субота, 30. април 2016.

А М Ф И Т Е А Т А Р


Амфитеатар у Нишкој Бањи,
април 2016. године
Амфитеатар (лат. amphitheatrum, од грч. αμφι, около, наоколо, и θέατρον, позориште, од θεάομαι, гледам) представља простор на отвореном, код кога су седишта поређана овално и, у односу на подијум, постепено се уздижу. Управо таква конструкција амфитеатра, публици омогућује најбољи преглед, односно, несметано праћење неког догађаја (спортског, позоришног, концертног). 
Према врсти, амфитеатар може бити древни, модерни и природни. Модерни амфитеатар је заобљен и акустички адаптиран простор - отвореног или затвореног типа. Већина оваквих амфитеатара је полукружног облика, због чега и није исправно да се зове амфитеатар, имајући у виду да грчки префикс "амфи" има значења: у круг, са обе стране, дупло. Управо због тога, модерни амфитеатар, пре личи на грчко позориште, односно - театар.
Амфитеатар у Нишкој Бањи,
април 2016. године
И управо таква једна грађевина (амфитеатар), која се налази у Нишкој Бањи, инспирација је за овај текст, као парадигма општег стања овог познатог бањског лечилишта (а можда и још неких других). И, како ми се чини, на најбољи начин говори о томе колико немара има у, такозваним, секундарним активностима неких наших бањских центара, уважавајући чињеницу да се у њима, примарно, пружају здравствене услуге. Што, наравно, не мора да значи да људи који их, превасходно, због тога посећују, немају жељу и вољу да пропрате и неки догађај из домена културе. У прилог томе, а да бих избегао могућност манипулисања измишљеним подацима, овде ћу употребити званичне податке. Орема којима, је Нишка Бања сврстана у другу категорију најразвијенијих бања у Србији (где спадају и Буковичка, Матарушка, и Бања Ковиљача). Званични подаци даље кажу да Нишка Бања, као и поменуте три, просечно, годишње, остварује преко сто хиљада ноћења. Упркос чињеници да се тај број ноћења реализује, углавном, из здравствених разлога, не треба изгубити из вида се ради о огромном броју посетиоца који у овом лечилишту бораве неко време.
Амфитеатар у Нишкој Бањи,
април 2016. године
При чему треба бити реалан и истаћи да је мало места за било какав приговор на квалитет услуга које им Бања пружа у том примарном сегменту. Имајући у виду да овај бањски центар располаже солидним, технички добро опремљеним капацитетима, са веома стручним и квалитетним кадровима. Уосталом, чињеница је да се ова здравствена установа, чији је званични назив Институт "Нишка Бања", осим лечењем и рехабилитацијом пацијената оболелих од кардиоваскуларних и реуматских болести, у значајној мери бави и научно - наставним и истраживачким радом. Ако се томе дода податак да су и пратеће услуге у овим објектима на, релативно, високом нивоу, јасно је да постоје сви основни предуслови да ова бања буде једна од најпосећенијих у Србији. Зато и сматрам да нема великог претеривања у хвалоспевној првој речиници на званичном сајту ове здравствене установе : "Добро дошли у Нишку Бању, бању Цара Константина и бању српских краљева. Добро дошли у краљевство воде, здравља и лепоте, у оазу ваздуха и мира, добро дошли у храм здравља." Али... Све побројано спада у категорију онога што би могли једним именом назвати - "што је дао Бог". 
Нишка Бања, април 2016. године
Невоља је у томе што недостаје оно што су "урадили људи". А то што недостаје, видљиво је на сваком кораку, упркос очигледним напорима, чињеним потоњих година да се ствари поправе. Међутим, све то некако делује по оној старој причи према којој, док се зачепи једна рупа, очас се појави неколико нових. Најбољи пример за то је централни део Нишке Бање, односно, простор између стационара "Зеленгора" и "Старог купатила", који се налази на готово свим разгледницама овог бањског лечилишта. Очигледно је да би управо на овом простору морало много да се ради како би му се повратио стари сјај. И то не само онај, када се, овај трг, ужурбано преуређивао за, несуђени, шести долазак Јосиа БрозаТита у овај крај, већ и онај са старих фотографија, на којима није било фонтана. Које, на велику жалост посетиоца Бање, из године у годину, све мање личе на фонтане а све више на најобичније баштенске прскалице. Ако се томе дода лоше стање, готово, комплетног парковског мобилијара, укључујући и почетак труљења мостића у парку испред "Радона", сасвим је јасно да је то, осим немара оних који посећују Бању, резултат и немара оних који би о томе требало да воде много више рачуна.
И ту се враћамо на почетак ове приче. Коју нисам започео да бих доказао како је неко, некада, једну грађевину која се налази у Нишкој Бањи, погрешно назвао. Поготову што то није једини пример да је неко, нечему, дао погрешно име. Напротив.
Амфитеатар у Нишкој Бањи,
јул 2014. године
Оно што много више "боде очи" онима који су редовни посетиоци Бање (где убрајам и себе) је перманентно пропадање појединих делова овг лечилишта, при чему, сасвим намерно, бацам светло управо на тренутно стање објекта, који можемо звати и амфитеатар или само театар. При чему је, то тренутно стање, резултат чињенице да се овај објекат уопште и не користи. Бар сам ја такав закључак стекао током неколико потоњих година и то у различитим годишњим добима (пролеће, лето, јесен). А уколико је мој закључак о некоришћењу овог простора тачан, онда је, по свему судећи, пропадање "нормалан" ток догађања. При чему на ову тему могу да водим сасвим аргументовану расправу. Водећи се добро провереном мудрошћу да "слика говори више од хиљаду речи", из сопствене фото архиве, упоредио сам само две фотографије - из априла ове године и јула 2014. године. 
На први поглед, фотографија од пре пар дана, може да завара посматрача, коме се може учинити да је простор сређенији, имајући у виду да на белим зидовима Галерије нема графита (што је за сваку похвалу), који су упечатљиви на фотографији из јула 2014. године. Међутим, на старијој фотографији, још увек, постоје седишта амфитеатра (истина,  у прилично распадајућем стању), а на новијој фотографији их нема чак ни у траговима.
Галерија у Нишкој Бањи,
април 2016. године
Вођен сопственом радозналошћу, покушао сам да дођем до одговора на питање које се само намеће : да ли је и када овај простор коришћен у сврху због које је играђен? Одговор сам покушао да пронађем на сајту:  www.czknb.com (који је исписан на затарабљеним вратима Галерије), тражећи, како сам, на основу адресе, претпоставио, Центар за културу Нишка Бања. Међутим, тек ме је ту сачекало изненађење. Немилосрдни Google ми је саопштио да "наведена адреса није пронађена". Трагајући даље, пронашао сам на сајту  www.planplus.rs  да поменута установа постоји, као и да има своју facebook страницу на којој сам "покупио" информацију: "ми пијемо вино", као и да је сајт ове установе  http://www.czknb.net/  Међутим, на моју велику жалост, и ова адреса "није пронађена". 
Тако сам, и поред искрене жеље, остао ускраћен за информацију да ли је овај простр и када био употребљен у сврху због које и саграђен. Али се ипак надам да ће се то догодити у некој догледној будућности. Из простог разлога што ми не делује логично да баш нико не брине о овом објекту,  имајући у виду да се ради о амфитеатру који (по мојој слободној процени) може да прими од 150 до 200 гледалаца. И да је сасвим предвидљиво да би његово некоришћење резултирало тиме да у наредних неколико година прерасте у још један запуштени простор пред којим је била "светла будућност".

недеља, 24. април 2016.

ДАН КАДА НИСАМ ГЛАСАО


Илустрација: tacno.net
Нема никаве потребе да овде, на почеку текста, правим некакве заплете. Кад је већ из самог наслова текста јасно о чему се ради. Ипак, морам да признам да се данас, 24. априла 2016. године осећам јако чудно. Силом прилика, по први пут од увођења вишестраначја у наш политички живот, нисам у могућности да гласам. Дакле, први пут, за више од четврт века, ослобођен сам било какве "одговорности" за резултат онога што ће се данас догодити.
И та околност ствара у мени утисак  да се избори не догађају овде, у држави у којој живим, већ негде у некаквом суседству. И да, због тога, о њима мислим на сасвим другачији начин. Некако на нивоу информације. А само пре неколико дана, на овом истом месту, на ову тему, имао сам много тога да кажем. Можда и због тога јер сам знао да на овогодишњим изборима, по први пут, из сасвим оправданог разлога, нећу моћи, ативно, да учествујем. А један од оправданих разлога, без сумње је здравље. Или болест - како се узме.
Претпостављам да је тај чудан осећај, о данашњем изборном дану, условљен местом у коме проводим дане, укључујући и овај, који је за мене историјски. Места у коме је све некако успорено. Без журбе. Чему, вероватно, доприноси и овај, суморни, кишни дан, који је некако поклопио Бању са свих страна. Гости Бање  (употребио сам баш овај локални термин мештана који подразумевају да сви знају која је бања у питању) су се, вероватно, повукли у своје топле собе, а становници још увек уживају у недељном ленствовању. И чекају да се разиђу сиви облаци и праменови магле, који су наткрилили Бању са брда  Коритњака (Коритник, Коритар).
Само понеки нови предизборни плакат, који нисам регистровао претходне ноћи, упућује на то да се данас одржаају избори који, како ствари стоје, могу да буду значајнији од свих претходних. 
Ипак, ко зна? Можда је то само уобичајена недељна успореност. Можда ће наредних сати та слика бити знатно другачија? Можда ће грађани Бање, који имају право гласа, то право и искористити? 
Уосталом, да нисам спречен, ја сигурно бих. Мали је то труд, а накнадна кукњава не може ништа променити. Уосталом, како сам већ писао, овде није у птању само гласање. Већ право на избор.
А то представља, како право, тако и обавезу. Јер, после (избора) гласања, нема кајања.

понедељак, 18. април 2016.

Г Л А С


Грађани Србије, који имају мало више година, сигурно се сећају времена једнопартијског система, у коме нису постојали бирачи (као данас?), него гласачи. Односно, времена када се ишло на гласање (терминолошки, али и суштински), а не на изборе, Пошто се, руку на срце, није ни могло нешто посебно бирати. Мада, могло је и тада да се нешто "протури", пошто партијски апаратчици нису били баш превише мудри. (Ту се, изгледа, није много тога променило).
Анализирајући даље термине гласање-избори, могло би се закључити да се данас бира, а не гласа. А опет, гласање, као радња, никада није изгубило на значају. Будући да се (било да је у питању варијанта из једностраначја - када се гласало - или вишестраначја - када се, наводно бира), некоме даје (или поклања) глас, Упркос чињеници да у Србији вишестраначје има традицију дужу од четврт века (грађани су ту демократску тековину, након Другог светског рата, на једвите јаде, добили 1990. године), многима је јасно да ово није држава у којој би, олако, могло да се тврди да овде грађани бирају. Некако имам утисак да, огромна већина, то демократско право и обавезу, доживљава као баласт. Није се овде "запатила" демократија на начин како је то у неким другим земљама Европе и света. Изгледа да добра већина "бирача" више воли да буду "гласачи". А, уколико се одлуче да "бирају", некако више воле да бирају оне којима демократија и није баш јача страна. Искуство нам говори да, уколико се и деси да "на мишиће" на површину исплива нека "групна демократска опција", она и нема неки век трајања. Многи се још и данас сећају анегдоте у вези са некадашњим "краљем тргова", Вуком Драшковићем, када је, деведесетих, грађанина неког села, питао да ли ће гласати за њега, а овај му одговорио: "Хоћу, кад дођеш на власт". Претпостављам да је свима јасно да неће тај никад гласати за некадашњег лидера опозиције. Односно да можда и гласа, али то сад није видљиво, као што није видљива ни странка Вука Драшковића, пошто је већ неколико година живи на апаратима, којима управља господар Србије. И тај пример јасно говори да је у Србији све пролазно, осим странака које су, деведесетих (и биквално) жариле и палиле, по бившој нам и великој и мањој, али и најмањој држави. Што потврђује да странке које почивају на једној личности а не на члановима те странке, овде "имају прођу". Истини за вољу, некада су биле у питању само две странке (које је тадашња опозиција звала "црвено-црна коалиција"), а сада су у питању три странке ("ојачане" неким "истакнутим" појединцима).
Наравно, нема се ту шта замерити. Воља народа је у сваком демократском друштву неприкосновена. Проблем је само у томе што у овој држави нису испоштовани сви сегменти демократије. При чему, у самом врху стоји чињеница да на нашем политичком небу никада није дошло до "проветравања", које је требало да обезбеди један од закона, који, на велику жалост свих грађана Србије (који имају истинита демократска уверења), ни током десетогодишњег трајања није примењен. Они који редовно читају ова моја размишљања, већ погађају да се ради о Закону о лустрацији, односно, о Закону о одговорности за кршење људских права (како се тај закон званично зове). Који је (са великим очекивањима) изгласан у јуну 2003. године, а у истом месецу, десет година касније, након што је сакупио хрпу прашине, послат у историју а да ни једном није примењен. При чему се, чак, нико није ни потрудио да оном делу народа који држе до демократских принципа, објасни како се и због чега то десило. А није да није било "кандидата" на којима је могао бити примењен. Напротив! Да је у тој деценији примењен, данас би наша политичка сцена изгледала битно другачије.
Овако, имамо горак укус да смо живели неке године "које су нам појели скакавци". И да се, од деведесетих, неке ствари никако нису промениле. Од претњи Ђорђу Балашевићу, до претњи његовој ћерки.   При чему, "Панонски морнар" говори нешто у чему се апсолутно слажемо: ако је изгустирана Демократска странка, није изгустирана демократија. Поготову што демократија у овој земљи никада није прихваћена као модел понашања и живљења. Како некад тако и сада. Због чега су, вероватно, многе јавне личности (као и деведесетих) морале да се огласе и проговоре о ономе о чему је давно требало проговорити. И тај податак потврђује да је, оно што једино успешно радимо, кретање у круг. Па нам, пред ове изборе, странке прошлости, говоре о будућности. Или да "служе народу". А и врапцима је јасно да народ служи њима да се домогну
Истиномер : Излазност на изборима
још једног мандата. При чему и Дачић и Вучић помињу фотеље, али у различитим контекстима. Што делује збуњујуће на ионако збуњен народ, а једино је ,јасно да је у питању једна интересна групација и да се то, баш, и не крије од јавности. А да би се дошло до тог циља (читај мандата!), не бирају се средства. При чему се ништа не препушта случају. Чак се, злу не требало, разматра и ситуација "ако се деси нешто непланирано". Тако ја тумачим информацију коју је саопштила Републичка изборна комисија, а према којој, постоје и изборне листе које су подржане фалсификованим потписима Дакле, ако се изборни резултати некоме не свиде, избори се могу и поништити. При чему ће, вероватно, бити занемарен податак да нас ови избори коштају, скоро, 60 милиона динара. А можда и више. (Што је само један од показатеља да су приче о штедњи бацање прашине у очи већ обневиделих широких народних маса. Јер, да је некоме до штедње, расписао би изборе на свим нивоима, о истом трошку. На овај начин, српски властодржац шаље јасну поруку да са овим изборима жели да оствари три циља: да "преузме" Војводину, да "задржи" Београд и да у рукама држи функцију председника државе, која ће му, кроз годину дана, служити као шаргарепа. При чему је сасвим јасно да штап већ има). Јер, то је видљиво на сваком кораку. Водећа странка у држави, облепила је читаву Србију билбордима и плакатима. А њихов лидер не силази са телевизијских канала. Толико га је да су неки клинци већ почели да запиткују родитеље "да ли чика Вучић живи у телевизору?". Изгледа да деца нису чула да ће премијер у кампањи за ове изборе учествовати само десет дана. Због тих десет дана, Дража Петровић је имао довољно материјала за још једну успешну колумну. Мада, истини за вољу, ови избори су пружили толико материјала који не би успели да обраде ни Домановић и Нушић - заједно. И то је почело оног дана када је премијер Вучић обнародовао потребу да се распишу избори, чије образложење не могу да "попију" чак ни поменута деца. А да и не говоримо о томе да је, тим поводом, народ ове државе имао прилику да посматра трансформацију Председника свих грађана у председника само неких грађана 
И поред тога што предизборна кампања за ове изборе неће остати у посебном сећању као неке претходних година, сигуран сам да ће многи упамтити огроман број "отворених радних места" и толико камена темељаца, од којих је било могуће направити и солидан каменолом. А међу најзначајнијим "темељцима" су они који ће бити добра основица за "Икеу", "Хилтон", и по ко зна који пут - Београд на води. А да не буде превише монотоније, побринуо се министар полиције, који нас је обрадовао новом акцијом хапшења, сликовитог назива - "Скенер 2".
Колико је то успело да се "прими" код наших гласача или бирача, биће јасно за око недељу дана, а до тада, можда није лоше да се мало, сви заједно, подсетимо како смо гласали на претходним изборима
Можда ће то бити и најбоља припрема за оно што нас очекује 24. априла, односно за једанаесте по реду парламентарне изборе, од обнове вишестраначја, 1990. године. При чему треба знати и то да смо од тада, на биралишта изашли само три пута у редовној процедури, а чак седам пута на ванредне изборе, какви ће бити и осми пут ови у недељу, 24. априла 2016. године.
У трци за једно од 250 места у републичком парламенту, биће три хиљаде и двеста седамдесет кандидата, о чијој судбини, теоретски, одлучује 6.737. 808 грађана. Међутим, овај податак о броју гласача или бирача, морамо узети са извесном резервом, пошто се на сајту Истиномера  појављују и нешто другачији подаци: "Према најсвежијим подацима Министарства државне управе и локалне самоуправе, у бирачки списак у Србији уписано је 7.000.095 бирача, док је пре две године, пред ванредне парламентарне изборе у списку било 6.765.998 пунолетних грађана. Дакле, број гласача за две године повећао се за 234.097. Чињеница да се број уписаних бирача готово поклапа са бројем становника Србије (7.186.862) по попису из 2011, објашњава се, углавном, тиме да разлику између броја пунолетних грађана и број уписаних у бирачки списак чине држављани Србије који живе у иностранству."
Фонтана у Неготину - април 2015.
(исто као и у априлу 2016.)
А оно што је сасвим извесно и тачно је податак да се Неготин налази у групи градова у којима овог 24. априла неће бити локалних избора (Београд, Зајечар, Аранђеловац, Бор, Врбас, Косјерић, Лучани, Мионица, Мајданпек, Ковин, Медвеђа, Оџаци и Пећинци), јер су у њима у периоду између 2013. и 2015. године одржани ванредни локални избори.
Можда је то разлог што у Неготину, још увек није прорадила фонтана у центру града, која, по свему судећи, поставља нове рекорде по броју дана када није била у функцији.
У сваком случају, грађани Неготина и Београда, Зајечара, Аранђеловца, Бора, Врбаса, Косјерића, Лучана, Мионице, Мајданпека, Ковина, Медвеђе, Оџака и Пећинаца имају једну бригу мање. Они не морају да размишљају коме ће дати свој глас на локалу, а за случај да нису упамтили ко се нада њиховом гласу за улазак у републички Парламент, предлажем да добро прочитају листу у прилогу.

1."Александар Вучић - Србија побеђује"
2."За праведну Србију - Д С  (Нова, ДСХВ, ЗЗС)"
3."Ивица Дачић - С П С, Ј С - Драган Марковић Палма"
4."Др Војислав Шесељ - С Р С"
5."Двери -Д С С - Санда Рашковић Ивић-Бошко Обрадовић"
6.Листа Савеза војвођанских Мађара - Иштван Пастор.
7."Борис Тадић-Чедомир Јовановић
   -Савез за бољу Србију-ЛДП-ЛСВ-СДС"
8."Муамер Зукорлић - Бошњачка 
    демократска заједница Санџака"
9."СДА Санџака-др Сулејман Угљанин"
10."За слободну Србију - Заветници - Милица Ђурђевић"
11.Листа "Група грађана за препород Србије 
    - проф. др Слободан Комазец"
12."Руска странка - Слободан Николић"
13."Републикасна странка
     -Републиканус парт-Никола Сандуловић"
14."Српско руски покрет - Слободан Димитријевић"
15."Левица Србије - Борко Стефановић"
16."Дијалог- млади са ставом - Станко Дебељаковић"
17."Доста је било" Саша Радуловић
18."Партија за демократско деловање-Ардита Синани"
19."Зелена странка"
20."У инат -сложно за Србију - Народни савез".