недеља, 31. јануар 2016.

ВРЕМЕ ЧУДА


Фото: Ж.Р. Драгишић
Један од три најчитанија текста на овом блогу носи наслов једног од најпознатијих (а по мом мишљењу) и једног од најбољих домаћих филмова. Пажљиви читаоци су, сигурно, приметили да је, овде, још много текстова, чије наслове или инспирацију дугујем неким познатим домаћим филмовима или репликама из домаћих филмова. Без намере да, на било који начин, "крадем" популарност тих уметничких остварења.
Овога пута, определио сам се за наслов романа (али и истоименог филма) покојног Борислава Пекића, академика и једног од најзначајнијих српских књижевника 20. века, који, осим што је био романсијер, драмски писац и филмски сценариста, има изузетне заслуге за развој демократије у овој држави (након што је, као жртва тоталитарног режима, многе године провео у Лондону). Наиме, Пекић је био један од тринаест интелектуалаца који су, 11. децембра 1989. године, обновили рад Демократске странке.
За четири дана, навршиће се 86 година од када је, 4. фебруара 1930. године, у Подгорици, рођен Борислав Пекић, што ми изгледа као згодна прилика да се (макар и на овај начин) присетимо једног од најзначајнијих српских књижевника двадесетог века. И поред тога што Пекићев роман "Време чуда", за тему има нека друга "чуда и чудеса", само је привид да она немају додирних тачака са чињеницом да је "време чуда" наша трајна одредница.
И увек се стиче утисак да је то "време чуда" некако, тренутно, најинтензивније. За шта се, готово по правилу, потруди актуелна власт. Без изузетака.
У том контексту, треба се подсетити и политичке константе (од деведесетих до данашњих дана) о апокалиптичним предвиђањима сваке актуелне политичке гарнитуре на власти, уколико они, неким чудом више не буду на владраском трону. Тако су све досадашње власти, од почетка вишестраначја на овим просторима (беспредметно је о овоме говорити у време "Брозовог режима"), предвиђале катастрофу уколико "било ко осим њих буде на власти". Тим замајавањем широких народних маса су се најинтензивније бавили социјалисти, односно режим Слободана Милошевића. Међутим, како се касније показало, имали су добре ученике и у многостраначкој коалицији "демократских снага" у првој деценији двадесетпрвог века. Они су толико били добри "ученици" да су се уживели у улогу "непобедивих". Плашећи народ од доласка на власт, најпре радикала, а затим и "пресвучених радикала". А народ ко народ - хоће баш оно од чега га плашиш. И тако даде поверење напредњацима. Који, ево већ скоро четири године, никако да се навикну да су на власти. И све им се некако причињава да су још увек у 2012. години и да је предизборна кампања у пуном јеку. А ових дана, посредством "напредњачког билтена" (који се на велику жалост новинарства продаје на киосцима), на насловној страни већинска владајућа странка објављује сценарио "два лоша убише Милоша".
И све то у жељи да напредно бирачко тело збије своје редове и не дозволи било коме другом да преузме државно кормило, које, како се већ показало и није тешко држати. Јер се, углавном све, заснива на већ поменутим "чудима и чудесима". А чега је ових дана, изгледа, више него икад.
"Само чудо може да заустави наш раст", рекао је, прекјуче, актуелни премијер Вучић, обзнањујући пучанству и читавој галаксији да држава Србија у буџету има у јануару суфицит од невероватних 250 милиона евра. Што ме неодољиво подсећа на (ако се не варам), Тадићеву "еуреку" из 2008. године, према којој ће држава Србија профитирати из надолазеће светске економске кризе. Из тог периода (али и две године раније, када су чуда лансирали Коштуница и Динкић), потичу "швајцарски кредити", који су више од 20 хиљада породица у овој држави начинили финансијским робљем. Које и овој напредњачкој власти, узалуд, покушава да објасни да не траже да неко други уместо њих плаћа њихове кредите, већ да "челична дама" наше државне банке, у складу са својим овлашћењима, треба и мора да "ухвати за уши" и натера банке да престану са зеленашењем.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Не треба бити економски стручњак (већ само пажљиви проматрач) па регистровати чињенициу да светска економија, поново, улази у један турбулентан период, што, осим пада цена нафте, већ увелико говори и  пад цена у области црне и обојене металургије.
А мислим да није потребно, посебно, подсећати да нас "жуља" и једно и друго. Јер, поред чуда (које се није десило, мада га је Вучић најављивао) са Железаром Смедерево, премијер је слично чудо најављивао пре нешто више од годину дана у Бору. Сада, само годину дана касније, не да више нема никаквих чуда, већ премијер злослутно најављује да би "затварање РТБ Бор био колапс источне Србије".  Овако суморна предвиђања могућег економског сценарија за "наше мало чудо", у великој мери су у супротности са оним што је (тада као мандатар), у свом историјском експозеу (чије је читање трајало пуна три сата), говорио Александар Вучић, апострофирајући једини индустријски гигант на истоку Србије у коме је, садашњи премијер, једини проблем видео у "лошем менаџменту".
Али, вратимо се на "историјски" суфицит у државној каси...
Они који се добро разумеју у економију (а у које не убрајам себе), знају да тај финансијски ефекат није настао због натприродних чуда ове владе. Чак и уз помоћ здраве логике може се доћи до закључка да из државне касе нешто није плћено, па се зато толики новац и нашао на "државном рачуну". (Нечим слично би могао да се похвали свако ко би на рачуну чувао читаву плату, али да истовремено, није платио струју, грејање и остале обавезе).
У супротном, уколико ова држава има толики новац са којим не зна шта ће да ради било би добро да размисли о враћању онога што је до сада отела од својих грађана. Или да плати дуговања онима којима је остала дужна у претходним годинама транзиције. А један од тих примера, са бившим радницима из Ниша (за које, ни ова власт нема разумевања), актуелизован је поново ових дана.
Такође, уколико у државној каси, неким чудом, има вишка пара, крајње време би било да држава почне озбиљно да размишља о улагању новца у лечење тешко оболеле деце, чији родитељи једини спас виде у прикупљању новца посредством друштвених мрежа или слањем SMS порука. А да и не помињемо поражавајуће и понижавајуће податке да у овој земљи, још увек, премного деце "живи у сузама", јер је (према званичним подацима), њих 400 хиљада, на ивици беде.
И поред чињенице да није добро о овој теми говорити из личних примера, не могу а да не поменем пример из града у коме живим. Који се са проблемом школске деце која нису имала пара чак ни за ужину, суочио тек након две године акције коју је водио један раднички синдикат, у жељи да помогне деци из ових социјалних група.
Е сад, кад насупрот томе ставимо јучерашњу информацију да је Влада Србије издвојила 500 хиљада евра, које ће бити, посредством Уницефа, уплаћене за помоћ деци Сирије, неминовно се намеће питање: Да ли Србија има толико да треба да се такмичи са, економски, много јачима од себе? Или је једино важно да наш премијер, још једном убеди светску јавност да се више никада неће вратити у радикалско одело из деведесетих година, што ће потврдити и својим присуством на Донаторској конференцији, 4. фебруара у Лондону. Јер, колико сам ја могао да схватим из Танјугове информације о овој теми, акценат је стављен на то да Вучић у Лондон иде на позив немачке канцеларке, премијера Велике Британије и Норвешке, генералног секретара Уједињених нација, али и кувајтског емира.
("Премијер Србије позван је да учествује конференцији у заједничком писму британског премијера Дејвида Камерона, немачке канцеларке Ангеле Меркел, норвешке премијерке Ерне Солберг и кувајтског шеика Сабаја ел Ахмеда ел Џабера а Сабахија и генералног секретара УН Бан Кимуна.")
И поред тога што схватам потребу да се помогне деци у ратом захваћеним подручјима, нисам баш сигуран да смо ми у позицји да у томе "будемо међу првима". Далеко је разумније било да се равнамо према себи равнима, а не да, по систему нек-кошта-шта-кошта, на овај начин, "перемо" нечије личне биографије.
У сваком случају, тај одлазак премијера Вучића у Лондон, битан је и због још једног "чуда" са наше политичке сцене. А ја не могу да се отмем утиску да је, пред одлазак у Шекспирову постојбину, премијер (у том стилу) најавио још једну драму која ће се, по његовом повратку, одигравати у републичком Парламенту.
Мада је на сексистичку изјаву министра одбране, Братислава Гашића, премијер Вучић одмах реаговао рекавши да је то недопустиво, те да ће Гашић бити "смењен кад нађем решење", али и да је "Гашић већ смењен, само не формално", ни у овом случају није могло да прође без "чуда". Јер након најновијег развоја догађаја никоме није јасно да ли је или не Гашић смењен "до краја јануара", како је премијер најављивао. Али је сасвим сигурно да ће се на ванредном заседању републичког парламента (када се премијер врати из Лондона), 5. фебруара, пред очима јавности одвијати још једна трагикомедија у режији већинског дела актуелне владајуће гарнитуре. Пошто се премијер одлучио да у Гашићевом случају не буде никакве оставке, већ да се у патрламенту (на његов предлог) иде на поступак  разрешења. И то све, како је рекао, "како би пружио прилику да га нападају".
Већ из ових најава постаје јасно да је пред овим народом још много чуда, којима ће, хтели или не, морати да присуствују, ако ни због чега другог а оно због чињенице да живе у земљи чуда.

недеља, 10. јануар 2016.

ЦЕНА КУЛТУРЕ


Фото: Ж.Р. Драгишић
Као и ранијих година и овог 9. јануара, оживело је двориште родне куће Стевана Стојановића Мокрањца ( 1856 – 1914. ), чиме је и симболично означен дан на који се, пре 160 година, у Неготину, родио један од најпознатијих српских композитора. 
Већ по традицији, програм обележавања дана рођења музичког великана започет је полагањем цвећа на Мокрањчев споменик, у дворишту његове родне куће. И ове године, то су учинили представници локалне самоуправе, неготинских и београдских институција културе и музичких школа које носе име славом овенчаног Неготинца, као и месне заједнице Мокрање, крајинског села из кога Мокрањац води порекло.
За разлику од ранијих година, када је комплетан целовечерњи програм организован у родној кући Стевана Мокрањца, овогодишња манифестација, у част рођења неготинског великана, због најављеног реновирања овог простора, настављена је на Малој сцени Дома културе, односно неготинског биоскопа. 
До пре пет година (када сам био активан дописник неких дневних листова), сваког 10. јануара, био сам суочен са ових петнаестак редова текста, или, око, 900 карактера, у покушају да, о овом догађају, известим (за културу заинтересовану) јавност Србије. Јер, то је (углавном), била "мера" коју би уредник (углавном свих) дневних новина био спреман да одвоји за културу и за нашег Мокрањца. И узалуд су била објашњења да је то заиста мало, да је потребно, макар, набројати све учеснике у програму, за шта је потребно, бар, 1200 карактера. Наравно, то никада није наилазило на разумевање, јер је за овакве теме увек недостајало новинског простора.  Али га је, у изобиљу, било за разноразне кафанске певаљке и арлаукаче на сеоским вашарима и свадбама (и чланове њихових фамилија), које су увек имале нешто много значајно да кажу, а што је нација "гутала" широм отворених очију.
Управо због тога, настављам започети текст на месту где би уредник употребио "маказе".
Резање славског колача, поводом славе Свети Стефан, обавио је Епископ тимочки господин Иларион, у саслужењу бројних свештеника овог дела Србије. Фоаје биоскопа био је премали простор да прими све Неготинце који су желели да присуствују овом чину (у коме су учествовали и функционери неготинске локалне самоуправе, али и руководство Дома културе "Стеван Мокрањац"), због чега су многи били принуђени да за то време буду на улици. 
Својим надахнутим појањем, овај чин, употпунио је неготински Хор Цркве Света Тројица, под диригентском палицом Светлане Кравченко.
Целовечерњи програм који се одвијао на подијуму Мале сцене Дома културе, започели су најмлађи учесници, чланови неготинског Дечијег хора "Вивак". Они су, уз велику помоћ својих солиста Анђеле Јованићевић, Анастасије Јовановић и Марије Радовић и уз клавирску сарадњу Кристине Ђукић, а под дирегенском палицом Александре Ђукић и Драгане Мариновић Симоновић, певали композиције најпознатијег српског композитора.
Диригенткиња Црквене певачке дружине "Бранко" из Ниша, Сара Цинцаревић, уз помоћ музиколошкиње, професорке др Соње Маринковић, представила је DVD, који је овај хор урадио на музику Стевана Стојановића Мокрањца.
Соња Маринковић, у улози уредника 17. броја научног музичког часописа "Мокрањц" и аутора допуњене монографије "Педесет година Мокрањчевих дана", заједно са покретачем часописа "Мокрањац", Новом Томићем и др Бранком Радовић, селекторком "Мокрањчевих дана", учествовала је у представљању ове две публикације.
Добар уметнички програм поводом обележавања 160 година од рођења Стевана Стојановића Мокрањца, употпунили су и млади пијанисти Александар Раос (Ниш), Катарина Рувидић (Београд) и Ненад Живојиновић (Београд). Претпостављам да ми нико неће замерити што ћу (упркос скромном музичком знању), дозволити себи да констатујем како је ово троје младих пијаниста маестрално свирало Шопена ("Фантазија" опус 49 у еф молу), Василија Мокрањца ("Одјеци") и Листа ("Мефисто валцер"). Очигледно је да је тако мислила и већина публике, која је ове младе музичке наде Србије поздрављала дуготрајним аплаузима.
А претпостављам да би млади уметници нешто одсвирали и на бис, да у сали биоскопа није било толико хладно, да су се, вероватно и публика и извођачи утркивали ко ће пре изјурити из ледене сале. Наравно, та хладноћа "иде на душу" организаторима манифестације, који, претпостављам нису једини кривци, већ су и они били принуђени да штеде на грејању, а у складу са насловом овог текста и општег стања у друштву у коме је култура на последњем месту, сматрајући да је цена за културне догађаје увек превисока.
Али, уколико су "осећај хладњоће" организатори могли и да "поделе" са неким (код кога је буђелар), неоправдана гужва која је владала на церемонији резања славског колача, која је одржана у фоајеу биоскопа, пада искључиво на терет организатора, Дома културе "Стеван Мокрањац". Из простог разлога јер је могло све то да се организује у сали биоскопа, где би и учесницима у церемонији и присутној публици било много пријатније.
Морам да признам да сам (не очекујући), током промоције "допуњеног" издања монографије "Педесет година Мокрањчевих дана", доживео личну сатисфакцију коју је изнела селекторка Фестивала др Бранка Радовић. Констатујући да се са овом монографијом "мало пожурило", што је и мој став изнет у тексту,  објављеном у сусрет претходних "Мокрањчевих дана". Подсећања ради, у том тексту, између осталог, писао сам да је ову монографију требало представити тек током овогодишњег Фестивала, јер би тек тада била комплетна, али и одговарала  свом називу. Овако, имам утисак, да је, оно што је недостајало монографији, а односи се на дешавања на јубиларним 50. Мокрањчевим данима, само "налепљено", при чему је, у односу на остатак, употребљено претерано много фотографија са прошлодишњих догађаја, што нарушава "равнотежу" монографије. Да је она рађена како је требало (након завршетка 50. Фестивала), ауторка би имала много више времена да комплетан материјал много равномерније  "упакује". Брзоплетост у штампању првог издања монографије, наводи ме на помисао да је, прошле године, читав посао беспотребно убрзан како би, у овим турбулентним политичким временима, нечије име остало уписано "за сва времена".
А кад смо већ код анализе онога о чему сам писао у једном од претходних текстова, треба се присетити и текста који сам објавио након прошлогодишњих "Мокрањчевих дана" у коме сам се бавио колотечином која је, како изгледа, захватила многе сегменте у вези са овом манифестацијом.
Фото: Ж. Р. Драгишић
Између осталог, моја примедба је била да се, током "Мокрањчевих дана", недовољно пажње, посвећује простору централног градског парка у коме се налази Мокрањчева биста. У вези са тим је и моја примедба везана за "зимску" манифестацију у част Мокрањцу, односно, обележавању годишњице његовог рођења. Јер, организатори никако да се "сете" да би било лепо да се одређена пажња посвети и овом обележју које краси Мокрањчев родни град. И за то није потребно издвајати нека посебна средства. Довољно би било договорити са комуналним предузећем да се направи једна стаза у снегу (ако снега има као ове године) и да се у подножју бисте положи један од многобројних букета цвећа који се полажу на споменик Мокрањцу у дворишту његове родне куће. 
А искрено се надам да би, уколико то постане пракса, неко схватио да, на постаменту ове бисте, треба исправити "проблематичну" (1855.) годину рођења Стевана Стојановића Мокрањца. Или, да крене у иницијативу за повратак на тадашње рачунање времена. Да не збуњујемо оне који дођу у Мокрањчев град.

субота, 09. јануар 2016.

А Н К Е Т А


Анкета: Илустрација
Анкета (лат. inquisita / фр. еnquête - истрага, истраживање) је збирни назив за скуп поступака који подразумевају организацију, прикупљање и анализирање изјава људи како би се сачинили статистички подаци о њиховим ставовима, мишљењима и интересима, као темељу за потребе социолошког или неког другог истраживања.
Анкете се користе да би се сазнало мишљење људи о разним социјалним или политичким питањима. Изјаве учесника анкете подстичу се пажљиво одабраним питањима, која треба да буду једноставна, јасна, недвосмисљена и несугестивна. Питања се могу поставити писмено, помоћу штампаног упитника, или усмено, путем интервјуа. Питања се не постављају било коме, већ пажљиво изабраном узорку испитаника који мора бити репрезентативан за популацију која се проучава. Евидентирани одговори испитаника, на крају се обрађују различитим поступцима статистичке анализе.
Квалитет анкете је ограничен, јер сазнања која нам она може дати зависе од искрености испитаника и од њихове способности да одговоре на постављена питања. Ипак, уколико је анкета добро припремљена, уз добро конципиран и састављен упитник, репрезентативан узорак испитаника и уз конкретно прикупљање и стручну анализу, анкетом се може доћи до корисних података.
У новије време, са већом применом Интернета, све више се примењује електронско испитивање о многим питањима. Међутим, пошто овакав вид истраживања, веома често раде нестручне особе, јасно је да су и резултати таквих анкета веома упитни.
У свом претпоследњем тексту у 2015. години, писао сам о теми у чијој основи је једна (или више - у зависности како се посматра) анкета, као саставном делу теме која је од изузетног значаја за једну локалну средину, каква је и ова неготинска.
И, као што сам у том тексту и претпоставио, анкета коју је неко замислио и дефинисао као саставни део пројекта „Замена светиљки на постојећем систему јавног осветљења на територији општине Неготин“ уклоњена је са насловне стране општинског сајта и смештена у део који носи назив: „раније анкете“. И то без икаквог објашњења и образложења. Дакле, како се (без посебне припреме, без елементарних података о томе чему ће служити и колико ће трајати) појавила, тако је и уклоњена. Но то није једини проблем у вези са њом.
Чињеница је да је, у свим текстовима на општинском сајту који су обрађивали ову тему, направљена тотална збрка у вези са тим да ли ће се мењати сијалице или светиљке, мада је, код ова два појма, у питању значајна и техничка и финансијска разлика. Осим тога (а то генерално важи за већину текстова на општинском сајту), упадљива је потпуно погрешна примена ћириличне верзије скраћенице назива осветљења о коме је реч. При чему мислим да овде није уобичајена грешка (која се појављује у многим текстовима на општинском сајту када се конвертују текстови из латинице у ћирилицу), већ да се просто није водило рачуна да је у питању страна скраћеница, коју је (по нашем важећем правопису) препоручљиво писати у изворном облику (језика из кога је преузета), јер је (исправна) ћирилична скраћеница компликована за изговор (али и писање).
Дакле, пошто се овде ради о LED светиљкама, које чини више LED диода, односно, такозваних, "светлећих диода" чија је скраћеница настала из своје изворне, енглеске, варијанте (Light-emiting diode)јасно је због чега није прихватљива варијанта ћириличне скраћенице (ЛЕД) која је, на општинском сајту, бесомучно коришћена у свим текстовима на ову тему. Осим тога, у поменутим текстовима, погрешно је (много пута) наведено да се ради о сијалицама. Наравно, постоје и LED сијалице, али је, у овом случају, исправно писати (и говорити) о замени постојећег осветљења, LED осветљењем. Самим тим, ни постављена питања нису коректна, јер се не ради о замени "постојећих сијалица новим ЛЕД светиљкама".
Конфузија у вези са анкетом могла је да се наслути већ на самом почетку јер је обавештење о њој, на званичном општинском сајту, угледало светло дана 16. новембра 2015. године, мада, као што се може видети, она носи недељу дана „млађи“ датум. Анкета је започета са, укупно, седам питања (ваљда због нумеролошког значења овог броја), мада, оно последње (које ће- како се касније испоставило – постати кључно), уопште није нумерисано. Дакле, анкета са седам питања, која су означена са шест бројева!
Илустрација: www.negotin.rs
Бесмисао поменуте анкете, која је, по систему „пљуни, па залепи“, нашла своје место на званичном општинском сајту, најбоље се види на примеру првих шест питања и „историјским“ одговорима који су добијени као крајњи резултат.
Али, како не волим да своје ставове заснивам на произвољностима, за оне који нису имали прилику да "уживају" у тим истраживачким бисерима неготинске локалне самоуправе, одлучио сам да на овом месту представим списак понуђених питања (у изворном облику):  
1. Да ли знате шта је ЛЕД осветљење?
2. Да ли користите ЛЕД осветљење у Вашем домаћинству?
3. Да ли има ЛЕД осветљења у Вашем окружењу?
4. Да ли сте упознати са пројектом инсталирања ЛЕД светиљки у оквиру система јавне                   расвете општине Неготин?
5. Да ли сматрате да је корисно заменити постојеће сијалице новим ЛЕД светиљкама?
6. Да ли сматрате да МЗ чији су становници у највећем проценту поштовали своје пореске            обавезе треба да имају приоритет у постављању нове ЛЕД расвете?
7. (ненумерисано питање - прим.аутора) Које од локација сматрате приоритетним за                   постављање нових ЛЕД светиљки?
У анкети је (одговорима) на првих шест питања учествовало од двоје до петоро (претпостављам) грађана општине Неготин, док је одговоре на седмо (ненумерисано) питање, дало 130 грађана!
Занимљиво је да свих петоро анкетираних "знају" одговор на прво питање, као и да троје (од укупно петоро), користи ЛЕД осветљење у сопственом домаћинству (питање 2), али и да у одговору на треће питање учествује само двоје анкетираних (који тврде да немају ЛЕД осветљење у свом окружењу)! У даљем току анкете, на питање 4 учествује само двоје грађана - који су упознати са пројектом, док у петом питању учествује троје (који дају потврдан одговор), али је само двоје учесника у шестом питању подељено у мишљењу. По свему судећи, то је пародија на нешто што се назива анкетом.
Илустрација: www.negotin.rs
И сад долазимо до најзанимљивијег дела анкете, односно до седмог питања (а можда и није јер нема тај број), које је постало кључно, имајући у виду да је требало да учесници у анкети дају одговор "Које од локација сматрате приоритетним за постављање нових ЛЕД светиљки"? (У оригиналном питању на сајту нема знака питања, али претпостављам да треба да постоји). Као понуђене одговоре аутор (или аутори) анкете, дао је шест могућих локација (главне саобраћајнице у граду- центар града - центар села - школска дворишта - круг болница/испред сеоских амбуланти и окружење туристичких атракција). 
Нисам сигуран да ли ће и чему моћи да послужи ова анкета (која је - подсећања ради - саставни део пројекта), али не верујем да она може да буде схваћена на озбиљан, аналитичан и истраживачки начин. Најпре због тога што нема смисла да се грађани заваравају могућношћу да ће сами учествовати у одређивању "приоритетних локација" за уградњу LED светиљки, уколико се у самом тексту о  поменутој анкети, наводи податак да се зна да у општини Неготин, од укупно 5.976 ( светиљки које треба заменити), постоји 1.185 "приоритетних". Дакле, уколико се знају "приоритети", знају се и њихове локације.
Осим тога, пре почетка анкете, било је неопходно утврдити колико ће она трајати (временски или бројчано). А изнад свега, било је неозбиљно да се за овакву врсту пројекта (чија је почетна вредност  250.000 евра) одабере анкета посредством Интернета, имајући у виду да у таквој анкети није могуће задовољити неке елементарне услове (као што су број анкетираних у сеоским и градској средини, соцјалну, старосну, образовну структуру анкетираних...). 
Неуспех анкете који се огледа у резултатима првих шест анкетних питања, није надокнађен ни "пуштањем магле", са привидно великим бројем учесника у седмом (ненумерисаном) питању. Јер се код овакве врсте испитивања тачно зна колики проценат становника (од укупног броја - и из сеоских и из градске средине), у односу на укупан број становника, треба да учествује у анкети да би она могла да пружи неке валидне податке. Зато оваква истраживања (поготову код овако великух пројеката) не треба да раде аматери већ професионалци (у овом тренутку се сетих једног од најуспешнијих у овој области - Срећко Михајловић).
Ако проценте дате у графикону ненумерисаног питања (вероватно 7), заменимо бројкама, добићемо много занимљивије податке: приоритет у осветљењу главних саобраћајница у граду подржава 73 учесника у анкети, школских дворишта - 21, центра града - 20, окружења туристичких атракција - 7,  центра села - 6, а круг болнице (сеоских амбуланти) - 3.
Ако себи дам ту слободу да претпоставим да су учесници у анкети под "школска дворишта" мислили на она у граду, онда можемо доћи до податка да је, чак, 114 учесника мишљења да су "приоритетне локације" оне у граду (73+21+20). А то, процентуално, значи да је, близу, 88% испитаника из градске средине.Овоме треба додати још који проценат оних који су међу приоритетне локације убројили и "окружење туристичких атракција" и "круг болнице (сеоских амбуланти)", па се, веома лако, може доћи до закључка да је више од 90% учесника анкете који су становници града. Због чега се поставља оправдано питање: На који начин су у анкети заступљени становници 38 сеоских насеља у општини Неготин? Поготову ако се зна да у њима живи (према званичним подацима из пописа 2011. године), скоро, дупло више становника него у самом граду. А њима је (конкретно) било посвећено само једно питање. И то, према мом скромном мишљењу, веома погрешно. Јер, уколико би питали оне људе који живе ван "центра села", сигуран сам да би њима, макар подједнако, било важно да буде осветљене и улице у којима су њихове куће.