уторак, 27. јануар 2015.

П И С М О


Вероватно нисам једини који је, у претходне две или две и по године, чуо или прочитао констатацију да су нам се вратиле деведесете године. И да се то препознаје у многим детаљима. Лично, мислим да је то некако најочигледније у медијима. Много је емисија "скинуто" са телевизијских или радијских програма, да би то могло да се оправда "новом шемом" или "новом програмском концепцијом". Такође, приметан је раст такозваних "народњачких" емисија, у којима се игра и пева до зоре. Емисијама за које није потребна нити концентрација, нити интелект, нити образовање. Важно је да студио шљашти и бљешти, да певаљке имају што мање гаедеробе на себи и што мање текста у песмама. Врхунац је појављивање некакве дечице у улози "звездица", које певају неке песме за одрасле и поред тога што пола текста још не могу да схвате. А тужно је што на то нико не реагује. Ни држава ни невладине организације које се баве заштитом деце. Но то је прича за неку другу прилику...
И поред привида да у овој земљи постоји некаква демократичност и слобода медија, односно да цензуре нема, довољно је загребати мало испод површине и утврдити да смо још далеко од онога што су многи прижељкивали да ће се десити, након петоктобарских промена. Жалосна је чињеница да нам се тако нешто догађа по други пут у четврт века, иако, истини за вољу, у два различита столећа. Приметио сам да многи елементи новинарства деведесетих оживљавају, а један од њих, писма читалаца (који је мени тада био врх), поново су хит. Тако, поред коментара које негују електронски медији (и који су својеврсна вежбаоница за партијске ботове), многи штампани медији имају, као некад, своје рубрике "Међу нама", "Писма читалаца", "Лични став"... Многи моји пријатељи, о овој теми, имају слично мишљење. Али, недавно, један од њих је, у елаборацији ове теме отишао "два копља даље". Наиме, његово мишљење је да је мало превазиђено да читаоци или "читаоци" пишу нека писма уредницима тамо неких новина. Јер, шта могу они да ураде са њима? Да их прочитају, објаве, или баце? Ако их и објаве, не значи да она имају неку "тежину". Зато, према његовом мишљењу, овај "изум" деведесетих, сада, четврт века касније, треба унапредити. Треба писати писма директно, државним функционерима, који су "надлежни" за уочени проблем. Тако би они били директно прозвани да се укључе у њихово решавање. Наравно, писма не морају да се и "физички" пошаљу.
Пошто је мој пријатељ свестан да је, за сваку новотарију потребна "мустра", потрудио се да, за потребе овог експеримента, једно фиктивно писмо (на актуелну тему), упути гувернеру Народне банке Србије, Јоргованки Табаковић

                                   
Поштована госпођо Табаковић,
Претпостављам да Вам, већ дуго, нико није писао писма. Онако, старински. Као некад. И без обзира што је (како ћете видети), писмо поприлично лично, ја га нудим на увид јавности, из простог разлога што би овакво писмо, вероватно, могао да Вам напише било ко, од неколико десетина хиљада људи у Србији.
А што се тиче мене, рачунам на то да сте Ви „жена из народа“ и заменица (истина, тренутно „замрзнута“) председника једне „народњачке странке“, па Вам неће сметати овакво обраћање једног, Вама непознатог, мушкарца.
У прилог томе, надам се, говори и податак да нас двоје (упркос чињеници да се никада нисмо упознали), имамо и једну заједничку особину. Приметио сам да сте Ви веома пожртвовани и посвећени својој деци. И да се својски трудите да им помогнете. Да изађу на прави пут и да се скуће. А ту особину (како кажу људи из мог окружења, који ме добро познају), имам и ја. Зато и рачунам с тим да ћете ме лако разумети и схватити проблем који имам и у каквој позицији се, тренутно, налазим. А та ситуација, резултат је, управо, те наше заједничке особине. Пошто сам и ја, као и Ви, хтео да помогнем својој деци, због чега сам, да бих им обезбедио „кров над главом“, подигао кредит који они нису могли. И да се разумемо - то бих, претпостављам као и Ви, учинио поново. Е сад, што је тај кредит био у „швајцарцима“, сматрам да је, веома мало, моја кривица. То је, просто, била банкарска понуда и препорука. А ја, као сасвим обичан и за економију, готово, неук грађанин нисам могао да проценим шта то може да значи. Но, и поред тога што је моје економско знање јако скромно, нисам баш убеђен да ће овима „евровцима“ (ако се тако могу назвати они који су свој кредит подигли у еврима), бити много боље. Из разлога, о коме овде готово нико не говори. А Ви понајмање. Јер, није овде проблем ни у „швајцарцима“ ни у евру, нити у њиховом међусобном односу. Проблем је у томе што је наш динар изгубио вредност. И губи је сваког дана  И проблем је у томе што нас, грађане Србије, ова држава глоби, сваког дана све више. Најновији харач, у виду умањења плата и пензија,  таман је толики да ми, који имамо кредите (да није овог завлачења руке државе у наш џеп), не би ни приметили монетарне поремећаје.
Ја сам, као, вероватно и већина оних који су се одлучивали на кредит, на крају те, 2006. године, гајио потајну наду, да је ова држава „претурила преко главе“ све што је могло да је снађе и да ће, у долазећим годинама, постати „досадна“. Као, рецимо, Швајцарска. Што нам је, великодушно, обећавао Ваш коалициони партнер из „деведесетих“, када сте Ви били мало „радикалнији“. Међутим, Србија није постала Швајцарска, али је више од двадесет хиљада људи добило надимак "Швајцарац". Један од њих сам и ја. Зову ме Швајцарац, иако ову државу нећу видети ни у овом а, вероватно, ни у оном животу. За разлику од Вашег председника странке и председника Владе. Који је нашао времена да скокне до Давоса, као "први српски премијер, који је тамо боравио након 2003. године".  Тако су бар извештавали домаћи медији. (Мада ми није јасно због чега је новинарима да кажу: ..."који је, осим покојног Зорана Ђинђића, једини српски премијер..."). И не само то. Премијер је нашао времена да тамо, у том хладном и снежном Давосу пише дневник и да га подели са грађанима Србије. На томе сам му неизмерно захвалан, јер, како сам већ констатовао, тамо никада нећу отићи. А добро је знати нешто о местима у чијем развоју и сам учествујеш. Плаћајући редовно рате за кредит. Но, и то је за неку другу причу...
Колико год то чудно звучало, ово моје писмо сте сами иницирали. Када сте ми се, ономад, обратили. посредством ТВ пријемника. И ја сам, помало, био изненађен. Али, те вечери је, Ваше лепо, умиљато, и, у последње време, веома неговано лице, у једном тренутку, прекрило комплетан екран. Истини за вољу, ја имам један од ових старинских телевизора, од пре петнаестак година (такве су могућности-нема се, а и држава стално нешто тражи да се штеди, па ми се чини да, у мом  земаљском животу, нећу ни стићи да купим неки модернији), па је могуће да  сам ја стекао погрешан утисак. Елем, та Ваша појава ми је привукла пажњу на оно о чему се говорило у прилогу. А онда сам, након што су Ваше бистре и топле, плаве, очи (гледајући, кроз наочаре, право у камеру), затрепериле неколико пута, чуо како са Ваших усана силази следеће питање: „А шта би Ви учинили да сте на мом месту?“
Ја се надам да све ово нисам погрешно протумачио (пошто имам некаквог телевизијског искуства и знам да само водитељ дневника и председник државе у обраћању нацији, гледају директно у камеру), али сам стекао утисак да се обраћате баш мени. Зато сам и пожелео да Вам на то директно питање, одговорим директно.
Да сам на Вашем месту ја бих поднео оставку. Јер сматрам да је то минимум онога што треба да предузме једна одговорма особа, у какве убрајам и Вас. Пошто ни један човек у овој држави не би требало да ради оно у шта се не разуме, или оно што не зна. А Ви, очигледно не знате како да решите овај проблем, пошто сте питали мене. 
Осим тога, желим да Вас подсетим да сте, још пре две године, обећали да ћете решити проблем са "швајцарцима". Обећали и заборавили. 
Но, ја Вам не саветујем да поднесете оставку због недоследности и неиспуњеног обећања. Већ зато што, како ми се чини, не разумете у чему је проблем. Јер, поштована гопођо Табаковић, ни ја, а, претпостављам, ни било ко од неколико десетина хиљада људи који су подигли кредите не очекују од Вас да, из Народне банке "искеширате" наше кредите. Нама је само потребно да "натерате" банке да се понашају онако како се понашају у "својим" државама. А то можете и на то имате права. Чему, иначе, служи Народна банка Србије, уколико не води рачуна о пословању банака у овој земљи? И још нешто. Немојте стално да се трудите да показујете колико сте "независни". И да нико нема утицаја на рад институције на чијем сте челу. Јер, да би народ убедили у тако нешто, није довољно само да "замрзнете" своју функцију у партији из које сте "делегирани". 
Осим тога, није никаква тајна да су се у решавање "швајцарског проблема" у нашем суседству умешали тамошњи премијери, па не видим због чега то не би било и код нас. Поготову ако се зна да је овде немогуће, иоле значајнију одлуку, донети без знања и сагласности премијера Владе Србије.

субота, 10. јануар 2015.

М Р Љ А


Изгледа да ми је суђено да, на тему грејања, напишем трилогију. Упркос чињеници да не волим да пишем више пута о истој теми, догађаји, како изгледа, намећу другачија правила. У томе и лежи објашњење како сам од Топлотног удара, преко Привилегије, стигао до Мрље. Прецизности ради, темом грејања у главном граду Неготинске Крајине бавио сам се и у последњем, прошлогодишњем, посту под називом ХарачА време које је протекло, потврдило је мој став, који сам изнео и у том тексту, да не треба мешати бабе и жабе. Јер је било очигледно да је стотинак људи, који су се, испред зграде локалног Парламента, окупили неколико дана пред крај прошле године, узалуд губило време. Имајући у виду да је "протест" био организован по систему "Ми против нас".
Не улазећи у то како ће ко то схватити и како то коме изгледа, темом грејања се не бавим (само) због тога јер сам један од неколико хиљада корисника даљинског или централног грејања у Неготину, већ због чињенице да проблем у вези са грејањем (или, прецизније речено, са ценом грејања), траје већ трећи месец. За то време, овом темом бавили су се само једна опозициона странка (ЛДП) и друштвене мреже. Или, ја нисам успео да ову тему "пропратим" у неком од многобројних "медија". У сваком случају, стиче се утисак да она (тема) не интересује оне које би (по природи ствари), највише требало: ЈКП "Бадњево" (као фирму која има ексклузивно право да пружа услуге грејања) и локалну самоуправу (као оснивача наведене фирме).
У међувремену, на адресе корисника услуга грејања (а у неким случајевима и смрзавања) и даље, уредно, стижу папири, који, истини за вољу, више личе на  мрљу од мастила него на рачуне. Па је логично што се многи питају како то да ЈКП "Бадњево", упркос енормним износима, није у стању да грађанима испоручи "чисте" рачуне.
Дакле, упркос "прашини" која се више од два месеца диже на друштвеним мрежама (али и у локалној Скупштини од стране одборника ЛДП), проблем енормних цена грејања Неготинаца, за сада, опстаје. Мада се неке промене најављују за наредну седмицу. Бар је тако, на свом ФБ профилу написала, регионални лидер ЛДП, Радмила Геров:
"Верујем да ће следеће недеље бити одржана седница Скупштине, на којој ће се донети Одлука о укидању незаконите цене грејања, као и да ће нова цена бити урађена у складу са Законом и Уредбом владе. Значи, повлачење рачуна, нови рачуни са нижом ценом и другачијим роковима плаћања! Мислим да ће општинско руководство испоштовати оно што је рекло и да ће тако бити. Тиме би се ставила тачка на огроман проблем са испостављањем незаконитих рачуна, а грађани би добили нове, законите и правичне рачуне."
Наравно, ко је мало пажљивије пратио проблематику у вези са ценом грејања у Неготину, зна да и ову, најсвежију објаву са друштвених мрежа треба узети са великом дозом резерве. Не због сумњи у кредибилност извора ове информације, већ због чињенице да ово надгорњавање траје јако дуго и да му се не види крај. А све је почело након пристизања првих рачуна за "грејање" током 15 дана октобра. Тада је локални парламент донео некакав Закључак (!!!) којим се "налаже ЈКП "Бадњево" да повуче издате рачуне за грејање". Већ тада сам изразио сумњу у такав начин решавања проблема. Јер, локални парламент не може да доноси "закључке" којима се некоме нешто "налаже", већ мора да доноси, обавезујуће, одлуке. Но, на сву срећу, то су знали и покретачи ове иницијативе (ЛДП), који се нису ту зауставили, већ су се обратили надлежним министарствима, са захтевом да се "корисницима грејања у општини Неготин, утврди цена у складу са Законом, Уредбом Владе и општинским актима". 
У сваком случају, грађани који нису у стању да покрену било какву иницијативу која би водила решењу проблема и немају другог излаза него да чекају да то учине нечији политички представници. А да ли политички представници имају ту снагу која је неопходна да би се решио и овај конкретан проблем, биће јасно већ за неколико дана.
Уколико се то и деси, тиме ће бити решен само један део проблема. Који није мали. Јер, како сам успео да сазнам, истражујући на једном мањем узорку, грађани општине Неготин плаћају најскупље грејање у Србији. Без реалног објашњења чиме су то заслужили.
Онај други део проблема, по свему судећи, никада неће бити ни начет, а камоли решен. Јер се тај други део односи на темељ проблема. Односно на Закон о енергетској ефикасности (Закон о ефикасном коришћењу енергије). Пошто у Србији (а тиме и у Неготину), нису створени услови за примену овог Закона, због чега ће и у наредним годинама он бити примењиван селективно. Односно, држава ће примењивати само оно што њој одговара. Или оно на шта је натерају из главног града Брисела.
Да није тако, држава би новац који је добијен из иностранства за повећање енергетске ефикасности усмерила у стимулативне кредите за замену дотрајале столарије и израду одговарајуће изолације стамбених објеката. Као и за реконструкцију енергетских објеката и топлодалековода. И наравно, снимању постојеће ситуације стамбених објеката којима се испоручује топлотна енергија. Уз могућност да свако ко не жели да користи овај вид колективног грејања, може да буде искључен са система. Тако да нико не буде оштећен. Овако, без свега тога, нема нарочитог смисла увођење калориметара (или некаквих "делитеља" топлотне енергије). Напротив, без примене наведеног, нема ни одредби Закона о енергетској ефикасности. У коме се, између осталог, каже и да: "Допринос енергетској сигурности остварује се смањењем потрошње примарне односно финалне енергије применом мера енергетске ефикасности". Или: "Повећање конкурентности производа и услуга остварује се кроз смањење трошкова производње односно пружених услуга насталих смањењем потрошње енергије". Или: "Смањење потрошње енергије у секторима производње, дистрибуције, преноса и потрошње енергије обезбеђује се испуњењем минималних захтева енергетске ефикасности за нова или реконструисана постројења за производњу, пренос и дистрибуцију енергије". 
Цитирање појединих чланова Закона могло би да се насатави до унедоглед. И сваки цитат би, на најексплицитнији начин доказивао да ова држава није створила услове за примену Закона о енергетској ефикасности. А како изгледа, у скоријој будућности и неће.
За то време, реалан живот се одвија негде између.
Тако сам, недавно, чуо за искуство једног нашег суграђанина који је уградио такозване делитеље. Али је термовентиле на својим радијаторима затворио. И греје се на струју!? За грејање му је, за прошли месец, дошао рачун од око две хиљаде. За струју, још није добио рачун, али, не очекује више од тога. Но, код оваквих примера увек има још. Један други суграђанин је урадио исто, само што уместо струје користи дрва. Врх!
За то време, држава се (и на локалном и на глобалном нивоу) понаша као да није одавде.