среда, 02. август 2017.

ЛУКОВСКА БАЊА


Луковска Бања (фото Ж. Р. Драгишић),
поглед са виса Ненадов камен
(975 метара надморске висине)
Годинама, о бањама у Србији се говори као о туристичком потенцијалу који није довољно искоришћен, пошто је велики број бањских капацитета у запуштеном стању, што одбија уместо да привуче туристе. У том контексту, много се говори (и пише) о томе како ће бање бити пиватизоване, што би их "излечило од хроничне болести", а као потенцијални "спасиоци", најчешће се помињу Кинези.
Лично, нисам баш уверен да нам Кинези могу помоћи да наши бањски капацитети поврате онај углед који су (ако су?) некада имали, као и да ова држава сачува достојанство, како за себе, тако и за своју радничку класу која би (ако би?) у тим бањама радила. Сигуран сам да нисам ксенофоб, али, на помен Кинеза као наших "спасиоца" у било којој области, појаве ми се "слике" из кинеских радњи које не издају фискалне рачуне и у којима раде (углавном) раднице за плату дупло мању од минималца. Али, владајуће странке и њихове вође су од тог проблема удаљене неколико светлосних година и једино им је битно саморекламерство и популистичко наклапање (у које не верују ни најострашћенији ботови), на тему "запошљавање", односно, "смањење незапослености". Достојанство (шта то беше?) како државе тако и њених грађана, одавно није брига оних који су ујахали у седло које се зове власт. А власт се, углавном бави формом. И није заинтересована за било шта чији је рок дужи од једног изборног циклуса. Поготову што је туризам наука. И веома "озбиљна" привредна грана, мада се њоме, код нас, баве "министри опште праксе". Које, очигледно, треба подсетити да туризам (као привредну грану), сачињавају саобраћај, угоститељство, трговина на мало, путничке агенције, занатство и комуналне делатности. Ипак, од свих побројаних чиниоца туризма, један је значајнији од других, што власт, намерно или случајно, заборавља када туризам представља као једну од развојних шанси ове земље. Путна инфраструктура једне државе, или генерално гледано - саобраћај, база је на којој почива туризам. Јер, туристи желе да на најбржи и најудобнији начин стигну до туристичких дестинација. Које се, у већини случајева, налазе у делу који ја зовем Србија ван Београда, а које су (на срећу једних, а на жалост других), поприлично удаљене од "круга двојке". И колико је тај "круг двојке" добро покривен саобраћајним везама, толико онај други део "вапи" да неко, макар, баци поглед и на ту страну. Јер, осим београдског, у овој земљи, још једино функционише (и то недовољно) нишки аеродром. Мада би реално било да постоје (макар) још два. О речном саобраћају (у туристичке сврхе) не треба ни трошити речи јер је и врапцима јасно да је та област потпуно неискоришћена. И тако долазимо до путне инфраструктуре. Наравно, оне која води до најзначајнијих туристичких дестинација. Која је (углавном) у очајном стању. А нисам баш убеђен да би потенцијални купци наших бања били спремни да нам још до њих граде и путеве. И да нам за то још и плате. Ту нема компромиса, нити "болећивости" за наше проблеме. Још мање жеље да се "погледа кроз прсте", зарад (наводног), пријатељства потенцијалних купаца са тренутним владајућим структурама Србије. О томе колико би те "наше" бање, у случају приватизације (на каве су нас тренутни вршиоци власти навикли), биле "далеко од нас", неком другом приликом.
По природи ствари, читава претходна прича, има додирних тачака и са Луковском Бањом, нашим бањским бисером, који се, потоњих година, знатно попео на туристичкој лествици. Смештена на источним обронцима Копаоника, на надморској висини од 681 метар, Луковска Бања је највише бањско лечилиште у Србији, што је сврстава и у ваздушне бање. Од Куршумлије је удаљена 36, од туристичког центра Копаоник 55, од Ниша 101, од Крушевца 107, а од Београда 297 километара.
Мада је категорисана као "млађе" бањско лечилиште, Луковска Бања све више постаје незаобилазна туристичка дестинација Србије, пружајући гостопримство свим узрастима гостију, како домаћих тако и из иностранства.
По броју и издашности лековитих извора, Луковска Бања се убраја у најбогатије у Србији, о чему сведочи 37 извора, чији је капацитет лековите воде преко 100 литара у секунди, са температуром од 35 до 69 степени. 
Упркос чињеници да је највећи број туриста из Србије и света Луковску Бању "открио" релативно скоро, на основу материјалних трагова, пронађених у Горњој Бањи, сматра се да су овдашње термалне изворе користили Римљани, као и да је насеље поред извора лековите воде постојало и у време средњевековне Србије. 
Хотел Копаоник
(Фото: Ж. Р. Драгишић)
Уређење бањског комплекса, у модерно време, започето је 1924. године, када је раскрчен део шуме у Горњој Бањи, где су изграђени објекти за прихват посетилаца и три кафане. Прво веће купатило, са мушким и женским базеном, изграђено је 1948. године, а након четири године подигнута је и зграда са 18 соба и 36 лежаја, која је срушена током земљотреса 1980. године. 
Ресторан "Копаоник" почео је са радом 1971. а године, а хотел, под истим именом, 2000. године, који је пре неколико година реконструисан и данас располаже са 63 собе и четири апартмана. Смештајни капацитети су знатно увећани када је, пре девет година почео са радом и хотел "Јелак", који располаже са 84 собе.
Ова два хотела (који имају и терапијско-медицински блок са унутрашњим и спољним базенима), као део Специјалне болнице за рехабилитацију Пролом Бања, саставни су део Акционарског друштва "Планинка", са седиштем у Куршумлији, у којем су и фабрика за пуњење Пролом воде и туристички комплекс Ђавоља варош. Ова компанија, која је у већинском власништву (95 процената) малих акционара, који су, у великој мери и радници запослени у неком од њених делова, прави је пример да "наше" бање могу, и након приватизације, да буду "наше". Јер је, како сам ја на примеру Луковске Бање могао да схватим, поента у домаћинском пословању. Десетак дана које сам провео у хотелу "Копаоник", уверило ме је да сви запослени, од спремачице до директора, имају један једини задатак - да гости буду задовољни. И да сваки захтев госта има само један одговор - "Да, може!"
Тако нешто је могуће само уколико су запослени задовољни. И условима у којима раде, али и редовношћу и висином плата. Очигледно је да они то јесу, па им није тешко да у сваком тренутку буду на услузи гостима, како би и они били задовољни.
Хотел Јелак
(Фото: Ж. Р. Драгишић)
Такав однос, очигледно се преноси и на све житеље Луковске Бање који туристима пружају неке услуге, или се баве трговином.
Ако се томе додају и озбиљни капацитети приватног смештаја и најава изградње још једног луксузног хотела, јасно је да ће се о Луковској Бањи, као значајном туистичком потенцијалу Топличке регије, али и читаве Србије, тек говорити и писати.
Термоминералне воде и лековито блато чине скуп онога што је подарила природа, а што је у "здравственој" понуди Луковске Бање. Али, то није све. Јер ова бања има изузетне погодности које омогућују гостима да се баве и рекреацијом, уживајући у многобројним стазама здравља, али и природним лепотама овог краја. Посебна занимљивост је и то што је, недалеко од хотела Копаоник израђена жичара и ски стаза у дужини од око 400 метара. Комплетна скијашка опрема се може изнајмити у хотелима и то скијаше, као ни коришћење жичаре и ски стазе неће ништа коштати, јер је све то урачунато у цену. При томе, гости који имају малу или децу школског узраста, могу да искористе прилику да их учитељи скијања науче да скијају, или да их повере аниматорима који ће их чувати док су им родитељи на терапијама или имају других обавеза.
Очигледно је да су запослени у Луковској Бањи (а претпостављам и у читавој компанији "Планинка"), учинили све што је у њиховој моћи да им туристи дођу и буду задовољни.
Оно на шта они нису могли да утичу (а и није њихова обавеза) је путна инфраструктура. Јер, као што сам већ напоменуо, до Луковске Бање се стиже из Куршумлије државним путевима другог А реда, број 213 и другог В (Бе) реда, број 414, у укупној дужини од 36 километара.
Да би потенцијални туриста (својим аутом или аутобусом) могао да дође до Луковске Бање и ужива у ономе о чему сам писао у претходном делу текста,  мора, најпре да се наоружа стрпљењем и пређе тих 36 километара изузетно лошег пута, где има свега а понајмање пута. И то буквално. На појединим деоницама, бујице су однеле читав део пута, а рупа и "подигнутог" асфалта је толико да је, са пуним оправдањем, ограничење брзине на 20 километара.
Истини за вољу, треба рећи да од поменутих 36 километара, може да се "пробере" око 12 километара "солидног" пута, али то ипак није довољно.
Током боравка у Луковској Бањи сазнао сам да се до ње може стићи и из правца Брзећа (где је, наводно, пут много бољи), одакле и долази велики број гостију из Војводине и Београда.
Међутим, још увек остаје питање због чега су државни путеви у таквом стању, да је једино извесно да, возећи се њима, можда и имате шансу да "извучете живу главу", али ауто ће сигурно претрпени знатне последице!?
Или је актуелна власт замислила да, већ за наредне изборе, најави пресељење туристичких дестинација Србије ближе Бубањ потоку? При чему би, можда, Луковска Бања добила место негде на Славији? Код нове фонтане.

Још фотографија из Луковске Бање