Изгледа да нам је тај гол баш био потребан! Е, сада смо, како ствари стоје, " свој на своме ". Ко је сад као ми? Победисмо Немце! И сада се сви утркују да, са свих аспеката, објасне колико је та победа важна. Колико нам она значи. Објашњења тако задиру у различите научне области: економију, социологију, историју, филозофију, психологију... О спорту, односно фудбалу, готово да се и не говори. А од њега је све почело. Бар тако је изгледало у петак. Већ негде око 13 сати, "треперила" је читава нација. Од које је, вероватно пола, било на бенсединима (или неким сличним таблетицама). Они практичнији, у те сврхе, користили су пиво. Ништа логичније јер је већ и врапцима познато да је "пивце за живце ". А и толико га у рекламама "везују" за наш фудбалски национални тим, да народ ова два добра није у стању да раздвоји.
Но, вратимо се на петак. Дан када је Србија стала. Па овде ионако нико не ради, рећи ће пакосници. Да, али тог дана, стало је све. Нису радили ни они који нешто, као, раде. И Скупштина је имала паузу. Обичну. И поред тога што је женског рода. У трајању од два сата. А ако Скупштина не ради, зашто би радили други? Дакле, прећутно, то је био празнични дан. Дан фудбала. Зато сам помало разочаран. Како никоме још није пала на ум генијална замисао? Да тај дан, петак, 18. јун, буде проглашен за Национални празник. Мислим да би то била права мера и одговор Србије на оно што је наш фудбалски тим урадио.
Зашто чекати наставак Првенства? Зашто ризиковати да наше "орлове", поново, назовемо "кокошкама"? Уосталом, има ли Мундијал више и смисла? Ми смо свој циљ остварили. Победили смо Немце! Или, можда сам ја то погрешно схватио? Ако је тако, онда је то због медија. Ја само читам и слушам шта кажу медији у Србији. А они кажу управо то. Да се у петак догодила историја...
Дакле, историја . Па, због чега сам ја онда хтео да пишем о еуфорији? Можда због риме. Ни сам не знам зашто ми се та реч, ових дана, непрестано, мота по глави. У сваком случају, можда није на одмет дати тумачење ове грчке речи, која је код нас у толикој употреби да би се, многи, заклели да је наша.
"Еуфорија је перцепција екстремне среће, ексцесивног оптимизма и повећања моторне активности. Овакво понашање је често патолошко и индуковано је стањима каква су биполарни поремећај (тежа психичка болест из групе психоза - прим. аутора), манија, интоксикација дрогама ". Како се наводи у Википедији, ово је формулација преузета из књиге "Речник социјалног рада", аутора Ивана Видановића. Међутим, мени некако више "леже" Вујаклијина објашњења страних појмова.
Дакле, Вујаклија за еуфорију "даје" следеће објашњење: "Осећање пријатности, стање у којем се болесник осећа необично пријатно, задовољан је сам собом, мисли и осећања пуни су му спокојства и ведрине. Овакво осећање се јавља обично код разних душевних и живчаних обољења..." Да не цитирам даље. Било би прилично морбидно.
Зато, боље је да се вратим на причу о фудбалу. Као и свака прича и ова има и другог, или, друге јунаке. У овој, то су Немци. Ако је веровати медијима, у петак је "треперила" и немачка нација. И, готово, стала. Кажу, тамо су се послодавци, чак, потрудили да им радници не беже са посла и обезбедили све услове да тај историјски догађај прате на радном месту. Пијуцкало се и пивце, а било је и мезе. Мезила се кобасица. Медији нису улазили у детаље, па је тако остало непознато да ли је кобаја била српска.
