Х Р А С Т

Фото: Ж. Р. Драгишић

Храст је свето дрво старих Словена. Зато није чудо што оно има посебну улогу у традицији свих народа који воде порекло од ове, најбројније, етничке групе на европском континенту. У Србији, током турске владавине, верници су се, у недостатку цркава, окупљали и обављали верске обреде испод "освећених" храстова, који се зову записи, а који и данас, веома често, имају верску функцију. Готово да не постоји ни једно село у Србији, које нема ни један запис.А нису ретки случајеви да их је и више.

Мој однос према овом дрвету, поуздано знам, не потиче из ове "верске" приче. Мада је, у сваком случају, посебан. Али, оно што поуздано знам и што ми се урезало у сећање, је чињеница да сам "први контакт" са храстом остварио још као клинац од четири или пет година,  у родном Петровом Селу, на обронцима планине Мироч, када сам помагао у прикупљању, такозваног лисника за прехрану оваца у зимском периоду. А можда је, управо то, "тајна веза".

Пре неколико година, када сам, "некако с пролећа", дошао на уобичајени годишњи одмор у старопланинско село Протопопинци, подно планине Видлич (пре но што је садашњем премијеру и падало на ум да ће бити то што јесте и да ће од поданика тражити да летују у Србији), био сам ужаснут сликом коју сам затекао на комшијској ливади, надомак сеоске породичне куће. Старом храсту који је, моћан и разгранат, годинама украшавао пространу ливаду, биле су сасечене све доње гране, тако да је остало само голо стабло и мала крошња, на самом врху. Била је то за мене, али и за читаву моју фамилију, тужна слика. Јер смо, тај храст, без обзира што није наш, доживљавали као свој. Под њим смо се одмарали, под њим "доручковали на трави", јели лубенице или сладолед, са драгим гостима. Кад смо говорили о том храсту, говорили смо да је у питању "наш храст". Иако он није био наш. Што се, на веома "транспарентан" и груб начин показало тачним. Јер, кресање грана је, веома савесно и педантно, обавио његов власник. Који је, те сасечене гране, употребио за огрев. За њега то није била сентиментална, већ практична одлука. А ми остали? Не верујем да је власника храста, уопште, интересовало шта ми мислимо о томе. Туговали смо, заједно са храстом и једва чекали да ојача, надокнади "осакаћене гране" и поново порасте до садашњег изгледа (горња фотографија). Наравно, није то ни налик ономе како је некад изгледао, али, остаје нада да, бар у догледно време, "газда" неће имати потребу за огревом.

Ова  уводна причу о храсту у селу Протопопинци, има, неку врсту срећног краја. Што се, изгледа, не би могло рећи за један други, далеко познатији храст, који је удаљен од овог неколико стотина километара, а налази се код засеока Савинац у атару села Шарани, у општини Горњи Милановац. Једина сличност између ова два храста је у томе што се, они налазе на путним коридорима. Онај у селу Протопопинци на неколико километара од Коридора 10, а онај код Савинца - баш на Коридору 11, на деоници од Љига до Прељине. Због чега је засметао градитељима, који би да га посеку. И наставе градњу пута. Међутим, овај храст није обично дрво (од кога се може, према неким проценама, добити 30 кубика огревног дрвета),  већ храст - запис који је стар 600, а неки тврде чак и свих 800 година.
Више од две године (колико сам могао да приметим), о дгађајима везаним за овај храст, који је постао предмет петиција и пажње многих удружења грађана (а добио је и своје место у најпознатијој интернет енциклопедији) медији пуне ступце. А за то време, из надлежних министарстава (у међувремену, она су се, као и њихови челници, мењали), стизала су најневероватнија "решења" на тему "како упокојити храст". Најновије, које је, ових дана, стигло из Министарства грађевинарства, инфраструктуре и саобраћаја (на чијем је челу најпознатија плавуша Владе), је, уједно и најневероватније. Да се храст посече, а да му се, у замену,  на неком другом месту, изгради спомен-парк. 
Овај најновији предлог из кабинета министарке Зоране Михајловић, стигао је након што се, почетком овог лета, у медијима појавила прича да "ауто-пут ипак руши храст од 600 лета", што је отворило многа нова питања. А међу њима и основно: ко ће да посече храст?
Након неколико дана, министарка Михајловић је посредством медија обелоданила да се решење питања вишевековног храста заснива на  идеји природњака Игора Мајића из Петнице, који је предложио да се "живот старом храсту продужи његовим калемом на новом дрвету".
Међутим, из Савинца је, веома брзо стигао и одговор. А саопштио га је Милиша Николић, председник Месне заједнице на чијој територији се налази храст. 
„Ми смо одучили да позовемо министарку да она приступи сечи храста, нека се три пута прекрсти и нека три пута удари секиром у стабло шестогодишњег свеца и после нека упале моторне тестере“, казао је Николић.

И током јучерашњег дана, када су се (углавном сви), домаћи медији бавили догађајем у Поточарима, код Сребренице, који је по мишљњу најоданијих Вучићевих сарадника био ништа друго до "покушај убиства премијера", прича о чувеном храсту нашла је своје место на медијском небу Србије. Овога пута, огласила се Српска православна црква. Проговоривши кроз уста Стојадина Павловића, директора Патријаршиског управног одбора. Црква је "рекла" да храст није светиња, те да ће се "радовати Земља и Небо ако овај ауто-пут да свој допринос побољшању животног стандарда и заустави опадање броја становника у овом крају".

Искрен да будем, није ми баш најјасније како ће то ауто-пут да заустави опадање броја становника, у том, али и у било ком другом крају. Осим наравно, у Београду. Али, за онај део који ја зовем Србија ван Београда, потребно је много више. А између осталог и да се сачувају и овакве реткости као што је храст у засеоку Савинац. Као и онај у селу Протопопинци. Јер ће, једног дана, и то бити некакав разлог да ови из Београда дођу у Србију ван Београда. Да покажу деци како изгледа храст. И то није питање "паланачког духа", како је, пре две године, говорио садашњи премијер, док је још био Први потпредседник Владе: "Треба да се ослободимо паланачког духа који каже: ‘Хоћу храст од шест векова, а не ауто-пут.’ Е па, ја хоћу ауто-пут." Сачувати вишевековни храст у Савинцу је управо цивилизацијска тековина. Чиме би показали да умемо и знамо да нешто и сачувамо. А не само да рушимо.Уосталом, слично решење већ постоји у Холандији, на аутопуту од Ајнховена до Влишингена, на шта су, још пре две године, указивали многи који би да заштите овај храст.
Међутим, како изгледа, стари храст код места Савинац није једино по чему ће актуелна министарка саобраћаја, бити упамћена. Имајући у виду да на Коридору 10, код Беле Паланке, недалеко од Црвене Реке, радови стоје због ранохришћанске базилике, која је откривена пре неколико година. Према недавној изјави министарке Михајловић, "базилика ће бити конзервирана и сачувана",  једино што није јасно чему ће служити ако ће преко ње прећи асфалт будућег ауто-пута. Због чега, помало невероватно, звучи министаркино образложење: "Ми ћемо ставити таблу да су ту налазе остаци тог споменика, а једног дана, када се буде могло, направиће се надвожњак".
Имам утисак да се то "када буде могло", никада неће десити.
Међутим, у овом случају постоји нешто што је још много горе. А то је неразумевање које су "они у Београду", показали према "онима доле, односно, у Србији ван Београда. Тако је Републички завод за заштиту споменика културе из Београда, дао дозволу за затрпавање поменуте базилике, док је Завод за заштиту споменика културе у Нишу тражио да се измени траса Коридора 10.
Ако се свему овоме дода и податак да је Српско археолошко друштво "најоштрије протествовало због одлуке Републичког завода", остаје нејасно како је спорна одлука опстала. Осим ако се иза ње не крије политичка а не стручна одлука.
Занимљиво је да, по питању базилике, Српска православна црква има другачији став него о старом храсту код Савинца. Тим поводом је и Патријарх српски Иринеј, "изразио забринутост" рекавши: "Ова ранохришћанска светиња откривена је пре три године и сведочи о континуитету хришћанске вере на овим просторима. Дакле, реч је о важном и изузетно значајном археолошком локалитету и стога осећамо обавезу и одговорност да укажемо на чињеницу да је затрпавање остатака ове базилике неприхватљиво и молимо надлежне да што пре пронађу алтернативно решење којим би се конзервирани остаци базилике адекватно заштитили и сачували, а не да се покрију асфалтом чиме би била нанета огромна штета нашем духовном и културном наслеђу које смо дужни да чувамо и сачувамо за будуће генерације".
Морам да признам да је мени ова изјава у тоталној супротности са оним што је рекла актуелна министарка саобраћаја. Која је говорећи о решењу за базилику које подразумева њено затрпавање, рекла и да  оно "одговара и захтеву патријарха Иринеја". 
Мени се све чини да неко, или не зна да чита, или "не чује добро". Јер, патријарх је, како се може видети у претходном цитату, рекао: "...не да се покрију асфалтом чиме би била нанета огромна штета нашем духовном и културном наслеђу...". 
Очигледно је да "трасирати" неки пут изискује много одговорности и осећаја за реалност. Не може се градња "боље будућности" засновати на "рушењу" много боље прошлости. Која је, истини за вољу, апсолутно извесна. За разлику од будућности.

ВАРЉИВО ЛЕТО

У жељи да грађанима општине Неготин (а што да не, и потенцијалним гостима), учини занимљивијим овогодишње лето, неколико овдашњих установа (културе, туризма), предвођене локалном самоуправом, латиле су се организације још једног "Неготинског лета". Подухват вредан хвале. Али, да ли је то довољно? Да ли нечија добра намера мора обавезно и по сваку цену да резултира успехом. Наравно да не. А за то је управо пример поменута манифестација. Која је, већ на самом почетку показала толико недостатака да се, оправдано, поставља питање какав ће резултат бити на крају. Када се и ако буду "сводили рачуни".
Увек сам тврдио да је народ, коме и сам припадам, јако духовит и јако мудар. Наравно, ту подразумевам да је једини извор мудрости искуство. Дакле, тај и такав народ са искуством, лепо нам је оставио мудрост : "Колико пара толико и музике". И можемо се ми окретати и превртати, "од наших до ваших", али, уколико нема довољно пара, неће се моћи ни направити ништа што би било вредно пажње. А очигледно је да, што се тиче "Неготинског лета" није било довољно пара. Односно да се све свело на оно: "довијај се како знаш и умеш".
Видљиво је то и из самог програма којим је најављена ова манифестација. Организатор се потрудио да ту уврсти тридесетак програма који ће се реализовати током месеца јула (а шта је са остатком лета?), али, већина њих није ни морала да се нађе под кровом "Неготинског лета".
Ту пре свега мислим на манифестације које су већ заузеле своје "место под сунцем" и не морају се, по сваку цену "трпати" под окриље једне овакве манифестације. Као што су Дан Дунава, Ђердапска регата, или Тесла дани.
Већина осталих програма (са неким изузецима), могла је да буде организована било када, јер су то програми који баш и нису примерени за ове спарне летње дане и више би им одговарали неки "редовни" термини у раду неготинских установа културе.
Оно што такође (мени лично) смета у овоме што је, у програмском смислу, у "Неготинском лету", већ иза нас, је видљивост ових програма, или би прецизније било рећи - невидљивост. Наиме, након помпезне најаве "свуда и на сваком месту" о почетку манифестације, сада када се она одвија, тешко је пронаћи извештаје о реализацији појединих програма. (При томе, подразумевам да ови извештаји буду тамо где је "зрно клицу заметнуло", односно на локалном сајту). Јер, колико је мени познато, овај град и нема локалних медија (или их ја немам у свом кабловском пакету), па би сасвим нормално било да, у ери електронских комуникација, општински сајт буде место информисања становника Неготинске Крајине.
Овако (до тренутка кад ово пишем - ноћ између 8. и 9. јула), на општинском сајту, могла су да се виде извештаји са само два програма - Дан Дунава и  "Најбољи ученици обишли ХЕ "Ђердап 2", у оквиру Тесла дана (при чему се неко, ваљда у духу Тесле, побринуо да нам подари једно ново занимање - дипломирани инжењери електране).
Ако томе додамо информацију на сајту Музеја Крајине о програму "Вратна" - еколошко вече са професором биологије Данилом Петровићем, који је ова установа организовала, ту би могли да завршимо са набрајањем извештаја са досадашњих програма у оквиру "Неготинског лета".
Е сад, многи разлози би могли да се пронађу у одбрану ових чињеница. Али, се бојим да би, у том случају, морали и да се погледамо у очи, па да признамо и пропусте. У смислу да би било потребно обнародовати шта то од најављених програма, и због чега, није реализовано.
И ту долазимо до нечег што ми је, посебно, привукло пажњу на, већ много пута, помињаном плакату. "У случају кише програми на отвореном неће бити одржани", пише у дну плаката којим се најављује овогодишње "Неготинско лето 2015". Основно питање које се мени, у вези са овим, неминовно намеће је и следеће питање: Какав је то програм који, тек тако, због кише, може бити отказан? Дакле, чему служе такви програми који не морају да се одрже и - ником ништа? Претпостављам, за попуњавање рупа? Али, то је понижавајуће!

Било како било, организатор није нашао за потребним да, јавно (а како би другачије), објасни због чега није одржан (за 6. јул) планирани програм под називом "Вече женске поезије". Јер, одговорно тврдим, као неко ко је био на лицу места, да кише није било. А ипак, најављени програм није одржан. Зато ми се чини да је у питању било нешто друго. Јер, ако је веровати Јавном медијском сервису Србије, Неготин је тог дана био најтоплији град у земљи. Дакле, пошто није киша, изгледа да су затајили људи!? Они који су били задужени да реализују овај програм. А то су (поново, како пише на плакату, Књижевни крајински клуб (а ја увек нешто мислио да је у питању Крајински књижевни клуб) и Дом културе "С.Мокрањац" (како пише на плакату). И, наравно, Општина Неготин (пошто се и име локалне самоуправе налази у самом дну већ помињаног плаката). Дакле, оно мало љубитеља поезије у овом граду, те вечери је остало ускраћено да види и чује програм под називом "Вече Женске Поезије" (Са све великим ВЖП). И никоме, у име организатора, није пало на памет да се огласи и окупљенима каже шта је по среди.  Да упути извињење. 
(У име оних које те вечери нисмо видели ни чули, то је, касније те вечери, на ФБ профилу, учинила песникиња Тамара Лучић Динић.) 
Узалуд је било моје очекивање да ће то неко урадити у данима који су уследили.

А како се то није догодило, надам се да ће неко, ко је одговоран за догађања на "Неготинском лету 2015" ставити прст на чело и добро размислити шта је могуће а шта није. И ко је за шта (у оквиру предвиђених програма) задужен. И одговоран. А, наравно и о томе да је време да организатори морају да схвате да култура (или догађања овог типа) нису намењена масама, или случајним пролазницима (ако под културом не подразумевамо ружичасте и друге турбо-фолк новотарије). Дакле, овакви програми не треба да се организују у центру града, у такозваном Музичком павиљону. То је место које, како се и те вечери показало, припада неким "другим клинцима". А за овакве програме треба да служи Тодорчетов конак (Музеј Хајдук Вељка), или двориште Мокрањчеве куће.(Многи би били пресрећни да имају овакве просторе у којима је могуће организовати готово све што се, у области културе, може десити у Неготину.) 
Јер, конзументи оваквих збивања, у оквиру "Неготинског лета", треба да буду они који желе баш то и да прате. Соцреализам је далеко иза нас, па од културних догађаја не треба правити представе за широке народне масе. Већ за оне људе који то желе да виде и чују. Ма колико их било. Не треба се стидети истине. Мада, она зна да буде болна.

О ЗАСТАВИ

Државна застава Србије

Бавећи се, пре неколико дана, на овом месту, односом грађана према застави једне развијене скандинавске државе (правећи паралелу са ситуацијом код нас), нисам ни слутио колико све ово може да буде актуелно. И колико смо ми, као држава (али и народ који у њој живи, без обзира на нацију, веру и политичка уверења), попустљиви када је у питању нешто што једним именом зовемо: државна обележја.

Са друге стране, на потенцијалне проблеме у овој области, медији, али и корисници њихових информација реагују превише емотивно, уместо да се о свему томе одлучује "хладне главе", али у складу са важећим законским решењима. Уосталом, постојање закона и њихова примена, чине једну територију државом. Уређеном, демократском државом.

Народна застава Србије

Једну такву ситуацију имали смо прилике да видимо на крају Европског првенства у кошарци за жене, које су организовале Румунија и Мађарска, а чија се завршница одиграла у Будимпешти. Као што је познато, наше кошаркашице су се на овом шампионату окитиле златом, али је сенку на читав догађај бацио организатор у тренутку када је интонирана српска химна, уз коју се на победнички јарбол дизала наша застава без грба. Односно, такозвана Народна застава. Или, уколико би желели да се мало вратимо у ближу историју, застава Републике Србије у периоду од 1992. до 2004. године. Из периода када је Србија била једна од чланица (уз Црну Гору) Савезне републике Југославије.

Као што је могло да се претпостави, тај догађај у Будимпешти изазвао је мноштво реакција у домаћим медијима, који су у насловима, углавном, имали речи срамота и скандал.

Чини ми се да је и једно и друго било пренаглашено имајући у виду основну сврху медија да доносе информације а не закључке. Са друге стране, било је упадљиво да се по овом питању нису оглашавали државни званичници (или је мени та реакција промакла), а сведоци смо да су исти склони оглашавању у вези са свакојаким и мање битним догађањима.

Наравно, ако изузмемо реакцију Драгана Ђиласа, који је у функцији председника Кошаркашког савеза Србије био присутан на шампионату у Будимпешти.

Оно што је мени, посебно, било индикативно је понашање једног медија (Б92), који је о овом догађају у Будимпешти најпре известио као и сви други (користећи термине скандал и срамота), а да су се након тога извињавали објавивши на свом интернет порталу, под насловом "Може и застава без грба", како "догађај у Будимпешти, можда и није толики скандал колико се у почетку чинило". А све то поткрепљујући цитатима из Закона о изгледу и употреби грба, заставе и химне Републике Србије. Врхунац читаве ове приче је на крају текста где се "Спортска редакција Б92 извињава читаоцима и организаторима такмичења на таквуој оцени и довођењу јавности у заблуду". 

Искрен да будем, нисам баш сигуран шта ми је овде било јадније. То што су, у првом оглашавању у вези са догађајем у Будимпешти непрофесионално извештавали користећи утиске а не чињенице, или то што су се, касније извињавали. Јер ни једно ни друго није било потребно. Без обзира што су у другом тексту "пронашли" оправдање за организаторе и њихов пропуст са заставом. Наравно, како то обично бива, када се жели нешто оправдати, цитирани су они делови поменутог Закона који су писцу (или писцима) текста на интернет порталу одговарали да "докаже" своју теорију. И ту је почетак и крај свих наших заблуда. Јер смо склони површности и немамо ни воље ни жеље да се, макар мало, потрудимо да уђемо у суштину проблема (што је обавеза новинара), како би га саопштили јавности. 

Наравно, поведени писањем медија, огласили су се и грађани који су у својим коментарима, реаговали емотивно и "на прву лопту". А све по оном систему "кад могу они (медији), што не би и ми". И све то је, још једном, показало да у овој држави нема јединственог става чак ни по питању државних обележја, што, по природи ствари не би требало да се доводи у питање. Посебна је прича да ли су она (обележја) у духу традиције и потреба грађана ове државе. Али, оно на чему треба радити је едукација народа да су закони темељи једне државе и да се они морају поштовати. Све док се, у духу демократије, исти не промене.

Грб Републике Србије

У данашње време, захваљујући доступности информација, све се може веома једноставно и лако утврдити (што је обавеза медија) и предочити корисницима информација. Тако су медији треебали да поступе и у овом случају. Дакле, да информишу јавност да је направљен пропуст (без непотребног карактерисања на овај или онај начин) и да се позову на релевантне чињенице. У овом случају на Закон о изгледу и употребу грба, заставе и химне Републике Србије.

Јер у поглављу под називом Остали случајеви употребе Народне заставе, а у члану 29 пише да се Народна застава може истицати:

1) приликом прослава, свечаности и других културних, спортских и сличних  манифестација;

2)    у другим случајевима, ако њена употреба није у супротности са овим законом.

Међутим, то је само једна страна медаље. И део на који су се позвали новинари Б92. Читаоцима су прећутали (или нису видели), један други део Закона.

У поглављу, које претходи цитираном, под називом Остали случајеви истицања Државне заставе, а у члану 24 пише да се Државна застава може истицати:

1)  на прославама и другим свечаним манифестацијама којима се званично обележавају догађаји значајни за Републику Србију;

2)  приликом међународних сусрета, такмичења и других скупова (политичких, научних, културно-уметничких, спортских и др.) на којима Република Србија учествује или је репрезентована, у складу са правилима и праксом одржавања таквих скупова;

3)   у другим случајевима, ако њена употреба није у супротности са овим законом.

Уколико нам је стало да нас други поштују, морамо најпре да поштујемо сами себе. А то значи да би требало да свако извршава свој део обавеза. Медији да извештавају (а не да доносе закључке и коментаре и тамо где им није место), а држава да брине о поштовању закона. 

Т А К С А

Сведоци смо да нас медији, свако мало, бомбардују неким информацијама, које иритирају јавност. Но, по свему судећи, осиромашеним грађанима Србије, најтеже падају оне које се односе на нова поскупљења, нове намете, или како се то, уобичајено каже, нови харач. 

Овог пута, харач је у најдиректнијој вези, управо са једним медијем. Али, не било којим. Већ "Јавном медијском установом Радио-телевизија Србије". У најкраћем, та вест, која је пре неколико дана (мало је рећи), уздрмала јавност у Србији (видети коментаре) гласила је: "Управни одбори Радио-телевизије Србије и Радио-телевизије Војводине одлучили су да од 1. јануара 2016. такса за јавне сервисе буде 500 динара". Е сад, ако би хтели да детаљишемо, могли би да додамо и да је предесдник Управног одбора РТС рекао да "такса може да буде и мања". Но, како то бива у земљи Србији, треба очекивати: "може, али не мора". Пошто се лако да претпоставити да ће тако и бити. Осим, уколико "јадни и напаћени народ" толико не зацвили па да то изазове сажаљење "господара Вучића", који би, у том случају, након "жестоке критике" Управних одбора ("одрођених од народа, који не схватају како народ тешко живи, те да је 500 динара много"), "одлучио" да та такса буде, рецимо, 400 динара. Алал вера и свака част!

Но, кренимо редом. Најпре, да ли су, "из ведра неба", Управни одбори РТС и РТВ "одлучили" да уведу таксу и то баш од 1. јануара наредне године? Не! Уколико мало загребемо испод површине (што нама баш није својствено), можемо доћи до одговора, који, у најмању руку, није једнодимензионалан. Пошто нема баш неке логике да су, једног дана, чланови Управног одбора РТС (мр Зоран Поповић, професор Универзитета-председник, Милан Николић, социолог- заменик председника и чланови: мр Ђорђе Возаревић-социолог, Милица Кубуровић-новинар, др Предраг Марковић-историчар, др Слободан Марковић-професор Универзитета-председник УО до 1. марта 2015., академик Војислав Становчић-професор Универзитета у пензији, Душан Стокановић-економиста и др Жарко Требјешанин-професор Универзитета) и Управног одбора РТВ (мр Вања Баришић-Јоковић-магистар српске књижевности, Димитрије Боаров-новинар, Борис Ковач-композитор, Далибор Бубњевић-дипломирани економиста, Иван Бенашић-новинар, др Љиљана Љ. Булатовић-наставник универзитета, Јован Адамов-композитор, мр Ненад Ђуретић-магистар политичких наука и Бранислав Поповић-дипломирани економиста), сањајући ружно претходне ноћи,  одлучили да донесу ову "историјску" одлуку.

Значи, логично је да им је то неко "шапнуо". Поготову ако се има у виду да је ММФ, као апсолутни владар свих наших финансијских токова, "дао налог" да се прекине са финансирањем јавног сервиса из буџета. А ова власт, без поговора, слуша све што јој се нареди из белог света, само се овде на "домаћем терену" јуначи да то није тако. 
Такође, да је сећање просечног грађанина Србије дуже од једног дана, могао би да се присети да је, прошле године, парламент Србије изгласао Закон о јавним медијским сервисима. А у њему (том закону), у члану 37, пише: 
"Основна делатност јавног медијског сервиса финансира се из таксе, у складу са овим законом. Висина таксе је јединствена на целој територији Републике Србије и не може износити више од 500,00 динара.
Одлуку о утврђивању висине таксе утврђену ставом 2. овог члана, доносе Управни одбори РТС и РТВ заједнички, на основу анализе нето трошкова обављања основне делатност јавног медијског сервиса из члана 3. став 1. овог закона, узимајући у обзир нето-корист од комерцијалне експлоатације садржаја произведених у оквиру основне делатности јавног медијског сервиса, најкасније до 30. јуна 2015. године."
Дакле, ствари су јасне као дан. Једино није јасно где се деде та "одлука" Управних одбора Јавних сервиса, пошто ја нисам успео да било шта тако пронађем на официјелном сајту РТВ (на коме, осим имена чланова, никаквих других докумената нема), док на сајту РТС има чак и записника са седница Управног одбора, али ја нисам успео да пронађем и тај са седнице на којој је донета та "историјска" одлука.
Али, то и није тако битно. Јер доношење те одлуке, за грађане Србије је само формалност, пошто је, вољом скупштинске већине, још прошле године, изгласан поменути закон. А у закону је све предвиђено. Осим Косова (и Метохије). Пошто су се посланици владајућих гарнитура у републичком парламенту, гласајући за овај Закон, још једном одрекли Косова (и Метохије). Јер се у поменутом Закону нигде не говори о Јавном РТВ сервису Косова (и Метохије). Надам се да садашњу владајућу већину није потребно подсећати да је, како се каже у преамбули Устава, Косово (и Метохија) саставни део Србије : "Полазећи од државне традиције српског народа и равноправности свих грађана и етничких заједница у Србији, полазећи и од тога да је Покрајина Косово и Метохија саставни део територије Србије, да има положај суштинске аутономије у оквиру суверене државе Србије и да из таквог положаја Покрајине Косово и Метохија следе уставне обавезе свих државних органа да заступају и штите државне интересе Србије на Косову и Метохији у свим унутрашњим и спољним политичким односима." (Колико је Србија далеко од Косова говори и податак да је данас, на Видовдан, председник државе, уместо на Газиместану, венац Косовским јунацима положио у Крушевцу)
Заборавност садашњих  владајућих гарнитура на оно што су овом народу обећавали док су били у опозицији, или када су уграбили власт, је очигледна. И велико је питање да ли се неких од тих обећања сећају и они који су њихови творци.
Тако је садашњи премијер (а онда у улози потпредседника Владе), Александар Вучић, пре само две године, на свом twitter налогу, у другој половини маја 2013. године, написао: "Телевизијска претплата, као што сам и обећао грађанима Србије, биће укинута, јер ја не припадам оном типу људи који је 12 година обмањивао грађане Србије и бавио се само маркетиншким триковима. То је наша обавеза од које нећемо одустати".
Истини за вољу, претплата и јесте била укинута, али је то трајало јако кратко. Пошто је очигледно да је ММФ издао извршни налог да се Јавни сервис не може више финансирати из буџета. Због чега је владајућа коалиција прешла на "резервне положаје" и посегла за применом поменутог Закона, према коме ће грађани Србије харач од стране Јавног медијског сервиса Србије плаћати на основу евиденције Електропривреде Србије о власницима бројила за утрошак електричне енергије. А да при томе нико није размишљао о проблемима који прате овакав начин прикупљања харача. Пре свега, то је додатна обавеза за ЕПС, који ће, за овај посао морати да ангажује своје ресурсе, за које неће имати надокнаду, али ће имати додатне трошкове. Да и не говоримо о томе што је оваква врста прикупљања претплате неправедна јер ће грађани Србије морати да је плаћају онолико пута колико имају пријављених бројила на своје име. Очигледно је да нико нема представу о томе колико има кућа или викендица у којима нико не живи стално, а где ће такође морати харач да се плаћа без обзира што је већ плаћен у месту сталног боравишта? 
При чему је слаба утеха то што је у Закону предвиђена могућност да корисници буду ослобођени плаћања уколико докажу да на неким од тих места не живе. Јер је то додатно губљење времена за власнике бројила у Србији. Или, је владајућа гарнитура решила да грађанима докаже како је могуће бити у исто време на два различита места.
Осим тога, огроман број грађана Србије (у пограничном подручју са Бугарском, а можда и на неким другим местима) и нису у стању да гледају било који, па самим тим ни програме РТС. 
Посебна је прича што, очигледно, нико није размишљао о, управо окончаној, "дигитализацији која је већ стигла", са којом смо, како кажу, "претекли и Америку". Дакле, свако ко није купио одговарајући пријемник за дигитални сигнал (телевизор или сет топ бокс), неће ни моћи да прати телевизијске програме. А ако је тај неко, добровољно, одлучио да себе лиши заглупљивања које је у понуди већине домаћих телевизија, одакле некоме право да га кажњава некаквим таксама?
А да и не говоримо о томе што ће грађани који телевизијски сигнал добијају посредством неког од овлашћених провајдера, морати да ову услугу плаћају два пута.
У сваком случају, и о овоме су садашњи представници владајућих гарнитура имали другачије мишљење, пре десет година, када су били у опозицији. Добар пример за ову тврдњу је расправа о Закону о изменама и допунама Закона о радио-дифузији, која је, у Парламенту Србије, вођена 24. августа 2005. године. Тада је, десет година млађи и са партијском (радикал), а без државне функције, Александар Вучић, говорећи о финансирању Јавног медијског сервиса, између осталог, рекао:
"Ми не желимо овде на демагошки начин да говоримо о томе како некоме смета то што су велики износи, али морате да имате у виду да су велики износи о којима се говори. Говорите о три стотине динара. То ће да се мења, као што се мења и цена горива, јер ће да каже – усклађујемо са ценама на мало, индексом цена на мало, усклађујемо са растом инфлације и са не знам чим. Није за нас посланике, није за вас министре, ми имамо сви велике плате, али грађани Србије немају. Грађани Србије живе тешко и то је њима намет на вилајет."
Дакле, ето грађанима Србије, поново, намет на вилајет. Само што сада Вучић није у (о)позицији да то и примети.

ЗНАКОВИ ПОРЕД ПУТА

"Све су Дрине овог свијета криве; никада се оне неће моћи све ни потпуно исправити; никада не смијемо престати да их исправљамо."

                                   Иво Андрић ("Знакови поред пута")

Фото: Ж. Р. Драгишић

Фото: Ж. Р. Драгишић

У неготинском Насељу "Вељко Влаховић", на раскрсници између два реда зграда, у шибљу (које је некада, можда, било украсно), већ недељама, стоји чудан украс. Овде, где му свакако није место, стоји знак, који путнике намернике треба да обавести да су, са леве и десне стране, "слепе улице". Имајући у виду да знак, на овом месту, нема првобитну, функцију, поставља се питање како је ту доспео.

Фото: Ж. Р. Драгишић

И да ли је ово нечији неуспео покушај да вертикална сигнализација постане хоризонтална? У сваком случају, надам се да су ово уочили и они који су задужени за саобраћајну сигнализацију у граду. И да ће овај знак бити враћен на одговарајуће место током радова на вертикалној и хоризонталној сигнализацији, за шта су, у општинском буџету, предвиђена средства у износу од 4,5 милиона динара (два милиона за хоризонталну и 2,5 милиона за вертикалну). Мада је (према признању сопствених представника), локална власт била штедљива па је за ове послове ангажовала фирме које ће наплатити 1,25 милиона динара мање, односно, 3,25 милиона динара.

Надам се да је у предвиђене послове "урачунат" и овај знак. И да ће му се, ускоро, наћи одговарајуће место. Макар ако извођачи морали да штрбну део од оних "уштеђених" пара.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Фото: Ж. Р. Драгишић

П.С.

Пре много година, поред постојећег блога Србија ван Београда, покренуо сам и блог коме сам дао назив Србија ван Београда у сликама. Намера ми је била да се овај блог, за разлику од првог, много више бави фотографијом, као средством да се пренесе одређена порука. Но, како то обично бива, мало због недостатка времена, а мало због личне инертности, прошло је много времена, пре но што сам одлучио да блог Србија ван Београда у сликама, и формално, "пустим у погон".

Стицајем околности, то сам учинио баш данас, јер ми се тема (која се, како то обично бива, сама наметнула) учинила згодном да са њом започнем активност новог блога.

За разлику од првог блога, Србија ван Београда, планирам да блог Србија ван Београда у сликама, буде отвореног типа, односно да свако ко има вољу и жељу може да пошаље фотографије (уз кратак текст објашњења), након чега ћу их ја, у најкраћем року објавити.

Наравно, све послате фотографије треба да буду ауторске (као и кратак текст у неколико реченица). И у духу основне поруке блога Србија ван Београда у сликама : "за оне који мисле да Србија ван Београда треба да буде и лепша и боља".

З А С Т А В А

Далека, али, како то имамо обичај да кажемо, "нама блиска и пријатељска" држава Норвешка, честа је тема српских медија. Углавном оних који се све мање баве озбиљним новинарством а све више сензацијама. А таквих је све више. Разлоге због којих је Норвешка (поготову у последње време), код нас медијска тема, треба пронаћи управо у тим и таквим медијима, који је описују као државу благостања. И као потенцијални Елдорадо за армију наших незапослених, углавном младих, људи. Е сад, свако ко је био те среће да оде у ову скандинавску државу, ту констатацију не може да негира. Јер Норвешка заиста јесте држава благостања. Али, се ова држава не може описивати једнодимензионално и (само) на тај "материјалистички" начин. Нити се све може посматрати кроз исту призму. Нити се може о овој богатој земљи севера говорити кроз неке уопштене примере. Имајући у виду да је Норвешка много више од тога. Као и да Норвежанима, то што имају, није "пало са неба". И да су јако свесни чињенице да њихово богатство потиче од природних ресурса, који не могу трајати бесконачно. Али и да цене њихових производа зависе од ситуације на светском тржишту. На коме има колебања. Као што је то тренутно случај. Стиче се утисак да је сваки Норвежанин тога дубоко свестан. Али, то им не смета да живе опуштено и да уживају у сваком дану. Поготову ако је сунчан. Мада им ни киша не смета. Јер, како се код њих каже: "Нема лошег времена, има само неадекватне гардеробе".
Без обзира колико то чудно изгледало, Србија има много више заједничког са Норвешком (државом са највишим стандардом у
Европи, а можда и шире), него са било којом од 28 чланица Европске уније. Бар тако изгледа тренутно. Јер, ни Србија ни Норвешка (или Краљевина Норвешка, какав је службени назив ове скандинавске државе), нису чланице Европске уније. И то је та огромна сличност. Након које почињу огромне разлике.
Дакле, Норвешка (уставна, парламентарна монархија) није чланица ЕУ, али јесте чланица НАТО. Још од 1949. године. (Тренутно, бивши норвешки премијер, Јенс Столтенберг, обавља функцију Генералног секретара ове војне алијансе. Он је недавно, у Подгорици, ако се не варам, као први функционер овог савеза изразио жаљење због цивилних жтава током НАТО бомбардовања СРЈ.) А то, како се чини, многи у Србији мешају.

Фото: Ж. Р. Драгишић

И без обзира што није чланица ЕУ, има отворен позив, стар више од две деценије, да то постане. Међутим, Норвежани неће у Унију. Што су и потврдили на референдуму 1994. године. Они, како би рекао наш Ђоле, "певају свој блуз, без намере битне". Управо та чињеница учврстила ме је у уверењу да, евентуални (за сада неизвестан) улазак Србије у Европску унију, није у директној вези са просперитетом и напретком. Поготову ако део "европске заједнице" постанемо политичком вољом моћника (као што се то десило нашим суседима Бугарима и Румунима). Но, као што сам то већ констатовао, нема потребе о Норвешкој писати као о земљи благостања. Јер, она то свакако јесте. Више од тога, мене импресионира њена "нормалност". Која се огледа у чињеници да је Норвешка подређена човеку. Али, не једном, као што је то случај са Србијом, већ сваком њеном грађанину. То је посебна вредност ове државе и то се примећује на сваком кораку. Ипак, ово је тема која изискује много дубљу и озбиљнију анализу, а овај текст нема таквих претензија. Са друге стране, мада то може зазвучати површно, закључке сам доносио на основу неких детаља који су на мене оставили веома јак утисак. Вероватно из разлога што сам, можда и несвесно, те појаве поредио са ситуацијом у Србији.

Фото: Ж. Р. драгишић

Најпре, мислим да још једном треба подсетити да је Норвешка краљевина. А Србија није. И поред тога што на норвешкој застави (као једном од два најзначајнија државна симбола) нема ничега што би на ту чињеницу указивало. А на српској има. Истини за вољу, краљевска круна се налази и на застави, братске, Црне Горе, а уколико избор проширимо и на грбове, у ову групу спадају још и Русија, Мађарска, Грузија, Бугарска и Република Српска. Али, то није оправдање. Већ указује на неку врсту неозбиљности држава које нису имале снаге да се, у потпуности, врате "на старо". Или, боље речено, говоре о томе да политичке групације, због популизма и политикантства, нису желеле да се одрекну одређеног броја гласова, због чега је направљен компромис у жељи да "сви вуци буду сити, а све овце на броју".
Ако занемаримо ујдурму са српском заставом која лако може да заведе да смо, поново, постали краљевина, вратићемо се на почетак. Односно, покушај поређења са државом која је, заиста, краљевина. Јер, Норвешка то јесте.

Фото: Ж. Р. Драгишић

А у тој и таквој држави, застава (чији данашњи изглед датира  од далеке 1898. године, а са прекидима, чак од 1821. године), је, заиста, државно обележје. И то се види на сваком кораку. Јер је потпуно нормално да свака кућа у Норвешкој, у свом дворишту, има јарбол за заставу. Као и што сваки стан, на тераси има предвиђено место за постављање заставе, која је саставни део купљеног стана. Према тамошњем Закону о застави, прецизирани су услови под којима се ово државно обележје може истакнути (чак и када је рођендан некоме од укућана), али и обавеза њеног истицања током државних празника. Посебно, Дана државности (Дана уставности), који се обележава 17. маја. Празника због којег сам пожелео да управо у том периоду, будем у Норвешкој. И нисам се покајао. Јер, бити 17. маја у Норвешкој значи видети на делу однос грађана према једном од два најзначајнија државна обележја. Које поједнако поштују и цене и они "лево" и они "десно", као и они "у центру". И они који су, по убеђењу левичари и они који су монархисти. Тог дана је застава најзначајније државно обележје и налази се на реверима и у рукама раздраганих људи, као и на свим зградама и државним институцијама. Тог дана је норвешка застава најлепша улична декорација.
И ту се, неминовно, намеће поређење са ситуацијом у Србији. У којој су грађани, као и по многим другим питањима, дубоко подељени. А о односу према нашој државној застави, можда најбоље говори податак да је, вероватно, једини масовни скуп где се ово државно обележје користи - свадба. Или неки спортски догађај. Углавном у иностранству. Управо због те подељености, многи грађани Србије, нашу садашњу заставу не доживљавају као своју. Једнима смета круна, други би да се "врати" петокрака, а трећи би да на њој не буде никаквог обележја.
Најгоре од свега је што ни сама држава (оличена у државним институцијама и фирмама) не води рачуна о застави као једном од најзначајнијих државних обележја. Па често имамо прилику да видимо како наша државна застава, као каква крпа, отрцана и упрљана, виси са неког јарбола. Као што је то, недавно, забележено на згради Железничке станице у главном граду. Или, на једном граничном прелазу, поред кога свакодневно пролазим. Таквих примера је много и они говоре управо о односу ове државе према својим обележјима, упркос податку да су казне за овакве прекршаје (предвиђене Законом)  поприлично високе.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Осим значаја државног обележја, мој боравак у Норвешкој, током обележавања Дана државности, био је прилика да, "из прве руке", добијем информацију на који начин се најзначајнији државни празник обележава у овој далекој, скандинавској, држави. Од југа до севера. У сваком граду, али и у сваком селу.

Фото: Ж. Р. Драгишић

Најпре, јасно је да Норвежани (али и они који то нису, а живе у овој држави), тај празник доживљавају као прилику за забаву и уживање. Славље се организује по кућама, али су, тог дана и кафане препуне. Ипак, највише људи је на улицама. Без обзира какве су временске прилике.

Фото: Ж. Р. Драгишић

("Нема лошег времена, има само неадекватне гардеробе".) И тако је у читавој Норвешкој. Од најмањег села до највећег (и главног) града Осла. Тај улични хепенинг се организује у главној градској (или сеоској) улици, по принципу свечане поворке (у којој учествују представници институција, школа, удружења, музичких оркестара...али и сви који то желе), која се креће ка "зборном месту", које је обично главни градски или сеоски трг. (Посебно место заузимају матуранти средњих школа, који су и највеселији део поворке, али који нису "накинђурени" као у Србији, већ имају неку врсту "униформе", налик радничком комбинезону, али црвене боје и са јасним националним ознакама.) У главном граду (Ослу), поворка се креће главном пешачком улицом (улица Карла Јохана), према Краљевском двору, где се шетња и завршава и где чланови краљевске породице поздрављају грађане.

Фото: Ж. Р. Драгишић

О "различитости" у односу на Србију, говори и податак да је актуелна премијерка Норвешке, Ерна Солберг, овогодишњи, Дан државности прославила са својим суграђанима у Бергену
(граду у коме је рођена и у коме је живела до избора за премијерку и где проводи сваки слободан тренутак), другом по величини граду у Норвешкој и некадашњој престоници ове скандинавске државе. Огрнута кишном кабаницом, премијерка је (без посебног и видљивог обезбеђења) била у поворци која се кретала улицама Бергена. А национална телевизија о томе је (без помпе и посебне "драматургије") известила током једног од укључења и јављања репортера из свих крајева Норвешке.

Фото: Ж. Р. Драгишић

А кад је већ о телевизијском извештавању реч, тамошња државна телевизија (NRK), има значајну улогу у обележавању Дана државности. Које се огледа у томе да се њихови новинари и дописници, током читавог дана, јављају из огромног броја градова и села (од севера до југа), извештавајући како се и на који начин у тим местима прославља најзначајнији државни празник. Наравно, у директном телевизијском преносу, гледаоци могу да сазнају шта се догађа на улицама највећих градова, али и у многим другим државама у којима живе Норвежани.
А то је само један од примера који говори о томе да Норвешка живи свој живот и ван Осла. При чему је прослава Дана државности само "пресликано" стање ствари током осталих дана у години.

О Р Д Е Н

Много пута, у потоњих неколико година, на овом месту, написао сам да нам се, у већој или мањој мери, враћају деведесете. У оном најогољенијем облику. Нажалост, тога многи нису свесни. А они који јесу, или су немоћни да било шта промене, или припадају владајућим елитама, којима то и не смета. Напротив. Претпостављам да су они и поносни што је то тако. Пошто се ради о истим људима који су овом државом владали и деведесетих. Људима који имају политичку одговорност за све оно што нам се догађало, a чије последице и данас живимо. Људима којих се, да је својевремено, примењен Закон о лустрацији, данас не би ни сећали. Међутим, у овој држави политичких експеримената, поново кусамо "чорбу" неприкосновених владара деведесетих, пошто су, са нешто другачијом "политичком жваком", и на прагу 21. као и на крају претходног, 20. века, задобили поверење већинског дела житеља ове државе.

А докази? Као да, однекуд, чујем питање. Има их свуда и сваког дана. Ја сам се определио за један који је јако свеж. И може се илустровати једном агенцијском вешћу.

"Амбасадорка Француске у Србији Кристин Моро уручила је данас орден Легије части, у рангу витеза, новинарки Ољи Бећковић за изузетан професионални пут, храброст и одважност, поручивши том приликом да њена земља тиме одаје признање и целој професији новинара." 

У неким другачијим околностима, ово би била вест која би, осим добитнице ордена, обрадовала и многе становнике ове државе, који би могли да буду поносни на чињеницу да једна страна (а при томе и јако утицајна и значајна европска и светска) држава води рачуна о томе шта се догађа у овом забаченом кутку Европе. Овако, претпостављам да ће и овај догађај представницима власти послужити да, освеже причу о "домаћим издајницима", а опозицији да ово признање, додељено Ољи Бећковић, представи као личну заслугу.

Пошто се овај догађај одиграо у предвечерје Празника рада, када је већинском делу овог народа било важније које ће месо и где "бацити на роштиљ" и колико ће и ког (од стотина "најбољих") пива попити, вероватно ће о томе тек бити речи наредних дана. Кад прође мамурлук.

Мада, истини за вољу, већ је и сама најава (која је објављена средином фебруара ове године), да ће Француска, одговарајућим ореденима, ове године, наградити, поред Оље Бећковић и Заштитника грађана, Сашу Јанковића, изазвала (уобичајену) нервозу дежурних "бранитеља лика и дела" председника Владе Србије. Тада је, актуелни министар војни и потпредседник највеће владајуће странке, Братислав Гашић, брже-боље, поручио: "Схватили смо поруку, али су је схватили и грађани Србије. Очигледно је да сви Вучићеви противници, какви год они били, заслужују орден."

А очигледно је и да министар војни, тако то доживљава у свом, црно-белом свету. Али, по мом личном убеђењу, државна политика би морала да буде "обојена" са нешто више боја, од те две које види Гашић. Да је тако, знао би да је држава Француска, у претходном периоду, одликовала и Борку Павићевић, Соњу Лихт, Горана Паскаљевића, Верана Матића, Ружицу Ђинђић, Драгољуба Мићуновића, али и Петра I Карађорђевићa, Краљa Александрa, Кнезa Павлa, Живојинa Мишићa, Милунку Савић, Иву Андрићa и Миру Алечковић. 

Као и да је наш главни град Београд, Орденом легије части, за хероизам, одликован 1924. године, а да је ово висoко признање, тадашњем градоначелнку, уручио лично маршал Луј Франше д'Епере.Ако ништа друго, ово потоње, министар војни би "морао" да зна.

У сваком случају, мени овај орден Легије части, у рангу витеза, који је додељен новинарки Ољи Бећковић говори још много тога. И да без обзира на то што се актуелна власт у држави Србији толико хвали достигнућима и похвалама које добија од "читавог света", очигледно није положила један од најважнијих испита који би могао да се зове слобода, у најширем смислу речи. А пре свега, слобода говора. Што се манифестује свеприсутном (а вешто прикриваном) цензуром. Да није тако, зар би држава Француска (која је представник слободарске мисли), управо сада и управо Ољи Бећковић доделила овакво признање? Порука је више него јасна. За оне који хоће да виде, да чују и на крају - да схвате. Зато су и одликовали новинарку чија је емисија укинута. Они, можда, не говоре на транспарентан ("да га сви Срби разумеју") начин на који говори наш Премијер, али, за онога ко се, макар мало, разуме у дипломатију-довољно јасно. Овим чином они су послали јасну поруку да "има нешто труло у држави Данској". А да ли то могу да схвате Бабићи, Арсићи, Јовичићи, Ристичевићи и ини напредни, друга је прича. Уосталом, о томе је говорила и добитница овог високог признања: "Невидљива рука је хтела да ми оно стигне баш у часу када је не само по мом уверењу политичком одлуком укинута емисија Утисак недеље. Не могу и нећу да сакријем личну нелагоду што ме је ваша земља, Француска, јасније видела и боље разумела од моје сопствене", истакла је Оља Бећковић, захваљујући се на указаној части.
Амбасадорка Француске у Србији Кристин Моро, нагласила је да орден Легије части, новинарки Ољи Бећковић, уручује за "изузетан професионални пут, храброст и одважност", поручивши том приликом да њена земља тиме одаје признање и целој професији новинара. Она је, такође, указала да је слобода говора непрестана борба која се судара са бројним препрекама.
"Не само са незадовољством оних чији се интереси лоше прилагођавају транспарентности, већ и са комерцијалним интересима и, најзад, са аутоцензуром, искушењем које постаје разумљиво пред стрепњама које могу да осећају новинари за своје радно место, па чак и за своју безбедност", нагласила је амбасадорка Моро.
Поред свега осталог, у вези са овим догађајем, пажњу ми је привукао и један детаљ који спада у домен "професионалне деформације". И поред упорног претраживања, нисам успео да пронађем ову вест на сајту или у вестима дојучерашње "матичне куће" добитнице овог признања - Б92. Као што је није било ни у неким другим медијима. Али је зато, за сваку похвалу, што је она заузела онолико простора колико заслужујуе на РТС-у, Танјугу, Данасу, Политици, Блицу, N1, Слободној Европи, као и готово свим медијима у региону.
Као што је чињеница да ће увек бити и оних који ће, на овакве и сличне теме, просути сву жуч овог света. Али, то је слобода новинарства. Која би требало да буде "дозвољена" свима.

ПРОМАШЕНА ИНВЕСТИЦИЈА

Фонтана у Неготину,
април 2015. године

Претпостављам да се, они са мало више животног искуства (да не кажем, они старији), сећају термина "промашена инвестиција", који је настао у периоду "самоуправног социјалистичког система" (ССС), који је означавао када је улагање новца било "бацање пара". Односно, да није могуће, експлоатацијом "тог, нечег" вратити уложени новац, или да "то, нешто", није било функционално, односно да није заживело. При чему се, углавном, није, нарочито, инсистирало ко је и на који начин одлучио да се "то, нешто", уопште и гради. Данас, бар како се мени чини, "промашених инвестиција", готово да и нема. Али, нисмо се то ми "поправили". Већ, напросто, нема никаквих инвестиција. Изузетака, наравно, има. А ради се, углавном, о такозваним "непроизводним" инвестицијама, односно, "инфраструктурним пројектима", који имају за циљ да улепшају наше животно окружење. Таквих "пројеката" је, уназад неколико година, било у свим српским варошима, па у томе изузетак није ни Неготин.

Наша варош има чак неколико таквих "декоративних" инвестиција, али су две баш посебне. Поред чувеног Парка "Цвећара" коме сам, на овом блогу, посветио неколико текстова, моја омиљена тема била је и неготинска фонтана. Први текст на ову тему написао сам (и објавио на блогу, али и у листу Прес, 3. октобра 2011. године). Мени је било занимљиво да тај текст, ових дана, прочитам поново. Зато сам се одлучио да га, поново, понудим и читаоцима овог блога.

Почетком септембра у центру Неготина пуштена је у рад нова фонтана. Мада би исправније било рећи да је пуштена у рад недовршена фонтана. Или, нова-стара фонтана. И једно и друго и треће је истинита вест. Ако је то, уопште, вест, у време када други градови добијају велелепне аквапаркове. А опет, и није да није…

Фонтана је пуштена у рад уочи “Мокрањчевих дана”, али и уочи некадашњег Дана Неготина, 12. септембра (ослобођење од Немаца, 1944 године). Мада је, након ”увођења демократије”, за Дан ослобођења Неготина проглашен 12. мај (ослобођење од Турака, 1833. године). Претпостављам да је ова игра са датумима и пуштање у рад недовршене фонтане, резултат жала за ”добрим старим временима”, социјалистичког члана владајуће коалиције. Јер они најбоље знају да се, годинама, уочи ”празника над празницима”, 12. септембра, обавезно нешто ”пуштало”. Е сад, пошто нисмо те среће да се у погон пусти нека фабрика, у те сврхе, очигледно, послужила је фонтана. Фонтана, која је, упркос дуготрајним радовима, очигледно, урађена збрда-здола. Јер, за ових двадесетак дана више је “паузирала” него што је радила. А и онда када је радила, њоме се, упркос веку електронике и аутоматике, управљало ручно. Једноставно, радници сиђу у шахту, поред фонтане и, ето Неготинцима радости!  Али и бриге. Јер, пошто радови још увек трају, није могуће подвући црту на рачуну. А ни досадашњи износ није познат.                             Па грађани лицитирају. У "добро обавештеној чаршији" тврди се да је,                               

Неготинска фонтана - април 
2015. године (фото: Ж. Р. Драгишић)

до сада, утрошено близу једанаест милиона. Динара, наравно. У еврима је то много мање. Лицитирање ће потрајати и током зиме, пошто ће фонтана ”радити” још који дан, а онда ће на ”заслужени одмор” до пролећа. Када ће, како је власт саопштила на свом сајту, ”бити отклоњени уочени недостаци”.

Е сад, грађани се питају да ли ће се и ови недостаци отклањати 20 година. Јер, фонтана о којој је реч, иста је она, коју је, пре 20 година, како то кажу данашњи неготински сосијалисти, такође саградила ”социјалистичка власт”. А у тој фонтани је 20 година, уместо воде била земља. А понекад и нешто што је личило на цвеће.

П.С.

Није никаква тајна да сам овај коментар писао за Прес, где је данас и објављен. Али, пошто те коментаре објављујем и на овом блогу (где покушавам да увек нађем одговарајућу илустрацију уз текст), тражио сам адекватну фотографију фонтане (у поприличној архиви, која се накупила током свих ових година колико је ово здање грађено).

Међу многима, пронашао сам и ову коју сам снимио ноћу (након само неколико дана рада),  а која ми је открила још један веома важан недостатак ове фонтане о коме градитељи, очигледно, нису ни размишљали. (Искрен да будем, нисам ни ја, све док нисам мало боље загледао фотографију).

Наиме, на фотографији се лепо види оно што Неготинци (а посебно Неготинке), виђају сваког дана. У питању је врста воде коју пију становници овог дела Србије, а која у себи има огромне количине каменца, који се, након веома кратког периода рада фонтане, наталожио и на њеним слапиштима. Могу само да претпоставим како ће они тек изгледати након неколико година рада (ако фонтана поново не постане жардињера). Наравно, уколико се нешто не предузме да се то спречи. Јер, постоји начин да се одстрани каменац из воде и та инвестиција је много мања од штете коју тај каменац може да нанесе скупоценим "гранитним плочама". Такво нарушавање естетике неће моћи ничим бити ублажено, па ни светлошћу "28 широкопојасних рефлектора".

Фонтана у Неготину,
мај 2012. године

Искрен да будем, пре но што се Неготин уписао у листу градова који имају фонтану, био сам љубоморан на градове који поседују овакав "хидротехнички објекат". За мене је фонтана украс сваког града, што је, вероватно, разлог да сам, овој неготинској, посветио чак неколико текстова. Њоме сам се, поред текста из октобра 2011. године, бавио и 30. априла 2012. године, као и 10. маја исте године. Наравно, без неког значајнијег утицаја на њену функционалност. Напротив. Свако ко је, у ових неколико потоњих година, макар и на кратко боравио у Неготину, могао је, веома брзо, да установи да се по питању "неготинске фонтане" ништа није променило. Односно, да је фонтана постајала све већа руина, а да се број њених "радних дана" све више смањивао. Ако смо, на почетку, могли да бележимо број месеци када је фонтана радила, сада, на годишњем нивоу, више не можемо да говоримо ни о броју дана већ о броју сати.

Али, пошто је очигледно да ово неће бити фонтана каквих има у многим градовима Србије и света (фонтана које "раде" током већег дела године), они који о њој брину, треба бар да поведу рачуна да је она, уједно, и споменик. Дакле, ако немамо воде и ако је у овај објекат беспотребно уложено толико пара (а колико?), а да није могуће да исти буде у примарној функцији, онда треба спречити да се неко, на овај начин, спрда у име "захвалног народа Крајине".