П А Љ Е В И Н А

Народ са искуством (каквим сматрам и овај коме ја припдам), а намерно избегавајући категорију "паметан народ", има изреку која (парафразирано) гласи: "Ако желиш нешто да избегнеш да урадиш, формирај комисију или радну групу". Било би потпуно неделотворно да набрајам примере за ову моју тврдњу. И то само у последњих десетак година.
А лично, памтим и много дуже.
Дакле, један такав случај (конкретно се ради о Радној групи), догодио се пре нешто више од месец дана, када је актуелни министар полиције "одлучио" да формира "Радну групу за паљење амбасада". Е сад, у вези са овим, битно је да се размотре бар два детаља. И први и други могу бити и сасвим формални, али и  суштински. У зависности од тога како ко то посматра.
Први детаљ се односи на назив радне групе - "Радна група за паљење амбасада", како је известила једна од две државне телевизије (РТВ), али, у чему није заостала ни Б92 (преносећи Танјугову информацију). Јасно је да овакав назив може да изазове мноштво питања и недоумица, а пре свега да ли се ради о случајевима паљења амбасада фебруара 2008. године, или, недај Боже!, о некој новој паљевини.
Други детаљ односи се на суштину изјаве министра полиције, Небојше Стефановића, у којој он, на самом почетку, изричито каже "Донео сам одлуку...". Без обзира на озбиљност функције коју млади напредњак обавља, оваква тврдња, чак и код малолетних лица у Србији може да изазове смех. Пошто је и врапцима јасно да по овом питању ни много значајнији политички фактори у Србији ништа не одлучују сами. Већ је то "домаћи задатак" који је дошао из иностранства. Домаћи задатак који мора бити урађен за чисту петицу како би могли да наставимо даље, на дугом и напорном путу ка Европској унији. И тај "задатак" је, истини за вољу, имала и ДС-СПС влада, али, како изгледа, није било резултата. Мада је и тада постојала Радна група. Коју је, за те потребе, "формирао" вечити директор полиције, Милорад Вељовић. Дакле, садашња (и она пре ње) Влада је, по питању паљевине, наставила тамо где је претходна стала. То је, пре готово две године,  обзнанио и тадашњи други, а данас, први човек наше Владе и партијски шеф садашњег министра полиције, Александар Вучић. Дакле, можемо то звати како хоћемо, али, тај "задатак" мора да буде урађен, без обзира да ли је министар полиције "одлучио" да формира Радну групу, или је тај налог дошао "одозго". Јер, Немци не заборављају. Током свих година, након, несрећног фебруара 2008. представници Немачке су (на различитим политичким нивоима), истицали, прилично јединствено, да Србија мора да испуни 7 (седам!) услова, уколико жели приближавање ЕУ. Међу тих, симболичних, седам услова, на прилично високом месту се налази и захтев за откривање и гоњење починилаца паљења Амбасаде Немачке у Србији. Но, како је манир напредњака да увек и на сваком месту доказују како они не реагују на "налоге" са запада, тако је и млађани министар полиције потпуно игнорисао аксиом о немачком захтеву. Као и чињеницу да то не може постати теорема.

"Донео сам одлуку о формирању Радне групе, како би се у потпуности испитале све чињенице тог догађаја, али и открили организатори и актери паљења амбасада Сједињених Америчких Држава и СР Немачке. Циљ Радне групе је да идентификује све починиоце и у потпуности расветли тај насилни чин, како би одговорни организатори и нападачи били процесуирани" - истакао је министар Стефановић.
А оно што је, намерно или случајно, заборавио да каже је једна ситница која "девојци срећу квари". Односно, да је потребно открити и политичке инспираторе паљевине. Пошто је, за разлику од нас, Немцима потпуно јасно да се хулигани нису сами "досетили" да крену у паљевину. И то ни мање ни више, него амбасада.
Али, очигледно је да ми, увек, идемо тежим путем. При чему би, овог пута, више одговарао израз "тапкамо у месту".  Јер, у ових четрдесетак дана, нема ни трага ни гласа од неке нове информације на ову тему. Како изгледа на њу су заборавили сви, па и министар Стефановић. А Радна група? Пошто ни онда а ни данас нису обелодањена имена чланова Радне групе (вероватно је то Државна тајна!), нелогично је да се било ко у јавности огласи на ову тему.
Зато и стичем утисак да ће и ово бити (једна у низу), Радна група, која је формирана тек да би испунили форму и окренули нову страницу. По старом домаћем обичају. Међутим, овде се заборавља ко нам је испоставио захтев. А они, Немци, то не заборављају. Дакле, са или без Радне групе, мораћемо да се суочимо са тим. Или се, можда, неко нада да ће развој догађаја на светској политичкој сцени ову нашу обавезу бацити у заборав!? По опробаном Милошевићевском "рецепту" да се мали проблеми најбоље решавају када се направе већи.

Лично, у такав развој догађаја не верујем, али сам свестан да живим у држави у којој се сви труде да, веома брзо, забораве све што је било, како би могли народу да певају неке "нове песме", које у основи, имају стару мелодију. Истини за вољу, томе су склони сви. Јер, временом заборав може да прекрије све, осим, можда, оно што остане записано.
Мада и тако записано, може да се затури. То се и мени догодило са текстом који следи, а који сам написао у четвртак, 21. фебруара 2008. године, током дивљања хулигана на београдским и улицама још неких градова Србије. Оно чега се сећам је да сам текст понудио неким новинама, али нисам наишао на разумевање уредника да он буде штампан. Касније сам га негде затурио, а пронашао га, недавно, приликом селидбе. Текст је носио наслов "Србија тоне у мрак" и у великој мери говори о личном ставу једног обичног грађанина у вези са догађајима који су уследили након што су привремене власти Косова (и Метохије), 17. фебруара 2008. године, "одлучиле" да прогласе независност. Да ли сам и колико погрешних процена начинио у том тексту? Много? Можда. На то питање ни сам немам потпун одговор. Али, трудим се, читајући текст, да до тог одговора дођем. То препоручујем и потенцијалним читаоцима, којима поменути текст нудим у целини, уз минималну, техничку, обраду.
                                                &
Србија поново тоне у мрак. А још се није опоравила ни оног, претходног, почетком деведесетих година прошлог века. Мрака који је био плод безумља и погрешно вођене националне и државне политике, коју су креирали лажни патриоте, који се, свако мало кандидују да у овој нашој малој држави воде главну реч, обликујући националну хистерију, која Србију поново гура и хаос и неизвесност.

Неки људи који, нажалост, предводе политичке групације, могу да функционишу само у ванредним ситуацијама. Само у хаосу и пометњи. Њима не одговара ред и закон. То су "креатори" Србије деведесетих, ратне Србије са ратовима које нисмо водили, у којима нисмо учествовали, али због којих смо много кажњени. Због којих нас још кажњавају и због којих је нама и нашој деци украдено десетак година живота.
А само пар година пре распада СФРЈ, већина тих људи, који су се из петних жила трудили да одлучују о нашим судбинама, нису појма имали да у Босни, а поготову у Хрватској, односно "тамо, негде далеко", у некада заједничкој држави живи толики број Срба.

И углавном њиховом наопаком политиком, тај број је, данас, далеко мањи. Подршка "прекодринским" Србима био је само изговор за неостварене и нереалне амбиције, које су нас супротстављале, готово, читавом свету. А данас је већ сасвим извесно и јасно да су, многи који деведесетих нису били уз Милошевића, на тој страни били само због тога што он није могао да реализује њихов утопистички и недосањани сан, а не због тога што је он био творац наопаке и деструктивне политике. Превара је била у томе што су они Милошевића доживљавали као националисту, а он је био само обичан комуниста- плагијатор, који није успео да баци у сенку свог идола Јосипа Броза.

Са самопрокламованим проглашењем независног Косова, ситуација почиње да се понавља. Неки би, поново, да створе хаос и безумље, јер само у таквом амбијенту могу да фукционишу. Зато и проналазе оправдања за хулиганско дивљање на улицама многих градова Србије. И нико не жели да јасно каже тим младим људима да руше своје, да руше себи део будућности. Да ће за то рушење њима доћи рачун за наплату - на различите начине. Изгледа да је поново дошло време да се у овој држави утркујемо да би доказали ко је већи Србин. Еталон за то је ко ће више оправдања пронаћи за болесну мржњу коју исказујемо једни према другима, за бес који се исказује на погрешан начин...Бојим се да ће нам се то, поново, вратити као бумеранг. Не можемо очекивати разумевање од оних чије амбасаде уништавамо, од оних које називамо разним погрдним именима.

Питање које свако треба себи да постави гласи : "Да ли је томе разлог Косово?". Бојим се да није! Косово јесте најскупља, али и најјефтинија српска реч! Излизала се од превелике употребе. Од Косова су сви дигли руке! И то нико не може да демантује. Могу, само безуспешно, негирати такву тврдњу. Стварност их немилосрдно демантује. И поред тога што имамо министарство за КиМ, оно се не наалази на територији ове покрајине.
Ако је Косово у Србији, не видим разлог да то не буде тако. Због чега у очекивању албанског самопроглашења независности и српска Скупштина није заседала на Косову и Метохији? Да не говоримо да је тамо требало да буде и Влада! Овако, имамо потпуно сулуду ситуацију да новинарка Националног јавног сервиса, дописник из Митровице, постављајући питање Слободану Самарџићу, констатује да је он читав дан провео у том граду. Мало ли је то за једног министра коме је ресор управо Косово и Метохија!?
Са друге стране, уколико реално опишемо своја осећања у вези са Косовом, како га зову "они", или са Косовом и Метохијом, како ту територију зовемо ми, доћи ћемо до закључка да нам се понављају исте грешке, из не тако давне прошлости. О "прекодринским" Србима већина становника Србије, пре злокобних, деведесетих, није знала готово ништа, јер су они били "тамо негде". О Србима са Косова (и Метохије), такође, не знамо, готово, ништа и поред тога што су они "ту негде", што су, наводно, близу нас. Знамо их једино по томе што они који су расељени у централни део Србије, и после девет година, живе у колективним избегличким центрима, у условима недостојним живота људи у 21. веку. Држава ништа није учинила да реши статус тих људи, држећи их толике године у минијатурним гетима у многим српским градовима. А зар толико помињана Резолуција 1244 није подразумевала њихов повратак на "прадедовска огњишта"? И због чега нисмо до сада инсистирали на томе? Како то да нам није пошло за руком да обезбедимо повратак 250 хиљада расељених за девет година, а Албанци су "око милион" вратили за неколико месеци? Или, то нисмо ни желели да урадимо? Да нису, можда, ти људи представљали средство за остварење неког замишљеног циља? Ако јесу, којег?
О томе колико познајемо већинско становништво Косова, можда не треба ни трошити речи. Ми смо само формално живели у истој држави. А више смо познавали менталитет и обичаје Словенаца или Хрвата, него Албанаца са Космета. Уосталом, разбијање излога радњи Горанаца у неким градовима Србије, на неки начин, то и потврђује. Многи још увек нису научили да су Горанци посебна етничка групација која, углавном, живи на делу Космета који се зове Гора, на крајњем југу Косова, чије је средиште варошица Драгаш (током деведесетих, чувена парола социјалиста је гласила "Србија од Хоргоша до Драгаша").
А пошто су они, социјалисти (углавном исти, само мало пресвучени и нашминкани), који су, на различите начине, били и део власти након "демократских промена" у Србији, није ме посебно изненадило да су и у догађајима након нелегалног проглашења косовске независности, имали "значајну" улогу. И поред тога што њихов лидер, Ивица Дачић, није био на бини током митинга"Косово је Србија". Јер, не треба занемарити да је Дачић, након проглашења независности Косова, а пре митинга "Косово је Србија", као и представници осталих странака учествовао у скупштинској расправи. Као и да је том приликом понудио типично социјалистичко решење : "Уколико КФОР не може или неће да заштити Србе на Косову, онда то треба да учине војска и полиција Републике Србије". Лично, верујем да је Дачић био, апсолутно, свестан шта то, у том тренутку, може да значи. Јер се ради о човеку који је на челу исте оне странке чији је удео у стварању деценијског мрака Србије, са краја прошлог века, био највећи. 
Верујем да је "тежине" сопствених речи био свестан и"шеф радикала у отаџбини", војвода Томислав Николић, који је, уз специјалне ефекте патетике и демагогоје будио најниже страсти, код оних који су помислили да управо тај човек може да одведе државу у "светлу будућност". Томе је, вероватно, требало да послужи и специјална порука "великима": "Ви из Америке и Европске уније, гурнули сте Албанце са Косова у велику неизвесност, у један тежак потез који ће да их кошта. А ми вам кажемо: само смо два дана туговали. Трећег дана, Срби су на Косову палили пунктове. Четвртог дана, окупили смо се на највећем митингу који је Србија икада видела." Које је ефекте требало да изазове тај "патриотски" говор претендента на "владарски трон" Србије? Тешко је доказиво да су управо овакви говори могли да "инспиришу" младе људе за оно што је дошло на ред након окончања митинга "Косово је Србија". Али је, више је него очигледно, да је изразито ћутање и изостанак јасне осуде рушења и демолирања градова, од стране хулигана, могло да се протумачи и као "патриотски и демократски чин", којим се изражава револт због "губитка" Косова. Задатак политичких лидера у таквим ситуацијама је да делују умирујуће на те младе и гневне људе, а не да благонаклоно гледају на њихову потребу да искажу рушилачки бес тамо где је он био најмање потребан. 
И у време када је најмање потребан.
Изгледа да је, у оваквим временима, најлакше и најсигурније бити "патриота". Поготову што се етикете "домаћи издајник" олако деле. Докле више!? Где је та храброст да се покаже право на сопствено мишљење и став? Какав су, у Скупштини, показали Чанак (2) и Чеда Јовановић. А да Николић није говорио у име свих грађана Србије, јасно су рекли представници ЛДП и Г17 плус. И, управо због стварања такве "климе", према очекивању, били су у мањини. Јер, поново је у Србији лакше било бити Дачић или Николић, него Чеда Јовановаћ или Ненад Чанак. Много је лакше просипати црвено-црну демагогију и држати запаљиве говоре у Скупштини, и на митинзима (заборављајући да је, управо таква политика, овом народу донела толико несреће да ћемо је имати и за наредне векове), него разложно и реално гледати у будућност која нас очекује.
Да су мислили на будућност, можда би лакше било и председнику, Борису Тадићу, да у Савету безбедности Уједињених нација брани интегритет и достојанство Србије, управо пред онима, који, макар декларативно, држе до поштовања права и правичности. А којима су, светски медији, уместо очекиваног насиља на Космету, приказали насиље на улицама Београда. Због чега су, помало бесмислено, звучале Тадићеве речи, упућене амбасадорима и генералном секретару, да је Србија стара европска држава, оснивач Уједињених нација. А као крик су звучале његове речи: "Господо, признањем Космета не чините услугу мојој земљи!" (1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, ).То није имао ко да чује. У Савету су седели људи који су, већ унапред имали свој став о Космету, а далеко одатле, на улицама српског главног града, увелико се рушило и дивљало. То је слика коју смо послали у свет. Уместо да покажемо достојанство и тугу због примене силе уместо правде у решавању статуса Косова.
И све то уз трошење огромне количине енергије да би се пронашло оправдање за вандализам на улицама главног и осталих градова Србије. То "оправдање" је пронашао и министар за Космет, Слободан Самарџић, који је, у једној ТВ емисији, упорно, тврдио да то треба посматрати у контексту укупних догађаја, а не као изолован чин.
И министар Велимир Илић је био благонаклон према хулиганима. По њему, "демократија је кад разбијеш прозор на амбасади неке државе". Питам се само да ли би министар једнако "демократски" гледао на то када би неко, због "демократског неслагања са њим", на његовој својини, полупао прозоре? А поставља се и питање због чега смо склони изазивању ситуација које нас могу скупо коштати? Уз обавезно питање ко ће одредити где је граница? И како ћемо знати да у будућности одредимо када је револт и бес оправдан да би могао да прође некажњено?
На жалост, није било потребно дуго чекати одговоре на, већину,  ових питања. Који су

стигли током "кристалне ноћи", тог, 21. фебруара, у Београду, након одржаног митинга "Косово је Србија". Очигледно је да хулигани нису желели да пруже било какву подршку својим сународницима на Космету. Њима је било важније да се докопају страних патика, тренерки, мајица, парфема...Безочно су разбијали свој главни град, бацајући под ноге сваку лепшу слику коју смо тог дана имали намеру да пошаљемо у свет. Све што је било позитивно, на том скупу, иза кога је стала Влада Србије, разбијено је у најситније делиће, као стакло на београдским улицама. Кулминацију представља напад на неколико амбасада, а посебно паљење Амбасада Сједињених Америчких Држава, Немачке,Словеније и Хрватске, што представља врхунац варварства које смо могли да пошаљемо у свет.

Узалуд приче о Србији као демократској држави, о једној од најстаријих европских цивилизација, о томе да смо део Европе. Не, нисмо ми део Европе, јер се то у Европи, углавном, не ради. И нећемо бити све док се јасно, свако од нас, не одреди према том варварству, у чему треба да предњаче они који су били иницијатори и организатори поменутог митинга. А да ли је у стању то да учини и председник Владе Србије др Војислав Коштуница? Лично сумњам, имајући у виду упечатљиву слику његовог, од мржње и презира, изобличеног лица док је на митингу говорио о "међународној завери" против Србије. 
То је био позив на линч! То је био ратни поклич! 
Тешко је рећи да је у томе заостајао "вођа радикала у отаџбини", Томислав Николић. Чија је порука са митинга "Косово је Србија" била апсолутно јасна. 
За онога ко је то желео да чује. 
На нашу велику жалост, мало је, те ноћи, али и наредних дана, било оних који су у свему што се догађало препознали "звуке деведесетих". Лакше је било, по старом добром обичају, замењивати тезе. Већ виђено, али још увек "пали". Брже-боље, будућа узданица радикала, Александар Вучић, оптужио је медије за изазивање насиља. Јер (гле чуда!), неки медији су хулигане назвали хулиганима. А како би требало да их зову? Да су их сви тако назвали, одмах, 17. фебруара, и да су се од њих оградили, можда би вандализам 21. фебруара био избегнут. 
Овако, имамо познату ситуацију где на питање: "ко је разбио прозор?", као ехо, одјекује: нисам, нисам, нисам... А Србија, поново тоне у мрак!
                       

Л Е Г А Т

"(Латински- l e g a t u m) : завештање, остављање у наследство једног дела оставштине неком лицу које иначе не би, по закону, имало право на наследство"     

                                        Милан Вујаклија,

                Лексикон страних речи и израза        

        ("Просвета" 1996/97. - страна 482.)

Дођу тако времена кад неки људи, по сваку цену (а веома често без икаквог покрића), желе да остану упамћени по новотаријама. Чак и онда када немају капацитета ни за просту репродукцију нечега што су видели, или чули. Ово може, посебно, да буде опасно у областима које су на поприличној "удаљености" од особе која би хтела да се бави иновацијама. А чак и погубно у случајевима када неко жели да се бави новотаријама у језику. Чему су склони многи. Чак и онда када је и њима самима јасно да тај и такав "новоговор" тешко може да опстане. Упркос томе, тај и такав "новоговор" може живети неко време, уколико га прихвати нека мања група људи која је убедила себе (а покушава да убеди и друге) да "тако треба". А у таквом "микроокружењу" увек постоји потреба да те новотарије "заразе" и неки већи простор. Сва је срећа да многе од тих новотарија немају реалног упоришта. Роде се, живе неко кратко време и, нестану.
Један од таквих примера, на микропростору Неготинске Крајине је сада већ чувени назив "пимнице". Као назив за камене куће у којима "станује вино", којих има у неколико села овог дела Србије. У сваком случају, сада, када готово нико, не говори "пимнице" већ пивнице, како је одувек било и како су говорили и мештани у тим селима, а по систему "цар је го", потпуно је јасно да је на делу било најобичније заглупљивање. А више од једне деценије је (за сада тајанствени иноватор), посредством својих гласноговорника, покушавао да устоличи ту рогобатну реч која није успела да се прими чак ни тамо где је то, по "дифолту" (што би рекао Председник свих грађана), требало да успе - у селима које имају пивнице (или, по новоговору-пимнице). Но сада то више и није важно. Али ми је послужило као увод у размишљање, на тему која је, у многим елементима, јако слична наведеној.
При чему је, овог пута, (за сада) неко непознат, имао жељу да се мало поигра са једним страним изразом, који се увелико одомаћио и у нашем језику. Толико да је, тај неко, мислио да може да се са њим игра како му је воља.
Пошто се трудим да у својим текстовима будем транспарентан и једнозначан (а имајући у виду почетак текста), надам се да је сасвим јасно да је пример о коме говорим израз легат. За разлику од мене, легат  је вишезначна одредница, али ни једно објашњење до кога сам успео да дођем, не даје оправдање, било коме, па ни неком новом језикотворцу да израз легат употреби на начин како је то урађено у "граду Стевана Мокрањца", а за потребе најаве једне од најзначајнијих музичких манифестација у Србији, овогодишњих Мокрањчевих дана. Текст на ту тему, најпре сам видео на званичном општинском сајту. И био толико изненађен да сам морао да га прочитам неколико пута. А не могу да одолим да почетну реченицу (која ме је "оборила с ногу") и овде цитирам: "Мокрањчеви дани" - музички легат Неготина и Србије, највећем српском композитору и диригенту, Стевану Стојановићу Мокрањцу  одржаће се ове године од 12 до 20. септембра.

Морам да признам да сам најпре помислио да је аутор текста неко коме писање баш није јача страна, али је тај задатак добио од некога ко одлучује о садржају и изгледу општинског сајта.
Међутим, мом изненађењу није било краја када сам потпуно истоветан текст пронашао и на званичном сајту Дома културе "Стеван Мокрањац". Тада сам схватио да је "враг однео шалу". Јер је било очигледно да је текст настао у некој од просторија неготинског Храма културе. А да је његова појава на општинском сајту само резултат оне једноставне а тако значајне компјутерске операције која се, сада већ, и на српском језику, зове: "copy-paste".
Међутим, много више од чињенице да није познат аутор овог непримереног "новоговорног"

лавиринта који нема никаквог утемељења ни у једном релевантном језичком приручнику, брине чињеница да се нешто тако, у складу са веком у коме живимо, мултиплицира, а да нико више не брине о томе како је све почело. Зато, морам да признам, нисам ни био посебно изненађен када сам цитирану реченицу, као лајтмотив угледао на званичном twitter налогу Дома културе "Стеван Мокрањац".
И то је само један од примера како мало водимо рачуна о модерном начину промовисања нашег града, али и читаве Неготинске и Тимочке Крајине. Поготову уколико се има у виду да у "веку информација", какав је несумњиво овај који немилице трошимо, морамо бити обазриви са сваким, ма и најмањим детаљем, који се пласира посредством интернета, јер је у питању медиј који нема граница ни ограничења.

Истини за вољу, у немару ове врсте предњаче аутори званичног општинског сајта, што је и сасвим разумљиво јер се на овом месту пласира много више информација него на неким другим сајтовима. Што, наравно, није оправдање. То треба да буде обавеза. Јер, када се једном проследи нека информација посредством интернета, готово је немогуће да она буде коригована. Најновији пример медијског гафа на општинском сајту је (како изгледа), будућа, серија текстова који имају за циљ да се посетиоци овог сајта упознају са градом Неготином, али и читавом општином. Но, како изгледа, на примеру два, до сада објављена, прилога, све се то ради по принципу "слона у стакларској радњи". Пошто тај одељак на сајту носи званичан назив "Упознајте Неготин", а са поднасловом, или наставком наслова, првог дела "Генерал Јован Мишковић (1844-1908)", а другог "Вратњанске капије". И шта ту није добро? Покушаћу да будем најконкретнији. Најпре, за сваку је похвалу што се неко, коначно, сетио да се на званичном општинском сајту нађе неколико редака о тако значајном Неготинцу као што је Јован Мишковић. При томе, не мислим да је потребно овој значајној историјској личности посветити пажњу зато што сам лично, на неки начин, иницирао ту тему. Али, да би се покренуо овакав серијал текстова на општинском сајту, ред је да се покаже и мало смисла. Лично, не разумем коме је могла да падне на памет идеја да се рубрика зове тако оригинално: "Упознајте Неготин", а да се у тексту говори о Јовану Мишковићу,  или, да се, под истим насловом, објави прича о Вратњанским капијама.

Оно што је заједничко у оба случаја је чињеница да се уз ове текстове не упознаје Неготин. При чему не спорим да су саопштене информације корисне. А пошто сам обећао да ћу бити конкретан, ево предлога. Од једне треба направити две рубрике. Прва рубрика би требало да носи назив "Познати Неготинци" (или "Неготинци који се памте", или...), а друга "Природне лепоте Неготинске Крајине" (или "Крајинска разгледница", или...). Без лажне скромности, чини ми се да постоји милион других решења, а да је, као и много пута до сада, изабрано најгоре. А мора ли увек тако? Наравно да не. Потребно је само мало маште и много више труда. А кад смо већ код труда, мислим да је крајње време да се неко (коме је то посао) ангажује на правилној промоцији Неготина на Google претраживачу. Јер, због нечије неажурности, већ дуже време уз најосновније информације о Неготину, као илустрација, стоји фотографија Параћина. А од четири понуђене фотографије Неготина, на истој страни, једна, такође припада Параћину. Како је дошло до овога? Мислим да знам, али не желим да будем претенциозан. А да ли је могуће кориговати ове грешке? Наравно. Али је потребно мало више интересовања и упорности. А да ли ће то неко, у скорије време, да уради? Мислим да неће. Због чега? Вероватно због сујете.

Т Е С Л А

"Оно што највише успорава људско кретање је незнање"

                                                                                     Никола Тесла

Никола Тесла, најзначајнији српски научник рођен је тачно у поноћ између 10. и 11. јула 1856. године у селу Смиљан, у Лици, у данашњој Хрватској.

Умро је у 87. години живота, 7. јануара 1943. године, у хотелу „Њујоркер“ у Њујорку, где је провео велики део свог живота.

Његови најзначајнији проналасци су полифазни систем, обртно магнетно поље, асинхрони мотор, синхрони мотор и Теслин трансформатор.

Открио је и један од начина за генерисање високофреквентне струје, дао значајан допринос у преносу и модулацији радио сигнала, а запажен му је и рад у области рентгенских зрака.

Његов систем наизменичне струје омогућио је знатно лакши и ефикаснији пренос електричне енергије на даљину. Био је кључни човек на изградњи прве хидроелектране на Нијагариним водопадима.

Никола Тесла је аутор више од 700 патената, регистрованих у 25 земаља, од чега је 112 у области електротехнике.

Никола Тесла је једини Србин по коме је названа једна међународна мерна јединица. То се догодило 27. јуна 1956. године, поводом обележавања стогодишњице рођења великог научника, када је, у Минхену, Међународна електротехничка комисија одлучила да уведе јединицу Тесла (Т), за магнетни флукс.

У свету филма постоји награда која је добила име по Никли Тесли, која се додељује људима који су постигли изузетне резултате на пољу филмске технике. До сада су ову награду примили Џери Луис, Џејмс Камерон, Џорџ Лукас, Стен Винстон...

Одлуком Владе Републике Србије, која је донета 2010. године, дан рођења Николе Тесле, 10. јул проглашен је Даном науке у Србији, а чине се напори како би овај дан био пороглашен и за светски Дан науке (који се обележава 10.новембра).

Чини ми се да је ово онај минимум података о нашем, светски познатом и признатом, научнику коју би у овој земљи требало да знају сви. Из простог разлога јер мислим да, бар, толико дугујемо Николи Тесли.

А они који живе у источном делу Србије ван Београда, који се назива Тимочка Крајина, или још прецизније Неготинска Крајина, свим овим подацима треба да додају још један, на који, посебно, треба да буду поносни. А то је чињеница да је пионир електрификације Србије, Ђорђе Станојевић (1856-1921) поштовалац Теслиног дела и његов следбеник (са којим се Тесла сусрео приликом своје једине посете Србији, јуна 1892. године) рођен у Неготину.

Међутим, како такав један податак прија, он треба и да обавезује. Поготову што се и Неготин, ове године, нашао међу десет дестинација, које су уцртане на карти која открива путеве Николе Тесле и Ђорђа Станојевића. Као и да ће (бар како сам ја разумео неке штуре најаве) и Неготин бити један од градова где ће се, на посебан начин, обележити национални Дан науке, 10. јул, који ће се ове године, под називом "Теслин дан", одржати широм Србије.

Но, како то обично код нас бива, неки људи који би требало да раде на овоме, у циљу популаризације личности које су за поштовање и дивљење, недопустивом површношћу чине управо супротно. Тако је и у већ поментим "Путевима Тесле и Станојевића", као дестинација под редним бројем 37, на мапи означен и Неготин. А кад се кликне на тај део мапе, оне који имају мало више информација дочека разочарење. Јер, се испод великог наслова Електродистрибуција Неготин и ХЕ "Ђердап" налази неколико податка у вези са Спомен собом чувеном Неготинцу Ђорђу Станојевићу, која је смештена у згради неготинске Електродистрибуције, на тргу који носи име овог пионира електрификације у Србији, али и неколико "општих места" која показују и елементарно незнање оних који су такве податке поставили на Интернет.

Пошто је, осим оног класичног: "Неготин су обележили (поред Ђорђа Станојевића) још Хајдук Вељко, један од наших најпознатијих композитора - Стеван Стојановић Мокрањац, пивнице-јединствени подруми вина, али и Хидроелектрана Ђердап на дунаву, невероватна грађевина, пета по величини у свету". Има ту истине, али...

Јако је битно да се та "невероватна грађевина, пета по величини у свету" налази код Кладова, а да је ова код Неготина, ипак, хидроенергетски објекат који има много мању инсталисану снагу од поменуте електране и да се зове ХЕ "Ђердап 2". И то нису никакви тајни подаци, јер се налазе на сајту ПД ХЕ "Ђердап". Само их треба прочитати.

А пошто се показало да чак и овако транспарентни подаци могу некоме, коме је то посао,

бити поприлична загонетка, како онда очекивати да тај неко ради на популаризацији оного што се, како изгледа, у Србији мање зна? А то је да управо на низводној дунавској хидроелектрани, већ осам година, хол Додатне електране краси Теслин трансформатор. Ову реплику чувеног Теслиног високофреквентног трансформатора урадила је група стручњака запослених на ХЕ "Ђердап 2". А "пуштање у рад" Теслиног трансформатора обављено је, 2006. године, чиме су на овој електрани хтели да дају свој допринос у обележавању јубилеја - 150 година Теслиног рођења. Посебна занимљивост је у томе што је овај високофреквентни Теслин трафо урађен, као реплика оног који се налази у Музеју Николе Тесле у Београду, као и да, осим ова два (бар колико је познато писцу ових редова), у нашем ширем окружењу овакав уређај постоји још једино у Смиљану, родном месту Николе Тесле. 

И управо то је тачка пресека на траси коју је неко назвао "Путевима Тесле и Станојевића". Јер се, на само 10 километара од места рођења Ђорђа Станојевића налази Теслин трансформатор. То је оно што би, модерним политичким речником неко назвао - компаративна предност. А за незнање нема оправдања. Јер, како је рекао Тесла : "Оно што највише успорава људско кретање је незнање".

ЗЕЛЕНА ПИЈАЦА

Током предизборне кампање за локалне изборе, марта ове године, грађани Неготина су могли да извуку сасвим погрешан закључак да су највећи капитални пројекти у главном граду Неготинске Крајине изградња два дечија игралишта. Што, наравно, није тачно. И поред тога што је неко желео да тако испадне. Вероватно због симболике коју је тадашња локална власт желела да покаже грађанима, како она (та власт) мисли на будуће нараштаје ове вароши (којих је, истини за вољу, све мање), али и из сасвим прагматичних разлога. Пошто су поменута игралишта грађена страним средствима (из пројеката), уз симболично учешће општине, а и обим тих радова је био тако мали да су могли да буду окончани у веома кратком року. Мада, како се показало, ако се не рачуна са фактором природа (у виду кише која је падала баш када је требало окончати радове), могуће је доћи до "пробијања рокова" чак и код тако безначајних (по обиму) инвестиција.

А због чега у тој и таквој предизборној кампањи представници тадашње (али и садашње власти) нису користили највећу капиталну инвестицију у општини Неготин, чији су радови још у току? И за коју, како изгледа, нико и нема појма када ће бити окончана. Јер је, пројектовани рок за завршетак тих радова, одлепршао у неповрат са претпоследњим даном маја, ове године. Наравно, у питању је пројекат Реконструкције зелене пијаце.

Чији је почетак, бомбасто, најављен крајем јула 2013. године, а чији је завршетак, према пројекту требало да буде у мају ове године. Или, да будем прецизан, како стоји на црвеној табли која доминира једним од некадашњих улаза на зелену пијацу: почетак радова је био 24. јула 2013. године, а планирани завршетак 30. мај 2014. године. Да ли је и због чега дошло до продужетка рокова? Сигурно, да! А да ли је неко и како, званично, о томе, обавестио грађане општине Неготин? Колико је мени познато, није, мада припадам онима који веома уредно прате вести објављене на општинском сајту, јер Неготин, не рачунајући партијска, других гласила нема. Било-како-било, чак и лаицима, попут мене, јасно је да грађани општине Неготин, још дуго, неће бити у прилици да простор на коме је, тренутно, највеће градилиште у главном граду Неготинске Крајине, користе као пијацу. Али и да ће се начекати да им неко образложи кашњење ових радова и наведе датум новоутврђеног рока. Макар стидљиво, ни налик најави почетка радова.

"Након рашчишћавања зелене пијаце, односно по демонтажи металне конструкције, поставиће се нова водоводна и канализациона мрежа, простор ће поплочан бехатон плочама, биће израђене хала за млечне производе са 40 расхладних уређаја и нови локали. Рок за завршетак радова на простору укупне површине 14.500 квадратних метара је мај 2014. године" - рекао је у најави почетка радова тадашњи (а, претпостављам, и садашњи) директор ЈП за грађевинско земљиште, а пренео званични општински сајт, 25. јула 2013. године.

Наравно, јасно је да овакав један пројекат није могао да отпочне само у присуству представника званичног инвеститора, Јавног предузећа за грађевинско земљиште општине Неготин (како стоји на већ поменутој, црвеној табли). О томе сведочи и неколико фотографија на (такође, поменутом) општинском сајту (који је тада, а поготову неколико месеци касније, више личио на лични албум "прекомпонованог" председника општине).

"Реконструкција једине зелене пијаце у граду је капитални пројекат за општину Неготин јер се у уређење простора на који су упућени сви грађани и где се одвија велики промет пољопривредних и прехрамбених производа, деценијама није улагало.Неготин ће добити најсавременију пијацу у региону која задовољава све стандарде, на задовољство купаца и продаваца, што ће сасвим сигурно утицати и на повећан промет и зараду произвођача" - рекао је, поводом почетка радова, тадашњи председник општине Неготин, мр Милан Уруковић,  а пренео, већ поменути општински сајт, 25. јула 2013. године.

А оно што нико, од тадашњих општинских званичника, није рекао а објавио је општински сајт, било је следеће: "Вредност целокупне инвестиције је 114 милиона динара и комплетно се финансира из буџета Општине Неготин. За извођача радова, као најповољнији понуђач, изабрана је фирма "Тончев градња" из Сурдулице. Реконструкција пијаце ради се по пројекту Архитектонског бироа "РАУМ" из Београда". 
Међутим, оно што није објавио општински сајт, али су о томе известили  неки други медији, је податак да се општина Неготин, због реализације овог пројекта, задужила код (неке) пословне банке на износ од 50 милиона динара. Као и да су такву одлуку донели одборници СО Неготин, на свом 26. заседању, фебруара 2013. године. (Истине ради, општински сајт је, у извештају са већ поменуте 26. седнице, поменуо да су "одборници изгласали одлуку о задуживању општине Неготин за финансирање реконструкције зелене пијаце у 2013. години". Али, колико је све то релативно, показује и податак да је у истој вести објављено и следеће: "Гласовима одборника и званично је почео поступак подизања споменика Милошу Обреновићу у центру Неготина..." !!!???).

Е сад, у читавој овој причи о незавршеној реконструкцији неготинске зелене пијаце (при чему се надам да овај "капитални пројекат" неће задесити иста судбина као Парк шуму "Цвећара", о чему сам писао више пута) има неколико података који су, у најмању руку, мало познати, а већини грађана општине Неготин и сасвим непознати. Један од њих је управо онај о узимању кредита код пословне банке (које, под којим условима, на колико година?). Други непознат податак се односи на то ко је подигао кредит? Пошто је на већ помињаној, црвеној, табли, написано да је инвеститор радова на реконструкцији зелене пијаце ЈП за грађевинско земљиште, док у документу који се зове "Стратегија одрживог развоја општине Неготин за период 2012 - 2021. године" (који је СО Неготин усвојила 23. новембра  2012. године) у Поглављу 5 (које има и визију - истина мало неписмено срочену, пошто иста почиње годином), на позицији 1.2.2.5.1. под називом "Уређење зелене пијаце у Неготину", а што је детаљније објашњено у Поглављу 7 - Акциони план (1.2.2.5.1.В), пише да су "носиоци/партнери" у овом пројекту ЈКП "Бадњево", општина Неготин и донатори, а у колони под називом "износ и извор финансирања" наводе се: ЈКП "Бадњево", Општина, надлежно министарство и донаторска средства. У истом документу наводи се и податак да реализација овог пројекта треба да кошта 117 милиона, што је (треба ли то посебно нагласити?) за читава 3 (три) милиона више од износа који је наведен на општинском сајту (114 милиона). ("Кам ги три милиона?" - како би питали у делу ове наше лепе домовине).
Но, без обзира на личне недоумице које у мени изазивају многи детаљи у вези са овим проблемом, још увек нисам успео да, са великом прецизношћу, дефинишем шта је оно што ће, у највећој мери, негативно, утицати на већину грађана општине Неготин? Мада, мислим да је то податак да ће, још једну зиму, морати да "гацају" кроз блато бивше и будуће пијаце, али и да се тискају на неусловној локацији тренутне пијаце. Осим тога, поставља се и питање ко ће и на који начин, санкционисати, евентуалне, кривце за насталу ситуацију? Јер, не треба изгубити из вида да су они који су били део претходне општинске власти, уједно и део садашње власти. А да ли је реално очекивати да се због једне обичне пијаце,  доведе у питање, тешком муком склепана  владајућа коалиција у општини Неготин, што би могла да буде и још једна кап у мору проблема које ова коалиција већ има на републичком нивоу?

С В Е Ч А Н О С Т

Претпостављам да нисам једини који, понекад, као извор информација, користи податке Википедије, као најпознатије интернет енциклопедије.
Упркос чињеници да ми је познат начин рада ове електронске ризнице и колико би неки подаци могли да буду упитни, одлучио сам да и у овом тексту користим део тих података, или да, могуће, читаоце упутим на њих.
На тај начин сам пронашао и следеће податке о Неготину: "Име Неготин је први пут забележено у 16. веку. Место није имало значаја до 18. века, када је постало важно војно упориште. Године 1833. Неготин је трајно ушао у састав Србије и отада почиње његов бржи развој, који је трајао до почетка Првог светског рата. Неготин је, између осталог, познат и као родно место композитора Стевана Мокрањца." 

И чини ми се да је, у ових неколико реченица, речено све о главном граду Неготинске Крајине.Укључујући и неки латентни паланачки дух који лебди над њим. Но, имајући у виду да је Философију паланке, много боље познавао Радомир Константиновић, као и да је о овој теми, а у вези са "нашим малим местом", у више наврата, са великим успехом, писао и мој блогерски пријатељ, јасно је да ја овог пута не бих о томе. Мада је тема слична. И моја омиљена. Поготову што је сасвим логично да, макар понекад, пишем о граду у коме живим. Поготову што он, географски, припада Србији ван Београда. А који, као и сличне варошице у тако дефинисаном географском простору, животари у ишчекивању да се неко "са врха власти" сети да је и ово Србија. О граду, у коме је политичким актерима требало читава два мнесеца да саставе власт, упркос огромној подршци грађана коју су добили на локалним изборима. Мада је она (та победа), "извојевана" на крилима свеопште популарности садашњег, председника Владе ове државе. Због чега је, вероватно, и било потребно да им "неко из Београда" јави шта је за њих и грађане Неготина најбоље. И која је владајућа коалиција "по мери Неготинаца". Мада је то она иста, чији коалициони партнери, већ месецима, кроје планове како да оном другом "виде леђа".  Али, не бих, овом приликом ни о томе. Јер су, готово сви, "изабрани" представници неготинске власти, без већег политичког искуства, па нема потребе да им и ја отежавам започети посао. Биће прилике за вагање њихових политичких потеза. А и хтео сам да пишем (како је то и очигледно) о свечаности, или, прецизније речено о свечаностима. И то не било којим, већ Мајским. Које су прошле. Али и нису. Како се узме. Пошто је било предвиђено да "те Свечаности" трају од 9. до 30. маја и то уз два прекида од по недељу дана (?), а сада је, због "најављеног захлађења" одложен још један њихов део. Али, то је, што би се рекло "виша сила". Мене некако више интересује онај део који се односи на "људски фактор". Дакле, како су људи утицали на те, неготинске, Мајске свечаности. Ако, чак и површно, изанализирамо програм ове манифестације, лако ћемо доћи до закључка да ту нема ни "С" од свечаности. Ако, под тим, организатори нису мислили на "Свечано отварање Сајма туризма...", или "Свечано отварање Сајма меда и вина..." Пошто је и пре почетка Мајских свечаности било јасно да "Свечане седнице СО Неготин" неће бити. Јер представници претходне власти (који су део и садашње), нису обавили свој део посла, односно, одговарајућа комисија није установила ко ће бити добитник Мајских награда и признања за прошлу, 2013. годину. А без тога и "свечаног" говора "прекомпонованог" председника општине, јасно је да није ни могло бити "свечане седнице СО". (Да ли ће и када ове награде бити додељене зависи од брзине којом ће нова општинска власт конституисати одговарјућу комисију). Једино ми није јасно да ли су они који су били задужени за за давање "свечаног тона" свему и свачему што је груписано под кров манифестације назване Мајске свечаности, имали на уму и свечано пуштање у рад чувене неготинске фонтане, у сезони пролеће-лето 2014. која је са радом почела, уочи конститутивне седнице неготинског Парламента. (Јер, како се може приметити, овај инвестициони објекат, током 12 месеци, ради читава три месеца.)

И поред тога што морам да признам да је у оквиру Мајских свечаности било мноштво добро осмишљених и садржајних, појединачних, програма који су потребни главном граду Неготинске Крајине, још увек ми није јасно по ком критеријуму је читав тај галиматијас стрпан на исто место. Много је дана у години и за све те програме има места. Не мора све да буде у мају, а поготову не мора бити део некаквих свечаности.
Наравно, посебна је прича што неко, увек и по сваку цену, ова годишња догађања мора да "повеже" са неком значајном годишњицом. И уместо да то буде, што би се рекло, "у славу живота", некако по навици, за тако нешто се изабере "годишњица смрти". Зато сам се овој теми вратио поново, упркос томе што сам о њој већ писао почетком ове године. Не спорим да нашем славном суграђанину Мокрањцу треба да посвећујемо разне годишњице, али је непримерено да некакве Мајске свечаности повезујемо за стоту годишњицу од његове смрти. Коју, наравно, треба обележити. На примерен и достојанствен начин (28. септембра ове године). Јер, како је то написано и у Википедији : "Неготин је, између осталог, познат и као родно место композитора Стевана Мокрањца." Дакле, Неготин је познат је као место рођења Стевана Мокрањца, а много мањи број људи зна да је Мокрањац умро у Скопљу. Као што много мањи број људи зна да је Јован Дучић умро у граду Гери (Индијана, САД), а Михајло Пупин и Никола Тесла у Њујорку. Међутим, већини је добро познато да је Дучић рођен у Требињу, Пупин у Идвору, Тесла у Смиљану, а Шантић у Мостару. Дакле сви ови великани су, захваљујући ономе што су постигли у животу, великим словима исписали називе градова или села у којима су рођени. И то, само по себи, говори много. Оима који желе да чују.
А уколико је неко, по сваку цену желео да Мајске свечаности повезује са неком значајном годишњицом, могао је, релативно лако, да се сети још једног нашег познатог Неготинца, о коме сам, такође, писао. Није уопште било тешко доћи до података да је Јован Мишковић, рођен у Неготину 18. јула 1844. године, као и да се ради о човеку који је, између осталог, као генерал и академик, био и министар војни Краљевине Србије (у два наврата), али и  председник Српске краљевске академије (потоње Српске академије наука). По овом човеку, нашем Неготинцу, највиша војна образовна институција у Србији, носи име "Генерал Јован Мишковић". А 18. јула, ове године навршиће се тачно 170 година од његовог рођења.

Ш К Р И Љ Ц И

Био сам убеђен да сам, у недељу, 27. априла, Лета Господњег 2014. као и двотрећинска већина грађана ове државе, пажљиво пратио историјску седницу Скупштине Србије, на којој је садашњи председник Владе изнео свој (пре)опширан експозе. Међутим, како сада ствари стоје, или ми је неколико детаља промакло или их у програму Владе није било. Упркос историјској чињеници да је историјски економски део програма био најјача тачка историјског експозеа историјског мандатара. Мада је, истини за вољу, у том делу, највише било претњи и прекора упућених сопственом народу, који је, како сам ја то схватио, навикао само да ленствује, уместо да као некадашњи Први потпредседник, а сада Први председник, леже са првим, а устаје са последњим петловима. Због чега ће тај и такав народ (који је поклонио Првом човеку државе безгранично поверење), морати да се суочи са, "веома тешким и болним реформама", па није никакво чудо што ова Влада (читај Премијер), као некада Черчил Британцима, својим поданицима може обећати само "крв, зној и сузе".
(Руку на срце, скоро три деценије, овом народу нико и не нуди ништа друго. Што се, некако, и подразумева, имајући у виду, најблаже речено, веома чудан однос између власти и народа!? Јер, ако народ, на изборима, слободном вољом, бира власт, то подразумева и одређену врсту љубави. Са друге стране, кад они што смо их бирали с љубављу, постану власт, они почну да прете и да нас плаше. А зар није хришћански да се на љубав, узвраћа љубављу?)
Но, да се вратим на економију. Дакле, као што сам могао и да претпоставим, ево већ недељу дана, медијима у Србији је главна тема (осим: "крв, зној и сузе"), продаја Телекома и ЕПС-а. Што му некако дође сасвим логично. Јер, ако то каже Први човек државе, онда је то "пожељна тема". Зашто би јавно мњење Србије "разбијало главу" да пронађе неку другу тему? Зна овај народ да је Први човек државе добро промислио пре него што је изрекао ту мудрост. Зна народ да Први човек државе не би продавао, да не гори под ногама. Зна народ да Првом човеку државе није било лако да донесе такву одлуку, јер се може дести да му неко, због тога, може припретити (као ови "његови" што су, ономад, претила оним другима када су хтели да продају Телеком). Исто тако, зна народ да Први човек државе неће продавати, ако не мора.
А пошто изгледа да мора, није лоше размислити и пронаћи одговор на, неизбежно, питање: Има ли Србија, осим Телекома и ЕПС-а и других потенцијала, који би неког ко има пара могли да заинтересују? Пошто, продају Телекома или делимичну продају ЕПС-а, лично, видим као када би неки пољопривредник  решио да прода њиву, да би поправио трактор. При томе, под "неке друге потенцијале", не подразумевам Бачевићев канал Морава-Вардар-Егејско море, или Вучићев "Београд на води". Пошто је, колико сам успео да уакапирам, канал резервисан за браћу Кинезе, а "Београд на води" за браћу Арапе. Осим тога, нешто контам, ако у Влади нема Бачевића, да ли то, аутоматски значи да нема ништа ни од Канала? Или, ће се канал копати по сваку цену, макар га Бачевић копао даљински, из Кине? А што се тиче пројекта "Београд на води", можда сада, када је Мали постао Велики, он више и није битан?
Дакле, уколико би неко желео кратак и јасан одговор на питање да ли Србија има (осим поменутих), и других потенцијала, он би гласио - да. Међутим, ако се тражи једноставан одговор на питање који су то потенцијали, бојим се да до њега не може баш тако лако да се дође. Јер се ради о ресурсима који су тешко уочљиви на први поглед. А и разумљиво је због чега. Ови ресурси се налазе далеко испод уобичајеног нивоа људског погледа. Односно, реч је о, такозваним, подземним ресурсима. Оличеним у Руднику бакра (и злата!) у Бору и налазишту уљних шкриљаца у Алексинцу (али  и на неким другим локацијама у земљи Србији). Међутим, то би био најједноставнији део одговора, након чега ствари постају све замршеније. Поготову ако се има у виду да је, на опште изненађење широких народних маса, ресор енергетике и рударства добио Александар Антић (кадар СПС-а), уместо "енергетски" већ уигране министарке Зоране Михајловић. Иако знам да је премијер рекао да више у Влади неће бити феуда, већ ће Влада функционисати као тим (на чијем је челу Он лично), рачунам да ће министри, ипак, морати нешто и сами да раде. Осим тога, чаршија је била упозната са "чињеницом" да наша најзгоднија министарка, наводно, није у добрим односима са Русима, али, колико је мени познато, борско злато (и остали метали), као и алексиначки шкриљци, немају везе са Русима. Или је са Русима (у склопу "Јужног тока") склопљен такав споразум да је "њихово све што је и наше"? Или се, у овој области спремају такви резови за које је боље да буде крив кадар СПС-а него СНС-а? Као и да су Американци (укључујући и посету америчког амбасадора Кирбија, у изборној ноћи, седишту СНС), само мамац? Или је све то заједно и од свега по мало и за сваког по нешто?
У сваком случају, клупко је већ почело да се одмотава. Јер, тек што је формирана нова Влада, нови министар енергетике и рударства, Александар Антић, имао је "ватрено крштење". Наиме, њему су медији већ "трасирали" разговоре које ће водити са америчком компанијом “Friport Mekorman”, која, како се наводи, већ поседује права да врши геолошка истраживања рудног богатства Тимочке Крајине. Као и да се, у околини Бора, налазе неистражена налазишта злата и бакра чија вредност прелази 18 милијарди долара, због чега је ова фирма заинтересована да уложи "милијарде долара" у експлоатацију руде злата и бакра. У том контексту, можда је и јаснија чињеница због чега је, тамо где треба,  без много размишљања, одлучено да "вечити директор" РТБ Бор, остане на том месту, упркос чињеници да је, пре доласка напредњака на власт, био члан, готово, свих странака које постоје у Србији. И да се, као гест његове добре воље, прихвати чињеница да је, у мини прелазном року, дошао на поклоњење господару СНС-а и целе Србије. 
Дакле, борски рудник јесте значајан ресурс којим Србија располаже, али је и чињеница да њега није могуће брзо и лако претворити у "исплативу инвестицију", односно добру "удавачау" која ће у што краћем року  почети да наплаћује удају за момка који јој није по жељи.
Осим тога, остаје питање за који ниво транспарентности ће се власт одлучити, када до ове "удаје" дође? Или ће и то бити саставни део "неузвраћене љубави"?
У сваком случају, борско злато и бакар су већ многима служили за подмиривање рачуна, али је, зато, потпуна непознаница како ће се власт опходити према ресурсу о коме се све више говори, а чије је име уљни шкриљци. За које се, у стручним круговима тврди да су, после угља, нафте и гаса, нови енергетски адут. Који, као сировина за добијање нафте, гаса, топлотне и електричне енергије, привлачи све више пажње. Поготову у светлу најновијих дешавања у и око Украјине.
Поред САД, Русије, Конга, Бразила, Естоније, Шкотске и Кине, где, у светским размерама, постоје највећа налазишта уљних шкриљаца, значајне количине поседује и Србија. Осим подручја Алексинца, које је најбогатије, још 23 басена у Србији располаже уљним шкриљцима (Врање, Ваљево, Крушевац, Бабушница, Ниш, Западна Морава...), чија, тренутна, процењена количина износи око пет милијарди тона.
Прича о "алексиначким шкриљцима" враћа нас у далеку 1954. годину, када је постојала и фирма за истраживање уљних шкриљаца, мада су озбиљнија истраживања, иза којих су стајали Рударско-геолошки факултет и Привредна комора Србије, рађена тек 1986. године. Експлоатацијом уљних шкриљаца тада је требало да се бави Нафтна индустрија Србије, али се од тога одустало због процене да је тај посао неисплатив. 
Данас, готово тридесет година након тога, имајући у виду пораст цене нафте на светском тржишту, али и општу економску и политичку ситуацију на планети Земљи, стручњаци сматрају да би производња нафте из уљних шкриљаца био више него исплатив посао. О томе говори интересовање неколико страних компанија (Инвестициони фондови "Хатор" и "Зао стар", "ЕСТИ енергија" из Естоније, "Гаспромњефт", односно НИС), које су држави Србији упутиле писма о намерама у којима показују спремност да учествују у будућој експлоатацији уљних шкриљаца, односно, у градњи капацитета за њихову прераду у нафту.
Прошле године, једна кинеска компанија, покренула је пројекат експлоатације уљних шкриљаца, који су по количини нафте у њима (око 10%), слични алексиначким, планирајући годишњу производњу од 200 хиљада тона нафте. Према њиховим рачуницама, читава инвестиција би коштала око 150 милиона долара, а да би се, уз цену нафте од 145 долара по барелу (812 долара за тону), за само годину дана могло зарадити око 165 милиона долара, што значи да би инвестиција била исплатива за мање од годину дана. Неки стручњаци сматрају да је експлоатација уљних шкриљаца богатих нафтом (а наши спадају у најбогатије) исплати чак и када је цена сирове нафте 30 долара за барел.
Као и обично, све би то било лепо да није једно али. Које се, како то код нас увек бива, односи на почетни капитал. Који ми немамо. Што значи да би морали да експлоатацију уљних шкриљаца радимо у сарадњи са неким ко има оно што ми немамо. А то значи да би ми уложили само оно што је Бог дао, а све остало би уложио неко други. Чиме би и утицај тог "другог" на доношење одлука био много већи него наш. Због чега би могло да нам се деси да се "чешемо и тамо где нас не сврби". А да би то избегли или ублажили, било би добро да у сваком тренутку размишљамо о одговору на, бар, три питања: ко би то био, како би га изабрали и под којим условима би направили тај дил? Да и не говоримо о томе што би изузетну пажњу требало посветити заштити животне средине, која би  могла бити угрожена приликом експлоатације уљних шкриљаца. Имајући пред собом искуства других, а посебно оно што се десило нашим суседима Румнима, којима је сада, по свему судећи, касно да се буне.
Уосталом, пошто смо, макар декларативно, трасирали "европски пут", обавеза нам је и да пажљиво ослушкујемо о чему се шапуће у "европској престоници" Бриселу. Одакле је још пре, скоро, годину дана стигла информација да су у Европској унији државе и институције прилично подељене када је у питању технологија експлоатације уљних шкриљаца, као одговор на исказану жељу  "индустрије и власти" на Западном Балкану (где припада и Србија) да крену са експлоатацијом гаса и нафте из уљних шкриљаца. Према истраживању у Европској унији 74% грађана и део стручњака сматрају да би то, уз садашњу технологију, изазвало право "тровање" природне средине и опасне последице по здравље људи.
Управо због свега тога, морам да признам да сам био јако изненађен већ поменутом комбинаториком коју је применио Први човек српске Владе бирајући поједине министре. А нисам ни сигуран у постојање "урбане" легенде, према којој је, Зорана Михајловић морала да оде јер је тако тражио "неко" ко је заинтересован за "подземне ресурсе", а коме је, на том месту, више одговарао кооперативнији Антић? Или је све то урађено по систему "да се Власи не сете"? А у Влади ће све конце повлачити само један човек (правдајући то оперативнијим радом овог органа јер министарства "више неће бити партијски феуди")!? У сваком случају, непуних месец дана пре формирања ове, историјске, Владе, бивша министарка енергетике, Зорана Михајловић, громогласно је најављивала да ће алексиначки шкриљци "бити експлоатисани". И то давањем концесија. И да је то један од приоритета енергетског сектора Србије. А занимљиво је да је сличан став, годину дана раније,  изнео и Милан Бачевић, тадашњи, министар рударства.
Али, не треба схватити да је експлоатација уљних шкриљаца ексклузива ове и оне "исте", али претходне Владе. Јер је о експлоатацији "српске нафте", очигледно, планове правила и Влада Мирка Цветковића. Истини за вољу, некако више кроз предизборне активности. 
Такође, чињеница је да је, о експлоатацији алексиначких шкриљаца, Зорана Михајловић, говорила још у време када је била "само" енергетски стручњак, и када је имала једну титулу мање, а једно презиме више. И можда је, управо због тога, министарка Михајловић морала да "промени" ресор. Јер је, пре само месец дана, изјавила да ће, "уколико остане министарка енергетике, инсистирати на давању концесије за алексиначке уљне шкриљце, за које је, између осталих, заинтересована и Естонија", додајући да је то један од приоритета енергетског сектора Србије.
Да ли то значи да сада, када је министарка Михајловић променила ресор, то више није приоритет? Или је, заиста, Русију уплашио "дух" производње нафте из уљних шкриљаца? Или је све то по мало, да би било за сваког по нешто?

П Р О Г Р А М

Већ месецима, Србија одлази на починак и буди се уз једну реч : програм. Наравно, овај појам је био присутан и раније, али је, током ове предизборне кампање доживео своју кулминацију. Јер су сви који су хтели да фаасцинирају потенцијалне присталице, потрошили сате и сате да представе свој програм. Иако, руку на срце, није ту ни било нешто посебно за представити. И таман кад су грађани Србије одахнули (напокон), у њихове животе, поново је, закорачила реч програм. Овог пута је она стигла из кухиње странке која је успела да прикупи највише гласова житеља Србије. Инсистирајући на програму, најмоћнија странка у држави је тумачила како ће бирати партнере за будућу владу.Односно, да ће, за улазак у владу бити пресудан програм потенцијалних партнера. Мада, истини за вољу, та странка и не може да каже како има неки сопствени програм. Пре би могло да се каже како је присвојила неке фрагменте програма осталих странака и све то "запржила", у последње време, омиљеном причом о борби против криминала и корупције. И, наравно, причом о реформама у области привреде. Под слоганима "Свом снагом за нова радна места" и "Свом снагом у реформе". На крилима те и такве приче и до сада владајућа странка успела је да подигне свој рејтинг до нивоа са кога више силаска нема. Са тих висина може се само пасти, што рече неко. Омиљена прича српских напредњака толико се свидела гласачима у Србији да су заборавили и ко су некада били они који им причају те сладуњаве приче о нултој толеранцији на корупцију и криминал. Заборављајући да се ради о радикалима који су двадесет година залуђивали ову "јадну и напаћену државу" причама о домаћим издајницима, филованим екстремним национализмом. О радикалима који су аутори приче о границама Србије које су тамо где су српски гробови. О радикалима који су, скинувши беџеве са ликом "Великог Војводе", заборавили и где су садашње границе Србије. А све зарад "новоговора" који има своје слушаоце "тамо где треба". Али, да не буде забуне! Немам ја дилему са тиме да ли ово друштво треба да се избори са криминалом и корупцијом. Из, бар, два разлога. Први: не припадам криминалном миљеу. Други: борбом против корупције бавио сам се пре много година, када је то "већинска Србија" сматрала "западњачком подметачином".Дакле, ја са тим делом напредњачког програма немам проблема. Али, имам проблема да схватим да ли су ови садашњи напредњаци ови "садашњи" или "они бивши". Јер, да је, онда када је то требало, примењен Закон о одговорности за кршење људских права (познатији као Закон о лустрацији), људи који данас врше техничку власт или они који се спремају да је сутра врше у пуном капацитету, били би негде другде, далеко од било какве власти. И то што је тај закон послат у историју, а да ни једном није примењен само говори о томе да у овој држави, по том питању не постоје невини. Јер су прилику за његову примену имали сви. И они бивши и они "бивши и садашњи" и они "садашњи бивши" и они "садашњи будући". И то је, по мени, кључна ствар. Мера односа бивших и будућих власти према ономе по чему се  мери озбиљност једне државе. Јер, ако током десет година, нисмо успели да применимо један закон који је требало да буде основ државе и друштва, како онда да верујем у тамо неки програм?
И то програм који је, како је јавила већина медија, писао један човек. Истини за вољу не било који, већ човек који се, како изгледа, пита за све у овој држави. И који је, најпре, најавио да будућа Влада неће бити издељена на феуде, већ ће функционисати као тим (рецимо Бајерн), али је касније, најлепша жена "техничке владе" појаснила и да ће Вучић завести гвоздену дисциплину у будућој влади, јер је, у недавној контроли  "открио"  да 60 процената владиних службеника касни на посао. Један штампани медиј, у тексту у коме се говори о томе како је најмоћнији човек државе спровео ванредну контролу трошења пара у министарствима, помиње и ту "невероватну" појаву: "Осим тога, Вучић је јуче поранио на посао, док су његови сарадници водили евиденцију када запослени у Влади долазе на посао.  - Евидентиран је сваки долазак, закључак је да је више од 60 процената запослених закаснило. Биће уведена нова, оштрија правила и санкције за оне који крше радну дисциплину. Сигурно је да овако више неће моћи - наводи наш саговорник." Наравно да немам ништа против да најмоћнији човек државе Србије заведе "гвоздену дисциплину" у влади, али ми није јасно да се нико није сетио да му предложи да у тој институцији уведе електронску контролу долазака и одлазака са посла.Јер је то рентабилније. Па неће бити потребно да читав буљук Вучићевих сарадника седи по неким ћошковима и бележи ко је када дошао на посао. А електроника не зна да лаже. И региструје доласке и одласке "ни по бабу ни по стричевима". Осим тога, тако је могуће да Вучић на монитору свог рачунара (али и на мобилном), у сваком тренутку, може да провери ко му је када дошао на посао, или ко је и када изашао. Тако би имао још потпунију контролу над владиним чиновницима па би могао да се посвети осталим мерама из програма који је сам написао. Поготову што му, како изгледа, предстоји и "обрачун" са "лошим директорима", како је то најавила "техничка" министарка енергетике, али и са дипломатским "синовима и унуцима", пасошем за "госпођу ташту", као и са функционерима који су кршили  закон.
Осим наведеног, Вучић ће морати да се суочи и са реконструкцијом јавног сектора у коме, како је навела прва дама наше енергетике, има "појединаца који су једва позавршавали школе на неким истуреним одељењима". А да и не говоримо о томе да ће, можда, морати да објашњава Председнику свих грађана да З.М. није мислила на њега када је помињала директоре са "сумњивим дипломама". Јер он и није директор, већ Председник. Свих грађана.
И не само то. Творац програма нове Владе (која ће бити "најмања, најефикаснија и најбрже састављена и нај, нај, нај у новијој српској историји"), треба да изврши највећи трансфер, такође у новијој српској историји. Да из јавног у приватни сектор пребаци 5о хиљада радника, а да тамо задржи све оне напредњаке који су, брзином муње, запосели позиције, дан пре но што је на снагу ступила уредба о забрани запошљавања у јавном сектору.А како сада ствари стоје и тај, као и сваки други трансфер, има своју цену. Из приватног сектора поручују Вучићу да је то изводљиво, под условом да за сваког радника из јавног сектора припреми по 9 хиљада евра. Што је, истини за вољу, за читаву хиљадарку мање од онога колико је Динкић, страним компанијама,  плаћао радна места. У проналажењу најбољих решења за Србију, по свему судећи, мораће Вучић још једном да размисли да ли је преурањено отписао војводу од Чачка, који, као кец из рукава, има решење за запослење 50 хиљада радника. Поготову што је сасвим извесно да ће будућа Влада одустати од најепохалнијег економског решења у новијој српској историји које се зове "солидарни порез", а за који је, још пре само месец дана, лично Вучић тврдио да неће бити укинут  до краја 2015. године. Међутим, очигледно је да је и мали геније Лазар од Јејла, успео да укапира да се држави много више исплати да опорезује плате свих запослених у јавном сектору. Поготову ако се томе дода и "порез на политичаре". При чему, лично мислим да би било целисходније да политичари и не примају плату, бар док се не докаже да су постигли неки успех. А да, за то време, сами финансирају своје трошкове. Или, ако се ради о онима који су већ дуго у политици, да врате део онога што су узели од грађана и државе.
У сваком случају, очигледно је да за будућег премијера има још много посла. Између осталог, надам се да ће, осим јавном сектору, мало свог времена посветити и такозваном реалном, односно, приватном сектору. Као и да ће пронаћи решење како да натера један огроман део тог сектора да, уколико жели да послује у овој држави, обезбеди пристојне плате за своје запослене, које третирају као робове који морају да раде и по 12 сати дневно, чега у нормалним капиталистчким државама нема. Али, да ће пронаћи и начин да, у легалне финансијске токове ове државе, убаци пословање  највећег трговачког ланца у држави Србији, чији су власници наши пријатељи Кинези. Који, уз нечији благослов, своје пословање, очигледно је, држе ван финансијских токова ове државе. Уосталом, сетите се када сте у некој од "кинеских радњи" добили фискални рачун. У великом броју случајева, чак, и кад сте га изричито захтевали.

ДА СРБИЈА НЕ СТАНЕ...

И ове године, многи ће и много писати и говорити о покојном Зорану Ђинђићу. Мени, као једном од многих, који су и лично познавали лидера Демократске странке и читаве срске опозиције у време када је Србијом владало једноумље и безумље, изгледа најприкладније да, на данашњи дан, и себе и друге подсетим на оно што нам је, за живота, говорио. Не заборављајући чињеницу да, како се то много пута и показало, нисмо довољно слушали шта и о чему нам је то говорио Зоран Ђинђић. Изгледа да смо, тек када је убијен, пажљивије почели да слушамо. А да ли смо нешто запамтили и научили? Имајући у виду све оно што нам се догађало и догађа потоњих година, изгледа да се нисмо баш окитили знањем. Зато, и ове године, кандидујем неке његове говоре за незаборав. Овог пута, једанаест његових говора (међу којима има и неких понављања), за сваку од претходних једанаест година.

Нема спавања ...

      Верујмо у себе ...

            Нема спавања ...

                  Брже од пужа ....

                        Порука за успех ...

                              О Косову ...

                                    Волимо себе ...

                                          Трака за претицање ...

                                                Давид и Голијат ...

                                                      Гледајмо у будућност ...

                                                            Ако Србија стане...

О Б Е Ћ А Њ А

Наставак ...

У току је још једна сезона лова на политичке позиције у земљи Србији. И док су очи политичких странака усмерене на највећи, "републички колач власти", који ће бити раскомадан после 16. марта, дотле су уши народа изложене невиђеном атаку, како би се, у орган чула слуха, макар и на силу "угурала" обећања у која више нико не верује. Истини за вољу, љута битка се води и за расподелу "престоничког колача" (имајући у виду "водени потенцијал" са којим исти располаже и могућности да се у бесцење прода нешто зарад наводне градње "на  води", пре него што све крене "низ воду"), док је расподела "ситних колача" у Србији ван Београда (Неготин, Бор, Пећинци), потпуно у сенци претходна два.
У сваком случају, овогодишњи 16. март ће постати део историјског мозаика, сачињеног од тог, како изгледа, за Србију, судбоносног месеца. Још је могло да нам се деси, да је "господар Србије" тако одлучио, да на биралишта изађемо тачно на годишњицу највећег, али неуспешног, обрачуна са диктатором који је, на жалост грађана Србије, обележио крај двадесетог века. А да ли је тај датум технички ППВ избегао намерно, или је то био резултат натезања са партијским друговима у вези са одговором на питање шта превремени избори доносе а шта односе, вероватно ће, они који поживе довољно дуго, читати у неким мемоарима неког од садашњих многобројних актера политичког позоришта Србије.
А пошто се изборна трка већ увелико захуктала, идући ка свом циљу, грађани Србије све више осећају притисак који врше представници странака, у жељи да задобију њихову наклоност. И то, полако, почиње да поприма размере елементарне непогоде. Јер је, чак и на први поглед, уочљиво да грађани Србије и (њихови) потенцијални, политички представници не живе у истој држави. Или, још горе, да су политички представници овог народа са неке друге планете. Толика је разлика у ономе што грађани свакодневно преживљавају и онога о чему им говоре (њихови) политичари. А све то због једне речи, латинског порекла, која се, ових дана, као ехо, пролама Србијом, а која означава проценат гласова бирача изашлих на изборе, које мора да освоји свака изборна листа (партија или коалиција), уколико жели да се њени посланици нађу у парламенту. У оним градовима у којима се одржавају и локални избори (као што је случај са Београдом, Неготином, Бором и Пећинцима), странке имају и додатне главобоље, јер треба, и у овим срединама, да остваре добре резултате, како би и у општинским или градским скупштинама седели њихови одборници. Дакле, цензус је та магична реч која се, ових дана са зебњом изговара у Србији.  Пред нама је још око десетак дана који ће протећи у духу "предизборне грознице". И морам да признам да сам се врло често питао због чега се то зове управо тако. Предизборна грозница. А онда сам дошао до закључка да је, ипак, то прави израз. Али, то и јесте неко посебно стање. Сви нешто бунцају, говоре о неким стварима које нико не може да схвати. Права грозница. Јер просто није нормално да политичке странке у овој предизборној кампањи толико много говоре о ономе чега у овој држави има најмање - радним местима. Дакле, теме овогодишњих избора, макар за оне најутицајније странаке, су посао, запошљавање, нова радна места, нови замах економије и реформа српске привреде. Али, према виђењу страначких експерата, до решења ових проблема, може се доћи на потпуно различите начине.Док једни препоручују радикалне резове и штедњу, други решење виде у "попуштању каиша" и повећању потрошње. А они који су још "претекли" од срспских радикала, више воле да се присете давно прохујалих времена, са великом жељом да поново буде као пре. Свему томе треба додати и да Коштуница, са све "Де Нировим очима", поново, народу шаље безличну поруку која неодољиво подсећа на ону чувену, из 2000. "Ко сме да вас погледа у очи", а која, за ову прилику гласи : "Знам коме верујем", а Тадић, као "српски Клуни", поручује "свом нараоду", да има "Визију за Србију".

Ко ће и колики део политичког колача откинути за себе, што ће бити у директној пропорцији са тиме ко ће и колико загорчавати живот грађана Србије, увелико ће бити познато већ до поноћи, 16. марта. Мада је до тада остало јако мало времена, са ове временске дистанце, једино се са сигурношћу може рећи да ће то, по свему судећи, бити поново "јахачи магле" и илузионисти који се, ипак, најбоље сналазе у такозваним популистичким водама.

И  г р а  л  и  ш  т  е

За разлику од избора 2010. године, овогодишњи локални избори у Неготину, одржавају се у сенци републичких. Из простог разлга што су, пре четири године, избори у Неготину били ванредни. Па су тада, све странке на ове изборе гледале као на "пробни балон".

Управо због тога, вероватно, никога није, посебно, ни изненадио изборни резултат у Неготину, који је донео победу Коалицији ДС-СПО. Мислим да, чак и врапци, сада знају да, са ове временске дистанце, од само четири године, тај период нам се чини као плусквамперфекат. Јер су се, "од тог доба", у главном граду Неготинске Крајине издогађали многи невероватни догађаји. Што су грађани Неготина, неки мање-неки више, осетили на сопственој кожи. 

Јер, након победничког шампањца, који су попили лидери странака које су забележиле победу, грађани су морали да попију прву у низу горких пилула. Уместо промовисаног и најављиваног председника општине, на место "првог човека мале вароши", дошао је "човек из сенке". Крајем августа, 2012. године, "човек из сенке" приређује још једно изненађење."Због новонастале политичке ситуације", он тада подноси неопозиву оставку.Замењује га први човек локалне Скупштине, локалних и регионалних социјалиста. Чиме је, још једном, постао први - први човек Неготина.Истини за вољу у томе су му у великој мери помогли разноразни прелетачи. Који су мењали јата толико често да ни они сами, на крају мандата, вероватно, нису имали појма из ког су јата кренули. Са друге стране, та прелетања су омогућила деловање многим композиторима. Који су, у зависности од потреба дневне политике, неколико пута, прекомпоновали владајућу већину у Неготину. На чијем је челу, неприкосновено стајао први човек социјалиста. Који је ту сачекао расписивање мартовских избора. И који, ових дана, у недостатку других инвестиција, гради дечија игралишта. Што је, у основи, за сваку похвалу. Осим...Никако ми није јасно како је некоме могло да падне на памет да сада, само неколико година након детаљног сређивања централног градског парка, поново прекопава овај део града? Да ли су разлог само деца? И наша неизмерна љубав према њима?

Други "дечији инвестициони објекат", гради се, ових дана, у највећем неготинском Насељу "Вељко Влаховић". А захваљујући "вишој сили", односно киши, која данима пада, може постати конкурент "Београду на води". Што се лако може уочити на фотографији (која говори више од хиљаду речи), коју ми је данас послао један мој пријатељ, под чијом терасом се изводе ови радови. Гледајући ову фотографију, чак и лаику (у које убрајам и себе), намеће се питање: "Како је неко могао да започне ове радове а да не испита терен?" Или, бар, да су се градитељи "дечијег инвестиционог објекта", понашали у духу оне народне: "Карту читај и сељака питај!" 

И м а    л и   к р а ј а ?