четвртак, 26. мај 2011.

ЧИШЋЕЊЕ СРБИЈЕ


Изгледа да је држава Србија, напокон, решила да мало поспреми своје двориште. Велика Акција, коју најављују у (ресорном), Министарству животне средине, рударства и просторног планирања, треба да буде организована у суботу, 4. јуна.
Но, судећи по вести која је обележила овај дан (а врло је могуће да ће обележити и читаву годину, или деценију), у акцију су први кренули људи из једног другог министарства. Министарства полиције. Почистили околину Зрењанина и, гле чуда, пронашли „најтраженијег планетарног бегунца“, Ратка Младића. Који је (како је то већ раније виђено), променио име...
Али, ово није текст о Ратку Младићу, пошто ће о њему, ових дана, брујати сви електронски и штампани медији. И домаћи и страни. А ја нешто нисам навикао да функционишем по систему „куд сви Турци, ту и мали Мујо“, па ћу, заиста писати о екологији.
Елем, за сваку је похвлу што је наш Лорд Олиовер Од Чистоће (коме су на врат ставили и руднике, који, углавном не раде и просторно планирање, које никако да уредимо), решио да почисти (пардон, очисти) Србију. Међутим, мени то све ншто личи на типичну кампању. Упркос податку да је ресорно инистарсво ово велико спремање Србије (без Косова), назвало „Акција Великог спремања Србије“. У сваком случају, у питању је кампања, а познато је да кампање, никада, нису производиле системска решења.
- Очекујемо да ће се акцији прикључити још већи број грађана него прошле године, када је учествовало више од 200.000 људи. Тај дан ће бити прилика да многи грађани, предузећа организације издвоје време и очисте неку локацију у свом окружењу, а идеја је да се подигне свест грађана о значају правилног одлагања отпада како не би завршавао у природи. У акцији ће учествовати до 300.000 грађана, а прошлогодишњи резултати су задовољавајући јер је очишћено 3.849 локација и уклоњено више од 100.000 кубних метара отпада -рекао је министар Дулић.
Наравно, и ово је за сваку похвалу. Али, све ми то личи на „игру великих бројева“, а недостаје ми суштина. Осим тога, како ми се чини, и та Акција ће се свести на то да се очисти Србији на „главним коридорима“. Или, да будем прецизан, тако где буду телевизијске камере и тамо где, тог дана, буде Лорд Олиовер Од Чистоће.
Некако ми се чини да ће и тог дана, бити скрајнута она „друга Србија“, у коју се „заклињемо“ кад год говоримо о нетакнутој природи, о незагађеној околини.
А то не говорим без разлога. Мислим да је и врапцима (тамо где их још има) познато да и најзабаченији крајеви Србије нису поштеђени отпада (или нашки речено – ђубрета), који је, у већини случајева управо онај најопаснији јер је неразградив.
Огроман број дивљих депонија, који је настао потоњих година, напросто није могуће ни евидентирати, а да и не говоримо о чишћењу.
Међутим, за разлику од урбаних средина, или њихових непосредних окружења, где су оне, углавном, видљиве (па ће, претпостављам, бити и предмет најављене Акције), дивље депоније којих је огроман број по врлетима и најзабаченијим местима Србије ван Београда, ни овог пута неће нико видети нити их се сетити.
А ако је неко био дужан да их се и сети, то је, пре свих, био Лорд Олиовер Од Чистоће. И да схвати да Србија није само онај део који се налази дуж њених главних саобраћајница. Да Србија има и своју трећу димензију. Дубину, односно, унутрашњост. И да је и та унутрашњост (која би по правилу требало да буде еколошки најчистија), такође загађена.
Један од разлога, свакако је људски немар. Али, има и онога у чему држава није ништа учинила да то спречи. На лак и једноставан начин. Обезбеђењем канти за отпатке или контејнера, где год је то могуће.
Да је то неопходно, могао сам, ових дана, да се уверим на две локације, на ободу Источне Србије. Наиме, на само неколико километра од Парка природе Стара планина, ни једно село у окружењу нема услова за одлагање отпада. Па се сељани довијају како знају и умеју. Тако да, углавном, сво ђубре завршава у потоцима или сеоским урвинама. А то, сасвим сигурно, није допринос „еколошкој Србији“. Претпостављам (али не смем да тврдим), да би ситуација била другачија, ако би сва села у овом крају (као и у другим деловима Србије), како је то случај у градовима, имали, макар повремено, контејнере у које би могли да одлажу смеће. Јер, не треба сметнути са ума да је ђубре – ђубре. И оно у граду и оно на селу.
Пример недостатка канти за отпад приметио сам и на једном предивном месту које се налази на регионалном путу Књажевац – Пирот (или Пирот – Књажевац). Ради се о водопаду, који локално становништво зове Бигр, или Рипаљка (претпостављам да ће ме у овом делу неко допунити). Било како било, место је предивно и сигуран сам да би било много запаженије када би се налазило на неком другом крају планете.
Као пример, присећам се времена пред распад бивше нам државе, када сам овде виђао на десетине возила из Пољске, која су се ту заустављала да би њихови путници удахнули свеж ваздух и одморили се, пред улазак у Бугарску, на чије су Црно море одлазили. Осим што су нам Пољаци (чија је држава тада пролазили кроз тешку фазу на свом путу "Перестројке"), готово злослутно, нјављивали шта нас чека у будућности, они су нам, ето, "открили" и поменути водопад. И мада је место као створено за одмориште (уз израду адекватних садржаја који би се уклопили у природно окружење), по старом добром обчају, то није било запажено од оних којима је то обавеза.
Истини за вољу, од пре неколико месеци, на овом месту су изгађене надстрешнице и клупе са столовима, уз мали паркинг. Једино се нико није сетио да постави канте за отпад. А отпада, хвала на питању, има. И, углавном, завршава у оближњој речици. Не тврдим, али, мислим да би било битно другачије да постоје канте.
Дакле, Србији су потребна системска решења, а не кампање. О томе да смо кампањци, свима је познато. Уосталом, примр с почетка овог текста (хапшење Младића), на најбољи начин говори о томе. Док нас добро не "притегну", ми не решавамо проблем. Па се бојим да ћемо и питање екологије решавати на исти начн.
А пошто нам је (ресони министар), Лорд Оливер Од Чистоће,(гле чуда!) лекар, ко би од њега могао боље да зна да је и овде примењива она народна „боље спречити, него лечити“?

недеља, 08. мај 2011.

ПРАВИЛА ИГРЕ


Занимљиво, али свако мало добијемо по неку ћушку од Европске Уније. Од оних којима стремимо и хрлимо. Нестрпљиво. А очигледно је да смо још увек неспремни. Још треба да радимо на себи и око себе. А то никако да схватимо. Кад то будемо урадили, улазак у ЕУ биће само формалност. А можда тада и схватимо да нам то и није потребно. Као што је то урадила Норвешка. Они имају све што им је потребно за улазак у ЕУ, ови их моле, а они неће. Инате се, баш као да су Срби. Али, далеко је Норвешка...
Најновију ћушку добили смо због неконтролисаног броја азиланата који су "преплавили" неке државе ЕУ, а они немају појма ни шта ће са онима које су оружјем "најурили" из њихових држава. Али, то су "правила игре". Ко хоће да учествује, мора да их поштује. Или, од игре нема ништа. Па сад, ако је у тој игри некоме до плакања, мораће и да плаче.
Мени је занимљиво како то да се ова власт одмах досети да "транспарентно", скоро "пред очима јавности" одмах након тога, ухапси неке људе који су, као, одговорни за најновије проблеме који су нас снашли. Није званично речено, али мислим да смо добили још једну, "пасошку", или "азилантску мафију", већ како се неко из новинарских кругова буде досетио да ту појаву назове.
А мени је још у живом сећању информација коју је објавила већина електронских и штампаних медија како су Албанци са Косова "похрлили" да узму наше пасоше, након визне либерализације. Информације тог типа, сигуран сам, још постоје у разним медијским архивама. Представници државе, тада су изражавали своје одушевљење огромним бројем Албанаца, који ето, још увек, признају државу Србију. Тада се никоме није "упалила лампица" шта се догађа.
У међувремену, похапшени су још неки. Они опаснији. Који тргују дрогом. Тамо негде у белом свету. Као део светског криминалног картела. Али, како је то јавио "медијски јавни сервис европске Србије", све је то било уз помоћ наше државе. А тако ће бити и у наредном периоду. Готово у глас су изјавили председник Тадић и министар полиције Дачић, који је свом "старијем и бројнијем" коалиционом партнеру доделио плакету поводом Дана противтерористичке јединице у Липовици. 
- Прогонићемо криминалце где год да се налазе на свакој тачки света, хапсићемо их, а наше тужилаштво ће радити свој посао, а као независне институције судови ће им судити - рекао је (ако је веровати медијима), том приликом, председник Тадић.
Морам да признам да је мени ова изјава зазвучала онако светски, моћно, нешто као да је дошла из Беле куће, као да је изговорио амерички председник Обама. Немам појма да ли је то реакција моје подсвести на чињеницу да је на поменутој свечаности у Липовици била и америчка амбасадорка Мери Ворлик (био је тамо и руски, Александар Конузин, па ништа).
Но, морам да признам да та паралела између Тадића и Обаме, макар у овом тренутку, није баш добра, имајући у виду да (уколико је тачна информација у медијима) нашем председнику рејтинг пада, а америчком расте.
Та истраживања, како преносе медији, показују да би, у овом тренутку, за вођу "радикала без беџа", Николића, као Тадићевог противкандидата на председничким изборима, гласало, безмало 10 процената више него за вођу демократа.
Та разлика је још драстичнија ако се узме у обзир рејтинг њихових странака. Према тим показатељима, за "радиклале без беџа" гласало би преко 15 процената више него за демократе (заједно са онима који могу да узму онолико процаната колико износи и статистичка грешка).
Занимљиво је да би, за вођу "радикала без беџа", као председничког кандидата, у овом тренутку гласало око 55 процената становника Србије, а исто толики проценат има "позитивно" мишљење о Европској Унији. Дакле, већина анкетираних је показала да смо "европејци". Оно што мени није јасно и због чега гласно постављам питање је : Одакле онда више од 30 процената оних који су потенцијални гласачи "радикала без беџа", а који су за насилну смену власти?! Или у свима нама "чучи" ген за насилно увођење демократије? Демократије "по нашој мери".  Како то раде наши амерички пријатељи. У име "америчког народа".
Јер, како ми се чини, сви би да, помало, личе на Амере. Но, то није тако лако. Осим што је Америка далеко, они некако имају шлифа за то и раде систематично. Улажу у будућност, што би се рекло. Тако је било и са Бин Ладеном. Неговали га годинама и "потезали" где год им треба. Без обзира што нико од америчких председника није имао појма коме ће и кад стварно "затребати". А затребао је Обами. И банг. Бин Ладен постаде мртав ладан, а Обами поче да расте рејтинг. Иако је он ју Бин Ладена најмање улагао. То се зове солидарност.
Да је те "председничке солидарности" било у Србији, Тадић сада не би морао да брине. Могао би мирно да седи у свом кабинету и да, као у "Великом брату", гледа како убијају тог "нашег" Бин Ладена, али и како му расте рејтинг. Овако, мораће да се задовољи, друмском, пасошком и иним мафијама.