ДУГО ПУТОВАЊЕ У ЈЕВРОПУ

Могао би овај текст да се зове и  Дан после Јуче. У сваком случају, жеља ми је да, по сваку цену, избегнем прозаичне описе каквих су медији јуче били препуни (какви су и данас, а вероватно, какви ће бити и наредних дана). Али, и то говори о нама самима. Какви смо и шта нам се догађа. А то што се догодило Јуче у „главном граду“ Европске уније, политички представници странака које делују у држави Србији, углавном, хвале. Уз оцену једних да је то резултат нормаланог следа догађаја, пошто је, много година раније већ опредељен курс ове државе, док је за друге, ово догађај за који су заслужни, само они који управљају државом у последњих годину и по.

Ако свему томе додамо мало традиције, неки шаљивџија, који је склон адекватном вредновању „народних умотворина“, јучерашњи дан би описао и као: „оне ствари не ради леп, већ упоран“.

Истини за вољу, има много политичке ироније у, јучерашњем, званичном отварању преговора Европске уније и Србије. Јер су, у име Србије, том свечаном чину у Бриселу, присуствовала двојица људи чије су странке, у претходних двадесетак година, имале огроман „допринос“ у удаљавању наше земље управо од те Европске уније. Било како било, јучерашњи дан је, понављаће то многи, веома значајан (намерно избегавам да кажем историјски) за ову јадну и напаћену државу (како би рекао главни јунак једне позоришне представе). 

Упркос личном разочарењу што до ове фазе, у односима са Европском унијом, долази тек сада,

 мене, као „еврореалисту“, радује овај помак у односима Србије са најзначајнијом групацијом европских држава. Али, нисам склон да верујем како ће то, под хитно, да нам промени животе, те да ћемо, веома брзо, живети „као сав нормалан свет“. Нити да ће се, због нашег приближавања ЕУ, десити било шта катастрофално, а што већ није договорено или предвиђено.

Међутим, оно што треба , сасвим отворено, рећи је податак да ово што се Јуче догодило спада у нешто што треба дефинисати као "дуго путовање у Европу". Јер, тек сада су се створили услови да "европска прича" буде очигледнија и јаснија, али, ипак, далеко од тога да смо сада на корак од циља. Да је пред нама још дугачак пут, јасно је и по томе чиме српски званичници, ових дана, "пуне" медије.
Почевши од тога да "привремена" власт у престоници, уместо да се бави оним пословима који су јој у надлежности и да припрема већ расписане изборе, ради на некаквом пројекту који се поетски зове "Београд на води", што би, вероватно, требало да буде замена некадашњем, Човићевом,  "Европолису". И то све, (гле чуда!), мимо уобичајених законских регула. На којима актуелна власт толико инсистира, прокламујући, такозвану, нулту толеранцију према корупцији. Не објашњавајући како је то могуће, ако се отварају "мегаломански" пројекти без икаквог тендера. И то у време када престоницом управља "привремена" власт, која тражи да јој, на часну реч  верујемо да је све регуларно.
А у тренутку када је "двојац без кормилара" у Бриселу, бранио боје Србије у отварању преговора са Европском унијом, Председник свих грађана (који је остао да чува кућу), поново је запањио јавност, тврдећи да је на далеко чувена акција "Гром 2" била неуспешна, пошто су информације о њој, "процуреле" из полиције! 
А овоме треба додати и да су Председник свих грађана и његов "прика", који је и актуелни министар у Влади Србије (познат по безграничној жељи да Србију, каналом, подели по средини, како би, коначно, и ми изашли на море), већ  направили свој "Београд на води". На води која се зове река Сава. И то, по свему судећи, нелегално. Уз објашњење да су то "деца правила". Јер, деца, по обичају, немају појма шта раде. И само праве родитељима проблеме. Међутим, за министра грађевине, Велимира Илића, то и није неки проблем! И ту није крај...

Да ли су то поруке које шаљемо Европској унији? 
Изгледа да.

Немам појма због чега, али све то, у мени, буди асоцијације на једну, изузетну, позоришну представу, у извођењу Београдског драмског позоришта, коју је, према тексту Стевана Копривице, на сцену, 1988. године, поставио  Егон Савин. Наравно, реч је о позоришној представи "Дуго путовање у Јевропу". 

Има ли места да се теме из наше политичке реалности стављају у раван са једном позоришном представом? Да. И чини ми се да ће их бити све више. Јер је, изгледа, одавно, наш свакидашњи живот постао позорница, на којој се смењују разноразни ликови у главним ролама, у представи коју режира неко други, а коју ми, са мање или више разумевања, посматрамо. И све по принципу да „онај ко победи у рукама држи и хлеб и нож“, како би рекао наш академик и прослављени драмски писац, Душан Ковачевић. 

А на тој позорници могу се видети многи занимљиви глумци који, готово свакодневно, играју своје "животне роле", остављајући више или мање утиска на публику. Мада она, та публика, није баш сасвим сигурна када треба да се смеје, када да плаче, а када да аплаудира. Из простог разлога јер још увек немају јасну слику да ли је комад који гледају, драма, трагедија или комедија.

И З Б О Р И

Понекад ми се учини да су избори у Србији најомиљенији колективни спорт. Некако, сви се ту осећају као "свој на своме". Ови који би хтели да се докопају власти, или да ту остану, "обећавају куле и градове", а народ (упркос размишљању : "неће, ваљда, поново, да нас превеслају"), верује да ће, овог пута, заиста, бити боље. И тако до следећег изборног циклуса. Претварајаћи читаву Србију, у (како је говорио Душко Радовић) велику чекаоницу. Јер, сви нешто чекају. Политичари да узјашу на владарски трон, а народ да им буде боље.Успут, свако је на неком добитку. Политичари се "очешу" за неке паре које нису под лупом јавности, а народ (скроман како га је Бог дао), добије по неку хемијску, блокче, упаљач...Има и неких странака које су мало дарежљивије, али је, ипак, све то примерено стању у коме се налази држава Србија. То показује да овај народ не тражи превише. Задовољан је и са малим. Уколико му се да на прави начин. И у правом тренутку.
Зато и мислим да је та наша "изборна прича", нешто што нас прати у стопу. Као да све оно што политичари раде, раде само због избора. Да би имали чиме да се похвале, како би их изабрали још једном. И још једном...Тако да изгледа да нови изборни циклус креће од оног тренутка када је претходни завршен. И сви уживају у томе. Они који су преузели власт, пуни самопоуздања, нуде себе и своје странке на "проверу", док они који су на изборима лоше прошли, сматрају да су гласачи били преварени и да нови избори треба то да покажу.
Зато се и стиче утисак да садашња владајућа већина, на републичком нивоу, већ од првог дана (осим што је више времена провела у објашњавању шта они претходни нису урадили, него шта су они сами учинили или променили), организују својеврсну предизборну кампању. Која се, како је време пролазило, све више захуктавала. И ових дана достиже кулминацију. Као да ће избори, сваког часа бити расписани. За њих су, по дифолту, што би рекао Председник свих грађана, сви из опозиције (у нади да ће овог пута бити боље среће, а народ дарежљивији према њима). За изборе су и урсовци (који су, по старом добром обичају, прво били у власти па више нису, али јој се поново надају), као и напредњаци. За разлику од њих, социјалисти мисле да "Србија има много других обавеза", те да не треба губити време на изборе. Али, "ако треба" и ако је то "у интересу грађана и Србије", они се не боје.
Мени је у свим тим причама "за и против" избора најзанимљивија она која се одвија у табору најзначајније чланице владајуће коалиције. Имајући у виду да су у напредњачким редовима, како изгледа на први поглед, сви за изборе (укључујући и Председника свих грађана), осим онога који се, истини за вољу, једини и пита - Првог потпредседника Владе. Мада, не могу да се отмем утиску да се и ту ради о маркетингу, по систему да сви они који о томе не одлучују траже да се "иде на изборе", док се онај, који се за све пита, као нешто нећка. Тако да ће, како год да одлучи, одлука бити исправна. Ако послуша оне који траже изборе, биће да је то учињено због демократичности, а уколико до тога не дође, они који су изборе тражили, знаће да пронађу оправдање за свог вођу. Јер вођа увек види више но остали. Како то каже и Владика Данило у Његошевом "Горском вијенцу": Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом. Прича о републичким изборима, посебно се захуктала оног тренутка када је председник републичког парламента (умислио да је) одлучио да распише изборе у Београду. Е сад, треба расчивијати како је, уопште, дошло до тога да се организују избори у Београду. А по мом скромном суду, потпуно беспотребно. Међутим, пошто владајућа гарнитура (читај: напредњаци) није успела да "прекомпонује" власт у Београду, како би личила на ону са републичког нивоа, прибегли су увеђењу "привремених мера". Пошто је "дете рођено, треба га љуљати". Што значи да је било логично да ће бити и ванредних избора у Београду. Јер, ванредно стање, на сву срећу, чак и кад су напредњаци у питању, не може да траје вечно.
Међутим, парламентарни избори, нису, нужно, повезани са изборима у Београду. Да није једног великог "али". А то "али" је, ипак, у најдиректнијој вези са изборима у главном граду. При томе, не мислим на ону неутемељену причу о томе како "у главном граду живи једна трећина бирача Србије". Па, као, "кад већ кољемо вола", ајд да "искористимо сво месо".
Постоји много директнија веза између избора у Београду и парламентарних избора. А то је чињеница која је добро позната и Првом потпредседнику, али и свима који у СНС мисле да могу да о нечему одлучују. Јер, упркос чињеници да се на наредним изборима у главном граду грађани неће изјашњавати о градоначелнику, јасно је да гласачи неће баш полудети од среће гласајући за "неки тим". Упркос "бала на води", којим је громогласно, најављен пројекат "Београд на води". То просто не иде тако. Овај је народ научио да има лидере. Вође којима верује. Дакле, све странке које "држе до себе", промовисаће своје кандидате за место првог човека у Београду. Мада су се већ појавила нека имена, још је рано коментарисати потенцијалне кандидате. Ипак, оно што се за сада зна је да ће урсовски кандидат бити Сузана Грубјешић, социјалисти ће кандидовати актуелног министра саобраћаја и бившег председника Скупштине Београда, Александра Антића, а напредњаци, највероватније Синишу Малог, актуелног председника Привременог органа у Београду. И ту долазимо до чињенице која, најдиректније, повезује парламентарне изборе и изборе у главном граду. Поготову, након онога што се издешавало на седници Главног одбора демократа у Новом Саду, на Крстовдан, лета господњег, 2014. Јер, да је којим случајем, у Новом Саду, победила опција Бориса Тадића, очигледно је да би напредњаци, по питању Београда имали бригу мање. Пошто би се, како то изгледа, са бившим председником Србије и Демократске странке, некако договорили о политичкој сарадњи. А у том "пакету" би се нашао и будући градоначелник Београда. У том случају и Мали би био довољно велики. Овако, пошто ће демократски кандидат за градоначелника Београда бити Драган Ђилас, јасно је да Мали мора да добије подршку "и са мора и из ваздуха и са копна". А то значи да је, готово извесно, да ће догађај у Новом Саду натерати господара Србије и напредњака да, лакше, "преломи" по питању парламентарних избора. Пошто једино тако, може да се нађе на изборној листи "лицем у лице" против Драгана Ђиласа. Упркос чињеници да ће "господар Вучић" бити на "републичкој" а Ђилас на "локалној, београдској" листи. По свему судећи, једино тако је могуће водити "битку за Београд". И, по размишљању напредњака, добити "битку за Београд". Поготову ако се зна да "битка за Београд" није само то. У игри је много већи улог. Јер, ако се "битка за Београд" изгуби, како објаснити "широком народним масама" због чега је "рушен" Београд. Односно, због чега се "џаба кречило".
Тако испада да ће, ако, 16. марта, и буде избора у читавој Србији, они бити у сенци оних београдских. Односно да је Србија ван Београда, тако мало важна. Са тог аспекта треба посматрати и чињеницу да су, са изборима у Београду, за 16. март, ове године, расписани и ванредни избори у општини Пећинци, као и редовни избори у Неготину.
Дакле, за неколико дана, тачније, 29. јануара, и општину Неготин ће, званично, захватити изборна грозница, која треба да кулминира 16. марта, када ће се одржати редовни локални избори у главном граду Неготинске Крајине. А то значи да су, овогодишње, изборне игре тек почеле.

Наставиће се...

Ј У Б И Л Е Ј

Очигледно је да смо ми народ који много воли славља и прославе. И да нам за то не треба баш много повода. Нити смо у томе баш много пробирљиви. Важно је да се слави!
Истини за вољу, можда то и није тако лоша особина. Уколико је то део неког нашег „позитивног“ карактера, који указује на неку врсту урођеног оптимизма. Али, очигледно је да у томе, веома често, знамо да претерамо. Па почнемо да „славимо“ и оно што није за славље. Рецимо смрт. И без обзира колико се трудили да за тако нечим пронађемо оправдање, морамо да признамо да је неприродно да прослављамо смрт. Односно, да „прослављамо“ годишњице смрти. Јер, по логици ствари, годишњице смрти се не прослављају већ обележавају. На различите начине. И то увек достојанствено и без „цике и вриске“ која је карактеристична за прославе.
Међутим, они који у Србији имају задатак да формирају јавно мњење,  упорно покушавају да нас навикну на термин „прослава“, или "јубилеј", чак и на местима где им место није. Тако долазимо до, прошле године, често помињаног „јубилеја Првог светског рата“ (ове, 2014. године, навршава се сто година од када је започео један од најкрвавијих сукоба у историји човечанства), упркос чињеници да то, ни суштински, ни терминолошки, није у реду. Јер је неприхватљиво „славити“ почетак било ког рата. Односно, „славити“ страхоте и страдања. То не значи да не треба, на време, размишљати о 1918. години када би било нормално прославити стотину година од завршетка Првог светског рата. Друга је прича што је код нас све „обојено“ политиком, због чега би, они који тренутно врше власт, хтели да све припишу себи. А то значи и да нешто „прослављају“, чак и кад није за славље. Уместо, да, темељно и стрпљиво, отпочну припреме за оно што заиста треба прославити. Чак и уколико претпостављају да тада неће бити на власти. Али, изгледа да се многима жури како би себе "уписали" у неки део историје, не бирајући који је повод. Па тако испада да им и није битно да ли се обележава годишњица смрти или рођења. 
Да ли је у питању јубилеј или обележавање неке годишњице. Јер, реч јубилеј значи прославу дана или годишњице неког догађаја, а пошто је у питању прослава непримерено је да се она, било на који начин, везује за смрт. И обрнуто, годишњице нечије погибије или смрти, не могу се проглашавати јубилејима. У вези са тим не може бити нагодби или полемисања. И поред тога,  много је оних који се по овом питању понашају бахато, прикривајући на тај начин да се ради о најобичнијем незнању.
Таквих примера има свуда око нас и све их је више. 
Чак и у тако малим варошима, у Србији ван Београда, какав је и Неготин. Управо у тој вароши неко покушава да од свега и свачега направи јубилеј. Чак и од онога што је требало да буде обележавање 200. годишњице погибије Хајдук Вељка Петровића. Проглашавајући прошлу (2013. годину), годином јубилеја, уз додатно објашњење да је то (управо) због тога што је 1813. године погинуо најпознатији јунак Неготинске Крајине! На сву срећу, таква глупост није дуго стајала на званичном општинском сајту, јер је након моје интервенције (а вероватно и још неких људи), уклоњена.

Међутим, остао је траг о томе, као што је остао траг и у другој, поправљеној, варијанти ове информације да неко, ни по коју цену није желео да се одрекне погибије Хајдук Вељка Петровића и непостојеће везе са  прошлогодишњим "Мајским свечаностима". Јер, било је довољно елементарно знање из историје Неготина, те да се једноставно утврди како је Х. В. Петровић, погинуо око 20. јула (мада неки извори говоре да је то било 28. јула, по старом, односно, 9. августа, по новом календару, 1813.године). Ако се томе дода и податак да датум рођења Х.В. Петровића (чак можда и година) нису познати, сасвим је јасно да није било никакве логике "везивати" његову погибију са "Мајским свечаостима" и Даном Неготина. 

Ништа мање накарадан није ни други пример из главног града Неготинске Крајине. А у вези је са другим неготинским великаном Стеваном Стојановићем Мокрањцем. Односно, са нечијом идејом да треба обележавати  "јубилеј Мокрањца" , односно да годину у којој је Мокрањац умро, треба прогласти годином Мокрањца. Дакле, да уместо живота славимо смрт. И без обзира што немам поуздану информацију одакле је потекла ова "генијална" идеја (пошто су је пласирали "београдски" медији), претпостављам да је и она настала у неким "неготинским круговима". А да је, само формално, иза ње стао Национални савет за културу. 

У многим новинским написима на ову тему, нисам могао а да се "чуду не начудим" како то да

неки "београдски новинар" може да пише о овој теми а да не "стави прст на чело". И само као парадигму наводим текст који је у Новостима објављен 9. децембра, прошле године, а који је само један од многих који је, у овом, али и неком другим дневним новинама објављен на  исту тему. 

Аутор овог текста Ана Попадић, вероватно у намери да поткрепи свој став о потреби "обележавања Мокрањчевог јубилеја", пише и следеће:

"Док Немачка о свом националном благу брине тако што у државни коалициони споразум уписује 250. рођендан Лудвига ван Бетовена, који ће се славити тек 2020, Србија још нема решење за достојно обележавање јубилеја свог великана - Стевана Стојановића Мокрањца, који је на прагу."

Да није тужно, било би смешно. Јер новинарка пореди живот и смрт. Слављење живота и смрти. Стављајући у исту раван 250. годину од рођења Лудвига ван Бетовена и 100. годишњицу смрти Стевана Стојановића Мокрањца.

Није спорно да и наша културна јавност "тражи" од државе да се достојно обележи "јубилеј Мокрањца". Онда када будемо могли да под тим јубилејом славимо живот. А до тада има довољно времена да се тај јубилеј темељно припреми, како би прослава била достојанствена и на начин  како то и заслужује великан Мокрањац. 

П. С. 

У дану у коме пишем овај текст (не случајно!), а као својеврсна потврда мог става који сам у њему изнео, Национална телевизија је у свом "ударном" ТВ дневнику емитовала прилог о Стевану Стојановићу Мокрањцу, имајући у виду да је данас годишњица рођења неготинског великана. Но без обзира што је повод био дан Мокрањчевог рођења, прилог је "одисао" управо "годишњицом његове смрти".

По свему судећи, мораћемо још много да се трудимо како би на достојан начин исказали поштовање за наше великане. А кад је у питању Мокрањац, не морамо још много да чекамо. Јер, већ за две године, навршава се 160 година од рођења великана српске духовне музике. Наравно, уколико се до тада договоримо да ли ћемо то учинити по новом или старом календару, а то значи и да годину Мокрањчевог рођења уклесану на бисти у централном неготинском парку (1855.) ускладимо са званичним подацима у свим релевантним документима.

КРОЗ ГРАЊЕ НЕБО

"Ниједно зло не може постати добро

зато што га прихвата већина."

Меша СЕЛИМОВИЋ

Мислим да нећу рећи ништа ново уколико кажем да је у тешким временима свима тешко. Или, углавном свима. Јер, има оних који, стално, успеју да се „снађу“, без обзира колико је тешко. Али, некако по дифолту (што би рекао Председник свих грађана), најтеже је деци и старима. У тешким временима, обично се, најпре њима нешто ускрати. Ваљда и због тога што се они најмање буне. Стари не би да „сметају“, а деца још увек не умеју да изразе своје потребе на одговарајући начин. И тако, и једни и други, морају да чекају да их се неко сети. Неко ко има. Неко ко може. Неко коме је дато. Неко ко мисли да му је дато и да може.

А детаљнијом анализом ове две групације, ипак, долазимо до податка да је, мало теже деци. Јер, полазимо од тога да су стари, ипак, нешто проживели и да су имали и лепих тренутака, а да су многа деца, на самом почетку животног пута ускраћена за много тога. При томе, мислим да је најтеже кад та деца немају оно што је најосновније. Храну. Полазећи од тога да нико не може да сматра нормалним да је у овој и оваквој Србији, у 21. веку, и на прагу преговора са Европском унијом, храна луксуз. Поготову за децу.

Можемо да окрећемо главу, у жељи да не признамо тај поражавајући податак, али тиме нећемо решти проблем. То је део наше стварности. У читавој Србији, па и у Неготину. Без обзира да ли, тренутни вршиоци власти то желе да признају. Али је и наша стварност да су неки људи, потпуно случајно, сазнавши за то, пожелели да помогну. Издвајајући, сваког месеца, од сопстве зараде како би одређени број деце могао да има редовну школску ужину. При томе, они се тиме нису хвалили. Други су причали о томе. На овај или онај начин. Што је, опет, део наше стварности. А када су, у складу са планом који су начинили, на самом почетку хуманитарне акције, кренули у институционализацију решавања овог проблема, наишли су на неразумевање оних којима је то посао. Који су себе кандидовали да брину о другима. Поготову о деци. И уместо да људе који су показали хуманост, "понудили погачом", они су на њих, у старом и опробаном маниру, "бацали камење". Користећи, при томе, нека медијска средства за која смо мислили да су део прошлости. Објављујући некакве „одговоре“ на непостављена питања. Дајући сопствене коментаре, без могућности да и „друга страна“ учини то исто. То се у информационом систему зове "право на деманти". (За оне који то не знају, деманти је реч француског порекла, која значи: оповргавање, исправљање неке неистине или нетачности.) Заборављајући при томе да је сада мало теже држати било коју информацију у тајности. Заборављајући да је 21. век и век информација и да је још давно неко рекао да „ко има информације, има и моћ“.

Али, то не значи да они који мисле да имају информације, треба да људе који су организовали

једну хуману акцију, „разапну на стуб срама“, примењујући непримерени сарказам и поругу на општинском сајту, коме, како се то показало, имају приступ само "пробрани". Упркос чињеници да су ови људи свој посао завршили часно и поштено. Дајући јасно и гласно „штафету“ овог проблема онима који су њиме требали да се баве од самог почетка.

Ипак, ово нису деведесете, упркос чињеници да у многим сегментима, на њих подсећају. Зато и нема  потребе, на начин како се то радило пре двадесетак година, ове хумане људе држати у медијској блокади, не дозвољавајући да саопште „њихов“ део приче. Томе треба да послужи и текст који следи у наставку овог поста. Који је претрпео само ситне измене, зарад прилагођавања оваквом начину објављивања. Али, који се, на приложеним фотографијама, може видети и у оригиналу. Баш као и чувени „одговор“ на непостављена питања (који је – какве ли симболике – објављен 16. децембра, на дан када је, пре 22 године, почела да емитује програм прва неготинска телевизија, постајући „информативни прозор“ читавог овог краја), који је био директан повод да се тражи право и могућност да се одговори одговором на „одговор“. У најбољем маниру правог и објективног информисања и већ чувеног гесла „чути и другу страну“.

А та друга страна је писмо које је, са молбом да буде објављено на општинском сајту, председнику Општине Неготин, мр Милану Уруковићу, у име радника ХЕ "Ђердап 2" и "Ђердап Услуга", упутио инжењер Јован Чолић, председник Синдиката ХЕ "Ђердап 2".

                                     "Поштовани господине Уруковићу,

Није ми била намера да се са Вама дописујем на овај начин, али, пошто је то, очигледно, Ваш нови стил комуницирања, прихватам га, у очекивању да ћете искористити Ваш утицај да и ово писмо, у складу са Законом о информисању, буде објављено на званичном општинском сајту. Јер је оно иницирано Вашим одговором објављеним на сајту Општине Неготин, у вези са хуманитарном акцијом коју су, радници ХЕ „Ђердап 2“ и радници „Ђердап Услуга“, успешно реализовали. 
Подсећања ради, треба рећи да смо ми, од априла ове године, повели хуманитарну акцију за уплату ужине школској деци општине Неготин, чији су родитељи слабијег материјалног стања. Том хуманитарном акцијом, коју смо реализовали уз помоћ неготинског Центра за социјални рад, а у коју су се, поред радника, укључили и Горан Кнежевић, директор ПД „ХЕ Ђердап“, са 90 и Карменка Бабић, директор „Ђердап Услуга“ са 50 хиљада динара, било је обухваћено од 143. до 149. деце, у три градске и седам сеоских основних школа. 
Битно је истаћи да се ради о деци из категорије такозваног „прикривеног сиромаштва“, па је самим тим јасно да нам намера није била да проверавамо да ли су родитељи неке од деце, која су била обухваћена акцијом, већ корисници неког вида социјалне помоћи. Желели смо да овом акцијом буду обухваћена сва она деца, која, због лошег материјалног стања њихових родитеља, не могу да користе школску ужину. Без обзира да ли је њихова породица већ прималац неког вида социјалне помоћи. Имајући у виду да је, како се лако може утврдити, многима од те деце то и једини оброк у току дана. Због чега смо закључили да је боље нахранити неко дете више, него ускратити некоме једини сигуран оброк који има. 
Полазећи од чињенице да нисмо квалификовани за прављење стручних анализа и израду социјалне карте школске деце наше општине, ми ову акцију нисмо водили сами. Зато смо, од првог дана, у њу укључили неготински Центар за социјални рад, са својим стручним службама, као и стручне службе неготинских основних школа.

А као одговорни и озбиљни људи, предвидели смо временски оквир у коме ће се одвијати ова акција. Са намером да за то време, свим релевантним друштвеним и политичким чиниоцима наше локалне заједнице скренемо пажњу на постојање овог проблема. Зато смо, већ на самом почетку, утврдили да ће акција трајати до краја ове календарске године. За тај временски оквир, имали смо сагласност свих радника који су, добровољно, узели учешће у хуманитарној акцији.

И то смо, јасно и гласно, у личним контактима, али и у писаној форми, пренели свим

релевантним представницима како локалне власти тако и опозиције. 
Зато, није коректно да се ова хуманитарна акција претвори у међусобна „препуцавања“ на тему ко у општини Неготин прима редовно и колику плату. Те да се, на основу тога, извлаче закључци ко треба а ко не да учествује у хуманитарним акцијама. То је неозбиљно, према деци којима је та помоћ потребна. 
Осим тога, непристојно је да једни другима „завирујемо“ у џепове како би установили колико ко има пара. Јер ће се, онда, неко сетити да и Ви, као председник Општине, треба грађанима да „положите“ рачуне и саопштите колика је Ваша плата. И због чега нисте, макар, лично узели учешће у овој хуманитарној акцији. Коју су, уз раднике ХЕ „Ђердап 2“, без остатка, подржали и радници „Ђердап Услуга“, међу којима је много и оних који су били ангажованин на одређено време (што је, без сумње, Вама јако добро познато), и чија је плата много мања од многих других у општини Неготин. А да и не говоримо о нашим очекивањима да ћете Ви употребити свој утицај, који, вероватно, као председник општине имате, како би акцију проширили и на остале установе, фирме и организације у општини Неготин, чији би запослени, такође, требало да се укључе у акције оваквог типа. 
Уосталом, има много могућности да се некоме помогне уколико постоји добра воља и жеља. Зато нам и није намера да било ком житељу општине Неготин намећемо обавезу издвајања новца за хуманитарну помоћ. Ако, већ то неко не осећа као потребу. Јер неке Ваше колеге у неким другим општинама Србије, овакве проблеме решавају сами, без ичије помоћи. 
А Ви себи дозвољавате „луксуз“ да констатујете како помоћ овој деци „није наша

законска обавеза“. Јер то у крајњем случају није ни битно. Битно је да је утврђено да постоје деца која немају средстава да уплаћују ужину. И то је довољно да нам зазвони звоно на узбуну. Претпостављам да су нам та деца битнија од једног концерта Ане Бекуте, који је, својевремено, финансирала локална самоуправа.

И на крају, са жаљењем констатујем да Ви, као председник Општине Неготин, са позиције вршиоца јавне функције, делите савете радницима ХЕ „Ђердап 2“ и „Ђердап Услуга“ како је добро да и даље показују своју хуманост и солидарност, настављајући акцију коју су сами иницирали. По принципу: „сама пала, сама се убила“. Пошто смо ми своју хуманост и солидарност показали.  А молили смо и друге у општини Неготин да нам се у томе придруже. Упућујући и дописе свим председницима одборничких група у локалном парламенту (и позиције и опозиције), али и Вама,   као и председнику Скупштине, и члановима Већа који су задужени управо за област о којој је реч. 

Нико од побројаних, укључујући и Вас, није сматрао потребним да нам се јави и да заједнички покушамо да нађемо неко решење. Али сте, зато, осетили потребу да нам делите савете посредством званичног општинског сајта. 
То свакако није начин за решавање, већ за стварање нових проблема. Јер смо ми, као озбиљни и одговорни људи, званичним путем, упутили свој предлог како треба изменити Нацрт буџета Општине Неготин за 2014. годину и где се могу наћи средства за обезбеђење ужине за децу слабијег материјалног стања. 
Дакле, начин постоји, а да ли постоји и добра воља видећемо након усвајања Буџета на наредној седници локалне Скупштине.

                     Уз захвалност и извињење за Ваше одузето време, срдачно Вас поздрављам, и желим срећне наступајуће празнике !"

П.С.

Приповетка Кроз грање небо (из тематске збирке Велика деца), по којој је снимљен и истоимени филм 1958. године, који је режирао Столе Јанковић, је прича о групи рањеника које је одред оставио у шуми како би се лакше ослободио немачког обруча. Они ту чекују; да их одред прихвати када се ослободи офанзиве, ослушкују немачке потере, звиждуке и лајање паса, стрепе да не буду откривени. Свако од рањеника је заокупљен својом муком, неизвесношћу, стрепњом. Понеко сећање враћа у дане пред рат, у детињство или неку другу мирнодопску ситуацију. У осами се зачињу кратки разговори, духовите реплике, анегдоте. Свако мирно подноси свој бол и мирно прима могућност блиске смрти.  

Антоније Исаковић (Рача Крагујевачка, 06.11.1923 – Београд, 13.01.2002.) афирмисао се као приповедач (Велика деца 1953, Папрат и ватра 1962, Празни брегови 1969), а потом и као романсијер (Трен I, 1976, Трен II 1982, Миран злочин, Трен III 1992). Као учесник рата од 1941 — 1945. године, Исаковић је теме за своје приповедање углавном налазио у свом доживљају рата. Том тематском опредељењу остао је веран до краја.

 

Т Р А Н С

Tранс је посебно психофизичко стање обележено променама ритма дисања, крвног притиска, осетљивост на бол, до којег се долазои "изласком из себе" и утапањем у нешто веће, праћено осећањем усхићености, озарености или заноса.

Због чега је било важно, на овај начин, објаснити појам транс? Из простог разлога јер сматрам да би то могло да помогне бољем разумевању приче која следи.

На данашњи дан, пре двадесет и две године, некадашња Самостална телевизија Неготин (СТВ) (о чему сам већ неколико пута писао), почела је да емитује свој програм. При томе, треба имати у виду да је, у то време, та и таква Самостална телевизија Неготин, била један од ретких електронских медија, који је "рођен" у Србији ван Београда. А то није неважан податак. Јер су, захваљујући управо Самосталној телевизији, Крајинци по признању многих стручњака, годинама, били боље информисани него житељи српске престонице. И то у време када је Србијом, "гвозденом медијском песницом" владао режим Слободана Милошевића (чему је, у једном периоду, свој несебичан допринос дао и садашњи Први потпредседник "проевропске" Владе Србије).

И управо због тога, не занемарујући допринос осталих локалних и регионалних електронских медија,  који су касније деловали на простору Тимочке Крајине, треба (без бојазни да може зазвучати нескромно), рећи да је Самостална телевизија Неготин, дала свој значајан допринос у развоју телевизије у најширем смислу те речи. То није само констатација настала као резултат сентименталне везе аутора овог текста са именованом телевизијом већ чињеница која је, много пута, неупитно потврђена.

Међутим, што би рекао Балашевић, "од тог доба у васиони су се одиграле млоге невероватне појаве..." А Неготин је, у међувремену, "сахранио" две и по телевизије (ова половина се односи на ону која је сахрањена док је још била у повоју) - при чему не упирем прстом ни у кога - због чега се, о овом делу Србије, све чешће, говори о "зони сумрака" или подручју вечитог медијског мрака.

Управо то и јесте разлог мог подсећања, не само на један медиј, који је, свакако, одиграо битну информативну улогу у једном раздобљу, већ и на људе који су били заслужни како за стварање имиџа тог медија, тако и за његов суноврат. Ипак, нећу саопштити ни једно име, ни на једној од поменутих страна, пошто ми се чини да то већ "и врапци знају“. И прихватам ризик да ће некоме, можда, засметати што (баш) ја, свако мало, пишем неки део биографије Самосталне телевизије Неготин. Но, свесно преузимам тај ризик, јер (зазвучаће нескромно), то сам чинио и много година уназад, имајући у виду да, стицајем околности, поседујем најпотпунију документацију, како о овом медију и његовом програму, тако и о људима који су његов саставни део.

А када већ помињем људе који су одговорни за суноврат Самосталне телевизије Неготин и "бацање под ноге" годинама стицаног имиџа "прве приватне телевизије у СФРЈ", неправедно би било избећи податак да је исти "двојац без кормилара" одговоран и за уништавање вечитог ривала СТВ, "општинске" Радио телевизије Крајина.

А онда, готово двадесет и две године од првог емитовања програма Самосталне телевизије Неготин и скоро исто толико од почетка емитовања програма Радио телевизије Крајина, у наше животе је "ушетао" појам транс, на посве особен начин, као део назива једне телевизије.

И без обзира што имам, сасвим лични утисак, да се ради о телевизији која покушава да, помоћу штапа и канапа, на "површини воде" одржи свој "експериментални програм", болујући од свих оних болести од којих болују медији на свом старту (а електронски медиј је скупа играчка!), постоје велике сличности са овим електронским медијем и некадашњим почецима СТВ Неготин. Ако занемаримо податак да је ова нова телевизија (поново мој лични утисак), мало превише једнопартијски обојена, а да је, својевремено, СТВ у својој „партијској опредељености“ имала мало „више боја“, међу којима, истини за вољу, није било оних из реда „владајућих“ (што њима није ни сметало). Због чега су многи спремни да устврде да је и то један од доказа да нам се, на велика врата, враћају деведесете.

Већ на самом почетку свог медијског живота, ТВ Транс се суочила са (само)вољом власти, оличене у првом човеку локалне самоуправе, који је, главном и одговорном уреднику новорођеног неготинског медија, посредством, свог, општинског сајта, одржао предавање из "лепог медијског понашања".

А онда, како одговора са друге стране није било, први човек наше мале вароши, решио је да, главном и одговорном уреднику ТВ Транс, одржи и додатну лекцију уводећи у читаву причу и чланове синдиката једне фирме која је неколико месеци водила и успешно окончала хуманитарну акцију, којом је обезбеђена ужина за око 150 неготинских школараца, чији су родитељи слабијег материјалног стања.

Осим чињенице да је ово друго "тренирање строгоће" локалног медија настало као резултат могућности које пружају друштвене мреже и председниковог прековременог рада (у суботу, кад му време није!), а испровоцирано текстом који је, на Фејсбуку, написао директор и главни и одговорни уредник поменуте телевизије. А то је, што се мене тиче, за сваку похвалу. Јер живимо у веку информација и треба користити све доступне медије. Због чега се надам да ће, председник Општине Неготин, и у времену пред нама, наћи времена да се дописује са својим суграђанима и посредством друштвених мрежа. Да поменути пример не буде изузетак који ће потврдити правило.

Међутим, први човек наше мале вароши морао би да зна (или да га на то упозоре они којима је то посао) да не може, посредством "свог медија", званичног општинског сајта, да одговори већ поменутим синдикалцима, уместо да то учини онако како је требало. Званичним дописом, како су се и они њему обратили. Овако, председник општине је упао у сопствену замку. Пошто сада мора да "дозволи" да на истом месту и на исти начин, синдикалци објаве свој одговор. И тако у круг.

О П Т И М И З А М

Према дефиницији, оптимисти су они људи који имају изражену склоност у очекивању најбољих могућих исхода или ослањања на животне ситуације које уливају највише наде. Оптимисти се, такође, дефинишу као људи који су "испуњени надом и који верују у успешан резутат, односно, који имају склоност да све животне ситуације посматрају повољно и са надом". Реч оптимизам потиче од латинског појма оптимум,  што значи - најбоље. Бити оптиистичан, у уобичајеном тумачењу, значи очекивање да ће одређена ситуација имати најбољи од свих могућих исхода. У психологији, ово се обично назива диспозицопни оптимизам. Насупрот оптимизму (оптимистима) је песимизам (песимисти). У научном свету (филозофија), најпознатији представник оптимизма је барон Готфрид Вилхелм Фрајхер фон Лајбниц ("Бог је створио најбољи од свих могућих светова"), док је Артур Шопенхауер најпознатији представник песимизма ("Живот је бескрајна патања, а овај свет је најгори од свих могућих светова").
Како сам, као и многи други, имао прилике да се уверим, а супротно неким претпоставкама, оптимизам није пропорционално сразмеран материјалном благостању. Али, некако се човек боље осећа и има већу сигурност (па самим тим и више оптимизма) уколико у џепу има више пара. Односно да му та материјална подлога, на неки начин, "подгрева" оптимизам.
Са друге стране, нисам нешто имао прилике да прочитам како постоје изразито оптимистичне нације. Односно нације, које су по дифолту (што би рекао Председник свих грађана) оптимистичне. Али, има држава у којојима је, процентуално, много више оптимизма него у неким другим. Ми спадамо у оне у којима је, по мом личном суду, оптимизма много више него што би то било нормално, имајући у виду  шта нам се све догађало и кроз шта смо све прошли. И пролазимо. Чему, опет, по мом личном суду, у великој мери доприноси стил живота, настао као директна последица грандовско-фармерско-великобратовског телевизијског утицаја. Али, не треба потценити ни податак према коме је, у земљи Србији, несразмерно велика потрошња умирујућих средстава. Било да су она синтетичка или на "природној бази".
Осим средстава која се употребљавају за "стимулисање оптимизма", о томе, како се искуствено може потврдити, периодично брину и политичари. И то, углавном, они који су на власти. Због чега је сасвим јасно да то стање свести, у држави Србији, може бити делимично, краткоточно и строго наменско. На неки начин, о томе сведочи и текст који сам, на ову тему, писао и пре , скоро, три године. За разлику од оптимизма којим је тада свој народ "частио" председник, овог пута је тај оптимизам народу стигао од Првог потпредседника Владе (или, како сам то данас чуо, Правог председника владе). Дакле, од човека који, је, до сада, био "сурово реалан" у својим говорима. И који је обећавао само "крв, зној и сузе". Лоповима и криминалцима. Што је постао његов заштитни знак. Део његовог политичког маркетинга. А што му је донело апсолутну и неподељену моћ. И због чега је постао човек који се за све пита и без чијег "амин" нема решења ни једног проблема. Од вртића до врха државе.
Зато сам ја ову поруку Првог потпредседника Владе, да ћемо живети боље већ крајем 2014.године, схватио веома озбиљно. Једино, мало ме забринула чињеница што је та порука послата за потребе предизборне кампање. Када је Први потпредседник Владе, поред свих обавеза које има (између Абу Дабија и Брисела), нашао времена да скокне до  Рипња, у склопу предизборне кампање за општину Вождовац. Јер, сви смо се већ, много пута, осведочили да се у време предизборних кампања, обећања деле и шаком и капом. Осим тога, чини ми се да су медији ту изјаву Првог потпредседника Владе пренели не улазећи у суштину. Пошто ми изгледа сасвим могуће да је он мислио само на грађане Рипња. Или, у најбољем случају, на грађане општине Вождовац. А не и на све грађане Србије. Пошто се, тренутно, води кампања само за изборе у општини Вождовац, па је сасвим логично да се обећања деле грађанима тог дела државе. Осим тога, на снимку који сам ја слушао, то обећање ППВ мало се меша са узвицима "издаја, издаја", који су долазили од групе присталица Српског сабора Заветници. Као искусан политичар, ППВ је био принуђен да то "издаја, издаја", из супротног табора, "покрије" својом интерпретацијом да је садашња власт "издала лопове и криминалце", што је, у великој мери, покрило и обећање о бољем животу.

Али, ако и претпоставимо да ће тог, обећаног, "бољег живота" (а да није у питању телевизијска серија), бити, поставља се оправдано питање коме ће то бити боље? Ако се то односи на неку мању групу, оличену у нечему што се обично назива политичка елита, у то могу да поверујем. Али, да ли ће бити боље већини, на то питање потврдан одговор немају ни највећи оптимисти. Из простог разлога што у овој држави има, близу, милион незапослених. И да ће их, по свему судећи бити још више. Синдикални представници, оних који имају срећу да, још увек раде, јасно су показали да се не слажу са визијом коју има садашња власт у вези са радништвом. О томе довољно говори податак да су се повукли из преговора о два "радничка закона". А да ли ће то умети да артикулишу и да ли ће у томе бити јединствени, показаће синдикални протест, који је, симболично, заказан за Дан људских права.
Са друге стране, поставља се питање како ће у наредној години бити и онима који се сврставају у категорију буџетских корисника. Имајући у виду да двојица врхунских економиста најављују могућност да сива економија може да сруши буџет. На ту могућност, на индиректан начин указује и гувернер(ка) Народне банке Србије, Јоргованка Табаковић. Свему овоме треба додати и најаву "благог" раста евра, до краја године и могућности да европска валута у току наредне, 2014. године, оде и на 119 динара.
Уз констатацију да је ово само део српске стварности, интересује ме да ли би они који имају мало дуже памћење, у контексту најављене сиве економије, добро познатих бувљака и раст девиза, уз повећање броја незапослених, могли да, са оптимизмом гледају на наредну, 2014. годину?

ТОК СВЕСТИ

Они који имају дуже памћење, знају да је 29. новембар, у некадашњој држави, која се звала Социјалистичка (па још и федеративна) република Југославија, био велики празник. Који је, осим два, подразумевајућа, нерадна, дана, готово по правилу, са собом носио и нека спајања, тако да је празновање знало да потраје и читаву седмицу.

Саставни део свечарске атмосфере били су и „ударнички“ резултати производње, отварање нових фабрика, или, макар, нових погона у већ постојећим фабрикама.

Изгледа да се тај „рецепт“, у нешто другачијем облику, одржао до данашњих дана. Само што таква „ударничка“ атмосфера траје читаве године, тако да се стиче утисак да је ова држава у непрекидној предизборној кампањи. Што и није далеко од истине, будући да се свако мало, на неком од нивоа власти, организују неки избори, који су проузроковани многобројним „прекомпоновањима“ власти. У том П(редизборном) П(ропагандном) П(рограму), какав је и ред, трку воде представници владајућих странака, мада, у, очигледно, наметнутој утакмици, учествују и они, малобројни, који, још увек, „бране“ бледе боје опозиције.

Мене то подсећа на чувену мисао ЈБТ, која се радо употребљавала диљем бивше Југе,  а која би, прилагођена садашњем тренутку, могла да гласи: „Радимо као да избора више никада неће бити, а припремамо се као да ће их бити већ сутра“. При томе, владајућа гарнитура (у чему предњачи онај напредњачки део), још увек, најрадије прича о пропустима бивше власти. Заборављајући (вероватно свесно), да, већ годину и по дана, имају апсолутну власт у држави. Те да је, увелико дошло време да се сумирају резултати њихове политике. И да, јасно, кажу шта је урађено, у односу на обећано. Без обзира на све краће памћење овог народа, то је подразумевајућа обавеза за одговорне људе.

Уместо тога, народу се, готово свакодневно, као „главно јело“, сервира политички рат на релацији садашња владајућа гарнитура (напредњачки део), против бивше владајуће гарнитуре (демократски део), „без рукавица“ и без бирања речи. При томе се, ни мало, не води рачуна о чињеници да је добар део садашње владајуће гарнитуре био и део претходне владајуће гарнитуре. Те да, без обзира да ли су они у тадашњој влади „изигравали фикусе“, или су били „вредне пчеле радилице“, морају сносити део политичке одговорности.

Када се у "П П П" ради варијанта „обогаћеног маркетингшког менија“, на столу се, обавезно, нађе и неколико приведених, (или оних чије је „привођење у току“!), под сумњом да су „оштетили ову државу за толико и толико“. Претпостављам да је онда, сасвим логично да се, уз овако богат ручак сервира и неки десерт. У те сврхе се, свако мало, отвори по нека фабрика и упосли по неколико стотина, ако не и цела хиљадарка радника. Вероватно само они који пласирају такве информације, могу, на неки логичан начин, да објасне како то онда да у Србији има све више незапослених, те да им се, укупна, бројка, опасно, приближава милиончету. Као и да, чак и они који имају посао, живе све горе. Наравно, није ми намера да тврдим како је ово "специјалитет" само ове власти. Било је тога...

Али, управо представници ове власти су говорили (и говоре!) да неће личити на оне претходне, те да им је циљ „да народу буде боље“. А то "боље" никако да дође. Или, прецизније речено, нешто се отегло. За то време, фабрике се отварају као конзерве, а све у циљу „покретања привреде“. Наравно, ни то није "од јуче". Али, све ми се чини да се "нова власт", некако најбрже, снашла у „отварању нових производних капацитета“. То се може видети чак и на основу површног "листања" Интернета на ову тему. 

У марту ове године, у Јагодини је отворена италијанска фабрика за производњу аутомобилских церада, која би требало да запошљава 550 радника. Мада је било најављено да ће фабрику отворити тројац наше Владе, тамо се појавио само двојац, без кормилара.

А у мају је, Председник свих грађана, у Инђији, отворио фабрику пумпи данске фирме "Грундфос".  У фабрику је уложено 50 милиона евра, а од почетних 150 запослених, до краја 2014. године, у њој треба да нађе посао 350 радника.

У јуну ове године, отворена је и фабрика "Континентал" у Суботици. Најављено отварање, у септембру претходне године није успело, па фабрику нису отворили Први и Други човек владе већ Млађан Динкић, тадашњи министар финансија и привреде, чије је министарство, за 250 запослених радника издвојило по 4.000 евра.  

Да се нису сви бавили отварањем говори и пример Сремске Митровице, где је министар 

полиције и председник владе, Дачић, у јулу ове године, положио камен темељац за фабрику аутомобилских заптивних система "Купер стандард".  Уз камен темељац, Дачић је поручио да "садашњом стопом незапослености систем није одржив", а пошто се на потписивању уговора није појавио министар финансија и привреде Динкић, било је јасно да већ "делује" препорука да "Влада настави даље без УРС-а и Млађана Динкића".

Председник Владе је, такође у јулу, отворио још једну фабрику.  И то, заједно са министром финансија и привреде, Млађаном Динкићем, коме није сметало да, иако већ на одласку из Владе, заједно са својим бившим шефом, пресече црврну врпцу фабрике "Горење" у Ваљеву. У ову другу словеначку фабрику, која је декларисана као највећа фабрика фрижидера у региону, уложено је 20 милиона евра, а посао добило 700 радника.

Након летњег затишја, претпостављам због коришћења годишњих одмора, Председник свих грађана је и у септембру, ове године био запослен отварањем. Отворио је текстилну фабрику у Зрењанину, која упошљава 168 радника, а која би у 2017. години требало да упосли, чак, 1.500 радника.

Да се није баш много бирало, говори и пример да је први човек полиције и Владе, у Власотинцу, у септембру, ове године, уместо фабрике, отворио погон. Нови погон за производњу електро материјала, упослио је 60, поред већ постојећих 400 радника.

Такође у септембру, али на другом крају Србије, у Вршцу, Први потпредседник Владе, присуствовао је почетку градње нове немачке фармацеутске фабрике која ће се бавити произвпдњом потрошног материјала за хемодијализу.

А почетком октобра, у Оџацима су два љута политичка противника, Први човек војвођанске владе и Први потпредседник Владе Србије, заједно, отворили фабрику "Магна ситинг", која ће се бавити израдом делова за ауто седишта,  у којој ће радити 314 радника.

Након малог одмора, први човек српске полиције и Владе, обрео се, у новембру, ове године у Брзану, код Баточине, да би утврдио како теку радови на изградњи италијанске фабрике Морето . Констатујући да ће ова фабрика упошљавати стотину радника, премијер је истакао да је "отварање сваког радног места херојски чин".                                                       

У отварању фабрика није било застоја ни током празника. Тако су, на велики православни празник, Аранђеловдан, ове године, Председник свих грађана и Први потпредседник Владе, отворили свако по једну фабрику. Први потпредседник Владе је, у Алексинцу, у пратњи бившег министра финансија и привреде, неизбежног, Млађана Динкића, отворио нови производни погон немачке фирме „Грамер“, где ће бити упослено 520 људи, од којих, тренутно, већ ради њих 120, чија је радна места Влада Србије субвенционисала са по 7.000 евра.

Истог дана, Председник свих грађана отворио је, у Брусу, фабрику "РИЗ" за производњу

пелета. Изградњу ове фабрике, која ће упошљавати педесетак радника, финансирала су два наша бизнисмена из Русије. Занимљиво је да је на овој свечаности Председник свих грађана истакао да је ова фабрика једнако важна као и Јужни ток. На тај начин је, Председник свих грађана најавио највећу овогодишњу "привредну представу", која је организована 24. новемра, када су заварене прве две цеви Јужног тока. Та импозантна представа је организована по узору на ону коју су приредили "браћа Руси". Уз директан телевизијски пренос, праћена су два догађаја - у Палати Србија и у Шајкашу. Оно што

би мене интересовало, да се бавим новинарством, је да утврдим шта се то радило наредних дана на „Јужном току“ у Шајкашу. Односно, да ли су заварене још неке цеви, или је, за ову годину, то све. Но, то је нека друга прича. Док ова, о овогодишњем отварању радова на „Јужном току“, полако, одлази са насловних страна штампаних и из хедова електронских медија. Но, то не значи да се, ускоро, неће појавити

неко са идејом да се 24. новембар 2013. године, прогласи важним историјским датумом, са предлогом да се тај дан, у наредним годинама, слави и као државни празник. Који би се звао Дан гасовода. А можда ће и речи "Дуго сте чекали, почните", које је, на отварању радова на изградњи „Јужног тока“, изговорио Председник свих грађана, ући у беседеничке читанке. Никада се не зна, када ће неко предложити да се, под тим називом, одржавају трибене, где би, уважени доктори наука и академици, објашњавали нацији шта је Председник свих грађана, заиста, хтео да поручи том једноставном, али  садржајном реченицом. 

П.С.
Надам се да ћу, у скорије време, укапирати због чега је на цевима у Шајкашу, на којима су биле руска и српска застава, назив чувеног братског, руског, гасовода био исписан само на српском (ћирилична варијанта) и енглеском језику. Да ли је то био пропуст, или је порука била да је натпис на српском исто што и натпис на руском, па га није требало дуплирати?