недеља, 28. новембар 2010.

ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА


Претпостављам да би веома висок проценат становника ове државе знао да (на свој начин) објасни шта је то децентрализација. Поготову што се ради о појму који се, као и многе друге стране речи, одомаћио у нашем свакодневном говору. Ипак, није сувишно напоменути да се ради о појму који, мада у корену има латинси израз centrum, што значи средиште, припада француском језику. Тако је, у Вујаклијином Лексикону страних речи и израза, децентрализација објашњена као: "лабављење једног политичког тела и, као последица и циљ тога, већа самосталност појединих делова", или: "управни систем који свима управним одељењима даје што већу самосталност, нарочито у државној управи".
Дакле, то је теорија. И, теоретски, готове све странке на политичкој сцени Србије, јесу за децентрализацију.
Невоља је у томе што ту децентрализацију свака од њих види "кроз свој дурбин". И сви се нешто забављају тиме како ће Србија бити "подељена". Односно, колико ће региона или подручја имати. А шта је ту у суштини лоше? Па управо то да децентрализација не може да се спроводи "одозго на доле", већ обрнуто. Не може неко у Београду да зна шта је то што треба "онима доле", у Србији ван Београда. Поготову је нелогично "прекрајање Србије" где ћемо за резултат имати, уместо једног Београда, десетине других "малих Београда" који би "кад порасту" да буду онај велики Београд.
А да је "догорело до ноката" види се сваког дана и голим оком. То "признају" чак и они који творе данашњу власт у Србији. Тако је, на недавном скупу (поново у Београду!, где је чак-скачем са теме на тему- одржан и Сајам локалне самоуправе!? - па зар то није могло да буде организовано у неком "ћошку Србије?), одржаном под називом "Ко је за регионе?", један од учесника, Вук Драшковић, лидер СПО, рекао и следеће :
"На сва уста галаме да је Косово Србија, а Србија све више постаје Косово. Јужно од Бубањ потока број Срба се за десет година смањио за 450.000, а нестало је 1.200 насеља... Само Београд и Војводина у нечему личе на Европу, док јужно од Београда нема ништа".
А у економском смислу, још више су поражавајући подаци које је, на истом скупу, изнео Млађан Динкић, актуелни министар екомомије и лидер Г17плус :
"Плате на Новом Београду су три пута веће него у Босилеграду, незапосленост у Пријепољу 20 пута већа него на Врачару, а Београд има дупло већи БДП него цела Војводина и три пута више него неки други делови Србије".
И најновији подаци о томе су поражавајући. Просек плата у Србији ван Београда износи нешто изнад 34 хиљаде динара, док је у Београду она нешто изнад 45 хиљада. 
Зато, оно што они у Београду не виде, или неће да виде, види "неко други". Па и проблеми у Новом Пазару, односно Рашкој области, или Санџаку, који су у основи економски, постају међунационални или верски.
Зато у Тимочкој и Неготинској Крајини, на сајту Timoc Press, може да се појави саопштење Влашке демократске странке Србије у коме се, између осталог,  тврди : "6. новембра 2010.године у Жагубици државни врх Републике Србије одузео је право на коришћење матерњег језика влашкој националној мањини, на тај начин што је донео нови Статут НСВНМ у коме стоји да је језик комуникације српски језик".
По старом добром обичају, ово нико није демантовао, па тако није ни било прилике да се сазна да је то једна сасвим легитимна одлука коју су, у виду Декларације, донели органи Националног савета влашке националне мањине.
У малој варошици Босилеграду, протествовали су Бугари (који су ту већинско становништво), због наводне обесправљености. И поред тога што ова варошица, као ни Димитровград (друго веће место у коме живи бугарска национална мањина у Србији), није била позната по "оптерећеним" међунационалним односима, управо је овом вешћу она на себе скренула пажњу јавности.
Заједнички именитељ, претходних неколико примера, није, како се, на први поглед може закључити, нерешено национално или верско питање, већ (ако се мало загребе испод површине!), нерешено економско питање.
Јер, кад би нешто, игром судбине, просек плата "тамо доле" у Србији ван Београда, био онолики колики је "тамо горе", односно у Београду, тешко да би неко могао народу да "баца прашину у очи". Или да му "продаје рог за свећу". Овако, кад већ нема хлеба, народу је неко увек спреман да понуди игре.
То је и потврда да прича о децентрализацији мора да се започне "доле", а не "горе". Јер они "доле", много боље од оних "горе", знају шта им је потребно. С тим што у "оне доле" не убрајам партијске апаратчике "оних горе", који би све учинили само да и они једног дана из категорије "оних доле", пређу у категорију "оних горе".

четвртак, 11. новембар 2010.

ГЛАС РАЗУМА

Ових дана, као усамљени вапај (или молба), може се чути мишљење Вука Драшковића да би косовски Срби требало да изађу на предстојеће изборе. Стидљиво о томе, по коју, прозборе и наши медији. Истини за вољу, много већи простор даје се онима који заступају, званичан, став Владе Србије, по коме се "нису стекли услови да се Срби са Косова позову на изборе".
Да не будем неправедан, сличан став о овом питању заступа и ЛДП (ваљда је то и за очекивати), али не треба изгубити из вида да је СПО, странка десног центра, национално, прецизно профилисана. Управо зато, став Вука Драшковића и СПО-а треба посебно вредновати.
Међутим, тај усамљени глас разума све ме више подсећа на, један од многих, предизборних слогана ове странке (више се и не сећам да ли то беху парламентарни или председнички избори), из 1998. године, који је гласио "Једино Вук".
Да ли је могуће да сви други колективни чланови наше Владе не могу да препознају оно што препознаје "једино Вук"? Да ли "једино Вук" схвата да време неумитно пролази и да се и на Косову може десети оно што се десило Србима у Хрватској? Ја тако тумачим оно што каже "једино Вук":
„Када би Влада Србије, када би све странке и националне институције позвале све косовске Србе, и оне који су остали на Косову и оне који су отишли са Косова за последњих десет година, да изађу на предстојеће косовске парламентарне изборе, Срби би освојили четвртину мандата у тој скупштини. Била би то велика снага и велика заштита српског народа на Косову и огромна подршка држави Србији у предстојећем дијалогу са властима у Приштини.
Ако су се стекли услови за дијалог власти у Београду и власти у Приштини, на чијем хитном отпочињању инсистира званични Београд, још више су се стекли услови за албанско-српски дијалог на свим нивоима, а посебно у парламенту Косова.“
Са великом одговорношћу, прихватам ризик прављења бар два пропуста, подсећајући на свој старији пост (из марта ове, одлазеће, године) и цитирајући самог себе.
Тај текст се у великој мери бавио Косовом, или, прецизније речено, филмом "Медени месец", Горана Паскаљевића, који се бави овом темом (али у једном ширем контексту).
Укратко, филм, у садашњем времену, прати два млада пара из две суседне државе. Један живи у некој забити Албаније, на граници са Косовом, а други у Београду. Пар из Албаније има циљ да напусти земљу и докопа се Европске Уније (преко Италије), а пар из Београда, такође жели у ЕУ, али преко Мађарске. И један и други пар су неоптерећени национализмом (ово треба нагласити пошто се ради о Балкану!) и једини им је циљ да бољи живот потраже "напољу".
Међутим, на путу ка Европској Унији и једном и другом пару испречило се Косово!
Наиме, италијанским цариницима било је сумњиво што је мушкарац из "албанског пара", како је "показивао" његов пасош, веома често одлазио на Косово (нису му веровали да је то због посла),док је мађарским цариницима "веома чудно" било то што у пасошу мушкарца из "српског пара" пише да је рођен у Косовској Митровици (отац му је, као војно лице тамо био на служби). Елем, мушкарци бивају задржани, "ради провера", а девојке у туђим земљама остају саме.
Наставак ове приче, догодио се у стварности. Наиме, и Албанија је, уз Црну Гору, добила статус званичног кандидата за чланство у Европску Унију. Судећи по томе, они више немају препрека, за разлику од нас. Нама ће се (мада то није званичан услов), на путу ка ЕУ испречити управо "најскупља српска реч" - Косово. У форми "да се Власи не сете", као јачање добросуседских односа. Са ким? Са самим собом? Апсурдно, али је тако! Зато, треба бити прагматичан и признати реалност. А то је оно о чему говори "једино Вук". Срби са Косова треба да изађу на изборе. Да узму "ствар у своје руке" и гласају за себе. Да престану да буду наши, али и ми њихови таоци !
Знам да ризикујем да, оваквим својим ставом, будем "сврстан", уз могућност да постанем предмет нечије мржње.
Но, то ме баш и не оптерећује, имајући у виду да припадам онима који сматрају да је мржња потпуно ирационално, али једино искрено, осећање. Поготову што су са друге стране љубав, разумевање или сажаљење - осећања која су, веома често, неискрена.
На тај начин тумачим и, садашњи, већински однос овог народа према ставовима које заступа "једино Вук". Од некадашњег идолопоклонства "краљу тргова", који је био у стању да на улице изведе милионе људи, данас га, у најмању руку, исто толико људи не подноси. Из тога могу да извучем само закључак да "једино Вука" нисмо разумели. Или, да нисмо желели да "чујемо" оно што нам је говорио, јер - што да не - нисмо ништа схватили.
Уосталом, велико је питање да ли више и имамо права да, на било који начин, осуђујемо Вука Драшковића и његов СПО, пошто им, до сада, никада нисмо дали шансу. Ту шансу су добијали чак и они на које смо проћердали добар део својих живота. "Једино Вуку" нисмо дали шансу.
Зато, нешто мислим да би било јако добро - пошто ми у Србији нисмо - то ураде Срби на Косову. Да, за промену, буду јединствени, изађу на косовске изборе и поврење дају "једино Вуку".
Јер, више него икад, Србима на Косову је потребно све оно што у себи, као поруку коју у Србији нисмо размели, носи име странке Вука Драшковића - СРПСКИ ПОКРЕТ ОБНОВЕ.
Можда је то последња шанса да Срби на Косову ухвате "прикључак" и, колико год (на први поглед), апсурдно звучало, изласком на косовске изборе, чвршће него икад, вежу себе за Србију.

среда, 3. новембар 2010.

БАБЕ И ЖАБЕ


Зар је, заиста, потребна толика халабука због одлуке да се цена грејања, у престоном граду, повећа за "чак" 30 процената? Ова тема не силази са хедова електронских, нити са насловних страница штампаних медија! Не кажем да је проценат безначајан, али ми није јасно како се, ни приближно, није говорило о томе да ли је било оправдано повећање цене грејања, у многим градовима у унутрашњости, које је ступило на снагу и пре но што су се прве капи топле воде докотрљале до тамошњих радијатора.
Осим, ако у Београду не живе неки квалитетнији и вреднији људи!? Јер сви су у први план истицали проценат (који јесте позамашан и највећи у Србији), не водећи рачуна о томе да су и примања у српској престоници далеко већа него у било ком граду у Србији ван Београда.
И када бих желео да будем злобан, могао бих да констатујем да Београду, као највећем, најзначајнијем и нај, нај, нај...и приличи да има највишу цену грејања.
Јер и они који раде у топланама, треба да имају "пристојна" примања, чији је просек много већи но у остатку Србије, који му дође као својеврсна београдска колонија. Богати север и сиромашни југ. Огромна је посесивност коју престоница показује према "остатку" државе, односно оном делу који ја, са поносом, називам Србија ван Београда, а видљива (за оног ко хоће да види!), на сваком кораку.
Звучи сурово, али, у рано јутро, 3. новембра, хтедоше да "украду" и земљотрес који се догодио у околини Краљева. Управо тако! Јер, када се једна од многих телевизија "одважила" да о том догађају обавести јавност, у кајрону је стајало да се "земљотрес догодио у околини Београда". Заиста чудно, јер је већ у то време била доступна информација на једном од сајтова, према којој није било никаквих тајни где се догодио земљотрес.
Уосталом, можда би Београђани и могли да откажу грејање, уколико им цена није по вољи. Јер, све ми се чини да ће толики број "усијаних глава", ослобађати довољну количину топлотне енергије, коју, не треба расипати.
Ето и доказа! Наиме, генијални представници разноразних синдиката (вероватно их је приближно колико и самог чланства), ових дана, прете како ће кренути у сакупљање потписа за обарање Владе. Е, ту се, заиста, нешто чудно измешало! А ја мислио да синдикалци треба да штрајкују. Али не! Они би да руше Владу. А можда би, мало, и да владају. Дакле, уместо да из лепезе синдикалних метода изаберу најплодотворнију за притиске на институције ове државе, они се досетили да би требало срушити Владу. Наравно, ни у примисли ми није да је Влада цвећка, али, за њено, евентуално, обарање није "надлежан" синдикат, већ нека од политичких партија.
А за грејање ове зиме може се употребити и усијана атмосфера настала након одлуке "надлежних" (да ли у Београду или Бриселу) да се цена награде за најтраженијег Србина, повећа на 10 милона евра или долара(чега год много је!).
Огромна пара! А може да буде и практично. Сваки Београђанин коме буде скупо грејање и који се због тога "искључи" са система, може, ове зиме да јури за Младићем. Тако ће, ем да се греје, ем да заради неке силне милионе.
Они којима нешто та јурњава за ратним злочинцима не иде од ноге, могли би да смишљају питања којима ће наша делегација отпочети будуће преговоре са представницима (никад признате) државе Косово. Али да не претерују!
Пошто је председник Тадић саопштио нацији да ће преговори почети од једноставних, малих, обичних ствари. Без обзира што то, на неки начин, представља дисконтинуитет са политиком коју је трасирао покојни Зоран Ђинђић, а коју, макар декларативно, баштини управо странка на чијем је челу председник Србије.
А та политика није тешка за памћење, пошто је, у огромној мери, презентована разним поучним пословицама.
Наиме, ако се добро сећам, на трибини у Шапцу, 17. маја, 2002. године ( и не само тада), тадашњи премијер Србије подсетио је на познату индијанску пословицу : "Ако мораш да прогуташ жабу, немој да је много гледаш, већ је прогутај одмах, а ако мораш да прогуташ неколико жаба, прогутај прво највећу! Ми се држимо те пословице" - рекао је тада, обраћајући се "чивијашима", Зоран Ђинђић.
Уосталом, нико није утврдио колика је калоријска моћ жаба и колико би се гутањем жаба могло ослободити, преко потребне, топлотне енергије.
Само још да се договоримо да ли ћемо почети од најмањих или од највећих.