О Р Д Е Н

Много пута, у потоњих неколико година, на овом месту, написао сам да нам се, у већој или мањој мери, враћају деведесете. У оном најогољенијем облику. Нажалост, тога многи нису свесни. А они који јесу, или су немоћни да било шта промене, или припадају владајућим елитама, којима то и не смета. Напротив. Претпостављам да су они и поносни што је то тако. Пошто се ради о истим људима који су овом државом владали и деведесетих. Људима који имају политичку одговорност за све оно што нам се догађало, a чије последице и данас живимо. Људима којих се, да је својевремено, примењен Закон о лустрацији, данас не би ни сећали. Међутим, у овој држави политичких експеримената, поново кусамо "чорбу" неприкосновених владара деведесетих, пошто су, са нешто другачијом "политичком жваком", и на прагу 21. као и на крају претходног, 20. века, задобили поверење већинског дела житеља ове државе.

А докази? Као да, однекуд, чујем питање. Има их свуда и сваког дана. Ја сам се определио за један који је јако свеж. И може се илустровати једном агенцијском вешћу.

"Амбасадорка Француске у Србији Кристин Моро уручила је данас орден Легије части, у рангу витеза, новинарки Ољи Бећковић за изузетан професионални пут, храброст и одважност, поручивши том приликом да њена земља тиме одаје признање и целој професији новинара." 

У неким другачијим околностима, ово би била вест која би, осим добитнице ордена, обрадовала и многе становнике ове државе, који би могли да буду поносни на чињеницу да једна страна (а при томе и јако утицајна и значајна европска и светска) држава води рачуна о томе шта се догађа у овом забаченом кутку Европе. Овако, претпостављам да ће и овај догађај представницима власти послужити да, освеже причу о "домаћим издајницима", а опозицији да ово признање, додељено Ољи Бећковић, представи као личну заслугу.

Пошто се овај догађај одиграо у предвечерје Празника рада, када је већинском делу овог народа било важније које ће месо и где "бацити на роштиљ" и колико ће и ког (од стотина "најбољих") пива попити, вероватно ће о томе тек бити речи наредних дана. Кад прође мамурлук.

Мада, истини за вољу, већ је и сама најава (која је објављена средином фебруара ове године), да ће Француска, одговарајућим ореденима, ове године, наградити, поред Оље Бећковић и Заштитника грађана, Сашу Јанковића, изазвала (уобичајену) нервозу дежурних "бранитеља лика и дела" председника Владе Србије. Тада је, актуелни министар војни и потпредседник највеће владајуће странке, Братислав Гашић, брже-боље, поручио: "Схватили смо поруку, али су је схватили и грађани Србије. Очигледно је да сви Вучићеви противници, какви год они били, заслужују орден."

А очигледно је и да министар војни, тако то доживљава у свом, црно-белом свету. Али, по мом личном убеђењу, државна политика би морала да буде "обојена" са нешто више боја, од те две које види Гашић. Да је тако, знао би да је држава Француска, у претходном периоду, одликовала и Борку Павићевић, Соњу Лихт, Горана Паскаљевића, Верана Матића, Ружицу Ђинђић, Драгољуба Мићуновића, али и Петра I Карађорђевићa, Краљa Александрa, Кнезa Павлa, Живојинa Мишићa, Милунку Савић, Иву Андрићa и Миру Алечковић. 

Као и да је наш главни град Београд, Орденом легије части, за хероизам, одликован 1924. године, а да је ово висoко признање, тадашњем градоначелнку, уручио лично маршал Луј Франше д'Епере.Ако ништа друго, ово потоње, министар војни би "морао" да зна.

У сваком случају, мени овај орден Легије части, у рангу витеза, који је додељен новинарки Ољи Бећковић говори још много тога. И да без обзира на то што се актуелна власт у држави Србији толико хвали достигнућима и похвалама које добија од "читавог света", очигледно није положила један од најважнијих испита који би могао да се зове слобода, у најширем смислу речи. А пре свега, слобода говора. Што се манифестује свеприсутном (а вешто прикриваном) цензуром. Да није тако, зар би држава Француска (која је представник слободарске мисли), управо сада и управо Ољи Бећковић доделила овакво признање? Порука је више него јасна. За оне који хоће да виде, да чују и на крају - да схвате. Зато су и одликовали новинарку чија је емисија укинута. Они, можда, не говоре на транспарентан ("да га сви Срби разумеју") начин на који говори наш Премијер, али, за онога ко се, макар мало, разуме у дипломатију-довољно јасно. Овим чином они су послали јасну поруку да "има нешто труло у држави Данској". А да ли то могу да схвате Бабићи, Арсићи, Јовичићи, Ристичевићи и ини напредни, друга је прича. Уосталом, о томе је говорила и добитница овог високог признања: "Невидљива рука је хтела да ми оно стигне баш у часу када је не само по мом уверењу политичком одлуком укинута емисија Утисак недеље. Не могу и нећу да сакријем личну нелагоду што ме је ваша земља, Француска, јасније видела и боље разумела од моје сопствене", истакла је Оља Бећковић, захваљујући се на указаној части.
Амбасадорка Француске у Србији Кристин Моро, нагласила је да орден Легије части, новинарки Ољи Бећковић, уручује за "изузетан професионални пут, храброст и одважност", поручивши том приликом да њена земља тиме одаје признање и целој професији новинара. Она је, такође, указала да је слобода говора непрестана борба која се судара са бројним препрекама.
"Не само са незадовољством оних чији се интереси лоше прилагођавају транспарентности, већ и са комерцијалним интересима и, најзад, са аутоцензуром, искушењем које постаје разумљиво пред стрепњама које могу да осећају новинари за своје радно место, па чак и за своју безбедност", нагласила је амбасадорка Моро.
Поред свега осталог, у вези са овим догађајем, пажњу ми је привукао и један детаљ који спада у домен "професионалне деформације". И поред упорног претраживања, нисам успео да пронађем ову вест на сајту или у вестима дојучерашње "матичне куће" добитнице овог признања - Б92. Као што је није било ни у неким другим медијима. Али је зато, за сваку похвалу, што је она заузела онолико простора колико заслужујуе на РТС-у, Танјугу, Данасу, Политици, Блицу, N1, Слободној Европи, као и готово свим медијима у региону.
Као што је чињеница да ће увек бити и оних који ће, на овакве и сличне теме, просути сву жуч овог света. Али, то је слобода новинарства. Која би требало да буде "дозвољена" свима.

ПРОМАШЕНА ИНВЕСТИЦИЈА

Фонтана у Неготину,
април 2015. године

Претпостављам да се, они са мало више животног искуства (да не кажем, они старији), сећају термина "промашена инвестиција", који је настао у периоду "самоуправног социјалистичког система" (ССС), који је означавао када је улагање новца било "бацање пара". Односно, да није могуће, експлоатацијом "тог, нечег" вратити уложени новац, или да "то, нешто", није било функционално, односно да није заживело. При чему се, углавном, није, нарочито, инсистирало ко је и на који начин одлучио да се "то, нешто", уопште и гради. Данас, бар како се мени чини, "промашених инвестиција", готово да и нема. Али, нисмо се то ми "поправили". Већ, напросто, нема никаквих инвестиција. Изузетака, наравно, има. А ради се, углавном, о такозваним "непроизводним" инвестицијама, односно, "инфраструктурним пројектима", који имају за циљ да улепшају наше животно окружење. Таквих "пројеката" је, уназад неколико година, било у свим српским варошима, па у томе изузетак није ни Неготин.

Наша варош има чак неколико таквих "декоративних" инвестиција, али су две баш посебне. Поред чувеног Парка "Цвећара" коме сам, на овом блогу, посветио неколико текстова, моја омиљена тема била је и неготинска фонтана. Први текст на ову тему написао сам (и објавио на блогу, али и у листу Прес, 3. октобра 2011. године). Мени је било занимљиво да тај текст, ових дана, прочитам поново. Зато сам се одлучио да га, поново, понудим и читаоцима овог блога.

Почетком септембра у центру Неготина пуштена је у рад нова фонтана. Мада би исправније било рећи да је пуштена у рад недовршена фонтана. Или, нова-стара фонтана. И једно и друго и треће је истинита вест. Ако је то, уопште, вест, у време када други градови добијају велелепне аквапаркове. А опет, и није да није…

Фонтана је пуштена у рад уочи “Мокрањчевих дана”, али и уочи некадашњег Дана Неготина, 12. септембра (ослобођење од Немаца, 1944 године). Мада је, након ”увођења демократије”, за Дан ослобођења Неготина проглашен 12. мај (ослобођење од Турака, 1833. године). Претпостављам да је ова игра са датумима и пуштање у рад недовршене фонтане, резултат жала за ”добрим старим временима”, социјалистичког члана владајуће коалиције. Јер они најбоље знају да се, годинама, уочи ”празника над празницима”, 12. септембра, обавезно нешто ”пуштало”. Е сад, пошто нисмо те среће да се у погон пусти нека фабрика, у те сврхе, очигледно, послужила је фонтана. Фонтана, која је, упркос дуготрајним радовима, очигледно, урађена збрда-здола. Јер, за ових двадесетак дана више је “паузирала” него што је радила. А и онда када је радила, њоме се, упркос веку електронике и аутоматике, управљало ручно. Једноставно, радници сиђу у шахту, поред фонтане и, ето Неготинцима радости!  Али и бриге. Јер, пошто радови још увек трају, није могуће подвући црту на рачуну. А ни досадашњи износ није познат.                             Па грађани лицитирају. У "добро обавештеној чаршији" тврди се да је,                               

Неготинска фонтана - април 
2015. године (фото: Ж. Р. Драгишић)

до сада, утрошено близу једанаест милиона. Динара, наравно. У еврима је то много мање. Лицитирање ће потрајати и током зиме, пошто ће фонтана ”радити” још који дан, а онда ће на ”заслужени одмор” до пролећа. Када ће, како је власт саопштила на свом сајту, ”бити отклоњени уочени недостаци”.

Е сад, грађани се питају да ли ће се и ови недостаци отклањати 20 година. Јер, фонтана о којој је реч, иста је она, коју је, пре 20 година, како то кажу данашњи неготински сосијалисти, такође саградила ”социјалистичка власт”. А у тој фонтани је 20 година, уместо воде била земља. А понекад и нешто што је личило на цвеће.

П.С.

Није никаква тајна да сам овај коментар писао за Прес, где је данас и објављен. Али, пошто те коментаре објављујем и на овом блогу (где покушавам да увек нађем одговарајућу илустрацију уз текст), тражио сам адекватну фотографију фонтане (у поприличној архиви, која се накупила током свих ових година колико је ово здање грађено).

Међу многима, пронашао сам и ову коју сам снимио ноћу (након само неколико дана рада),  а која ми је открила још један веома важан недостатак ове фонтане о коме градитељи, очигледно, нису ни размишљали. (Искрен да будем, нисам ни ја, све док нисам мало боље загледао фотографију).

Наиме, на фотографији се лепо види оно што Неготинци (а посебно Неготинке), виђају сваког дана. У питању је врста воде коју пију становници овог дела Србије, а која у себи има огромне количине каменца, који се, након веома кратког периода рада фонтане, наталожио и на њеним слапиштима. Могу само да претпоставим како ће они тек изгледати након неколико година рада (ако фонтана поново не постане жардињера). Наравно, уколико се нешто не предузме да се то спречи. Јер, постоји начин да се одстрани каменац из воде и та инвестиција је много мања од штете коју тај каменац може да нанесе скупоценим "гранитним плочама". Такво нарушавање естетике неће моћи ничим бити ублажено, па ни светлошћу "28 широкопојасних рефлектора".

Фонтана у Неготину,
мај 2012. године

Искрен да будем, пре но што се Неготин уписао у листу градова који имају фонтану, био сам љубоморан на градове који поседују овакав "хидротехнички објекат". За мене је фонтана украс сваког града, што је, вероватно, разлог да сам, овој неготинској, посветио чак неколико текстова. Њоме сам се, поред текста из октобра 2011. године, бавио и 30. априла 2012. године, као и 10. маја исте године. Наравно, без неког значајнијег утицаја на њену функционалност. Напротив. Свако ко је, у ових неколико потоњих година, макар и на кратко боравио у Неготину, могао је, веома брзо, да установи да се по питању "неготинске фонтане" ништа није променило. Односно, да је фонтана постајала све већа руина, а да се број њених "радних дана" све више смањивао. Ако смо, на почетку, могли да бележимо број месеци када је фонтана радила, сада, на годишњем нивоу, више не можемо да говоримо ни о броју дана већ о броју сати.

Али, пошто је очигледно да ово неће бити фонтана каквих има у многим градовима Србије и света (фонтана које "раде" током већег дела године), они који о њој брину, треба бар да поведу рачуна да је она, уједно, и споменик. Дакле, ако немамо воде и ако је у овај објекат беспотребно уложено толико пара (а колико?), а да није могуће да исти буде у примарној функцији, онда треба спречити да се неко, на овај начин, спрда у име "захвалног народа Крајине".

СРБИЈА НА ВОДИ

Огроман је и свакодневни труд који актуелна власт улаже да нам наметне неки фантомски "Београд на води", али, како то обично у животу бива, много је извеснији пројекат чији би колоквијалани назив могао да буде "Србија на води".

Без намере да зазвучим злурадо, ни да изгледа да се тиме шалим (тема је толико озбиљна да нема места спрдњи), али, све ми се некако чини да је "Србија на води" далеко изгледнији "пројекат" од градња некаквих "вавилонских кула" на обалама Саве.

И све се то некако уклапа у "историјски имиџ" који гаји ова власт. За коју је све "историјски" и "први пут" и "никада раније није било" и  "први пут у историји". Или, ако претходно не може да "прође", онда  "први пут од тада и тада". Нешто као оно пре и после Христа. Тако да ме не чуди што имамо толико водурине по земљи Србији, од доласка напредњака на власт (а то се, ваљда, случајно поклопило!?), јер је било сасвим очекивано да таква власт заслужује да и полаве не буду мале и симболичне, већ катастрофалне и стогодишње.
Но шта је још проблем са поплавама?
Као прво, током поплава, на површину исплива свашта. И то, углавном, неконтролисано. А нешто од тога заврши и пред зградом Владе. Истини за вољу "то" није испливало (мада се тако жаргонски каже), већ га је донела нека и нечија рука. Коју, колико је мени познато, способна и изузетна домаћа полиција предвођена доктором, још није открила. Или, је то, можда, мени промакло? Или су, пак, други и нужнији догађаји натерали нашу полицију да се бави "приземнијим" темама? Или су наши медији имали преча посла?
Али, не праве овој Влади и полицији проблеме само, претходно поменути, пклони, лепо упаковани и са машницама (а који су, руку на срце, поприлично јефтини), већ и они далеко скупљи. Чија је вредност од 40 до 50 хиљада евра. У зависности од тога који  медиј о томе извештава.У сваком случају да река Рибница у Краљеву није поново набујала, нико не би открио превару са лоше урађеним бедемом, чију је изградњу финансирала норвешка влада, у поменутом износу.

Но, тако је то са поплавама. Јер, како рече, пре неки дан, један мештанин са поплавом угроженог подручја, "ђубра је на све стране, па није ни чудо што су многи канали зачепљени, а у многим рекама постоје уска грла".
У оваквим ситуацијама испливају и свакојаки новински наслови који, упркос "ванредној ситуацији", не могу имати оправдања. Мени је привукао пажњу један који је објавио дневни лист са "демократском" традицијом, а који гласи: "Шаљем пројектанте у Краљево због високог водостаја". Ако је веровати овим новинама, изјава је мисаона својина министра за ванредне ситуације, Велимира Илића,  који је желео да каже да неки мост у околини Краљева, на магистралном путу Краљево - Чачак, представља уско грло и да га треба, како је рекао министар - препројектовати.
Стицај околности је хтео да поплаве као медијска тема, нису ни силазиле са новинских стубаца, нити из телевизијских хедова, још од маја, када су Србију задесиле катастрофалне поплаве, а "докрајчиле" оне у септембру, прошле године. Тако смо имали прилику да, као својеврсан "увод" у овогодишње поплаве,  сазнамо да су нас оне прошлогодишње коштале милијарду и 700 милиона евра. Тај податак је изнео Први човек СНС и Владе Србије, на презентацији Националног програма управљања ризиком од елементарних непогода, почетком марта, ове године.
Мени је са овог догађаја било занимљиво извештавање једног "утицајног електронског медија", који је на свом сајту  поставио наслов "Вучић: Задовољно 90% поплављених". Да није тужно, вероватно би било смешно, јер сам из текста могао да сазнам како је премијер изјавио да смо "Чврсто опредељени да почнемо да радимо на мерама превенције више него икада до сада", као и да "Србију није срамота да призна да неке ствари не зна и да жели да учи од развијених земаља и уведе њихове системе". Уколико не сумњамо у истинитост навода овог медија, премијер је, обраћајући се представницима Уједињених нација, Европске уније, Светске банке и дипломатског кора рекао и: "Ја не знам где и како треба поставити насип, али сам спреман да вас о томе питам и да о томе научим". "Без вас не бисмо знали ни како да на прави начин обновимо школе, како да поставимо и распоредимо учила", рекао је, такође српски премијер на поменутом скупу, ако је веровати поменутом електронском медију. Једино нигде нисам пронашао податак због чега је "задовољно 90% поплавњених". И да ли су међу "задовољнима" и они из полављених подручја источне Србије, од Текије до Брзе Паланке, који су се "склизнули" из медија, након септембарске катаклизме која је задесила овај део Србије? Као да никога није ни брига да ли су страдалници из овог подручја успели да преброде трагедију која их је снашла. Или су и медији урадили оно што и премијер? Који је, како је 13. новембра известио РТС,  обећао да ће у Текију, још једном доћи на Светог Николу. И није дошао. Или је то учинио тајно? А можда су и медији "прескочили" ту његову посету? У шта, и поред најбоље воље да ствари посматрам другачије - сумњам.
Али, то су наши медији. Очигледно је да и на њих имају утицаја "историјске поплаве". Које, на површину, избацују све и свашта. Једино што никако није "испливало на површину" је истина о паду хеликоптера Војске Србије, ни три недеље након ове трагедије. А да су, ти исти наши медији, до "у ситна цревца" извештавали о паду немачког путничког авиона.
И баш када су се појавиле прве најаве да би и становници Србије могли да сазнају нешто о паду војног хеликоптера, како изгледа, стигло је олакшање и за медије и за власт. Пошто је дежурна тема, поново, постао Шешељ.Нова прилика за пренемагање представника власти.

В И З У Р А

ВИЗУРА (латински videre - видети, visum) у оптичком смислу значи замишљену црту која полази из ока посматрача и иде кроз дурбин право до предмета посматрања. То је направа на филмској камери кроз коју сниматељ прати догађаје на сцени. Уједно, визура означава видно поље, односно, све оно што се оком може "ухватити".

У фигуративном смислу, визура је угао гледања, или ракурс.

РАКУРС (француски racourcir - скратити) представља угао под којим филмска или ТВ камера снима објекат или глумца. У фигуративном смислу ракурс је угао гледања, тачка стајалишта, становиште.

Изрази визура и ракурс,  по свом значењу су синоними, који се, посебно, употребљавају у филмској и телевизијској индустрији имајући у виду да на посебан начин дефинишу кадар (најмањи део филма), односно, посматрање кадра по вертикали. Тако, када се призор посматра одозго према доле, кадар је из "горњег ракурса", а одоздо према горе - из "горњег ракурса". Крајњи доњи ракурс назива се и "жабља перспектива", а крајњи горњи "птичја перспектива".

И руку на срце, многе ствари је могуће дефинисати или објаснити уз помоћ ракурса, или визуре.

Јер, све, више-мање, зависи од угла гледања. Ови што гледају одозго, из "птичје перспективе", ове доле, виде као мале и безначајне. И чине им се много мањим него што они заиста и јесу. 

Са друге стране ови што гледају одоздо, из "жабље перспективе", имају утисак да су они горе много већи и значајнији. И није редак случај да ови "одоздо" себе доживљавају као жабу, коју сваког тренутка може прогутати рода.

Али, није ми намера да, под старе дане пишем басне. Ово сам навео само као пример за ракурс, односно визуру. Јер сам, у последње време, о појму визура почео интензивно да размишљам, пре свега због појма који се са овим римује - цензура. А имајући у виду да је цензуру, често, могуће применити на веома широк спектар јавног изражавања мишљења или идеја, овом приликом ћу се ограничити само на цензуру у медијима.

Мада се о цензури говорило и за време "оне власти", као и "оне, оне" и "оне, оне, оне", некако ми се чини да је ова тема много присутнија у време "ове власти". А поготову негде од средине прошле године, када је, у Пешчанику, објављен текст под називом "Како до доктората?Лако!Случај министра Стефановића". Након тога дошло је до "обарања" овог сајта, што је подигло доста буре у, иначе, успаваној јавности Србије. А како то обично бива, део те буре прелило се и ван граница ове државе. Због чега је реаговала Дуња Мијатовић, представница ОЕБС-а за слободу медија. Читава ова прича би се, можда, ту и завршила. Али, у држави Србији се ствари, готово увек, дешавају на другачији начин него у земљама у чије друштво, макар декларативно, хоћемо да се сврстамо. Оно што, вероватно не би урадио премијер неке друге државе, урадио је наш. Одаслао је Дуњи "ситну књигу". Наравно, тамо у белом свету, чак и када су у праву, нису спреми да, у свако доба, дижу ларму већ пкушавају да не "кољу вола за кило меса". 

А Пешчаник је, поново морао да доказује да цензура у Србији постоји.

У сваком случају, све што се касније дешавало у медијском простору Србије, ишло је у прилог онима који су још давних дана, покушавали да "подигну узбуну" због, тада, појавних облика цензуре. 

На ову тему, у неколико наврата, оглашавао се и Заштитник грађана, Саша Јанковић, али и извршни директор Репортера без граница, Кристијан Мир, наводећи да је цензура у Србији 

лако доказива. 

Да је медијска цензура "реалност у Србији", мишљења су и у Европској федерацији новинара, који посебно реаговали због недавне изјаве европског комесара за проширење, Јоханеса Хана, да су "потребни докази за кршење слободе медија у Србији".

За разлику од неког претходног периода, недавно се на ову тему огласио и ресорни министар, Иван Тасовац, који је, како се и могло очекивати "одбацио критике" о стању медија.

Наравно, ни министар, као ни било који други државни званичник није објаснио због чега је Оља Бећковић (чије дугогодишње, култне емисије, "Утисак недеље" више нема на програму Б92), из Лондона, тачније са трибине у британском парламенту поручила: "Преко мене поручили како да раде новинари који желе да задрже посао".

У сваком случају, случајност или не, али мени су, ових дана појмови визура и цензура нераздвојиви.

И нисам сигуран да је то само због риме.

СРЕЋАН РОЂЕНДАН, ПРЕДСЕДНИЧЕ

Председник свих грађана Србије данас неће бити на Марковом тргу, у главном граду суседне нам државе Хрватске. Уместо њега, поруку мира за регион и читав свет је, како смо имали прилику да чујемо, однео председник Владе Србије - Александар Вучић. То је био епилог одлуке коју је донео наш Председник свих грађана (да ли само он?) и, пре неколико дана саопштио, да у Загреб не путује јер су наше комшије своју церемонију заказале баш на Дан државности Србије. (Занемарујући да је то био уступак Хрватске неким "великим" председницима, који, како се испоставило, ипак не долазе у Хрватску). А из реакције главне звезде данашње церемоније у Загребу - Колинде Грабар Китаровић, могли смо да сазнамо да је такав развој догађаја, односно, недолазак нашег председника, није потресао. Истини за вољу, можда има и оних који су, због недоласка нашег Председника свих грађана остали ускраћени да, из прве руке, чују његов специфичан смисао за  "народњачку дипломатију". У очекивању да би се могло десити да и у Загребу понови нешто из "старог репертоара"?

При чему никада не можемо да будемо сигурни да ли би наше комшије благонаклоно гледале на пророчанство Тарабића, које је наш председник свих грађана "скресао у брк", премијеру Кине, Ли Кећангу, када је, средином децембра, прошле године, боравио у Србији?
Можда би нашим комшијама засметала Николићева интерпретација Тарабића: "Доћи ће људи са истока, жути људи. И завладаће светом. И они ће да пију воду са реке Мораве".
Из два разлога. Као прво, можда би комшије поставиле питање: Зашто "жути људи" да пију воду само из Мораве? Можда би им и они понудили неку своју реку!?
Са друге стране, шта ако нашим комшијама смета Николићева формулација да ће "жути људи завладати светом"? А то значи и Хрватском. Сасвим је оправдано да се ту постави питање да ли би Хрвати дозволили да "жути људи" завладају њиховом државом?
(Истина, ту је остао недефинисан однос нашег Председника свих грађана према тој, претпостављеној, владавини "жутих људи". Односно, да ли би они владали и Србијом, или би ми, заједно са њима, владали "остатком света"?)
Уосталом, око тога би могао да настане спор и још са неким од европских и светских лидера,

присутних на председничкој инаугурацији у Загребу. Не верујем да би се, било ко од њих сагласио са тим да ће "жути људи завладати светом". А ту би онда наш Председник свих грађана био изложен свакојаким питањима. И сасвим је сигурно да на нека од њих (нико не зна све!), не би имао одговор. А не би било никога да му помогне, јер, претпостављам да Председник свих грађана, због кризе у држави, на путовања ван ње, не води своје премудре саветнике. Као што, вероватно, не вуче са собом ни онај "метар" књига, који му стоји на радном столу у председничком кабинету.
Осим тога, велико је питање како би присутни представници држава реаговали, да је наш Председник свих грађана, био у прилици да, као ономад у интервјуу који је дао за британски BBC (Би-Би-Си), предочи своје решење украјинске кризе.
"Мислим да би требало затворити неколико председника у једну собу да проведу дане и дане заједно док не изађу са решењем, да договоре решење пошто од њих зависи судбина милиона, десетина и стотина милиона људи", рекао је том приликом наш народни председник.
Вероватно би наш Председник свих грађана био у прилици да појасни на које је председнике тачно мислио, рекавши да  би их требало "затворити у једну собу". И да ли би и он био међу њима, или би он био пред тим вратима? И тако редом.
Међутим, изгледа да су се преварили сви они који су мислили да наш Председник свих грађана није способан да, и без одласка у Загреб, обезбеди да и ово Сретење остане у сећању.
Пре свега по томе што ће се, Председник свих грађана, баш данас, уз све остале обавезе које укључују прославу најзначајнијег државног празника, добро уморити како би доделио толика одликовања. Јер их наш Председник свих грађана дели и шаком и капом.

Међутим, како то бива у тамном вилајету, званом Србија, бојим се да ће, ове године, сва та одликовања, признања и награде, пасти у сенку једног од њих. Ордена белог орла са мачевима првог степена, који ће добити генерал Љубиша Диковић, начелник Генералштаба Војске Србије. И то из разлога јер је, крајем јануара, ове године, Фонд за хуманитарно право, званично, објавио Досије: Рудница,  који се бави потенцијалним ратним злочинима на Косову, на основу ексхумираних и идентификованих посмртних остатака (до сада) 52 особе.
"Током анализе грађе за писање овог досијеа идентификован је велики број појединаца који су у најмању руку „знали или имали разлога да знају“ да су у тим селима почињени злочини, као и оних који су наредили и вршили уклањање тела. Највећи број њих су бивши припадници 37. мтбр ВЈ, укључујући њеног тадашњег команданта а данас начелника Генералштаба ВС Љубише Диковића." - наводи се у тексту Фонда за хуманитарно право.
Овој теми, део свог опширног интервјуа у НИН-у, посветио је и Владимир Вукчевић, тужилац за ратне злочине.
"Тајна је оно до чега смо ми дошли. Видели смо шта је на сајту али то не значи да је то истина. Не тврдим ни да је то лаж. Ми у нашем поступку даље треба да откријемо ко је  учествовао, ко је наређивао, да утврдимо конкретну одговорност. Ја само могу да кажем да ми апсолутно никога нећемо ту поштедети без обзира на командно место. Нас искључиво интересују докази." 
Међутим, управо те доказе, не помиње Председник свих грађана, већ тужиоцу Викчевићу поручује да "размисли шта копа по Србији", а  генералу Диковићу да "стоји уз њега". 
У читаву причу су се укључили и представници опозиционих странака (ДС, СДС,ЛСВ и ЛДП ), оптужујући Председника свих грађана да врши притисак на тужилаштво, али и владајуће СНС, бранећи бившег им председника.
Зато сам готово сигуран да смо добили још једну тему којом ће се, не само за празник, бавити "широке народне масе", потискујући у заборав и намет на плате и пензије и незапосленост и скупоћу и "швајцарце".
А ко зна да ли ће се неко и сетити да данашњем слављенику каже: "Срећан рођендан, председниче!" ?

П И С М О

Вероватно нисам једини који је, у претходне две или две и по године, чуо или прочитао констатацију да су нам се вратиле деведесете године. И да се то препознаје у многим детаљима. Лично, мислим да је то некако најочигледније у медијима. Много је емисија "скинуто" са телевизијских или радијских програма, да би то могло да се оправда "новом шемом" или "новом програмском концепцијом". Такође, приметан је раст такозваних "народњачких" емисија, у којима се игра и пева до зоре. Емисијама за које није потребна нити концентрација, нити интелект, нити образовање. Важно је да студио шљашти и бљешти, да певаљке имају што мање гаедеробе на себи и што мање текста у песмама. Врхунац је појављивање некакве дечице у улози "звездица", које певају неке песме за одрасле и поред тога што пола текста још не могу да схвате. А тужно је што на то нико не реагује. Ни држава ни невладине организације које се баве заштитом деце. Но то је прича за неку другу прилику...
И поред привида да у овој земљи постоји некаква демократичност и слобода медија, односно да цензуре нема, довољно је загребати мало испод површине и утврдити да смо још далеко од онога што су многи прижељкивали да ће се десити, након петоктобарских промена. Жалосна је чињеница да нам се тако нешто догађа по други пут у четврт века, иако, истини за вољу, у два различита столећа. Приметио сам да многи елементи новинарства деведесетих оживљавају, а један од њих, писма читалаца (који је мени тада био врх), поново су хит. Тако, поред коментара које негују електронски медији (и који су својеврсна вежбаоница за партијске ботове), многи штампани медији имају, као некад, своје рубрике "Међу нама", "Писма читалаца", "Лични став"... Многи моји пријатељи, о овој теми, имају слично мишљење. Али, недавно, један од њих је, у елаборацији ове теме отишао "два копља даље". Наиме, његово мишљење је да је мало превазиђено да читаоци или "читаоци" пишу нека писма уредницима тамо неких новина. Јер, шта могу они да ураде са њима? Да их прочитају, објаве, или баце? Ако их и објаве, не значи да она имају неку "тежину". Зато, према његовом мишљењу, овај "изум" деведесетих, сада, четврт века касније, треба унапредити. Треба писати писма директно, државним функционерима, који су "надлежни" за уочени проблем. Тако би они били директно прозвани да се укључе у њихово решавање. Наравно, писма не морају да се и "физички" пошаљу.
Пошто је мој пријатељ свестан да је, за сваку новотарију потребна "мустра", потрудио се да, за потребе овог експеримента, једно фиктивно писмо (на актуелну тему), упути гувернеру Народне банке Србије, Јоргованки Табаковић. 

                                   

Поштована госпођо Табаковић,

Претпостављам да Вам, већ дуго, нико није писао писма. Онако, старински. Као некад. И без обзира што је (како ћете видети), писмо поприлично лично, ја га нудим на увид јавности, из простог разлога што би овакво писмо, вероватно, могао да Вам напише било ко, од неколико десетина хиљада људи у Србији.

А што се тиче мене, рачунам на то да сте Ви „жена из народа“ и заменица (истина, тренутно „замрзнута“) председника једне „народњачке странке“, па Вам неће сметати овакво обраћање једног, Вама непознатог, мушкарца.

У прилог томе, надам се, говори и податак да нас двоје (упркос чињеници да се никада нисмо упознали), имамо и једну заједничку особину. Приметио сам да сте Ви веома пожртвовани и посвећени својој деци. И да се својски трудите да им помогнете. Да изађу на прави пут и да се скуће. А ту особину (како кажу људи из мог окружења, који ме добро познају), имам и ја. Зато и рачунам с тим да ћете ме лако разумети и схватити проблем који имам и у каквој позицији се, тренутно, налазим. А та ситуација, резултат је, управо, те наше заједничке особине. Пошто сам и ја, као и Ви, хтео да помогнем својој деци, због чега сам, да бих им обезбедио „кров над главом“, подигао кредит који они нису могли. И да се разумемо - то бих, претпостављам као и Ви, учинио поново. Е сад, што је тај кредит био у „швајцарцима“, сматрам да је, веома мало, моја кривица. То је, просто, била банкарска понуда и препорука. А ја, као сасвим обичан и за економију, готово, неук грађанин нисам могао да проценим шта то може да значи. Но, и поред тога што је моје економско знање јако скромно, нисам баш убеђен да ће овима „евровцима“ (ако се тако могу назвати они који су свој кредит подигли у еврима), бити много боље. Из разлога, о коме овде готово нико не говори. А Ви понајмање. Јер, није овде проблем ни у „швајцарцима“ ни у евру, нити у њиховом међусобном односу. Проблем је у томе што је наш динар изгубио вредност. И губи је сваког дана  И проблем је у томе што нас, грађане Србије, ова држава глоби, сваког дана све више. Најновији харач, у виду умањења плата и пензија,  таман је толики да ми, који имамо кредите (да није овог завлачења руке државе у наш џеп), не би ни приметили монетарне поремећаје.
Ја сам, као, вероватно и већина оних који су се одлучивали на кредит, на крају те, 2006. године, гајио потајну наду, да је ова држава „претурила преко главе“ све што је могло да је снађе и да ће, у долазећим годинама, постати „досадна“. Као, рецимо, Швајцарска. Што нам је, великодушно, обећавао Ваш коалициони партнер из „деведесетих“, када сте Ви били мало „радикалнији“. Међутим, Србија није постала Швајцарска, али је више од двадесет хиљада људи добило надимак "Швајцарац". Један од њих сам и ја. Зову ме Швајцарац, иако ову државу нећу видети ни у овом а, вероватно, ни у оном животу. За разлику од Вашег председника странке и председника Владе. Који је нашао времена да скокне до Давоса, као "први српски премијер, који је тамо боравио након 2003. године".  Тако су бар извештавали домаћи медији. (Мада ми није јасно због чега је новинарима тешко да кажу: ..."који је, осим покојног Зорана Ђинђића, једини српски премијер..."). И не само то. Премијер је нашао времена да тамо, у том хладном и снежном Давосу пише дневник и да га подели са грађанима Србије. На томе сам му неизмерно захвалан, јер, како сам већ констатовао, тамо никада нећу отићи. А добро је знати нешто о местима у чијем развоју и сам учествујеш. Плаћајући редовно рате за кредит. Но, и то је за неку другу причу...

Колико год то чудно звучало, ово моје писмо сте сами иницирали. Када сте ми се, ономад, обратили. посредством ТВ пријемника. И ја сам, помало, био изненађен. Али, те вечери је, Ваше лепо, умиљато, и, у последње време, веома неговано лице, у једном тренутку, прекрило комплетан екран. Истини за вољу, ја имам један од ових старинских телевизора, од пре петнаестак година (такве су могућности-нема се, а и држава стално нешто тражи да се штеди, па ми се чини да, у мом  земаљском животу, нећу ни стићи да купим неки модернији), па је могуће да  сам ја стекао погрешан утисак. Елем, та Ваша појава ми је привукла пажњу на оно о чему се говорило у прилогу. А онда сам, након што су Ваше бистре и топле, плаве, очи (гледајући, кроз наочаре, право у камеру), затрепериле неколико пута, чуо како са Ваших усана силази следеће питање: „А шта би Ви учинили да сте на мом месту?“

Ја се надам да све ово нисам погрешно протумачио (пошто имам некаквог телевизијског искуства и знам да само водитељ дневника и председник државе у обраћању нацији, гледају директно у камеру), али сам стекао утисак да се обраћате баш мени. Зато сам и пожелео да Вам на то директно питање, одговорим директно.

Да сам на Вашем месту ја бих поднео оставку. Јер сматрам да је то минимум онога што треба да предузме једна одговорма особа, у какве убрајам и Вас. Пошто ни један човек у овој држави не би требало да ради оно у шта се не разуме, или оно што не зна. А Ви, очигледно не знате како да решите овај проблем, пошто сте питали мене. 
Осим тога, желим да Вас подсетим да сте, још пре две године, обећали да ћете решити проблем са "швајцарцима". Обећали и заборавили. 
Но, ја Вам не саветујем да поднесете оставку због недоследности и неиспуњеног обећања. Већ зато што, како ми се чини, не разумете у чему је проблем. Јер, поштована гопођо Табаковић, ни ја, а, претпостављам, ни било ко од неколико десетина хиљада људи који су подигли кредите не очекују од Вас да, из Народне банке "искеширате" наше кредите. Нама је само потребно да "натерате" банке да се понашају онако како се понашају у "својим" државама. А то можете и на то имате права. Чему, иначе, служи Народна банка Србије, уколико не води рачуна о пословању банака у овој земљи? И још нешто. Немојте стално да се трудите да показујете колико сте "независни". И да нико нема утицаја на рад институције на чијем сте челу. Јер, да би народ убедили у тако нешто, није довољно само да "замрзнете" своју функцију у партији из које сте "делегирани". 
Осим тога, није никаква тајна да су се у решавање "швајцарског проблема" у нашем суседству умешали тамошњи премијери, па не видим због чега то не би било и код нас. Поготову ако се зна да је овде немогуће, иоле значајнију одлуку, донети без знања и сагласности премијера Владе Србије.

М Р Љ А

Изгледа да ми је суђено да, на тему грејања, напишем трилогију. Упркос чињеници да не волим да пишем више пута о истој теми, догађаји, како изгледа, намећу другачија правила. У томе и лежи објашњење како сам од Топлотног удара, преко Привилегије, стигао до Мрље. Прецизности ради, темом грејања у главном граду Неготинске Крајине бавио сам се и у последњем, прошлогодишњем, посту под називом Харач. А време које је протекло, потврдило је мој став, који сам изнео и у том тексту, да не треба мешати бабе и жабе. Јер је било очигледно да је стотинак људи, који су се, испред зграде локалног Парламента, окупили неколико дана пред крај прошле године, узалуд губило време. Имајући у виду да је "протест" био организован по систему "Ми против нас".

Не улазећи у то како ће ко то схватити и како то коме изгледа, темом грејања се не бавим (само) због тога јер сам један од неколико хиљада корисника даљинског или централног грејања у Неготину, већ због чињенице да проблем у вези са грејањем (или, прецизније речено, са ценом грејања), траје већ трећи месец. За то време, овом темом бавили су се само једна опозициона странка (ЛДП) и друштвене мреже. Или, ја нисам успео да ову тему "пропратим" у неком од многобројних "медија". У сваком случају, стиче се утисак да она (тема) не интересује оне које би (по природи ствари), највише требало: ЈКП "Бадњево" (као фирму која има ексклузивно право да пружа услуге грејања) и локалну самоуправу (као оснивача наведене фирме).
У међувремену, на адресе корисника услуга грејања (а у неким случајевима и смрзавања) и даље, уредно, стижу папири, који, истини за вољу, више личе на  мрљу од мастила него на рачуне. Па је логично што се многи питају како то да ЈКП "Бадњево", упркос енормним износима, није у стању да грађанима испоручи "чисте" рачуне.

Дакле, упркос "прашини" која се више од два месеца диже на друштвеним мрежама (али и у локалној Скупштини од стране одборника ЛДП), проблем енормних цена грејања Неготинаца, за сада, опстаје. Мада се неке промене најављују за наредну седмицу. Бар је тако, на свом ФБ профилу написала, регионални лидер ЛДП, Радмила Геров:

"Верујем да ће следеће недеље бити одржана седница Скупштине, на којој ће се донети Одлука о укидању незаконите цене грејања, као и да ће нова цена бити урађена у складу са Законом и Уредбом владе. Значи, повлачење рачуна, нови рачуни са нижом ценом и другачијим роковима плаћања! Мислим да ће општинско руководство испоштовати оно што је рекло и да ће тако бити. Тиме би се ставила тачка на огроман проблем са испостављањем незаконитих рачуна, а грађани би добили нове, законите и правичне рачуне."

Наравно, ко је мало пажљивије пратио проблематику у вези са ценом грејања у Неготину, зна да и ову, најсвежију објаву са друштвених мрежа треба узети са великом дозом резерве. Не због сумњи у кредибилност извора ове информације, већ због чињенице да ово надгорњавање траје јако дуго и да му се не види крај. А све је почело након пристизања првих рачуна за "грејање" током 15 дана октобра. Тада је локални парламент донео некакав Закључак (!!!) којим се "налаже ЈКП "Бадњево" да повуче издате рачуне за грејање". Већ тада сам изразио сумњу у такав начин решавања проблема. Јер, локални парламент не може да доноси "закључке" којима се некоме нешто "налаже", већ мора да доноси, обавезујуће, одлуке. Но, на сву срећу, то су знали и покретачи ове иницијативе (ЛДП), који се нису ту зауставили, већ су се обратили надлежним министарствима, са захтевом да се "корисницима грејања у општини Неготин, утврди цена у складу са Законом, Уредбом Владе и општинским актима". 

У сваком случају, грађани који нису у стању да покрену било какву иницијативу која би водила решењу проблема и немају другог излаза него да чекају да то учине нечији политички представници. А да ли политички представници имају ту снагу која је неопходна да би се решио и овај конкретан проблем, биће јасно већ за неколико дана.
Уколико се то и деси, тиме ће бити решен само један део проблема. Који није мали. Јер, како сам успео да сазнам, истражујући на једном мањем узорку, грађани општине Неготин плаћају најскупље грејање у Србији. Без реалног објашњења чиме су то заслужили.
Онај други део проблема, по свему судећи, никада неће бити ни начет, а камоли решен. Јер се тај други део односи на темељ проблема. Односно на Закон о енергетској ефикасности (Закон о ефикасном коришћењу енергије). Пошто у Србији (а тиме и у Неготину), нису створени услови за примену овог Закона, због чега ће и у наредним годинама он бити примењиван селективно. Односно, држава ће примењивати само оно што њој одговара. Или оно на шта је натерају из главног града Брисела.
Да није тако, држава би новац који је добијен из иностранства за повећање енергетске ефикасности усмерила у стимулативне кредите за замену дотрајале столарије и израду одговарајуће изолације стамбених објеката. Као и за реконструкцију енергетских објеката и топлодалековода. И наравно, снимању постојеће ситуације стамбених објеката којима се испоручује топлотна енергија. Уз могућност да свако ко не жели да користи овај вид колективног грејања, може да буде искључен са система. Тако да нико не буде оштећен. Овако, без свега тога, нема нарочитог смисла увођење калориметара (или некаквих "делитеља" топлотне енергије). Напротив, без примене наведеног, нема ни одредби Закона о енергетској ефикасности. У коме се, између осталог, каже и да: "Допринос енергетској сигурности остварује се смањењем потрошње примарне односно финалне енергије применом мера енергетске ефикасности". Или: "Повећање конкурентности производа и услуга остварује се кроз смањење трошкова производње односно пружених услуга насталих смањењем потрошње енергије". Или: "Смањење потрошње енергије у секторима производње, дистрибуције, преноса и потрошње енергије обезбеђује се испуњењем минималних захтева енергетске ефикасности за нова или реконструисана постројења за производњу, пренос и дистрибуцију енергије". 
Цитирање појединих чланова Закона могло би да се насатави до унедоглед. И сваки цитат би, на најексплицитнији начин доказивао да ова држава није створила услове за примену Закона о енергетској ефикасности. А како изгледа, у скоријој будућности и неће.
За то време, реалан живот се одвија негде између.
Тако сам, недавно, чуо за искуство једног нашег суграђанина који је уградио такозване делитеље. Али је термовентиле на својим радијаторима затворио. И греје се на струју!? За грејање му је, за прошли месец, дошао рачун од око две хиљаде. За струју, још није добио рачун, али, не очекује више од тога. Но, код оваквих примера увек има још. Један други суграђанин је урадио исто, само што уместо струје користи дрва. Врх!
За то време, држава се (и на локалном и на глобалном нивоу) понаша као да није одавде.

Х А Р А Ч

Фото: Сузана Михајловић-Јовановић (Facebook)

Харач 

је лични порез, главарина у Османском царству. Наплаћивао се од сваке мушке, немуслиманске главе, као врста откупа од ропства. Давао је право на личну и имовинску сигурност као и право на ослобађање од војне обавезе. Харач је био доказ верности султану, па су побуне немуслиманског становништва често почињале неплаћањем харача. Харач се делио по висини на три класе: ала (висок), евсат (средњи) и една (низак). У почетку је харач био земљарина али се убрзо стопио са главарином (џизија).

Данак у крви 

је био систем прикупљања младих дечака из освојених хришћанских земаља у Отоманском царству, као вид редовног опорезивања са циљем да се направи верна робовска војска.

Почетак буне против дахија (почетак)

Боже мили! Чуда великога!

Кад се ћаше по земљи Србији,                                                  

По Србији земљи да преврне

И да друга постане судија,

Ту кнезови нису ради кавзи;

Нит' су ради Турци изјелице,

Ал' је рада сиротиња раја,

Која глоба давати не може,

Ни трпити Турскога зулума.

У једном дану, у маленом Неготину догодиле су се две, готово, невероватне ствари. Догодио се

Фото: Сузана Михајловић-Јовановић (Facebook)

протест и догодили су се транспаренти. Мада, не умем да објасним зашто не могу да кажем и да се "догодио народ". Јер, како нисам веровао у "догађање народа" деведесетих, тако не верујем да је и овде био тај случај. Управо, имајући у виду да нема случајности. Али, остаће забележено да се у Неготину, у петак, 26. децембра, лета Господњег, 2014. (у време када је у згради локалног парламента било одборничко заседање са једном од најзначајнијих годишњих тачака дневног реда- изгласавање Буџета за наредну годину), догодио протест са транспарентима. Или, боље речено, протест се није догодио јер је био забрањен. И то одлуком из далеке 1992. године! ( Па онда нека неко каже како нам се нису вратиле деведесете!) Према којој је, наводно, забрањено окупљање испред зграде локалног парламента. (Зато, мислим да се, оправдано, поставља птање: како ће се, онда, организовати дочек Нове године, управо на том месту? Као и неколико година раније). Дакле, протест се догодио, мада се није догодио. Или обрнуто. А да ми је неко, неколико дана, пре тога рекао да су у Неготину могући протести, рекао бих да је то равно пророчанству да ће "доћи жути људи са истока и пити воду из Тимока, онако загађеног јаловином из борског рудника". Јер, у Неготину, уназад, двадесет година, ствари су се догађале само и искључиво са закашњењн од неколико година. Тако су овде, у време када су у читавој Србији на власти, већ увелико биле "демократске снаге", социјалисти на изборима 2000. године били неприкосновени владари. У време када је читавом Србијом владала "троглава аждаја" (ДОС-СПО-СПС), овде су насилно избацивали легитимно и легално изабрану социјалистичку власт из зграде локалног парламента. У време када радикала није било  (чак ни у траговима), на власти нигде у Србији, овде су били део владајуће Коалиције. У време када су напредњаци увелико освајали власт у читавој Србији, овде су најјачи били социјалисти.
Укратко, место у времену чуда. А због чега?
Упркос томе што су безимени организатори на протест позивали и оне грађане који су незадовољни високим ценама грејања, на плакатама и флајерима (бар које сам ја видео), тога није било. Већ су "прозвани" само они који су незадовољни висином пореза на имовину. Што је, будући да на плакатима није било имена организатора, веома јасно упућивало на то ко би могао да буде у улози организатора митинга. И то се, веома брзо показало као тачно. Системом "од ува до ува" стигла је информација да иза протеста стоји локално удружење приватних предузетника. А када су се појавиле и прве фотографије, јасно се видело да је на челу колоне локални бизнисмен који је и члан Општинског већа!? Управо због тога, овде се могу ставити, чак, и неколико упитника и узвичника. Јер, упркос чињеници да је, у неким позивима за протест, било помињања и највећег проблема који, већ више од месец дана, заокупља пажњу великог броја Неготинаца - цене грејања, јасно је било да "каменчић у ципели" представља порез. И то није спорно. Има разлога за протест и због једног и због другог.
Јер овај народ, у већини случајева, није припремљен за увођење капитализма у Србију и то на мала врата. И то не капитализма који, чак и ми овде познајемо, него неког хибридног, или, боље речено, дивљачког. Који ће Србију претворити у власништво неколико породица, а сви остали ће бити у најамном односу са њима. А кад је у питању Неготин, можда је неко замислио да изврши одређено "укрупњавање" капитала? Тако што ће оне предузетнике који се сматрају "вишком" довести до банкрота. Можда и уз помоћ високих пореза?
Међутим, има ту нечег нелогичног! Пошто овакав вид политичке борбе није до сада виђен. А неко га је, веома духовито, на једној друштвеној мрежи, назвао, "Ми против нас". Мени заиста није јасно како је могуће да је један од организатора протеста (ако не и главни!), неко ко је члан општинске владе!? Али, било би ми јако логично да је тај неко поднео оставку на своју функцију и да је излобирао довољан број одборника да не гласају за Буџет. Јер, како неко може да буде део власти а да не схвата да је порез у најдиректнијој вези са буџетом. Односно, ако се усвоји буџет, тако како је предложен, у њега мора да се слију управо она средства која су предвиђена. Па макар она била и из тих енормних пореза. Дакле, ако то није било у реду, није ни требало усвојити буџет. А зна се на који начин се не усваја буџет. Ако за њега не гласа довољан број одборника. Јако просто.
А то се обезбеђује на тај начин што се одборници убеде да буду прави представници народа, а не војници партије. Међутим, јасно је и мени да ће још много воде протећи Дунавом пре но што, не само у Неготину, него и у читавој Србији, завлада тај принцип. Да народни представници буду заиста народни, а не партијски.
Осим тога, има ли право на бунт народ који је листом, како изгледа, ономад, на изборима, на власт довео садашњу владајућу гарнитуру? И на републичком и на локалном нивоу. И који је, упорно и стрпљиво, неколико година, помагао да се изгради култ личности, уместо да се изгради систем. Система још нема, а култ се и даље гради.
А већина учесника протеста, како изгледа, још увек није у стању да доведе у везу повећање пореза, повећање цена грејања, смањење плата и пензија са политиком коју оличава актулна власт у Србији. Дакле, ради се о основи. Не може ни надградња да буде добра, уколико је основа лоша. А очигледно је да је тако. Јер је буџет Србије и читав план реформи "сазидан" на смањењу плата и пензија и на повећању захватања од народа. Односно на томе да се грађанима што дубље завуче рука у џеп и да се из њега вади онолико колико неко мисли да треба. Без обзира да ли се "из суве дреновине" још може нешто исцедити.
У лошу основу спада и Закон о енергетској ефикасности, због кога имамо ове цене грејања. Мада су оне, руку на срце, и мала специфичност Неготина. Али, не може у Србији да се примењује закон за који не постоји основа. Или, како сам то у једном од ранијих текстова назвао, "да ставља парфем онај ко се није окупао годинама". Према томе, увек долазимо до основе, која није добра.
Но, да се вратим на други део приче о неготинском протесту. Односно, на другу невероватну ствар у вези са њим. А то су транспаренти. Због којих сам, не мало, био изненађен.
Због онога што се, са њих, могло прочитати: "Још данак у крви па сте први" и "Харач рајо харач", јасно нас асоцирајући на давно прохујале векове које је, народ на овим просторима, провео под турском владавином.
Немам појма ко би могао бити аутор текста на поменутим транспарентима, али ме је то, још више убедило да смо јако далеко од онога што би представљало трећи део "трилогије  из времена владавине Турака, а односи се на "Почетак буне против дахија". Јер, у Неготину су протест организовали приватни предузетници. Као што, на нивоу Србије имамо  вишемесечни протест адвоката, а однедавно и штрајк просветних радника.
А то значи, ако ја умем правилно да тумачим, да смо још далеко од тога да се на улице појави и "сиротиња раја".

Т Е Л Е В И З И Ј А

Већ годинама, за мене је 16. децембар посебан дан. Да не кажем да га доживљавам као празник. Управо због тога, просто ми се чини да имам обавезу да, на данашњи дан, напишем нешто. Али, не било шта, већ оно што је у директној вези са овим даном. Ако ни због чега другог, а оно због тога што је код нас заборав семе које најбрже проклија. И што се, углавном сви, а посебно владајуће елите понашају као да је живот почео оног тренутка када су они постали то што јесу. Заборављајући да су и они, пре него што су постали елита, били сасвим обични, или "необични" грађани ове државе који су заговарали сасвим другачије вредности. А сада би, ти исти људи хтели да се сви ми мењамо, да променимо сопствену свест. Као да хоће да нам поруче да смо сви ми лопови, криминалци и нерадници, који сада, одједном, треба да се ресетују. Управо због тога, с времена на време треба подсетити на појаве, људе и догађаје из прошлости. При томе, наравно, не заговарам теорију да треба да будемо њени заробљеници. Али, ни да, олако, заборавимо оно што нам се догађало. Милион пута смо већ чули теорију да, уколико заборавимо догађаје из прошлости, много је лакше да нам се они, поново, десе. 

И дешава се. Јер они који имају мало дуже памћење и који живе живот "широм отворених очију" могу да примете да су нам се деведесете, у многим сегментима, поново вратиле. Понајвише у медијима. А ако су се вратиле у медијима, није било ништа лакше но да загосподаре и осталим сегментима. 

Јер, тамо где нема објективних и нестраначких медија, нема ни објективних и нестраначких информација. Мада је створена ситуација и привид демократизације медија, онима који ову област посматрају мало детаљније, јасно је да је у овој области примењен принцип "прашуме" у којој је тешко доћи до "пута" који може да на најкраћи и најбржи начин путника безбедно избави из ње. Дакле, информација је много, а праве и објективне се дају "на кашичицу". Посебно тешка ситуација је у сфери информисања на локалном нивоу. И ту, када је у питању Неготин, али и читава Тимочка крајина, долазимо до великог парадокса. Јер, када је у питању Неготин, опште је мишљење да овде влада медијски мрак или "медијски тамни вилајет", за разлику од деведесетих када је овај град био познат као град медијске слободе. И то, понајвише због постојања Самосталне телевизије. Која, иако више не постоји, има бурну историју у чијем сам стварању (мада нескромно звучи) и сам учествовао. И управо у томе лежи моја потреба да, на данашњи дан, остане нешто и записано, како баш све не би препустили забораву. 

Самостална телевизија Неготин почела је са радом 16. децембра 1991. године, као прва приватна телевизије у Србији и ондашњој Југославији. Тада, основу за емитовање програма, представља новоизграђени кабловски систем, посредством кога је емитован програм. Имајући у виду да је кабловски систем био инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањено је њено постојање.

Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија серијала "Србија међу шљивама", Зорана Остојића, снима се у Неготину. Том сарадњом, овдашњи гледаоци, као мало који други у тадашњој Србији, били су у прилици да прате најпрестижније емисије НТВ Студио Б.

Током година које су долазиле, СТВ Неготин је, као једна од ретких медија тадашње Србије, угостила све најзначајније лидере опозиције у време "Милошевићевог режима".

У време грађанских протеста 1996/97. године, СТВ прати и протесте у Неготину, а почетком 1997.године, тачније, 6.јануара, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Глас Америке, "Америка зове Србију", као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.

Из тог периода, остала је анегдота према којој су многи Неготинци препричавали, "као врло поуздану и веома тачну информацију" да то није никакав "Глас Америке", већ су то неки новинари који су дошли из Београда и читају вести из подрума неготинске Електродистрибуције ( у чијим просторијама је тада била смештена СТВ).

Упркос чињеници да сам, одувек, био убеђен да ће "гушење" Самосталне телевизије Неготин бити најобичније "чедоморство", мора се признати да је овај медиј сметао људима на власти у Неготинској Крајини, али и у самој престоници. Тако је неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакујући на приватну имовину, са зграде у центру града, запленила емисиону технику. Она је, делимично оштећена, враћена тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године. Убрзо након престанка НАТО бомбардовања, Самостална телевизија, 1. августа 1999.године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом "Радио Неготин" и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92. Радијски програми Б92, чинили су основу тадашњег програма СТВ Неготин, када је смишљен и слоган "телевизија која се слуша". Уз информативни радијски програм Б92, емитоване су телевизијске емисије независних продукција "ВИН", "ТВ Мрежа" и других, а све је више било и емисија Телевизије Б92, која се рађала.

То није остало незапажено ни у "малом граду на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније". У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, представници тадашње неготинске власти настављају своју борбу против СТВ-а, желећи да затворе објекат из кога је емитован програм.

Међутим, грађани, уз помоћ лидера, тада опозиционих странака, формирају Одбор за заштиту Самосталне телевизије, што још једном "продужава живот" овом медију који, ако ништа друго, може да се похвали веома богатом биографијом.

Није никаква тајна да је Самостална телевизија Неготин, током свог постојања, имала и завидан ниво сарадње са многим страним амбасадама, о чему сведоче и многи интервјуи које је овај медиј урадио, било са амбасадорима, било са "високим" званичницима тих амбасада. Пошто је то модерно, морам да констатујем да из тог периода, вероватно, и у локалној служби безбедности постоји мноштво информација. Но, судећи по томе какав је однос неких странака по питању отварања тајних досијеа, велико је питање када ће нам ( и да ли) информације те врсте бити доступне.

Имајући у виду да се многе ствари заборављају (уколико се не запишу), треба рећи и то да је Самостална телевизија Неготин, била прва телевизија која је на простору Тимочке Крајине, реализовала умрежавање локалних телевизија са овог простора. Било је то у оквиру пројекта "Тимочка информативна мрежа" (ТИМ). Тај велики пројекат (који је потписао аутор овог поста), у великој мери је допринео едукацији многих младих људи, који се у Тимочкој Крајини баве електронским медијима, било као новинари, монтажери или сниматељи.

И мада, као што сам констатовао, не треба бити заробљеник прошлости, мислим да је потребно, још једном, нагласити да је, заиста, битно да ова кратка историја једног од два електронска медија, остане записана. Да се не заборави. Уз очекивање да ће то неко учинити (ако већ није) и са Радио телевизијом Крајина. Без обзира што су, деведесетих, ова два електронска медија били жестока конкуренција, на велику жалост, дочекали су исту судбину. На исти начин су нестали са медијског неба Србије, уз, "несебичне" заслуге "двојца без кормилара". "Двојцу" коме (опет парадокс), мада припада заслуга за развој објективног и независног информисања на простору Неготинске Крајине, припада и "заслуга" за пропаст ова два медија. Који су, мада стварани на раличите начине, окончали своје постојање одласком у стечај и ликвидацијом. Оставивши (као крајњи резултат), без посла, плејаду изузетних професионалаца - новинара, сниматеља и монтажера. Упркос томе, након готово четврт века, Неготин је, поново, у једној парадоксалној ситуацији. 
И поред чињенице да је током претходних година био прави расадник квалитетних и квалификованих новинарских кадрова, овај део Србије, тоне у медијски мрак, у коме, за разлику од остатка Србије, није био ни деведесетих година.