НОБЕЛ НА ИВИЦИ

Мада је, да би сазнали и коначан исход трке за овогодишњу Нобелову награду за мир, неопходно уложити стрпљење дуго, скоро,  годину дана, остаће записана чињеница да су Хашим Тачи и Ивица Дачић, заједно са својом менторицом (ако сам употребио политички коректан израз!?), били номиновани за Нобелову награду за мир, за 2014. годину.
Као и да су, формално, предлагачи из далеке Америке!?
"Априлски споразум постигнут уз посредовање Кетрин Ештон представља кључну и историјску прекретницу и за Србију и за Косово - као и за турбулентни регион Балкана у целини", каже се у писму које су упутили копредседавајући српског Кокуса Тед По и Емануел Клевер заједно са лидерима албанског Кокуса у Конгресу Елиотом Енгелом и Робертом Адерхолтом.
Пошто се ова информација појавила крајем прошле године, многи су били спремни да помисле како је то једна од оних "добрих вести" којима неко жели да нас одобровољи и да нам улепша предстојеће празнике. А како су, након тога, усахнули медијски извештаји на ову тему, већ је отпочела прича да је то било само "обећање лудом радовање". Међутим, ових дана, та прича о Нобелу за, сада већ, "техничког српског премијера", поново, на велика врата улази у медијску сферу. Истини за вољу, као објашњење да ће европски социјалисти појачати лобирање да "њихов левичар Дачић", добије ово престижно признање.
"Група социјалдемократа у Европском парламенту појачаће лобирање у светским центрима моћи како би председник Социјалистичке партије Србије и премијер Ивица Дачић ове године добио Нобелову награду за мир" - саопштили су, пре неколико дана, из "главног штаба" српских социјалиста, након што им је у посети био Ханес Свобода, који је предводио европске социјалдемократе.
И поред тога, медијско подгревање овог бајатог јела, тренутно, видим као предизборно дување у једра домаћим социјалистима. И малу помоћ европских пријатеља-социјалиста (социјалдемократа), свом другу Дачићу. Пошто они (евросоцијалисти) никако да укапирају да ово овде код нас нису социјалисти "европског типа". Већ су то они исти социјалисти који су десет година држали на власти највећег диктатора у модерној Европи и човека који је изазвао највеће крвопролиће, након Другог светског рата, у срцу Европе. Да се ради о људима, који, да је на њих примењен Закон о лустрацији, како је требало, још увек не би ни имали право да се баве политиком.
Но, то је само једна страна Нобелове награде. Другу чине Американци. А без њих не би ни било предлога. Што ће рећи да је сасвим јасно да Дачић, очигледно, није узалуд, неколико година узастопно, молитвено, доручковао у Белој кући. Биће да је нешто и преговарао, између два залогаја. А како изгледа, ова номинација је, по свему судећи, и део тих преговора. 
Мада, када је стигла званична потврда ове вести, у првом тренутку је изгледало да се неко шали, а онда је, касније, узнемирила, никад умирене, духове Балкана. А посебно оног његовог дела који се зове Србија. Цела, или у деловима. А као што је и могло да се претпостави, вест да је ПрвиДруги човек одлазеће-долазеће Владе, кандидован за Нобела, изазвала је највише буке управо у врху власти. По систему: "ко ће кога, ако не свој свога?". Мада, ова мудролија народа са искуством не може, у потпуности, да се примени и у датом случају, јер није доказано да су Председник свих грађана и ПрвиДруги човек Владе толико "своји". Пре би се рекло да су "у кохабитацији". Упркос чињеници да су, добар део политичке каријере одрадили на истој страни. Или странпутици. Како је ко то спреман да види.
У сваком случају, Председник свих грађана је премијеру јасно ставио до знања да неће имати његову подршку, ако, "макар и као кандидат" стане уз "мрског нам" Хашима Тачија. Што само говори о хаосу и безнађу политике коју води добро позната коалиција социјалиста и радикала-европејаца.(А која је, ничим изазвана, решила да прекине своју "хармонију" и распише нове изборе). Јер се Председник свих грађана толико пута хвалио да је он сада постао европејац који подржава преговоре са представницима Косова. Дакле, ако је Косово саставни део Србије, поставља се питање како то да је Председник свих грађана могао да се сагласи са преговорима које Србија води сама са собом? Или, Председник свих грађана мисли да у овој држави живи народ који ће на све што он каже да клима главом? Варнице које су се појавиле у јавности, на линији Први човек државе - ПрвиДруги човек Владе, како изгледа, проузроковале су и варнице на "идиличној" линији Први потпредседник и ПрвиДруги председник Владе Србије. А све је изашло на видело током отворене и уживо преношене седнице Владе, када је Први потпредседник, ПрвогДругог председника Владе упоредио са Тачијем.
Мада није велики број узорака, из ова два примера може се донети закључак да је некадашњим радикалима, као бумеранг, враћена "коска" коју су бацили ПрвомДругом председнику Владе. Јер, они, очигледно, нису очекивали да ће тамо неком западном свету да падне на памет да за било шта номинују певача "Мињацке". Пошто овде не функционише систем, већ комплетна власт има функцију да ствара култ једне личности, јасно је да нико није ни очекивао да ће неко у белом свету, предложити за неко одличје било кога другог осим човека чији се култ гради. Јер је у том цивилизованом свету нормално да буде први онај ко је  први, а не онај ко је други. Упркос чињеници да  то у Србији није од јуче.
Ипак, мислим да бивши радикали могу савршено бити мирни. Јер, како сада ствари стоје, мала је вероватноћа да Нобелова награда за мир доспе у руке ПрвогДругог човека Владе. Из простог разлога што ће имати јаку конкуренцију. Можда чак и самог Путина. А можда ће бивши Милошевићев портпарол и сам повући кандидатуру, у корист друга Путина. Или ће се неко у тој Европи, или Нобеловом комитету, сетити да је ова иста држава, пре четири године, бојкотовала доделу Нобелове награде. И то све због велике и неизмерне љубави према Кини. Која још није признала Косово. И тако у круг. Јер, оно што нисмо платили на мосту, по свему судећи, мораћемо да платимо на ћуприји.
"Србија треба да призна независност Косова да би ушла у Европску унију. Очигледно је да Сједињене Америчке Државе нису чланица Уније и није на нама да одређујемо шта треба захтевати од земље кандидата, али чини ми се да је јасно да земље које желе да се интегришу у ЕУ морају да реше своје кључне спорове са суседима, укључујући и пуно признање. Даље, мислим да би пут Србије у ЕУ био знатно олакшан уколико би признала Косово пре неголи касније" - каже у разговору за Данас демократа Елиот Енгел, амерички конгресмен из Њујорка, који је предложио премијере Србије и Косова Ивицу Дачића и Хашима Тачија, као и баронесу Кетрин Ештон за Нобелову награду.
Е сад, остаје само да видимо ко ће и када прогутати ову "горку пилулу". Пошто, након 16. марта премијер Србије, сигурно, неће бити садашњи ПрвиДруги човек Владе. А то је још један од разлога који смањује шансе да се Нобел нађе на ивици. Или Ивици.

С А Ш А

Немам појма због чега ми се, потоњих дана, на помен бившег министра привреде, Саше Радуловића, као асоцијација, стално "јавља" чувена реплика из цртаћа: "Све се ово не би догодило да је Пера на време отишао у полицију". Али и сцене из домаћег, партизанског, филма "Саша". У коме се, да подсетим оне млађе (који га нису гледали), илегална организација под именом "Саша", бори против окупатора (Немаца), убијајући, једног по једног, главнокомандујућег у граду. А они, глупи и неспособни, не контају да је у питању читава организација, већ мисле да је у питању једна особа. Нешто као Валтер, из филма "Валтер брани Сарајево" ("Валтер је читав овај град"). А након свега што се издогађало "министру за једнократну употребу", нешто ми се, као лајтмотив, по глави врти и једна музичка тема.  Али, да се вратим на главни део приче.
Након реконструкције или "реконструкције" (како ко то схвата) српске Владе, једина два министра који су у мени изазивали неки осећај невиности и поштења, били су министар финансија, млађани "јејловац" Лазар Крстић и министар привреде Саша Радуловић. При чему истичем да о "генију са Јејла" (БКУ, још није доказано), раније, нисам ништа знао, а да сам текстове и медијске наступе Саше Радуловића  пратио са великим интересовањем.
И управо због тога, мом изненађењу није било краја када је већ било сасвим извесно ко ће у реконструисаној српској Влади заузети фотељу "вечитог министра" Динкића. Јер, морам да признам да нисам могао да претпоставим у каквој би то вези могли да буду бивши радикал, који се у међувремену пресвукао у европејску одору и човек који је, релативно дуго, у том "западном" свету зарађивао хлеб. Међутим, изгледа да се и код нас догађају неке "америчке сторије", или прецизније речено "холивудске приче". Тако да је цењени публикум могао да сазна и ту пикантерију о већ анегдотском познанству ППВ-а и будућег министра. И то где? У емисији "Утисак недење", ауторке Оље Бећковић.
"У Владу сам као Министар привреде ушао 02.09.2013.године на предлог Александра Вучића. Њега сам упознао годину дана раније, приликом гостовања у Утиску недеље. Након тога се нисмо ни чули ни видели до телефонског позива који сам добио почетком августа" - рекао је Саша Радуловић након оставке коју је дао 24. јануара ове године.
Е сад, мени није упитан онај део одлуке када је Радуловић решио да се опроба као министар. Несхватљива ми је једна друга ствар. Како то да човек са толико искуства, коме није мањкало ни оног, често тако потребног, "погледа са стране", може да направи погрешну процену онога што се догађа на српској политичкој сцени? На којој се, као у каквој комедији забуне, већ годинама појављују, углавном исти ликови, са понеким "освежењем", које су у овој нашој животној ТВ сапуници спремили неки сценаристи који, с времена на време, неког од јунака "пошаљу на заслужени одмор". Било да су му осмислили "неизбежан одлазак преко баре" или "изненадну филмску смрт", а све подилазећи гледалишту жељном нових заплта. Гледалишту коме је елементарно мерило "Фарма" или "Гранд парада". Међутим, то може да упали код такозваног "обичног народа". Али, није нормално да се то догађа људима калибра Радуловић. Осим тога, морам да признам да немам (каква афирмација негације!) баш превише разумевања за људе који су већ у "зрелим годинама" а нису у стању да направе квалитетну процену српске политичке сцене. Као што немам ни оправдања за оне који у тим "зрелим годинама" мењају политичке опције чешће него чарапе. А да и не говорим да су ми нејасни они људи који су успели да се, годинама, не сврставају под страначке заставе, а онда, преко ноћи, пристану на опцију која их изневери за неколико месеци.
Али, истини за вољу, мислио сам да је новопечени министар Радуловић све то извагао и договорио са лидером напредњака. А онда су у јавности већ почеле да колају приче о његовом неслагању са "остатком Владе". Тада је то изгледало управо тако. Да се не слаже са остатком Владе, али да је на истим "таласним дужинама" са Пе-Пе-Веом. Уосталом, помислио сам у једном тренутку, због чега ја да разбијам главу са тим шта је себи скувао Радуловић. "Сама пала, сама се убила", каже народ са искуством. Али, моје лично неслагање са ставовима министра Радуловића отпочело је у оном тренутку када је тврдокорно и жестоко бранио нацрт Закона о раду. Поготову у неким деловима који се односе на "флексибилније" отпуштање радника. А све уз оправдање да ће то изњедрити и брже упошљавање. Можда то може и да функционише у неким стабилним системима. Али не и у Србији у којој је један човек - систем. И не у Србији у којој у такозваном "реалном" сектору раде људи који примају плате које не достижу ни трећину потрошачке корпе. Не у Србији у којој, баш због тога што има толико много незапослених, "цвета" израбљивање радника од стране послодоваца. Експолатација, економска, физичка, психичка, а неретко и сексуална. У Србији, где многи послодавци имају "дил" са запосленима да део плате, након што је приме са великим заостатком, "у кешу", врати том истом послодавцу. А уколико се ради о трговинама (где и ради огроман број), запослени имају обавезу да ту и оставе део своје зараде, примљне кроз бонове, које могу само ту и да употребе.Такође, одређену дозу наивности министра Радуловића, уочио сам у податку који је саопштио да у Србији делује 24.000 синдиката. Јер, свако ко је, макар и периферно био укључен у ову проблематику, зна да је то "игра великих бројки". Да се импресионира јавност и "шоковима" скрене пажња јавности на неки проблем. А врхунац је био да је у некаквој "синдикалној индустрији" ангажовано на десетине хиљада плаћених синдикалних лидера. Своје неслагање са неким ставовима министра Радуловића, када сам за то имао прилику, показао сам посредством друштвене мреже twitter. При чему је он показао висок степен културе дијалога и поред тога што, сасвим сигурно, нисам био једини који је са њим полемисао на неку од тема.
Али, ту, тако потребну културу дијалога нису показале његове дојучерашње колеге, онога тренутка када је поднео оставку (И оног истог дана када је човек-институција одлучио да "падне" Влада). И неки дневни листови који већ давно служе као огласне табле одређеним владајућим гарнитурама. Права је срамота да нико од тих бивших колега у тој "монолитној" Влади није имао потребу да било шта каже у одбрану бившег колеге од небулоза које су ти медији, готово свакодневно, саопштавали гладном народу, жељном "хлеба и игара".
Али, то је политика. Изједначена са најстаријим занатом на свету. Па ми и због тога није јасно зашто је Саша Радуловић одлучио да остане у тој и таквој политици? У то блато  о коме је и сам писао.
Али, ни то не може бити оправдање било коме да овог човека, мимо његове воље, гура у блато. Човека, чија животна прича носи у себи и печат трагедије која се пре неколико деценија догађала на овим просторима. Не показујући ни минимум поштовања за човека који има и знање и способност. Упркос чињеници да то и не мора бити довољно да буде и добар министар. Јер је функција министра, par exelans, политичка функција. Што му је, како изгледа, јако замерио Пе-Пе-Веа рекавши да се Радуловић бавио политиком. 
А невоља ове државе је управо у томе што је најомиљнија дисциплина "хорско певање". Поготову ако је је хоровођа неприкосновени владар Србије и господар наших живота.
На чији знак сви почну да певају исту песму.

ДУГО ПУТОВАЊЕ У ЈЕВРОПУ

Могао би овај текст да се зове и  Дан после Јуче. У сваком случају, жеља ми је да, по сваку цену, избегнем прозаичне описе каквих су медији јуче били препуни (какви су и данас, а вероватно, какви ће бити и наредних дана). Али, и то говори о нама самима. Какви смо и шта нам се догађа. А то што се догодило Јуче у „главном граду“ Европске уније, политички представници странака које делују у држави Србији, углавном, хвале. Уз оцену једних да је то резултат нормаланог следа догађаја, пошто је, много година раније већ опредељен курс ове државе, док је за друге, ово догађај за који су заслужни, само они који управљају државом у последњих годину и по.

Ако свему томе додамо мало традиције, неки шаљивџија, који је склон адекватном вредновању „народних умотворина“, јучерашњи дан би описао и као: „оне ствари не ради леп, већ упоран“.

Истини за вољу, има много политичке ироније у, јучерашњем, званичном отварању преговора Европске уније и Србије. Јер су, у име Србије, том свечаном чину у Бриселу, присуствовала двојица људи чије су странке, у претходних двадесетак година, имале огроман „допринос“ у удаљавању наше земље управо од те Европске уније. Било како било, јучерашњи дан је, понављаће то многи, веома значајан (намерно избегавам да кажем историјски) за ову јадну и напаћену државу (како би рекао главни јунак једне позоришне представе). 

Упркос личном разочарењу што до ове фазе, у односима са Европском унијом, долази тек сада,

 мене, као „еврореалисту“, радује овај помак у односима Србије са најзначајнијом групацијом европских држава. Али, нисам склон да верујем како ће то, под хитно, да нам промени животе, те да ћемо, веома брзо, живети „као сав нормалан свет“. Нити да ће се, због нашег приближавања ЕУ, десити било шта катастрофално, а што већ није договорено или предвиђено.

Међутим, оно што треба , сасвим отворено, рећи је податак да ово што се Јуче догодило спада у нешто што треба дефинисати као "дуго путовање у Европу". Јер, тек сада су се створили услови да "европска прича" буде очигледнија и јаснија, али, ипак, далеко од тога да смо сада на корак од циља. Да је пред нама још дугачак пут, јасно је и по томе чиме српски званичници, ових дана, "пуне" медије.
Почевши од тога да "привремена" власт у престоници, уместо да се бави оним пословима који су јој у надлежности и да припрема већ расписане изборе, ради на некаквом пројекту који се поетски зове "Београд на води", што би, вероватно, требало да буде замена некадашњем, Човићевом,  "Европолису". И то све, (гле чуда!), мимо уобичајених законских регула. На којима актуелна власт толико инсистира, прокламујући, такозвану, нулту толеранцију према корупцији. Не објашњавајући како је то могуће, ако се отварају "мегаломански" пројекти без икаквог тендера. И то у време када престоницом управља "привремена" власт, која тражи да јој, на часну реч  верујемо да је све регуларно.
А у тренутку када је "двојац без кормилара" у Бриселу, бранио боје Србије у отварању преговора са Европском унијом, Председник свих грађана (који је остао да чува кућу), поново је запањио јавност, тврдећи да је на далеко чувена акција "Гром 2" била неуспешна, пошто су информације о њој, "процуреле" из полиције! 
А овоме треба додати и да су Председник свих грађана и његов "прика", који је и актуелни министар у Влади Србије (познат по безграничној жељи да Србију, каналом, подели по средини, како би, коначно, и ми изашли на море), већ  направили свој "Београд на води". На води која се зове река Сава. И то, по свему судећи, нелегално. Уз објашњење да су то "деца правила". Јер, деца, по обичају, немају појма шта раде. И само праве родитељима проблеме. Међутим, за министра грађевине, Велимира Илића, то и није неки проблем! И ту није крај...

Да ли су то поруке које шаљемо Европској унији? 
Изгледа да.

Немам појма због чега, али све то, у мени, буди асоцијације на једну, изузетну, позоришну представу, у извођењу Београдског драмског позоришта, коју је, према тексту Стевана Копривице, на сцену, 1988. године, поставио  Егон Савин. Наравно, реч је о позоришној представи "Дуго путовање у Јевропу". 

Има ли места да се теме из наше политичке реалности стављају у раван са једном позоришном представом? Да. И чини ми се да ће их бити све више. Јер је, изгледа, одавно, наш свакидашњи живот постао позорница, на којој се смењују разноразни ликови у главним ролама, у представи коју режира неко други, а коју ми, са мање или више разумевања, посматрамо. И све по принципу да „онај ко победи у рукама држи и хлеб и нож“, како би рекао наш академик и прослављени драмски писац, Душан Ковачевић. 

А на тој позорници могу се видети многи занимљиви глумци који, готово свакодневно, играју своје "животне роле", остављајући више или мање утиска на публику. Мада она, та публика, није баш сасвим сигурна када треба да се смеје, када да плаче, а када да аплаудира. Из простог разлога јер још увек немају јасну слику да ли је комад који гледају, драма, трагедија или комедија.

И З Б О Р И

Понекад ми се учини да су избори у Србији најомиљенији колективни спорт. Некако, сви се ту осећају као "свој на своме". Ови који би хтели да се докопају власти, или да ту остану, "обећавају куле и градове", а народ (упркос размишљању : "неће, ваљда, поново, да нас превеслају"), верује да ће, овог пута, заиста, бити боље. И тако до следећег изборног циклуса. Претварајаћи читаву Србију, у (како је говорио Душко Радовић) велику чекаоницу. Јер, сви нешто чекају. Политичари да узјашу на владарски трон, а народ да им буде боље.Успут, свако је на неком добитку. Политичари се "очешу" за неке паре које нису под лупом јавности, а народ (скроман како га је Бог дао), добије по неку хемијску, блокче, упаљач...Има и неких странака које су мало дарежљивије, али је, ипак, све то примерено стању у коме се налази држава Србија. То показује да овај народ не тражи превише. Задовољан је и са малим. Уколико му се да на прави начин. И у правом тренутку.
Зато и мислим да је та наша "изборна прича", нешто што нас прати у стопу. Као да све оно што политичари раде, раде само због избора. Да би имали чиме да се похвале, како би их изабрали још једном. И још једном...Тако да изгледа да нови изборни циклус креће од оног тренутка када је претходни завршен. И сви уживају у томе. Они који су преузели власт, пуни самопоуздања, нуде себе и своје странке на "проверу", док они који су на изборима лоше прошли, сматрају да су гласачи били преварени и да нови избори треба то да покажу.
Зато се и стиче утисак да садашња владајућа већина, на републичком нивоу, већ од првог дана (осим што је више времена провела у објашњавању шта они претходни нису урадили, него шта су они сами учинили или променили), организују својеврсну предизборну кампању. Која се, како је време пролазило, све више захуктавала. И ових дана достиже кулминацију. Као да ће избори, сваког часа бити расписани. За њих су, по дифолту, што би рекао Председник свих грађана, сви из опозиције (у нади да ће овог пута бити боље среће, а народ дарежљивији према њима). За изборе су и урсовци (који су, по старом добром обичају, прво били у власти па више нису, али јој се поново надају), као и напредњаци. За разлику од њих, социјалисти мисле да "Србија има много других обавеза", те да не треба губити време на изборе. Али, "ако треба" и ако је то "у интересу грађана и Србије", они се не боје.
Мени је у свим тим причама "за и против" избора најзанимљивија она која се одвија у табору најзначајније чланице владајуће коалиције. Имајући у виду да су у напредњачким редовима, како изгледа на први поглед, сви за изборе (укључујући и Председника свих грађана), осим онога који се, истини за вољу, једини и пита - Првог потпредседника Владе. Мада, не могу да се отмем утиску да се и ту ради о маркетингу, по систему да сви они који о томе не одлучују траже да се "иде на изборе", док се онај, који се за све пита, као нешто нећка. Тако да ће, како год да одлучи, одлука бити исправна. Ако послуша оне који траже изборе, биће да је то учињено због демократичности, а уколико до тога не дође, они који су изборе тражили, знаће да пронађу оправдање за свог вођу. Јер вођа увек види више но остали. Како то каже и Владика Данило у Његошевом "Горском вијенцу": Ко на брдо, ак и мало стоји, више види но онај под брдом. Прича о републичким изборима, посебно се захуктала оног тренутка када је председник републичког парламента (умислио да је) одлучио да распише изборе у Београду. Е сад, треба расчивијати како је, уопште, дошло до тога да се организују избори у Београду. А по мом скромном суду, потпуно беспотребно. Међутим, пошто владајућа гарнитура (читај: напредњаци) није успела да "прекомпонује" власт у Београду, како би личила на ону са републичког нивоа, прибегли су увеђењу "привремених мера". Пошто је "дете рођено, треба га љуљати". Што значи да је било логично да ће бити и ванредних избора у Београду. Јер, ванредно стање, на сву срећу, чак и кад су напредњаци у питању, не може да траје вечно.
Међутим, парламентарни избори, нису, нужно, повезани са изборима у Београду. Да није једног великог "али". А то "али" је, ипак, у најдиректнијој вези са изборима у главном граду. При томе, не мислим на ону неутемељену причу о томе како "у главном граду живи једна трећина бирача Србије". Па, као, "кад већ кољемо вола", ајд да "искористимо сво месо".
Постоји много директнија веза између избора у Београду и парламентарних избора. А то је чињеница која је добро позната и Првом потпредседнику, али и свима који у СНС мисле да могу да о нечему одлучују. Јер, упркос чињеници да се на наредним изборима у главном граду грађани неће изјашњавати о градоначелнику, јасно је да гласачи неће баш полудети од среће гласајући за "неки тим". Упркос "бала на води", којим је громогласно, најављен пројекат "Београд на води". То просто не иде тако. Овај је народ научио да има лидере. Вође којима верује. Дакле, све странке које "држе до себе", промовисаће своје кандидате за место првог човека у Београду. Мада су се већ појавила нека имена, још је рано коментарисати потенцијалне кандидате. Ипак, оно што се за сада зна је да ће урсовски кандидат бити Сузана Грубјешић, социјалисти ће кандидовати актуелног министра саобраћаја и бившег председника Скупштине Београда, Александра Антића, а напредњаци, највероватније Синишу Малог, актуелног председника Привременог органа у Београду. И ту долазимо до чињенице која, најдиректније, повезује парламентарне изборе и изборе у главном граду. Поготову, након онога што се издешавало на седници Главног одбора демократа у Новом Саду, на Крстовдан, лета господњег, 2014. Јер, да је којим случајем, у Новом Саду, победила опција Бориса Тадића, очигледно је да би напредњаци, по питању Београда имали бригу мање. Пошто би се, како то изгледа, са бившим председником Србије и Демократске странке, некако договорили о политичкој сарадњи. А у том "пакету" би се нашао и будући градоначелник Београда. У том случају и Мали би био довољно велики. Овако, пошто ће демократски кандидат за градоначелника Београда бити Драган Ђилас, јасно је да Мали мора да добије подршку "и са мора и из ваздуха и са копна". А то значи да је, готово извесно, да ће догађај у Новом Саду натерати господара Србије и напредњака да, лакше, "преломи" по питању парламентарних избора. Пошто једино тако, може да се нађе на изборној листи "лицем у лице" против Драгана Ђиласа. Упркос чињеници да ће "господар Вучић" бити на "републичкој" а Ђилас на "локалној, београдској" листи. По свему судећи, једино тако је могуће водити "битку за Београд". И, по размишљању напредњака, добити "битку за Београд". Поготову ако се зна да "битка за Београд" није само то. У игри је много већи улог. Јер, ако се "битка за Београд" изгуби, како објаснити "широком народним масама" због чега је "рушен" Београд. Односно, због чега се "џаба кречило".
Тако испада да ће, ако, 16. марта, и буде избора у читавој Србији, они бити у сенци оних београдских. Односно да је Србија ван Београда, тако мало важна. Са тог аспекта треба посматрати и чињеницу да су, са изборима у Београду, за 16. март, ове године, расписани и ванредни избори у општини Пећинци, као и редовни избори у Неготину.
Дакле, за неколико дана, тачније, 29. јануара, и општину Неготин ће, званично, захватити изборна грозница, која треба да кулминира 16. марта, када ће се одржати редовни локални избори у главном граду Неготинске Крајине. А то значи да су, овогодишње, изборне игре тек почеле.

Наставиће се...

Ј У Б И Л Е Ј

Очигледно је да смо ми народ који много воли славља и прославе. И да нам за то не треба баш много повода. Нити смо у томе баш много пробирљиви. Важно је да се слави!
Истини за вољу, можда то и није тако лоша особина. Уколико је то део неког нашег „позитивног“ карактера, који указује на неку врсту урођеног оптимизма. Али, очигледно је да у томе, веома често, знамо да претерамо. Па почнемо да „славимо“ и оно што није за славље. Рецимо смрт. И без обзира колико се трудили да за тако нечим пронађемо оправдање, морамо да признамо да је неприродно да прослављамо смрт. Односно, да „прослављамо“ годишњице смрти. Јер, по логици ствари, годишњице смрти се не прослављају већ обележавају. На различите начине. И то увек достојанствено и без „цике и вриске“ која је карактеристична за прославе.
Међутим, они који у Србији имају задатак да формирају јавно мњење,  упорно покушавају да нас навикну на термин „прослава“, или "јубилеј", чак и на местима где им место није. Тако долазимо до, прошле године, често помињаног „јубилеја Првог светског рата“ (ове, 2014. године, навршава се сто година од када је започео један од најкрвавијих сукоба у историји човечанства), упркос чињеници да то, ни суштински, ни терминолошки, није у реду. Јер је неприхватљиво „славити“ почетак било ког рата. Односно, „славити“ страхоте и страдања. То не значи да не треба, на време, размишљати о 1918. години када би било нормално прославити стотину година од завршетка Првог светског рата. Друга је прича што је код нас све „обојено“ политиком, због чега би, они који тренутно врше власт, хтели да све припишу себи. А то значи и да нешто „прослављају“, чак и кад није за славље. Уместо, да, темељно и стрпљиво, отпочну припреме за оно што заиста треба прославити. Чак и уколико претпостављају да тада неће бити на власти. Али, изгледа да се многима жури како би себе "уписали" у неки део историје, не бирајући који је повод. Па тако испада да им и није битно да ли се обележава годишњица смрти или рођења. 
Да ли је у питању јубилеј или обележавање неке годишњице. Јер, реч јубилеј значи прославу дана или годишњице неког догађаја, а пошто је у питању прослава непримерено је да се она, било на који начин, везује за смрт. И обрнуто, годишњице нечије погибије или смрти, не могу се проглашавати јубилејима. У вези са тим не може бити нагодби или полемисања. И поред тога,  много је оних који се по овом питању понашају бахато, прикривајући на тај начин да се ради о најобичнијем незнању.
Таквих примера има свуда око нас и све их је више. 
Чак и у тако малим варошима, у Србији ван Београда, какав је и Неготин. Управо у тој вароши неко покушава да од свега и свачега направи јубилеј. Чак и од онога што је требало да буде обележавање 200. годишњице погибије Хајдук Вељка Петровића. Проглашавајући прошлу (2013. годину), годином јубилеја, уз додатно објашњење да је то (управо) због тога што је 1813. године погинуо најпознатији јунак Неготинске Крајине! На сву срећу, таква глупост није дуго стајала на званичном општинском сајту, јер је након моје интервенције (а вероватно и још неких људи), уклоњена.

Међутим, остао је траг о томе, као што је остао траг и у другој, поправљеној, варијанти ове информације да неко, ни по коју цену није желео да се одрекне погибије Хајдук Вељка Петровића и непостојеће везе са  прошлогодишњим "Мајским свечаностима". Јер, било је довољно елементарно знање из историје Неготина, те да се једноставно утврди како је Х. В. Петровић, погинуо око 20. јула (мада неки извори говоре да је то било 28. јула, по старом, односно, 9. августа, по новом календару, 1813.године). Ако се томе дода и податак да датум рођења Х.В. Петровића (чак можда и година) нису познати, сасвим је јасно да није било никакве логике "везивати" његову погибију са "Мајским свечаостима" и Даном Неготина. 

Ништа мање накарадан није ни други пример из главног града Неготинске Крајине. А у вези је са другим неготинским великаном Стеваном Стојановићем Мокрањцем. Односно, са нечијом идејом да треба обележавати  "јубилеј Мокрањца" , односно да годину у којој је Мокрањац умро, треба прогласти годином Мокрањца. Дакле, да уместо живота славимо смрт. И без обзира што немам поуздану информацију одакле је потекла ова "генијална" идеја (пошто су је пласирали "београдски" медији), претпостављам да је и она настала у неким "неготинским круговима". А да је, само формално, иза ње стао Национални савет за културу. 

У многим новинским написима на ову тему, нисам могао а да се "чуду не начудим" како то да

неки "београдски новинар" може да пише о овој теми а да не "стави прст на чело". И само као парадигму наводим текст који је у Новостима објављен 9. децембра, прошле године, а који је само један од многих који је, у овом, али и неком другим дневним новинама објављен на  исту тему. 

Аутор овог текста Ана Попадић, вероватно у намери да поткрепи свој став о потреби "обележавања Мокрањчевог јубилеја", пише и следеће:

"Док Немачка о свом националном благу брине тако што у државни коалициони споразум уписује 250. рођендан Лудвига ван Бетовена, који ће се славити тек 2020, Србија још нема решење за достојно обележавање јубилеја свог великана - Стевана Стојановића Мокрањца, који је на прагу."

Да није тужно, било би смешно. Јер новинарка пореди живот и смрт. Слављење живота и смрти. Стављајући у исту раван 250. годину од рођења Лудвига ван Бетовена и 100. годишњицу смрти Стевана Стојановића Мокрањца.

Није спорно да и наша културна јавност "тражи" од државе да се достојно обележи "јубилеј Мокрањца". Онда када будемо могли да под тим јубилејом славимо живот. А до тада има довољно времена да се тај јубилеј темељно припреми, како би прослава била достојанствена и на начин  како то и заслужује великан Мокрањац. 

П. С. 

У дану у коме пишем овај текст (не случајно!), а као својеврсна потврда мог става који сам у њему изнео, Национална телевизија је у свом "ударном" ТВ дневнику емитовала прилог о Стевану Стојановићу Мокрањцу, имајући у виду да је данас годишњица рођења неготинског великана. Но без обзира што је повод био дан Мокрањчевог рођења, прилог је "одисао" управо "годишњицом његове смрти".

По свему судећи, мораћемо још много да се трудимо како би на достојан начин исказали поштовање за наше великане. А кад је у питању Мокрањац, не морамо још много да чекамо. Јер, већ за две године, навршава се 160 година од рођења великана српске духовне музике. Наравно, уколико се до тада договоримо да ли ћемо то учинити по новом или старом календару, а то значи и да годину Мокрањчевог рођења уклесану на бисти у централном неготинском парку (1855.) ускладимо са званичним подацима у свим релевантним документима.

КРОЗ ГРАЊЕ НЕБО

"Ниједно зло не може постати добро

зато што га прихвата већина."

Меша СЕЛИМОВИЋ

Мислим да нећу рећи ништа ново уколико кажем да је у тешким временима свима тешко. Или, углавном свима. Јер, има оних који, стално, успеју да се „снађу“, без обзира колико је тешко. Али, некако по дифолту (што би рекао Председник свих грађана), најтеже је деци и старима. У тешким временима, обично се, најпре њима нешто ускрати. Ваљда и због тога што се они најмање буне. Стари не би да „сметају“, а деца још увек не умеју да изразе своје потребе на одговарајући начин. И тако, и једни и други, морају да чекају да их се неко сети. Неко ко има. Неко ко може. Неко коме је дато. Неко ко мисли да му је дато и да може.

А детаљнијом анализом ове две групације, ипак, долазимо до податка да је, мало теже деци. Јер, полазимо од тога да су стари, ипак, нешто проживели и да су имали и лепих тренутака, а да су многа деца, на самом почетку животног пута ускраћена за много тога. При томе, мислим да је најтеже кад та деца немају оно што је најосновније. Храну. Полазећи од тога да нико не може да сматра нормалним да је у овој и оваквој Србији, у 21. веку, и на прагу преговора са Европском унијом, храна луксуз. Поготову за децу.

Можемо да окрећемо главу, у жељи да не признамо тај поражавајући податак, али тиме нећемо решти проблем. То је део наше стварности. У читавој Србији, па и у Неготину. Без обзира да ли, тренутни вршиоци власти то желе да признају. Али је и наша стварност да су неки људи, потпуно случајно, сазнавши за то, пожелели да помогну. Издвајајући, сваког месеца, од сопстве зараде како би одређени број деце могао да има редовну школску ужину. При томе, они се тиме нису хвалили. Други су причали о томе. На овај или онај начин. Што је, опет, део наше стварности. А када су, у складу са планом који су начинили, на самом почетку хуманитарне акције, кренули у институционализацију решавања овог проблема, наишли су на неразумевање оних којима је то посао. Који су себе кандидовали да брину о другима. Поготову о деци. И уместо да људе који су показали хуманост, "понудили погачом", они су на њих, у старом и опробаном маниру, "бацали камење". Користећи, при томе, нека медијска средства за која смо мислили да су део прошлости. Објављујући некакве „одговоре“ на непостављена питања. Дајући сопствене коментаре, без могућности да и „друга страна“ учини то исто. То се у информационом систему зове "право на деманти". (За оне који то не знају, деманти је реч француског порекла, која значи: оповргавање, исправљање неке неистине или нетачности.) Заборављајући при томе да је сада мало теже држати било коју информацију у тајности. Заборављајући да је 21. век и век информација и да је још давно неко рекао да „ко има информације, има и моћ“.

Али, то не значи да они који мисле да имају информације, треба да људе који су организовали

једну хуману акцију, „разапну на стуб срама“, примењујући непримерени сарказам и поругу на општинском сајту, коме, како се то показало, имају приступ само "пробрани". Упркос чињеници да су ови људи свој посао завршили часно и поштено. Дајући јасно и гласно „штафету“ овог проблема онима који су њиме требали да се баве од самог почетка.

Ипак, ово нису деведесете, упркос чињеници да у многим сегментима, на њих подсећају. Зато и нема  потребе, на начин како се то радило пре двадесетак година, ове хумане људе држати у медијској блокади, не дозвољавајући да саопште „њихов“ део приче. Томе треба да послужи и текст који следи у наставку овог поста. Који је претрпео само ситне измене, зарад прилагођавања оваквом начину објављивања. Али, који се, на приложеним фотографијама, може видети и у оригиналу. Баш као и чувени „одговор“ на непостављена питања (који је – какве ли симболике – објављен 16. децембра, на дан када је, пре 22 године, почела да емитује програм прва неготинска телевизија, постајући „информативни прозор“ читавог овог краја), који је био директан повод да се тражи право и могућност да се одговори одговором на „одговор“. У најбољем маниру правог и објективног информисања и већ чувеног гесла „чути и другу страну“.

А та друга страна је писмо које је, са молбом да буде објављено на општинском сајту, председнику Општине Неготин, мр Милану Уруковићу, у име радника ХЕ "Ђердап 2" и "Ђердап Услуга", упутио инжењер Јован Чолић, председник Синдиката ХЕ "Ђердап 2".

                                     "Поштовани господине Уруковићу,

Није ми била намера да се са Вама дописујем на овај начин, али, пошто је то, очигледно, Ваш нови стил комуницирања, прихватам га, у очекивању да ћете искористити Ваш утицај да и ово писмо, у складу са Законом о информисању, буде објављено на званичном општинском сајту. Јер је оно иницирано Вашим одговором објављеним на сајту Општине Неготин, у вези са хуманитарном акцијом коју су, радници ХЕ „Ђердап 2“ и радници „Ђердап Услуга“, успешно реализовали. 
Подсећања ради, треба рећи да смо ми, од априла ове године, повели хуманитарну акцију за уплату ужине школској деци општине Неготин, чији су родитељи слабијег материјалног стања. Том хуманитарном акцијом, коју смо реализовали уз помоћ неготинског Центра за социјални рад, а у коју су се, поред радника, укључили и Горан Кнежевић, директор ПД „ХЕ Ђердап“, са 90 и Карменка Бабић, директор „Ђердап Услуга“ са 50 хиљада динара, било је обухваћено од 143. до 149. деце, у три градске и седам сеоских основних школа. 
Битно је истаћи да се ради о деци из категорије такозваног „прикривеног сиромаштва“, па је самим тим јасно да нам намера није била да проверавамо да ли су родитељи неке од деце, која су била обухваћена акцијом, већ корисници неког вида социјалне помоћи. Желели смо да овом акцијом буду обухваћена сва она деца, која, због лошег материјалног стања њихових родитеља, не могу да користе школску ужину. Без обзира да ли је њихова породица већ прималац неког вида социјалне помоћи. Имајући у виду да је, како се лако може утврдити, многима од те деце то и једини оброк у току дана. Због чега смо закључили да је боље нахранити неко дете више, него ускратити некоме једини сигуран оброк који има. 
Полазећи од чињенице да нисмо квалификовани за прављење стручних анализа и израду социјалне карте школске деце наше општине, ми ову акцију нисмо водили сами. Зато смо, од првог дана, у њу укључили неготински Центар за социјални рад, са својим стручним службама, као и стручне службе неготинских основних школа.

А као одговорни и озбиљни људи, предвидели смо временски оквир у коме ће се одвијати ова акција. Са намером да за то време, свим релевантним друштвеним и политичким чиниоцима наше локалне заједнице скренемо пажњу на постојање овог проблема. Зато смо, већ на самом почетку, утврдили да ће акција трајати до краја ове календарске године. За тај временски оквир, имали смо сагласност свих радника који су, добровољно, узели учешће у хуманитарној акцији.

И то смо, јасно и гласно, у личним контактима, али и у писаној форми, пренели свим

релевантним представницима како локалне власти тако и опозиције. 
Зато, није коректно да се ова хуманитарна акција претвори у међусобна „препуцавања“ на тему ко у општини Неготин прима редовно и колику плату. Те да се, на основу тога, извлаче закључци ко треба а ко не да учествује у хуманитарним акцијама. То је неозбиљно, према деци којима је та помоћ потребна. 
Осим тога, непристојно је да једни другима „завирујемо“ у џепове како би установили колико ко има пара. Јер ће се, онда, неко сетити да и Ви, као председник Општине, треба грађанима да „положите“ рачуне и саопштите колика је Ваша плата. И због чега нисте, макар, лично узели учешће у овој хуманитарној акцији. Коју су, уз раднике ХЕ „Ђердап 2“, без остатка, подржали и радници „Ђердап Услуга“, међу којима је много и оних који су били ангажованин на одређено време (што је, без сумње, Вама јако добро познато), и чија је плата много мања од многих других у општини Неготин. А да и не говоримо о нашим очекивањима да ћете Ви употребити свој утицај, који, вероватно, као председник општине имате, како би акцију проширили и на остале установе, фирме и организације у општини Неготин, чији би запослени, такође, требало да се укључе у акције оваквог типа. 
Уосталом, има много могућности да се некоме помогне уколико постоји добра воља и жеља. Зато нам и није намера да било ком житељу општине Неготин намећемо обавезу издвајања новца за хуманитарну помоћ. Ако, већ то неко не осећа као потребу. Јер неке Ваше колеге у неким другим општинама Србије, овакве проблеме решавају сами, без ичије помоћи. 
А Ви себи дозвољавате „луксуз“ да констатујете како помоћ овој деци „није наша

законска обавеза“. Јер то у крајњем случају није ни битно. Битно је да је утврђено да постоје деца која немају средстава да уплаћују ужину. И то је довољно да нам зазвони звоно на узбуну. Претпостављам да су нам та деца битнија од једног концерта Ане Бекуте, који је, својевремено, финансирала локална самоуправа.

И на крају, са жаљењем констатујем да Ви, као председник Општине Неготин, са позиције вршиоца јавне функције, делите савете радницима ХЕ „Ђердап 2“ и „Ђердап Услуга“ како је добро да и даље показују своју хуманост и солидарност, настављајући акцију коју су сами иницирали. По принципу: „сама пала, сама се убила“. Пошто смо ми своју хуманост и солидарност показали.  А молили смо и друге у општини Неготин да нам се у томе придруже. Упућујући и дописе свим председницима одборничких група у локалном парламенту (и позиције и опозиције), али и Вама,   као и председнику Скупштине, и члановима Већа који су задужени управо за област о којој је реч. 

Нико од побројаних, укључујући и Вас, није сматрао потребним да нам се јави и да заједнички покушамо да нађемо неко решење. Али сте, зато, осетили потребу да нам делите савете посредством званичног општинског сајта. 
То свакако није начин за решавање, већ за стварање нових проблема. Јер смо ми, као озбиљни и одговорни људи, званичним путем, упутили свој предлог како треба изменити Нацрт буџета Општине Неготин за 2014. годину и где се могу наћи средства за обезбеђење ужине за децу слабијег материјалног стања. 
Дакле, начин постоји, а да ли постоји и добра воља видећемо након усвајања Буџета на наредној седници локалне Скупштине.

                     Уз захвалност и извињење за Ваше одузето време, срдачно Вас поздрављам, и желим срећне наступајуће празнике !"

П.С.

Приповетка Кроз грање небо (из тематске збирке Велика деца), по којој је снимљен и истоимени филм 1958. године, који је режирао Столе Јанковић, је прича о групи рањеника које је одред оставио у шуми како би се лакше ослободио немачког обруча. Они ту чекују; да их одред прихвати када се ослободи офанзиве, ослушкују немачке потере, звиждуке и лајање паса, стрепе да не буду откривени. Свако од рањеника је заокупљен својом муком, неизвесношћу, стрепњом. Понеко сећање враћа у дане пред рат, у детињство или неку другу мирнодопску ситуацију. У осами се зачињу кратки разговори, духовите реплике, анегдоте. Свако мирно подноси свој бол и мирно прима могућност блиске смрти.  

Антоније Исаковић (Рача Крагујевачка, 06.11.1923 – Београд, 13.01.2002.) афирмисао се као приповедач (Велика деца 1953, Папрат и ватра 1962, Празни брегови 1969), а потом и као романсијер (Трен I, 1976, Трен II 1982, Миран злочин, Трен III 1992). Као учесник рата од 1941 — 1945. године, Исаковић је теме за своје приповедање углавном налазио у свом доживљају рата. Том тематском опредељењу остао је веран до краја.

 

Т Р А Н С

Tранс је посебно психофизичко стање обележено променама ритма дисања, крвног притиска, осетљивост на бол, до којег се долазои "изласком из себе" и утапањем у нешто веће, праћено осећањем усхићености, озарености или заноса.

Због чега је било важно, на овај начин, објаснити појам транс? Из простог разлога јер сматрам да би то могло да помогне бољем разумевању приче која следи.

На данашњи дан, пре двадесет и две године, некадашња Самостална телевизија Неготин (СТВ) (о чему сам већ неколико пута писао), почела је да емитује свој програм. При томе, треба имати у виду да је, у то време, та и таква Самостална телевизија Неготин, била један од ретких електронских медија, који је "рођен" у Србији ван Београда. А то није неважан податак. Јер су, захваљујући управо Самосталној телевизији, Крајинци по признању многих стручњака, годинама, били боље информисани него житељи српске престонице. И то у време када је Србијом, "гвозденом медијском песницом" владао режим Слободана Милошевића (чему је, у једном периоду, свој несебичан допринос дао и садашњи Први потпредседник "проевропске" Владе Србије).

И управо због тога, не занемарујући допринос осталих локалних и регионалних електронских медија,  који су касније деловали на простору Тимочке Крајине, треба (без бојазни да може зазвучати нескромно), рећи да је Самостална телевизија Неготин, дала свој значајан допринос у развоју телевизије у најширем смислу те речи. То није само констатација настала као резултат сентименталне везе аутора овог текста са именованом телевизијом већ чињеница која је, много пута, неупитно потврђена.

Међутим, што би рекао Балашевић, "од тог доба у васиони су се одиграле млоге невероватне појаве..." А Неготин је, у међувремену, "сахранио" две и по телевизије (ова половина се односи на ону која је сахрањена док је још била у повоју) - при чему не упирем прстом ни у кога - због чега се, о овом делу Србије, све чешће, говори о "зони сумрака" или подручју вечитог медијског мрака.

Управо то и јесте разлог мог подсећања, не само на један медиј, који је, свакако, одиграо битну информативну улогу у једном раздобљу, већ и на људе који су били заслужни како за стварање имиџа тог медија, тако и за његов суноврат. Ипак, нећу саопштити ни једно име, ни на једној од поменутих страна, пошто ми се чини да то већ "и врапци знају“. И прихватам ризик да ће некоме, можда, засметати што (баш) ја, свако мало, пишем неки део биографије Самосталне телевизије Неготин. Но, свесно преузимам тај ризик, јер (зазвучаће нескромно), то сам чинио и много година уназад, имајући у виду да, стицајем околности, поседујем најпотпунију документацију, како о овом медију и његовом програму, тако и о људима који су његов саставни део.

А када већ помињем људе који су одговорни за суноврат Самосталне телевизије Неготин и "бацање под ноге" годинама стицаног имиџа "прве приватне телевизије у СФРЈ", неправедно би било избећи податак да је исти "двојац без кормилара" одговоран и за уништавање вечитог ривала СТВ, "општинске" Радио телевизије Крајина.

А онда, готово двадесет и две године од првог емитовања програма Самосталне телевизије Неготин и скоро исто толико од почетка емитовања програма Радио телевизије Крајина, у наше животе је "ушетао" појам транс, на посве особен начин, као део назива једне телевизије.

И без обзира што имам, сасвим лични утисак, да се ради о телевизији која покушава да, помоћу штапа и канапа, на "површини воде" одржи свој "експериментални програм", болујући од свих оних болести од којих болују медији на свом старту (а електронски медиј је скупа играчка!), постоје велике сличности са овим електронским медијем и некадашњим почецима СТВ Неготин. Ако занемаримо податак да је ова нова телевизија (поново мој лични утисак), мало превише једнопартијски обојена, а да је, својевремено, СТВ у својој „партијској опредељености“ имала мало „више боја“, међу којима, истини за вољу, није било оних из реда „владајућих“ (што њима није ни сметало). Због чега су многи спремни да устврде да је и то један од доказа да нам се, на велика врата, враћају деведесете.

Већ на самом почетку свог медијског живота, ТВ Транс се суочила са (само)вољом власти, оличене у првом човеку локалне самоуправе, који је, главном и одговорном уреднику новорођеног неготинског медија, посредством, свог, општинског сајта, одржао предавање из "лепог медијског понашања".

А онда, како одговора са друге стране није било, први човек наше мале вароши, решио је да, главном и одговорном уреднику ТВ Транс, одржи и додатну лекцију уводећи у читаву причу и чланове синдиката једне фирме која је неколико месеци водила и успешно окончала хуманитарну акцију, којом је обезбеђена ужина за око 150 неготинских школараца, чији су родитељи слабијег материјалног стања.

Осим чињенице да је ово друго "тренирање строгоће" локалног медија настало као резултат могућности које пружају друштвене мреже и председниковог прековременог рада (у суботу, кад му време није!), а испровоцирано текстом који је, на Фејсбуку, написао директор и главни и одговорни уредник поменуте телевизије. А то је, што се мене тиче, за сваку похвалу. Јер живимо у веку информација и треба користити све доступне медије. Због чега се надам да ће, председник Општине Неготин, и у времену пред нама, наћи времена да се дописује са својим суграђанима и посредством друштвених мрежа. Да поменути пример не буде изузетак који ће потврдити правило.

Међутим, први човек наше мале вароши морао би да зна (или да га на то упозоре они којима је то посао) да не може, посредством "свог медија", званичног општинског сајта, да одговори већ поменутим синдикалцима, уместо да то учини онако како је требало. Званичним дописом, како су се и они њему обратили. Овако, председник општине је упао у сопствену замку. Пошто сада мора да "дозволи" да на истом месту и на исти начин, синдикалци објаве свој одговор. И тако у круг.

О П Т И М И З А М

Према дефиницији, оптимисти су они људи који имају изражену склоност у очекивању најбољих могућих исхода или ослањања на животне ситуације које уливају највише наде. Оптимисти се, такође, дефинишу као људи који су "испуњени надом и који верују у успешан резутат, односно, који имају склоност да све животне ситуације посматрају повољно и са надом". Реч оптимизам потиче од латинског појма оптимум,  што значи - најбоље. Бити оптиистичан, у уобичајеном тумачењу, значи очекивање да ће одређена ситуација имати најбољи од свих могућих исхода. У психологији, ово се обично назива диспозицопни оптимизам. Насупрот оптимизму (оптимистима) је песимизам (песимисти). У научном свету (филозофија), најпознатији представник оптимизма је барон Готфрид Вилхелм Фрајхер фон Лајбниц ("Бог је створио најбољи од свих могућих светова"), док је Артур Шопенхауер најпознатији представник песимизма ("Живот је бескрајна патања, а овај свет је најгори од свих могућих светова").
Како сам, као и многи други, имао прилике да се уверим, а супротно неким претпоставкама, оптимизам није пропорционално сразмеран материјалном благостању. Али, некако се човек боље осећа и има већу сигурност (па самим тим и више оптимизма) уколико у џепу има више пара. Односно да му та материјална подлога, на неки начин, "подгрева" оптимизам.
Са друге стране, нисам нешто имао прилике да прочитам како постоје изразито оптимистичне нације. Односно нације, које су по дифолту (што би рекао Председник свих грађана) оптимистичне. Али, има држава у којојима је, процентуално, много више оптимизма него у неким другим. Ми спадамо у оне у којима је, по мом личном суду, оптимизма много више него што би то било нормално, имајући у виду  шта нам се све догађало и кроз шта смо све прошли. И пролазимо. Чему, опет, по мом личном суду, у великој мери доприноси стил живота, настао као директна последица грандовско-фармерско-великобратовског телевизијског утицаја. Али, не треба потценити ни податак према коме је, у земљи Србији, несразмерно велика потрошња умирујућих средстава. Било да су она синтетичка или на "природној бази".
Осим средстава која се употребљавају за "стимулисање оптимизма", о томе, како се искуствено може потврдити, периодично брину и политичари. И то, углавном, они који су на власти. Због чега је сасвим јасно да то стање свести, у држави Србији, може бити делимично, краткоточно и строго наменско. На неки начин, о томе сведочи и текст који сам, на ову тему, писао и пре , скоро, три године. За разлику од оптимизма којим је тада свој народ "частио" председник, овог пута је тај оптимизам народу стигао од Првог потпредседника Владе (или, како сам то данас чуо, Правог председника владе). Дакле, од човека који, је, до сада, био "сурово реалан" у својим говорима. И који је обећавао само "крв, зној и сузе". Лоповима и криминалцима. Што је постао његов заштитни знак. Део његовог политичког маркетинга. А што му је донело апсолутну и неподељену моћ. И због чега је постао човек који се за све пита и без чијег "амин" нема решења ни једног проблема. Од вртића до врха државе.
Зато сам ја ову поруку Првог потпредседника Владе, да ћемо живети боље већ крајем 2014.године, схватио веома озбиљно. Једино, мало ме забринула чињеница што је та порука послата за потребе предизборне кампање. Када је Први потпредседник Владе, поред свих обавеза које има (између Абу Дабија и Брисела), нашао времена да скокне до  Рипња, у склопу предизборне кампање за општину Вождовац. Јер, сви смо се већ, много пута, осведочили да се у време предизборних кампања, обећања деле и шаком и капом. Осим тога, чини ми се да су медији ту изјаву Првог потпредседника Владе пренели не улазећи у суштину. Пошто ми изгледа сасвим могуће да је он мислио само на грађане Рипња. Или, у најбољем случају, на грађане општине Вождовац. А не и на све грађане Србије. Пошто се, тренутно, води кампања само за изборе у општини Вождовац, па је сасвим логично да се обећања деле грађанима тог дела државе. Осим тога, на снимку који сам ја слушао, то обећање ППВ мало се меша са узвицима "издаја, издаја", који су долазили од групе присталица Српског сабора Заветници. Као искусан политичар, ППВ је био принуђен да то "издаја, издаја", из супротног табора, "покрије" својом интерпретацијом да је садашња власт "издала лопове и криминалце", што је, у великој мери, покрило и обећање о бољем животу.

Али, ако и претпоставимо да ће тог, обећаног, "бољег живота" (а да није у питању телевизијска серија), бити, поставља се оправдано питање коме ће то бити боље? Ако се то односи на неку мању групу, оличену у нечему што се обично назива политичка елита, у то могу да поверујем. Али, да ли ће бити боље већини, на то питање потврдан одговор немају ни највећи оптимисти. Из простог разлога што у овој држави има, близу, милион незапослених. И да ће их, по свему судећи бити још више. Синдикални представници, оних који имају срећу да, још увек раде, јасно су показали да се не слажу са визијом коју има садашња власт у вези са радништвом. О томе довољно говори податак да су се повукли из преговора о два "радничка закона". А да ли ће то умети да артикулишу и да ли ће у томе бити јединствени, показаће синдикални протест, који је, симболично, заказан за Дан људских права.
Са друге стране, поставља се питање како ће у наредној години бити и онима који се сврставају у категорију буџетских корисника. Имајући у виду да двојица врхунских економиста најављују могућност да сива економија може да сруши буџет. На ту могућност, на индиректан начин указује и гувернер(ка) Народне банке Србије, Јоргованка Табаковић. Свему овоме треба додати и најаву "благог" раста евра, до краја године и могућности да европска валута у току наредне, 2014. године, оде и на 119 динара.
Уз констатацију да је ово само део српске стварности, интересује ме да ли би они који имају мало дуже памћење, у контексту најављене сиве економије, добро познатих бувљака и раст девиза, уз повећање броја незапослених, могли да, са оптимизмом гледају на наредну, 2014. годину?