петак, 23. децембар 2016.

П И М Н И Ч Е Њ Е


Чињеница је да сам на овом месту, и по неколико пута, писао на исте или сличне теме. Али, то није било због моје инертности или недостатка жеље да пронађем "нову тему",  поготову што се чешће догађа да оне (те теме) "пронађу" мене.
Истини за вољу, овај текст ће се бавити двема темама, којима сам се, у неким ранијим текстовима већ бавио. Првом темом, у чијем је средишту испитивање јавног мњења (и проблеми који у вези са тим могу настати, уколико се то обавља на нестручан начин), бавио сам се чак два пута - у тексту од 6. децембра прошле године, под називом И би(ће) светлост!, као и текстом под називом Анкета, који је настао 9. јануара, ове 2016. године. Другом темом, која би, колоквијално, могла да це назове "новоговор", бавио сам се у тексту од 30. јула 2014. године, под називом Легат. Понављање је мајка знања - каже латинска изрека.
www.negotin.rs
У сваком случају, чак и да сам хтео да избегнем ове две теме, тешко да бих у томе успео, пошто се и једна и друга, већ дуже време, налазе на насловној страни званичне интернет презентације општине Неготин. И то на једном месту. У одељку под називом "анкета". Оно што је занимљиво, а што се не догађа први пут, је податак да уредник (администратор) или група људи која се бави овим послом, пренебрегава чињеницу да је неразумно грађанима нудити анкетирање на овај начин. Без икаквог пропратног текста. Јер, текст који је објављен још 12. децембра, под називом "Анкета - Туристичка валоризација "Пимница" већ је давно "отишао" у архиву, па грађани који би сада, или наредних дана, желели да се укључе у ову анкету, немају могућност да сазнају о чему се ради. Лично, не верујем да ће се многи определити да пронађу објашњење и разлоге за израду једне овакве анкете, али, чак и уколико се неко одлучи за тако нешто, претпостављам да ће се чудом чудити образложењу које је у том тексту наведено.
"Поштовани суграђани,
www.negotin.rs
Један од стратешких циљева општине Неготин је развој туризма који укључује и туристичку валоризацију Рајачких, Рогљевачких и Смедовачких винских комплекса познатих као "пимнице". У оквиру пројекта општине Неготин "Лични ставови - заједничке одлуке" Немачке организације за међународну сарадњу ГИЗ и Швајцарске развојне агенције СДЦ, између осталог подстакнуто је учешће грађана у активностима везаним за туристичку валоризацију ових винских комплекса."
Оно што је мени засметало је, по ко зна који пут, некоректно писање назива неких страних организација, код којих (према званичном правопису) важи правило да, кад се на српском пишу ћирилицом, онако како се изговарају, а да се, при првом помињању, у загради пише изворни облик читавог назива или бар скраћенице. 
Дакле, треба написати Немачка организација за техничку сарадњу (GIZ), као и Швајцарска агенција за развој и сарадљу (SDC), јер су то званични називи поменутих организација, поштујући (још увек важећи) правопис нашег (званичног) језика.
Занимљиво је шта још, између осталог, пише у информацији у вези са поменутом анкетом, која је објављена 12. децембра, ове године:
"Као наставак активности у укључивању грађана, овог пута, занима нас шта наши суграђани, грађани у суседним општинама, као и сви остали који прате наш сајт као и Фејсбук страницу Канцеларије за локални развој мисле о туристичким потенцијалима "пимница", па смо у том циљу на сајту општине Неготин поставили кратку анкету на десној страни почетне странице званичног сајта Општине Неготин."  
Из ова два цитата (који су недоступни свима онима који ће данас и наредних дана видети већ помињану анкету (или у њој учествовати) могу се извући и неки закључци. Најпре, мене, као грађанина, "подстакли су" да учествујем у свему овоме, али је велико питање да ли ће од тога бити и неке користи. При томе, наравно, не мислим на личну корист. Већ да ли ће и на који начин ове моје сугестије утицати на ток пројекта. А моја основна дилема (а можда и нешто више!) је садржана у питању: Како ће то "лични ставови" (моји и осталих грађана) утицати на , исправне, "заједничке одлуке"? При томе треба имати у виду да поменути "ставови" треба да буду изнети посредством једне, потпуно, неадекватне анкете. Која није дефинисана ни роком, ни чему ће служити ни којој структури становника је намењена. Самим тим, и резултати ће бити примерени томе. Односно - неупотребљиви. А да и не говоримо о веома "оригиналним" питањима, која, ради бољег увида овде цитирам:
Илустрација аутора - www.negotin.rs
1. Да ли сте посетили неки од комплекса пимница на територији општине Неготин?
2. Да ли планирате да посетите ове комплексе?
3.Да ли сматрате да ови комплекси могу да се развију у савремену туристичку дестинацију?
4.Да ли "пимнице" треба да буду укључене у укупну туристичку понуду општина у окружењу?
5. Да ли пивнице могу да буду интересантне посетиоцима из иностранства?
Имајући у виду да поред анкете нема текста (а могао је да се да, макар, линк до њега) који појашњава на шта се односе питања и који су "комплекси" у питању, јасно је да ни одговори на ова питања не могу бити валидни.
Осим тога, запањујућа је неинвентивност (срамота ме је да употребим неки други, али прикладнији израз) у састављању питања, на чијим одговорима треба да буду базиране неке одлуке. И да ли аутор (аутори) анкете има идеју шта се може урадити са одговорима које је дало мање од 40 учесника у анкети (бар у тренутку када сам писао овај текст)? И колико је важно да је тај број људи (макар и стопроцентно) одговорио потврдно на питања да ле је посетио или ће посетити "неки од комплекса"? Такође, баш бих волео да ми неко објасни у каквој вези ће бити, евентуално "развијање ових комплекса у савремену туристичку дестинацију" и потврдан одговор четрдесетак учесника у анкети. Лично, сумњам и да би могао да добијем било какав "нормалан" одговор на питање како би то учесници у анкети могли да одлуче да се "пимнице" укључе у туристичку понуду општина у окружењу, нити како би то они (осим да гледају у пасуљ) могли да знају да ли "пивнице" могу да буду интересантне посетиоцима из иностранства.
Наравно, да би овај текст био комплетан, недостаје му друга (најављена) тема. Односно, "новоговор" који је заступљен и у овој причи.
Пажљивим аналитичарима већ помињане анкете, као и пропратног текста (који се загубио у архиви мноштва информација на општинском сајту), вероватно није промакло да аутор (или аутори) користе два израза за "винске комплексе" - пивнице и пимнице. При чему, треба сасвим јасно рећи да не постоји никакво валидно утемељење за појам "пимнице", који се (како сам о томе већ писао), као пример "новоговора", ниоткуда, појавио деведесетих.
Претпостављам да се неком учинило згодним да ће употребом назива "пимнице" (као назива за грађевину у којој се, наводно, пије искључиво вино) начинити разлику од израза "пивнице" (у којима се, наводно, пије искључиво пиво).
www.negotin.rs
Лично, мени је израз "пимнице" толико извештачен да сам га увек доживљавао као резултат нечије потребе да, по сваку цену, уведе неку новотарију. Но, слажем се са чињеницом да су по овом питању мишљења различита. Само што ово не би требало да буде ствар за изјашњавање на референдуму јер код оваквих дилема, реч мора да има струка. А управо такво стручно мишљење пронашао сам пре нешто више од шест година у тексту који је, под називом "И вински подруми су баштина културе", августа 2010. године, објављен у листу "Блиц". Наиме, у њему се наводи став архитекте Босиљке Томашевић, из Републичког завода за заштиту споменика културе, као руководиоца пројекта "Неготинске пивнице", да вински подруми у околини Неготина могу само да буду "пивнице", а никако "пимнице".
Уосталом, све и да није тако, мислим да је крајње време, да, управо одавде, крене идеја да се ово "пимничење" или "пивничење" оконча на једини могући начин. Чиме би се избегла различитист у називу ових објеката, која може само да уноси беспотребну забуну. Која је, можда, допуштена у необавезној комуникацији, али не и у званичним документима.
Јер, не треба изгубити из вида да се ради о једном од кандидата Србије за упис на Унескову листу светске баштине, где се још налазе и манастир Манасија, тврђава Бач, Царичин град и Смедеревска тврђава.
Уколико желимо да нас неко озбиљно схвати, за почетак, морамо ми да будемо озбиљни.


петак, 16. децембар 2016.

ПРЕ ЧЕТВРТ ВЕКА


Сведоци смо да се у последње време, свако мало, нешто прогласи историјским догађајем. А да и не говоримо о томе колико пута су (чак и на дневном нивоу), вршиоци власти и њихови кербери, спремни да широким народним масама, обнародују да се нешто догађа "по први пут у историји". Тако да испада да пре овога нисмо ни живели, односно, да смо, "по први пут у историји", прогледали.
Међутим, да је, својевремено, "први пут у историји", у овој земљи, примењен Закон о одговорности за кршење људских права, или Закон о лустрацији (како је овај правни акт познат у јавности), претпостављам да би велика већина становника Србије била поштеђена многих на политичкој сцени Србије, који, као мантру, прежвакавају поменуту флоскулу. Не верујем да ту пропуштену прилику, чији је последњи воз прошао 11. јуна 2013. године, када је истекла десетогодишња важност овог, никада употребљеног закона, може надокнадити нови предлог Закона о лустрацији, који је Лига социјалдемократа Војводине (ЛСВ), вероватно због симболике, најавила баш на овогодишњи Дан људских права, десетог децембра. Следећи мудрост народа са искуством, према којој "урађеном послу мане нема", долазим до јединог могућег закључка да и пропуштене прилике у неком послу, ретко када, могу бити кориговане. 
Такав пример и то са много пропуштених прилика, је једна медијска фирма, која (треба ли то наглашавати?), већ одавно не постоји. А настала је на данашњи дан, пре тачно четврт века.
Управо због тога, али вођен и моралним и сентименталним разлозима, трудим се да на данашњи дан, напишем неколико редова о Самосталној телевизији Неготин (СТВ). Телевизијеи пред којом је било много могућности и која би, да њени власници нису ишли из једне у другу пропуштену прилику, данас прослављала 25 година постојања и рада. Уместо тога, СТВ је данас, углавном заборављена телевизија, које се још само ретки сећају, а већ је неколико генерација овог дела Србије којима ни пуно име као ни скраћеница не значе апсолутно ништа.
За овогодишње подсећање на прву локалну телевизију овог дела Србије, али и прву приватну телевизију ондашње Југославије, искористио сам говор који сам написао за потребе обележавања десетогодишњице постојања Самосталне телевизије, под називом "Првих десет година". Тај догађај се збио пре 15 година у некадашњем хотелу Инекс, на самом крају 2001. године, када су многи били убеђени да се млада српска демократија "укоренила" и да више никада неће бити повратка на претходних десет година, у којима је Самостална телевизија покушавала да у једном од тупих углова Србије ван Београда промовише независно информисање. Не гајећи илузију да је било ко, међу многобројним  званицама, али и гледаоцима који су те вечери могли да виде извештај са поменутог скупа, упамтио нешто од овог говора, користим ову прилку да и прве и друге подсетим на телевизију које више нема.
                                            &&&&&&&&&&&&&&&&&&&
Када је пре десет година, тачније, 16. децембра 1991.године, почела са радом Самостална телевизија Неготин, као резултат ентузијазма групе младих људи, све је било прилично лако, као у Гетеовој мисли: "Сваки почетак је лаган, а на последње се степенице најтеже и врло ретко попнемо". Деценија иза нас, показала је да је то, са становишта објективног информисања било потребно, али и врло тешко остварљиво.
Основу за почетак рада, тада прве приватне телевизије у Србији, али и у ондашњој Југославији, чини новоизграђени кабловски систем, путем кога са емитовао програм, а имајући у виду да је то била инвестиција грађана, није ни чудо што су они Самосталну телевизију доживљавали као своју и управо њиховим ангажовањем, у многим приликама, одбрањена је њена независност.
Већ на самом почетку, Самостална телевизија показује своју особеност и независност у програмској оријентацији, постајући сметња за актуелну власт, која је свих ових година покушавала да отежа и спречи њен рад.
Уз емитовање сопственог програма, већ током 1992. године, СТВ успоставља сарадњу са тадашњом Независном телевизијом Студио Б, реемитујући њихове најпрестижније емисије, а као резултат те сарадње, једна од емисија »Србија међу шљивама«, Зорана Остојића, снима се у Неготину.
Трудећи се да својим програмом прикаже и другачију слику ондашње Србије и њеног окружења, Самостална телевизија је током претходних година угостила све значајније лидере тадашње опозиције, почевши од премијера СР Југославије, Милана Панића, затим, Војислава Коштуницу, Зорана Ђинђића, Драгољуба Мићуновића, Вука Драшковића, Војислава Шешеља, Владана Батића, Мирољуба Лабуса, Душана Михајловића, Небојшу Човића, Момчила Перишића, Велимира Илића ...
Из тог периода, датирају и интервјуи рађени са Његовим преосвештенством, патријархом српским, Господином Павлом, као и са Његовом Екселенцијом, амбасадором Велике Британије, Ајвором Робертсом.
Средином 1995. године, настају први озбиљнији проблеми, када телевизију напушта већина људи који су иницирали њен настанак, осим садашњег сувласника, Дејана Грујића, чију упорност, од тог тренутка, подржава други садашњи сувласник, Синиша Пуљецовић, па СТВ наставља са радом, преселивши се у нове просторије, у згради Електродистрибуције, у центру града.
Трагајући за увек другачијим начином информисања својих гледаоца, СТВ, током грађанских протеста 1996/97. године, прати и протесте у Неготину, али обавештава и о протестима у другим градовима, захваљујући успостављеној сарадњи са Радиом Б92, уз несебичну подршку Верана Матића, која се наставља учлањењем Самосталне телевизије у Асоцијацију независних електронских медија.
На Бадње вече, 6.јануара 1997. године, СТВ почиње са преузимањем и реемитовањем телевизијског програма Гласа Америке, »Америка зове Србију«, као прва телевизија у СР Југославији која је то омогућила својим гледаоцима.
У пролеће, исте године, под политичким притисцима и услед лоших материјалних услова, Телевизија је принуђена да напусти простор у центру града, када јој уточиште пружа власник приватног објекта у коме смо и данас, господин Миодраг Станковић.
Но, пресељењем, не престају проблеми, па тако ондашња неготинска власт, уз помоћ својих јуришника, у лето 1997. атакује на приватну имовину и са зграде у центру града заплењује емисиону технику, која је враћена, делимично оштећена, тек након октобарских догађања 2000. године, када је враћен и сигнал ове телевизије у кабловски систем, из кога је насилно избачен 1996. године.
У време свеопште хајке на независне медије у Србији, у пролеће 2000.године, неготинска власт наставља своју борбу против СТВ, желећи да запечати објекат из кога емитује програм, па Одбор за људска права Неготин иницира формирање и координира радом Одбора за заштиту Самосталне телевизије, у који се активно укључују лидери, локалних, тада опозиционих странака, што, уз несебичну подршку великог броја грађана, онемогућава противнике објективног информисања да реализују своје намере. 
Самостална телевизија те године покреће и свој радијски програм, који под идентификацијом »Радио Неготин« и на фреквенцији 94.4 мегахерца, емитује добру музику, локалне вести и реемитује програме Радија Б92 и Слободна Европа.
 Наравно, у ових ПРВИХ ДЕСЕТ ГОДИНА Самосталне телевизије, било је много људи који су помагали њен рад, што није увек било лако, па им се овом приликом захваљујемо, у нади да ће наша сарадња и даље трајати.
Посебну захвалност дугујемо изузетном разумевању, које су свих ових година имали Амбасада Велике Британије, Амбасада Сједињених Америчких Држава, Фонд за отворено друштво, Шведски хелсиншки комитет за људска права и Европска унија.
Током ових десет година, у Самосталној телевизији је радио и стварао велики број људи, који су, несумњиво, дали огроман допринос у раду и развоју ове медијске куће, без којих она, сигурно не би била профилисана на начин који је препознатљив.
Такође, и садашња, малобројна екипа, која ствара програм и радија и телевизије, оставља траг у афирмисању објективног и независног информисања.

Занимљиво је да сам овај говор завршио поруком: "Првих десет година је прошло, надам се да је пред нама будућност!" Што указује на то да сам већ наслућивао да је та будућност више него неизвесна.
И управо тако. Не само да ова телевизија није имала будућност, већ је, стицајем околности, остала и без прошлости. Јер, материјалних трагова има и буквално - само у траговима. Имајући у виду однос власти из "златног периода" СТВ, не верујем да је било шта сачувано у одговарајућим институцијама, попут Историјског архива. Дакле, једина сведочанства о постојању ове телевизије могу се наћи на ретким фотографијама из приватних колекција и, сада већ бледим сећањима неколицине активних учесника. Мало је података и у највећој светској архиви - интернету. Оно што је сачувано на интернету, углавном је везано за период од двехиљадите.
Средином јуна 2000. године, недељник НИН је објавио причу о томе како грађани Неготина бране своју телевизију. Неколико месеци касније, октобра 2000. године, објављена је информација да је СТВ, поново враћена у кабловски систем града, одакле је, вољом локалних моћника била протерана неколико година раније. 
Даљом претрагом, може се пронаћи и информација из 2006. године, објављена на некадашњем општинском сајту, у одељку који говори о медијима у Неготину. Поред основних података о Самосталној телевизији Неготин, овде се могу прочитати и информације о вечитом ривалу - Радио телевизији Крајина. Тих неколико реченица данас делује као далека, далека, прошлост.
Поготову ако се, као следећа информација са интернета прочита наслов "Продаја покретне имовине Самосталне телевизије Неготин у стечају", 10. јула 2010. године.
То је крај.

Текстови из ранијег периода, на исту тему: