извршни налог да се Јавни сервис не може више финансирати из буџета. Због чега је владајућа коалиција прешла на "резервне положаје" и посегла за применом поменутог Закона, према коме ће грађани Србије харач од стране Јавног медијског сервиса Србије плаћати на основу евиденције Електропривреде Србије о власницима бројила за утрошак електричне енергије. А да при томе нико није размишљао о проблемима који прате овакав начин прикупљања харача. Пре свега, то је додатна обавеза за ЕПС, који ће, за овај посао морати да ангажује своје ресурсе, за које неће имати надокнаду, али ће имати додатне трошкове. Да и не говоримо о томе што је оваква врста прикупљања претплате неправедна јер ће грађани Србије морати да је плаћају онолико пута колико имају пријављених бројила на своје име. Очигледно је да нико нема представу о томе колико има кућа или викендица у којима нико не живи стално, а где ће такође морати харач да се плаћа без обзира што је већ плаћен у месту сталног боравишта? 
При чему је слаба утеха то што је у Закону предвиђена могућност да корисници буду ослобођени плаћања уколико докажу да на неким од тих места не живе. Јер је то додатно губљење времена за власнике бројила у Србији. Или, је владајућа гарнитура решила да грађанима докаже како је могуће бити у исто време на два различита места.
Осим тога, огроман број грађана Србије (у пограничном подручју са Бугарском, а можда и на неким другим местима) и нису у стању да гледају било који, па самим тим ни програме РТС. 
Посебна је прича што, очигледно, нико није размишљао о, управо окончаној, "дигитализацији која је већ стигла", са којом смо, како кажу, "претекли и Америку". Дакле, свако ко није купио одговарајући пријемник за дигитални сигнал (телевизор или сет топ бокс), неће ни моћи да прати телевизијске програме. А ако је тај неко, добровољно, одлучио да себе лиши заглупљивања које је у понуди већине домаћих телевизија, одакле некоме право да га кажњава некаквим таксама?
А да и не говоримо о томе што ће грађани који телевизијски сигнал добијају посредством неког од овлашћених провајдера, морати да ову услугу плаћају два пута.
У сваком случају, и о овоме су садашњи представници владајућих гарнитура имали другачије мишљење, пре десет година, када су били у опозицији. Добар пример за ову тврдњу је расправа о Закону о изменама и допунама Закона о радио-дифузији, која је, у Парламенту Србије, вођена 24. августа 2005. године. Тада је, десет година млађи и са партијском (радикал), а без државне функције, Александар Вучић, говорећи о финансирању Јавног медијског сервиса, између осталог, рекао:
"Ми не желимо овде на демагошки начин да говоримо о томе како некоме смета то што су велики износи, али морате да имате у виду да су велики износи о којима се говори. Говорите о три стотине динара. То ће да се мења, као што се мења и цена горива, јер ће да каже – усклађујемо са ценама на мало, индексом цена на мало, усклађујемо са растом инфлације и са не знам чим. Није за нас посланике, није за вас министре, ми имамо сви велике плате, али грађани Србије немају. Грађани Србије живе тешко и то је њима намет на вилајет."
Дакле, ето грађанима Србије, поново, намет на вилајет. Само што сада Вучић није у (о)позицији да то и примети.

ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА

"Све су Дрине овог свијета криве; никада се оне неће моћи све ни потпуно исправити; никада не смијемо престати да их исправљамо."

                                   Иво Андрић ("Знакови поред пута")

Фото: Ж. Р. Драгишић

Фото: Ж. Р. Драгишић

У неготинском Насељу "Вељко Влаховић", на раскрсници између два реда зграда, у шибљу (које је некада, можда, било украсно), већ недељама, стоји чудан украс. Овде, где му свакако није место, стоји знак, који путнике намернике треба да обавести да су, са леве и десне стране, "слепе улице". Имајући у виду да знак, на овом месту, нема првобитну, функцију, поставља се питање како је ту доспео.

Фото: Ж. Р. Драгишић

И да ли је ово нечији неуспео покушај да вертикална сигнализација постане хоризонтална? У сваком случају, надам се да су ово уочили и они који су задужени за саобраћајну сигнализацију у граду. И да ће овај знак бити враћен на одговарајуће место током радова на вертикалној и хоризонталној сигнализацији, за шта су, у општинском буџету, предвиђена средства у износу од 4,5 милиона динара (два милиона за хоризонталну и 2,5 милиона за вертикалну). Мада је (према признању сопствених представника), локална власт била штедљива па је за ове послове ангажовала фирме које ће наплатити 1,25 милиона динара мање, односно, 3,25 милиона динара.

Надам се да је у предвиђене послове "урачунат" и овај знак. И да ће му се, ускоро, наћи одговарајуће место. Макар ако извођачи морали да штрбну део од оних "уштеђених" пара.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Фото: Ж. Р. Драгишић

П.С.

Пре много година, поред постојећег блога Србија ван Београда, покренуо сам и блог коме сам дао назив Србија ван Београда у сликама. Намера ми је била да се овај блог, за разлику од првог, много више бави фотографијом, као средством да се пренесе одређена порука. Но, како то обично бива, мало због недостатка времена, а мало због личне инертности, прошло је много времена, пре но што сам одлучио да блог Србија ван Београда у сликама, и формално, "пустим у погон".

Стицајем околности, то сам учинио баш данас, јер ми се тема (која се, како то обично бива, сама наметнула) учинила згодном да са њом започнем активност новог блога.

За разлику од првог блога, Србија ван Београда, планирам да блог Србија ван Београда у сликама, буде отвореног типа, односно да свако ко има вољу и жељу може да пошаље фотографије (уз кратак текст објашњења), након чега ћу их ја, у најкраћем року објавити.

Наравно, све послате фотографије треба да буду ауторске (као и кратак текст у неколико реченица). И у духу основне поруке блога Србија ван Београда у сликама : "за оне који мисле да Србија ван Београда треба да буде и лепша и боља".

З А С Т А В А

Далека, али, како то имамо обичај да кажемо, "нама блиска и пријатељска" држава Норвешка, честа је тема српских медија. Углавном оних који се све мање баве озбиљним новинарством а све више сензацијама. А таквих је све више. Разлоге због којих је Норвешка (поготову у последње време), код нас медијска тема, треба пронаћи управо у тим и таквим медијима, који је описују као државу благостања. И као потенцијални Елдорадо за армију наших незапослених, углавном младих, људи. Е сад, свако ко је био те среће да оде у ову скандинавску државу, ту констатацију не може да негира. Јер Норвешка заиста јесте држава благостања. Али, се ова држава не може описивати једнодимензионално и (само) на тај "материјалистички" начин. Нити се све може посматрати кроз исту призму. Нити се може о овој богатој земљи севера говорити кроз неке уопштене примере. Имајући у виду да је Норвешка много више од тога. Као и да Норвежанима, то што имају, није "пало са неба". И да су јако свесни чињенице да њихово богатство потиче од природних ресурса, који не могу трајати бесконачно. Али и да цене њихових производа зависе од ситуације на светском тржишту. На коме има колебања. Као што је то тренутно случај. Стиче се утисак да је сваки Норвежанин тога дубоко свестан. Али, то им не смета да живе опуштено и да уживају у сваком дану. Поготову ако је сунчан. Мада им ни киша не смета. Јер, како се код њих каже: "Нема лошег времена, има само неадекватне гардеробе".
Без обзира колико то чудно изгледало, Србија има много више заједничког са Норвешком (државом са највишим стандардом у
Европи, а можда и шире), него са било којом од 28 чланица Европске уније. Бар тако изгледа тренутно. Јер, ни Србија ни Норвешка (или Краљевина Норвешка, какав је службени назив ове скандинавске државе), нису чланице Европске уније. И то је та огромна сличност. Након које почињу огромне разлике.
Дакле, Норвешка (уставна, парламентарна монархија) није чланица ЕУ, али јесте чланица НАТО. Још од 1949. године. (Тренутно, бивши норвешки премијер, Јенс Столтенберг, обавља функцију Генералног секретара ове војне алијансе. Он је недавно, у Подгорици, ако се не варам, као први функционер овог савеза изразио жаљење због цивилних жтава током НАТО бомбардовања СРЈ.) А то, како се чини, многи у Србији мешају.

Фото: Ж. Р. Драгишић

И без обзира што није чланица ЕУ, има отворен позив, стар више од две деценије, да то постане. Међутим, Норвежани неће у Унију. Што су и потврдили на референдуму 1994. године. Они, како би рекао наш Ђоле, "певају свој блуз, без намере битне". Управо та чињеница учврстила ме је у уверењу да, евентуални (за сада неизвестан) улазак Србије у Европску унију, није у директној вези са просперитетом и напретком. Поготову ако део "европске заједнице" постанемо политичком вољом моћника (као што се то десило нашим суседима Бугарима и Румунима). Но, као што сам то већ констатовао, нема потребе о Норвешкој писати као о земљи благостања. Јер, она то свакако јесте. Више од тога, мене импресионира њена "нормалност". Која се огледа у чињеници да је Норвешка подређена човеку. Али, не једном, као што је то случај са Србијом, већ сваком њеном грађанину. То је посебна вредност ове државе и то се примећује на сваком кораку. Ипак, ово је тема која изискује много дубљу и озбиљнију анализу, а овај текст нема таквих претензија. Са друге стране, мада то може зазвучати површно, закључке сам доносио на основу неких детаља који су на мене оставили веома јак утисак. Вероватно из разлога што сам, можда и несвесно, те појаве поредио са ситуацијом у Србији.

Фото: Ж. Р. драгишић

Најпре, мислим да још једном треба подсетити да је Норвешка краљевина. А Србија није. И поред тога што на норвешкој застави (као једном од два најзначајнија државна симбола) нема ничега што би на ту чињеницу указивало. А на српској има. Истини за вољу, краљевска круна се налази и на застави, братске, Црне Горе, а уколико избор проширимо и на грбове, у ову групу спадају још и Русија, Мађарска, Грузија, Бугарска и Република Српска. Али, то није оправдање. Већ указује на неку врсту неозбиљности држава које нису имале снаге да се, у потпуности, врате "на старо". Или, боље речено, говоре о томе да политичке групације, због популизма и политикантства, нису желеле да се одрекну одређеног броја гласова, због чега је направљен компромис у жељи да "сви вуци буду сити, а све овце на броју".
Ако занемаримо ујдурму са српском заставом која лако може да заведе да смо, поново, постали краљевина, вратићемо се на почетак. Односно, покушај поређења са државом која је, заиста, краљевина. Јер, Норвешка то јесте.

Фото: Ж. Р. Драгишић

А у тој и таквој држави, застава (чији данашњи изглед датира  од далеке 1898. године, а са прекидима, чак од 1821. године), је, заиста, државно обележје. И то се види на сваком кораку. Јер је потпуно нормално да свака кућа у Норвешкој, у свом дворишту, има јарбол за заставу. Као и што сваки стан, на тераси има предвиђено место за постављање заставе, која је саставни део купљеног стана. Према тамошњем Закону о застави, прецизирани су услови под којима се ово државно обележје може истакнути (чак и када је рођендан некоме од укућана), али и обавеза њеног истицања током државних празника. Посебно, Дана државности (Дана уставности), који се обележава 17. маја. Празника због којег сам пожелео да управо у том периоду, будем у Норвешкој. И нисам се покајао. Јер, бити 17. маја у Норвешкој значи видети на делу однос грађана према једном од два најзначајнија државна обележја. Које поједнако поштују и цене и они "лево" и они "десно", као и они "у центру". И они који су, по убеђењу левичари и они који су монархисти. Тог дана је застава најзначајније државно обележје и налази се на реверима и у рукама раздраганих људи, као и на свим зградама и државним институцијама. Тог дана је норвешка застава најлепша улична декорација.
И ту се, неминовно, намеће поређење са ситуацијом у Србији. У којој су грађани, као и по многим другим питањима, дубоко подељени. А о односу према нашој државној застави, можда најбоље говори податак да је, вероватно, једини масовни скуп где се ово државно обележје користи - свадба. Или неки спортски догађај. Углавном у иностранству. Управо због те подељености, многи грађани Србије, нашу садашњу заставу не доживљавају као своју. Једнима смета круна, други би да се "врати" петокрака, а трећи би да на њој не буде никаквог обележја.
Најгоре од свега је што ни сама држава (оличена у државним институцијама и фирмама) не води рачуна о застави као једном од најзначајнијих државних обележја. Па често имамо прилику да видимо како наша државна застава, као каква крпа, отрцана и упрљана, виси са неког јарбола. Као што је то, недавно, забележено на згради Железничке станице у главном граду. Или, на једном граничном прелазу, поред кога свакодневно пролазим. Таквих примера је много и они говоре управо о односу ове државе према својим обележјима, упркос податку да су казне за овакве прекршаје (предвиђене Законом)  поприлично високе.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Осим значаја државног обележја, мој боравак у Норвешкој, током обележавања Дана државности, био је прилика да, "из прве руке", добијем информацију на који начин се најзначајнији државни празник обележава у овој далекој, скандинавској, држави. Од југа до севера. У сваком граду, али и у сваком селу.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Најпре, јасно је да Норвежани (али и они који то нису, а живе у овој држави), тај празник доживљавају као прилику за забаву и уживање. Славље се организује по кућама, али су, тог дана и кафане препуне. Ипак, највише људи је на улицама. Без обзира какве су временске прилике.

Фото: Ж. Р. Драгишић

("Нема лошег времена, има само неадекватне гардеробе".) И тако је у читавој Норвешкој. Од најмањег села до највећег (и главног) града Осла. Тај улични хепенинг се организује у главној градској (или сеоској) улици, по принципу свечане поворке (у којој учествују представници институција, школа, удружења, музичких оркестара...али и сви који то желе), која се креће ка "зборном месту", које је обично главни градски или сеоски трг. (Посебно место заузимају матуранти средњих школа, који су и највеселији део поворке, али који нису "накинђурени" као у Србији, већ имају неку врсту "униформе", налик радничком комбинезону, али црвене боје и са јасним националним ознакама.) У главном граду (Ослу), поворка се креће главном пешачком улицом (улица Карла Јохана), према Краљевском двору, где се шетња и завршава и где чланови краљевске породице поздрављају грађане.

Фото: Ж. Р. Драгишић

О "различитости" у односу на Србију, говори и податак да је актуелна премијерка Норвешке, Ерна Солберг, овогодишњи, Дан државности прославила са својим суграђанима у Бергену
(граду у коме је рођена и у коме је живела до избора за премијерку и где проводи сваки слободан тренутак), другом по величини граду у Норвешкој и некадашњој престоници ове скандинавске државе. Огрнута кишном кабаницом, премијерка је (без посебног и видљивог обезбеђења) била у поворци која се кретала улицама Бергена. А национална телевизија о томе је (без помпе и посебне "драматургије") известила током једног од укључења и јављања репортера из свих крајева Норвешке.

Фото: Ж. Р. Драгишић

А кад је већ о телевизијском извештавању реч, тамошња државна телевизија (NRK), има значајну улогу у обележавању Дана државности. Које се огледа у томе да се њихови новинари и дописници, током читавог дана, јављају из огромног броја градова и села (од севера до југа), извештавајући како се и на који начин у тим местима прославља најзначајнији државни празник. Наравно, у директном телевизијском преносу, гледаоци могу да сазнају шта се догађа на улицама највећих градова, али и у многим другим државама у којима живе Норвежани.
А то је само један од примера који говори о томе да Норвешка живи свој живот и ван Осла. При чему је прослава Дана државности само "пресликано" стање ствари током осталих дана у години.