недеља, 25. децембар 2011.

П Р Е Л А З



Стварно је чудан овај српски језик! У њему (као ни у једном другом језику), има толико двосмислености, или речи са "реповима", због чега свако (коме је до тога стало), мора добро да размисли, пре но што нешто прозбори.
Узмимо, на пример, реч прелаз. Наиме, она може да означава место куда се прелази на неку другу страну, или, са једног на друго место. Тај прелаз може бити и преко неког пута, пруге (пешачки, или пружни прелаз), али и преко неке реке или потока. А ако је преко потока, тај се прелаз, веома често, још назива и брвно због начина његове израде (ако ништа друго, претпостављам да свако зна ону причу о два јарца на брвну). Ако идемо даље у анализу израза прелаз, претпостављам да ћемо, веома лако, доћи и до закључка да је, на исти начин, настао и израз којим означавамо прелаз преко неке границе, односно, гранични прелаз. Било да се ради о физичком, или мисаоном појму.
Али, прелаз, или прелажење је и шатровачки израз који се употребљава у ситуацији кад некога превариш или "пређеш". Тако смо, веома често, чули израз да је неко некога "прешао". Исти израз се употребљава и у фудбалу (ово није мој терен, али...), када један фудбалер употртеби неку финту и "пређе", или предрибла другог фудбалера. Дакле, примера је много, а сведоци смо да се употребљава и израз "прећи некога", као и онај "прећи преко нечега".
Е сад, ја имам једну моралну дилему. Да ли исти израз може да се употреби у вези са неким ко је високи званичник неке државе? Можда и председник? Можда, чак, и председник неке нама блиске и "пријатељске" државе. Ипак, рачунам и политичари су људи. Те да су и они некада били мали и да је и њих неко васпитавао. А самим тим да су, још тада, научили да се лепо понашају, што подразумева да не "прелазе" неке друге људе. Макар они били и њихови "поданици".
А житељи Тимочке Крајине, већ пет година, поред многих других, живе и са осећањем једног посебног "прелажења". Прелажења због прелаза. Или, прецизније речено, прелажења због граничног прелаза. Имајући у виду да, готово све политичке гарнитуре, већ пет година обећавају отварање граничног прелаза “Ђердап 2”, са суседном Румунијом. Од средине децембра, 2006. године, када је Влада Србије донела одлуку о његовом отварању, тај гранични прелаз предмет је сталних предизборних и других обећања. И домаћих и страних политичара.
Мало је фалило да прелаз буде отворен уочи ванредних локалних избора у Неготину, марта 2010. године. Тада су о том спаносном “отварању према Европи”, говорили сви значајнији српски политичари који су, сврстани под барјак “За европски Неготин”, плус Коалиција СПС-ЈС-ПУПС, крстарили Неготинском Крајином. И обећавали отварање прелаза. А треба ли, посебно, напоменути да су грађане Тимочке Крајине, прешли због прелаза?
Нову наду пробудио је председник Румуније, Трајан Баеску, када је (без свог домаћина Бориса Тадића), почетком новембра, ове године, боравио у Неготину. Тада је, грађанима Тимочке Крајине, обећао да ће гранични прелаз, “ускоро”, бити отворен. То "ускоро" многи су протумачили и уочи Божића, по Грегоријанском календару (који Румуни, иако православци, празнују). А било је и логично. Па и румунски политичари су "школовани" на истим местима  где и ови наши. И они знају да је лепо "подарити" својим поданицима нешто уочи најрадоснијег хришћанског празника. Поготову, ако већ добро знају да је то нешто, уствари ништа. Али, може да послужи. Међутим, занимљиво је да је комплетна прича у вези са "новим отварањем" граничног прелаза била обавијена велом тајновитости. Упркос томе, што су се, са приближавањем Божића, убрзавале неке активности у зони граничног прелаза "Ђердап 2". Ипак, у "српском информативном простору", нису постојале назнаке или потврде да ће се то "историјско" отварање граничног прелаза и догодити уочи Божића (или сам ја можда такву информацију пропустио?). Но, и поред тога, у малој неготинској вароши, све чешће су се чули "гласови" да ће гранични прелаз бити отворен 20. децембра 2011. године. Као и да би, том “свечаном чину”, могли да  присуствују и председници Басеску и Тадић. У прилог томе говори и податак да је већ било договорено да се "одради" само прва тачка, раније заказане седнице локалног парламента, а да се "остатак" одради наредног дана, како би одборници и локални функционери могли да присуствују "том свечаном чину". Међутим, и даље није било никаквог "званичног папира" који све то потврђује.
А онда је дошао и тај 20. децембар, када су, и поред кише која је упорно падала, обављене "последње припреме". Са румнске стране границе постављено је огромно озвучење, а са наше стране је пристигло доставно возило са припремљеном храном. Кажу за 50 особа. Са наше стране стигло је и десетак аутомобла из неколико градова Тимочке Крајине (у којима је било двадесетак грађана Србије, међу којима су предњачили осведочени "румунофили" или представници "влашких" организација који стављају знак једнакости између Влаха и Румуна). Са румунске, кажу, било их је много више (ово сам чуо, али не и видео!). А киша је упорно падала. (После неколико месеци суше). Упркос томе што  грађане Тимочке Крајине (бар колико је мени познато), који су сатима киснули да "неотвореном" граничном прелазу "Ђердап 2", нико из Србије (а они су, пре свега, грађани Србије), није обавестиио да ће гранични прелаз бити отворен 20. децембра, било је потребно да им неко нешто каже. Поготову што су се у таквим околностима (са разлогом), појављивали и "први знаци нервозе". Или да их, макар, пита шта траже ту? Ко их је позвао? И зашто баш сада? И како то да ту нису били јече, пре недељу, месец, годину...? Након неколико сати, на нашој страни границе, пред окупљене (покисле и промрзле) грађане Тимочке Крајине, стао је први човек Неготина – др Влајко Ђорђевић. И рекао им да отварања граничног прелаза неће бити због “формално-техничких разлога”. Након тога, са наше стране границе, грађани су се разишли. Са румунске, демонтирано је озвучење. Једино није познато шта је било са припремљеним ручком. Као што није познато ни ко је кога (у овом новом, неуспешном отварању граничног прелаза "Ђердап 2"), прешао, а ко је био "пређен"? Као, ни када ће, поново, бити (не)отварање граничног прелаза?
Оно што је сасвим сигурно је да, тог дана, у близини неотвореног граничног прелаза "Ђердап 2", нису примећена ни двојица председника (Трајан Басеску и Борис Тадић). А мени једино преостаје да претпоставим да је то било из "практичних разлога". Односно да је Тадићу још било прерано да се "окити" ловорикама за отварање овог прелаза (јер ће избори бити тек на пролеће), а да је Басеску “провалио” да у Тимочкој Крајини не“живи 300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”, како су му рекли “његови” румунофили.

петак, 16. децембар 2011.

ПОСЛЕ ДВАДЕСЕТ ГОДИНА


Након изузетне промоције књиге "Отворена страница-Соња Савић", пришао ми је један пријатељ (иначе познати неготински професор) и рекао како је штета да је Неготин "изгубио тако дивне гласове". Мислећи на гласове шест изузетних дама (Данијела Николић, Татјана Панић, Сузана Михајловић-Јовановић и Јованка Вања Станојевић, које су учествовале у промоцији ове монографије и Зденкa Томић (Голубовић), која је те вечери, уз Миломирку Цицу Јововић, била у улози аутора поменуте књиге).
И мени је било савршено јасно на шта је уважени професор мислио, али за оне којима то неће бити јасно, потребно је мало појашњење. Јер ради се о плејади некадашњих новинарки Радио телевизије Крајина (РТК), која је нестала у вртлогу транзиције.
А тај исти транзициони вртлог избрисао је са медијске сцене Србије и Самосталну телевизију Неготин (СТВ), која је рођена на данашњи дан, пре тачно двадесет година.
Јер, не треба заборавити да су се развојни путеви ове две телевизије (које су годинама биле ривали, а врло често и у неравноправној утакмици), у једном тренутку укрстили. Да би након тога тога (као после судара две планете), и једна и друга, заувек, нестале.
Данас сам све више убеђен да би судбина Радио телевизије Крајина, сигурно, била другачија да није било оне друге (СТВ Неготин), о којој сам, једном приликом написао и следеће:
"Рођена је 16. децембра, 1991. године. Тада је у држави њеног рођења већ увелико беснео рат, што је у приличној мери, одредило и њену судбину. За њено зачеће и рађање везана су многа имена, па се вероватно ни они сами не би усагласили у вези са тим ко је у томе имао одлучујућу улогу. Но, било како било, она је рођена те зимске ноћи и требало је бринути о њој. То није било баш увек лако, па је и њено одрастање било скопчано са мноштвом проблема. По свему судећи, њено превремено рођење утицало је на то да, веома често, има здравствених тегоба, тако да готово никога није ни изненадило када је, не дочекавши ни своје пунолетство, напустила овај свет".
Дакле, та и таква Самостална телевизија Неготин (СТВ), била је један од ретких електронских медија, који је рођен у Србији ван Београда. А то није неважан податак. Јер, много година након тога, захваљујући управо Самосталној телевизији, Крајинци су, по признању многих, били боље информисани него житељи српске престонице.
Да се све променило, сведочи и податак да је, у међувремену, Неготин "сахранио" две телевизије (трећа, која је у међувремену рођена, још увек је у повоју - бар што се покривености сигналом тиче), па се, све чешће, о овом делу Србије говори у контексту "медијског мрака".
Управо то и јесте разлог мог подсећања, не само на један медиј, који је, свакако, одиграо битну информативну улогу у једном раздобљу, већ и на људе који су били заслужни како за стварање имиџа тог медија, тако и за његов суноврат. Ипак, нећу поменути ни једно име, ни на једној од поменутих страна, пошто ми се чини да је то већ добро познато. А прихватам ризик да ће некоме, можда, засметати што (баш) ја постајем званични биограф Самосталне телевизије Неготин. Но, свесно преузимам тај ризик, јер (мада ће то зазвучати нескромно), то сам чинио и много година уназад, имајући у виду да, стицајем околности, поседујем најпотпунију документацију, како о овом медију и његовом програму, тако и о људима који су његов саставни део. А у тој биографији може се прочитати и следеће :
Самостална телевизија Неготин почела је са радом 16. децембра 1991. године, као прва приватна телевизије у Србији и ондашњој Југославији. Тада, основу за емитовање програма, представља новоизграђени кабловски систем, посредством кога са емитује програм. Имајући у виду да је кабловски систем био инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањено је њено постојање.
Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија серијала "Србија међу шљивама", Зорана Остојића, снима се у Неготину. Том сарадњом, овдашњи гледаоци, као мало који други у тадашњој Србији, били су у прилици да прате најпрестижније емисије НТВ Студио Б.
Током година које су долазиле, СТВ Неготин је, као једна од ретких медија тадашње Србије, угостила све најзначајније лидере опозиције у време "Милошевићевог режима".
У време грађанских протеста 1996/97. године, СТВ прати и протесте у Неготину, а почетком1997.године, тачније, 6.јануара, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Глас Америке, "Америка зове Србију", као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.
Из тог периода, остала је анегдота према којој су многи Неготинци препричавали, "као врло поуздану и веома тачну информацију" да то није никакав "Глас Америке", већ су то неки новинари који су дошли из Београда и читају вести из подрума неготинске Електродистрибуције ( у чијим просторијама је тада била смештена СТВ).
Упркос чињеници да сам, одувек, био убеђен да ће "гушење" Самосталне телевизије Неготин бити најобичније "чедоморство", мора се признати да је овај медиј сметао људима на власти у Неготинској Крајини, али и у самој престоници. Тако је неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакујући на приватну имовину, са зграде у центру града, запленила емисиону технику. Она је, делимично оштећена, враћена тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године. Убрзо након престанка НАТО бомбардовања, Самостална телевизија 1. августа 1999.године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом "Радио Неготин" и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92. Радијски програми Б92, чинили су основу тадашњег програма СТВ Неготин, када је смишљен и слоган "телевизија која се слуша". Уз информативни радијски програм Б92, емитоване су телевизијске емисије независних продукција "ВИН", "ТВ Мрежа" и других, а све је више било и емисија Телевизије Б92, која се рађала.
То није остало незапажено ни у "малом граду на тромеђи Србије, Бугарске и Румуније". У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, представници тадашње неготинске власти настављају своју борбу против СТВ-а, желећи да затворе објекат из кога је емитован програм.
Међутим, грађани, уз помоћ лидера, тада опозиционих странака, формирају Одбор за заштиту Самосталне телевизије, што још једном "продужава живот" овом медију који, ако ништа друго, може да се похвали веома богатом биографијом.
Није никаква тајна да је Самостална телевизија Неготин, током свог постојања, имала и завидан ниво сарадње са многим страним амбасадама, о чему сведоче и многи интервјуи које је овај медиј урадио, било са амбасадорима, било са "високим" званичницима тих амбасада. Пошто је то модерно, морам да констатујем да из тог периода, вероватно, и у локалној служби безбедности постоји мноштво информација. Но, судећи по томе какав је однос неких странака по питању отварања тајних досијеа, велико је питање када ће нам ( и да ли) информације те врсте бити доступне.
Имајући у виду да се многе ствари заборављају (уколико се не запишу), треба рећи и то да је Самостална телевизија Неготин, била прва телевизија која је на простору Тимочке Крајине, реализовала умрежавање локалних телевизија са овог простора. Било је то у оквиру пројекта "Тимочка информативна мрежа" (ТИМ). Тај велики пројекат (који је потписао аутор овог поста), у великој мери је допринео едукацији многих младих људи, који се у Тимочкој Крајини баве електронским медијима, било као новинари, монтажери или сниматељи.
И наравно, не занемарујући допринос осталих локалних и регионалних електронских медија који су током свих ових година деловали на простору Тимочке Крајине, треба (без бојазни да може зазвучати нескромно), рећи да је Самостална телевизија Неготин, дала свој значајан допринос у развоју телевизије у најширем смислу те речи.
То није само констатација која се везује уз оно "о покојнику све најбоље", већ је то апсолутна истина. Уосталом, много је оних који то могу да потврде и са једне и са друге стране екрана.

петак, 09. децембар 2011.

ГРАНИЧНИ ПРЕЛАЗ



Претпостављам да ће се многи чудити због чега сам се, управо на овај историјски дан (неко је већ констатовао како ова држава има све више историје а све мање географије), када нам jе из главног града Европске уније, стигла још једна непријатна вест, одлучио да пишем о граничном прелазу (граничним прелазима). Међутим, треба подсетити да смо, данас, поново, били на клупи за понављаче, баш због граничних прелаза. Наравно, не овог о коме ја желим да пишем, али, ко зна? Пошто ми се чини да једино нас учитељица живота ничему није научила. Уз то, опште је мишљење да смо ми јако непредвидљиви. А ја мислим да то није тачно и да смо, напротив, јако предвидљиви. И да нам је, због тога, лако постављати "блокаде", а све под изговором да је то "за наше добро".
Уосталом, добар пример су управо гранични прелази (или административни пунктови, или, како год се то зове), на северу јужне српске покрајине (која је, по свему судећи, део територије Србије још једино у преамбули Устава), против чијег се успостављања, грчевито боре Срби са севера Косова (и Метохје).
Међутим, потпуно је другачија слика на другом крају ове државе, где житељима Тимочке Крајине, већ пет година, готово све политичке гарнитуре (и Коштуничине и Цветковићеве Владе), обећавају отварање граничног прелаза “Ђердап 2”, са суседном Румунијом. О томе говори и податак да се отварању овог граничног прелаза нико не противи. Напротив, влада поприлична еуфорија, још од тренутка када је, први пут, најављено његово отварање, мада, никоме није јасно чему ће он служити и како може постати спас посрнулој привреди, али и осиромашеном и десеткованом становништву Тимочке Крајине. 
Умножавање питања без рационалних одговора последица је и податка да педесетак километара северно, већ постоји гранични прелаз са Румунијом, а тридесетак јужно и са Бугарском. Као и да још један прелаз са Бугарском постоји недалеко од Зајечара. Дакле, ко има шта да увози или извози, или просто има потребе да иде у провод у овај источни део Европске уније, нема неких великих препрека. Јер, мораћемо се сложити да не мора баш свако двориште у Србији да има свој гранични прелаз. Наравно, не бих волео да се схвати како сам ја против отварања још једног граничног прелаза. Мада бих више волео да се ми као држава "отварамо" према свету, макар имали мање прелаза. Осим тога, што се мене тиче, гранични прелази могу постојати на сваком ћошку, али ако су настали као резултат реалних потреба, а не пуког политичког измишљања. А чини ми се да је гранични прелаз "Ђердап 2" управо то.
Јер, летимичним погледом на карту путне инфраструктуре Румуније, јасно је да је нашим комшијама овај путни правац “задња рупа на сирали”, јер су се усмерили на правац који повезује Крајову (Румунија) и Видин (Бугарска), градећи модеран мост преко Дунава, који треба да буде готов наредне, 2012. године.
Такође, упућенији у ову проблематику могли би (ако би били искрени) да кажу како је овај гранични прелаз, у много чему,  проблематичан. Као и да они који су на њему желели да зараде неке политичке поене, баш и нису много разбијали главу.
Најпре, они који буду  користили овај гранични прелаз, мораће до главних саобраћајница у суседној Румунији да возе разноразним "стазама и богазама".
Осим тога, нико не води рачуна о томе да се добар део саме граничне зоне, односно дела који се на већини прелаза зове "ничија територија" (део између две царине), налази на самом мосту да Дунаву, који представља једини транспортни пут како за раднике тако и материјал у свакодневним активностима Хидроелектране "Ђердап 2". Поједностављено, ради се о путу са левом и десном коловозном траком, којим ће се кретати сви. И запослени у овој фирми и туристи ( и "туристи"), који би да се, преко истока докопају запада.
Но како, веома често, политичке одлуке нису баш у вези са реалношћу, гранични прелаз “Ђердап 2” ће бити отворен, пре Божића по Грегоријанском календару (који, иако су православци, Румуни славе), а испуњење обећања, у свој политички тефтер, неће уписати ни један од наших многобројних политичара, који су о томе мантрали претходних година, већ Трајан Басеску, председник суседне Румуније. Он је отварање овог прелаза најавио почетком новембра када је (по ко зна који пут,  без свог домаћина, Бориса Тадића), посетио Неготинску Крајину.
Тиме ће бити окончана судбина овог граничног прелаза, о чијем отварању је Влада Србије донела одлуку још средином децембра 2006. године, а који је најозбиљније шансе за отварање имао уочи ванредних локалних избора у Неготину, марта 2010. године. Тада су, о том спасоносном “отварању према Европи”, говорили сви значајнији српски политичари који су, сврстани под барјак “За европски Неготин”, плус Коалиција СПС-ЈС-ПУПС, крстарили Неготинском Крајином.
Учествујући у предизборној кампањи, тада су гранични прелаз “Ђердап 2” , активно (то је било најзначајније предизборно обећање), отварали Вук Јеремић, Божидар Ђелић, Ивица Дачић, Душан Петровић, Милан Марковић и Петар Шкундрић. А здушно им, својим присуством, помагали Славица Ђукић Дејановић, Млађан Динкић, Милутин Мркоњић, Слободан Милосављевић, Саша Драгин, Верица Калановић, Снежана Самарџић Марковић, Жарко Обрадовић, Небојша Брадић, Јован Кркобабић и Драган Марковић Палма (Извињавам се онима које сам изоставио)! Сећам се да су тада, сви они, онако, као навијени, чим изађу из скупих аутомобила, још ошамућени од труцкања крајинским друмовима, причали о значају граничног прелаза “Ђердап 2”.
Ваљда су толико били ошамућени да нису стигли ни да се распитају о неким битним детаљима везаним за овај гранични прелаз, већ су, једноставно, испуњавали жеље својих локалних представника, причајући о томе да ће, отварањем овог прелаза, све постати много лепше и боље.
Ускоро ће две пуне године, од када су окончани ванредни локални избори у Неготину, а гранични прелаз "Ђердап 2" још увек је у фази мировања. Они који су, пре скоро две године, обећавали да ће он бити отворен "већ колико сутра", више и не говоре о томе.
Међутим, то што није успело нашим политичарима, успело је румунском председнику. И то, вероватно, у жељи да врати “дуг” групици крајинских румунофила који су му, пред долазак, поручили да у Тимочкој Крајини “живи 300.000, а можда чак и 400-500.000 Румуна”!? Да није тужно и опасно, било би смешно. Јер је у Тимочкој Крајини, према попису 2002. године, било, укупно, 284.112 становника! А по прелиминарним резултатима овогодишњех пописа, нешто више од 242. хиљаде. Од чега више од стотину хиљада Влаха. Које румунофили, очигледно, “не виде”. Као ни Србе. А и власт их не види баш најјасније. Осим у време избора.