уторак, 23. јул 2013.

Б А Њ А


Именица бања, осим свог примарног значења, има и многа пренесена, а од ње је изведен и један глагол (бањање), који, мада се употребљава само у неким деловима ове државе, јасно и недвосмислено указује на купање (било где и у најширем смислу овог појма). А у жаргону, када је потребно најкраће описати нешто изузетно добро, или се похвалити начином живота, обично употребљавамо израз – б а њ а. Из тога би могли да извучемо закњучак да је боравак у некој од бања (под условом да разлог није неко теже здравствено стање), нешто што би већина људи могла да пожели. Иако, вођен личним исуством, нисам баш сигуран да то важи и за бање у Србији, није ми намера да то, овим текстом,  демантујем. Трудићу се да баратам само чињеницама, уз напомену да су неке опсервације, ипак, личне природе.
У прилог томе може да послужи и подсећање да су бање места у којима се (попут других туристичких места), атакује, из свих праваца, на чуло мириса „просечног“ бањског госта. Као и да је то „штипање“ носне шупљине, просечног бањског госта резултат мешања разнородних мириса који потичу од „покретних експоната“, односно шетача, али и разноразних крема, на онима који се сунчају поред фонтана и базенчића, квасећи ноге (и друге делове тела), чувеном, лековитом, бањском водом. И сви ти мириси, сједињују се са онима из богате понуде прелива за „бакине палачинке“, ванилин шећера за посипање „америчких крофница“, експрес куваног кукуруза, кокица, сладоледа „на кугле“ или из замрзивача, и других ђаконија које се, како је то већ уобичајено, на улици продају, чак и у одсуству минимума хигијенских услова.
Ипак, не мислим да је ово најупечатљивија „слика“ неке бање. Из простог разлога јер бања, осим слике, има и свој „тон“. Имајући у виду да говоримо о земљи Србији и чињеници да већину бањских гостију чине и неки социјални и образовни „просек“ ове државе, а уз аксиом да је политика најомиљенија српска спортска дисциплина, бање су и својеврсни дебатни политички клубови на отвореном. У томе није изузетак ни Бања, у којој се, уз мноштво „јавних трибина“ за које су задужени „велепоседници“ парковских клупа, оригинални Vox populi може чути и дуж главног бањског шеталишта: - „У, ал га зезнуше. Није више командант Жандармерије, него га ставили да буде помоћник директора полиције.“ -  „Ма нису они ни тели њега да смене него Динкића, ал су се за....ли за једно слово, па кад су схватили грешку, метнули га да буде помоћник“ - „Треба бре Вучић да најури и Динкића и Дачића и да сам преузме Владу - „Докле мисле да нас замајавају са том реконструкцијом? Време је да почну да раде, а не само да критикују оне претходне.“ - „Напредњаци ће да доведу ову државу у ред кад буду имали већину у Скупштини, на наредним изборима. Видиш како се обрачунаше са Мишковићем?“ – „Тако би и моја баба могла. Стрпају човека у ћорку, а после седам месеци му узму 12 милиона евра да се брани са слободе!“  - „Само да ми је да знам где то има да се нађу толке паре?“ - „Ма сви су они исти. Нико не мисли на ситну боранију“.

Али, уколико се мало застане, поред неког бањског „Хајд парка“, могу се чути и веома опсежни и аналитички политички трактати : „Стварно је више доста тог Вучићевог пренемагања. Као, неће он премијерску фотељу без избора. А добро зна да он и са овог места командује читавом Владом. А самим тим и са државом. Јер је вођа највеће странке у земљи. У којој се сви нешто, као, труде да покажу како је она демократична и како се све одлуке доносе на органима странке. Није него. Ајд, нека се неко успротиви Вучићу на тим органима!? Летео би из странке као кофер! Превелика је то моћ у рукама једног човека, без обзира да ли има добре намера и без обзира да ли је јагње или вук у јагњећој кожи. Демократској држави су потребне јаке институције а не јаки појединци. Јаки појединци, због полтронизма оних испод, само јачају аутократију... „Што ти, бре, толико смета човек ?...“ – обично се нађе неко ко ће на једноставан начин зауставити  самозваног политичког аналитичара, након чега, са околних клупа, отпочне бура коментара „за“ и „против“ његовог става.
Чак и површном анализом коментара који се могу чути (и не само у бањама), јасно је да се ради, углавном, о репродукцији онога чиме су се претходног (или претходних) дана бавили медији или „медији“. При томе, већина људи се бави, такозваним, великим темама, чије је место догађања (а где другде?) Београд. О дешавањима у Србији ван Београда и медији мало извештавају, а и кад то учине – боље да нису. Мени је врх врхова вест коју је објавила једна дневна новина, у суботу, 20. јула, ове године, на својој 18. страни : „У Мајданпеку је формирана нова владајућа већина коју чине одборници СНС, СПС, СДПС, ПУПС и групе Преокрет. Са ВЕЋИМОМ од 16 од укупно 32 одборника, донета је одлука о разрешењу председника и заменика председника СО Мајданпек, као и председника и заменика општине Мајданпек...“
А ја се, ето, из без те и такве ВЕЋИНЕ, враћам на бање (Бању).
Не могу баш тачно да се сетим када је бања (Бања) ушла у мој живот, али сам сигуран да се тодогодило због мог здравственог стања. А то уједно значи да се уклапам у просек оних који бању доживљавају као место у које се долази онда кад мора, а не онда када се човек зажели доброг и квалитетног одмора. И без обзира што при употреби именице бања користим и велико слово, ово није текст о једној, конкретној, бањи. Без обзира што, стицајем околности, у мноштву бања Србије, мало боље од осталих, познајем једну Бању. При томе не мислим да сам баш неки експерт (махинално сам посегнуо за овим изразом који је, да подсетим, у наше мирне животе долепршао са првим „Ге-седамнаест“ кадровима, још у време када су они били представници НВО сектора), али овај текст, свакако, и није нека научна студија о бањама (Бањи), већ, ничим оптерећено, размишљање једног дугогодишњег корисника бањских услуга (ако је то прави израз). У сваком случају, бање у Србији су (колико је мени познато), ослонац туризма, поготову здравственог, па њихово постојање није занемарљиво ни са тог аспекта. Ипак, моја скромна сазнања указују на то да је од стране ове државе (или кога год – ко је за то задужен), мало учињено да наше бање (са часним изузецима), издигнемо изнад онога што је природа дала, а поготову је мало учињено да их „приближимо“ странцима, од којих би (што је и логично) било и највише фајде. При томе не мислим на цену (под условом да је она иста за „наше“ и за „њихове“), јер износ од око 35 евра (наше конвертибилне валуте), по дану, и није нешто претерано велики трошак за неког странца, ако се узме у обзир да је у ту цену урачунат комплетан пансион, плус бањска терапија.

Упркос томе што (како би то рекли аналитичари), потенцијала има. Односно да бање имају квалитетну и квалификовану радну снагу, било да је реч о здравственим радницима или о „пратећим службама“. Услуге, квалитет и разноврсност хране су на пристојном нивоу, што ми даје за право да тврдим да је ту потребно најмање „поправки“. Али, нека улагања су, ипак, неопходна. При томе, мислим да и та улагања не треба да значе обавезна додатна средства већ је потребно искористити неке, како се то обично каже, „унутрашње резерве“. А то значи да је потребно много тога променити. Превасходно у навикама и начину рада. А ту је ова држава увек на почетку. (Овде се присећам једног од многих говора покојног Зорана Ђинђића, убијеног премијера Србије, изреченог у кампањи која се, чини ми се, звала „Србија на добром путу“. Елем, он је, у неком граду, у некој фабрици, рекао (парафразураћу), како му је јасно да су времена тешка и да пара нема, али да му није јасно како то да нико није могао да поправи обичан зидни сат, који стоји на улазу у фабрику).
Након најновијег боравка у Бањи много боље схватам и ту Ђинђићеву реакцију. Јер сам, безброј пута, био принуђен да слушам шкрипу врата (собних, гардеробних, ресторанских...) у једном од „бањских туристичких капацитета“. Као да је толико тешко подмазати врата!? Или поправити (заменити) славине како не би, цурила (при томе правим јасну разлику између цурења и капљања), ТОПЛА вода на тушевима у базену. И ту ми се, некако само од себе, наметну питање колико таквим немаром „бацамо“ пара. Чак ако рачунамо да је у питању обична вода (која се, како сам ових дана прочитао у новинама, у бечким кафићима, продаје по цени чак и до три евра, по чаши), а могу мислити колико пара одлази у неповрат, кад је у питању топла вода.
Већ сам констатовао да је квалитет услуга у Бањи (било да су у питању здравствене или оне пратеће) задовољавајући, а то се може тврдити и за квалитет смештаја и опште хигијене у собама. Али, када су у питању неки детаљи, онда се поново враћамо на ону причу о „унутрашњим резервама“.
Ту бих уврстио постојеће ТВ пријемнике (који, као једина врста „луксуза“ постоје у собама), а који, једино квалитетно репродукују „шуштање“ и „крчање“. (Овде, поново морам да направим малу дигресију. Наиме, фирма која је својевремено обавила посао „увођења ТВ сигнала“ у  хотелске собе – а ради се о истој фирми која, ових дана, важи за једног од два главна кандидата за добијање националне фреквенције коју је некада користила  већ заборавњена ТВ Авала – очигледно је користила и неки свој софтвер. Тако, кад притиснете дугме за тренутно утишавање тона на екрану се испише реч „мутавац“. Заиста оригинално!). „Шетањем“ тог истог даљинца са циљем да се домогнете неког канала, убрзо схватите да је више оних који би пре могли да буду канализација, јер не могу да задовоље ни прилично сумњив и дискутабилан укус просечног домаћег бањског госта а да и не говоримо о неком странцу. При чему су, тим странцима, како изгледа, намењени они најбројнији канали на којима пише : “No (or bad) signal“Нема (или је лош) сигнал“. Мислим да би било сасвим у реду, да се, макар, за почетак (а то не кошта много), гостима понуди квалитетан сигнал постојећих канала са националном фреквенцијом, али и регионалних и локалних (који задовољавају макар минимум подразумевајућег телевизијског квалитета), као и да се понуде и неки од најпознатијих страних канала. Јер, не треба заборавити да, и поред тога што је „ово овде Балкан“, да је ово и Србија која, макар декларативно, граби ка уједињеној Европи. При томе се не треба правдати тиме да страни гости „ако и залутају у наше крајеве“, неће баш гледати телевизију. Јер, ако добро изанализирамо остале „бањске“ садржаје (један од тих - који ће се, на сву срећу одиграти након мог одласка из Бање – догодиће се на Светог Илију, другог августа, када ће овде свој „велики солистички концерт“ одржати једна од „великих звезда“ – или певаљка, како је примереније рећи - домаће естраде), врло брзо ћемо доћи до закључка да та „собна забава“ и није баш небитна. А у оваквим условима, готово да је излишно говорити о томе када ће гости Бање, у својим собама, моћи да користе Интернет.

На крају, али не и на последњем месту, треба прозборити и нешто о нерационалном трошењу пара из буџета ове државе, односно из Фонда здравствене заштите (ако сам му погодио званичан назив). Јер, ако за пример узмемо једног таквог корисника бањских услуга посредством Фонда, који у Бањи борави 21 дан (а такви су у већини), лако је израчунати да то ово друштво кошта, (21 х 3.700 динара), најмање 77.700 динара. Ако при томе имамо у виду да један такав корисник има, бар, шест „празних“ дана, односно дана кад нема никаквих терапија (током викенда), долазимо до рачунице да је то потпуно беспотребан трошак од, преко, 22. хиљаде динара. Дакле, само је потребно смањити број дана боравка у Бањи, а повећати ефикасност. Другим речима, мислим да би, уместо 21, број дана у бањи требало “скресати“ на 15, уз задржавање броја терапија, које би се одвијале и викендом, чиме би ефекат био исти, а уштеда не тако мала. А уколико би зачепили свуда где „цури“, можда би остало и нешто пара за лечење деце, о чему се тако много говори и пише ових дана. Јер, претпостављам, да није баш нормално да чекамо да Вучић заврши све започете послове на „врху државе“ па да дође и подмаже врата, замени славине, подеси пријем ТВ сигнала, или ...



понедељак, 01. јул 2013.

Д О С И Т Е Ј Е В А


Мада не могу баш сасвим бити сигуран, чини ми се да свака варош у Србији има улицу која носи име нашег просветитеља и реформатора Доситеја Обрадовића. У случају Неготина (који, на сву срећу, у томе није изузетак), ова улица се налази у централном градском језгру, чији је почетак на излазу из градског парка, а име јој је, сасвим једноставно: Доситејева. Али, имајући у виду да Неготин има и "свог" Доситеја, поставља се и (оправдано) питање на ког Доситеја су мислили они који су доносили одлуку да овој улици надену име!? Јер, не треба занемарити да и овај "неготински" Доситеј (Новаковић) има довољно заслуга које би га, оправдано, "кандидовале" да његово име понесе назив једне од значајнијих улица главног града Неготинске Крајине. О томе сведочи и податак да је група паметних људи, својевремено, одлучила да градска библиотека добије управо име овог тимочког епископа који је сахрањен у крипти старе неготинске цркве.
Упркос недоумице са почетка текста, или загонетке ко је Доситеј чије име носи неготинска улица о којој пишем, морам да констатујем да је она само реторичка. У овом случају, са сигурношћу могу да устврдим да нема двојбе. И то из, бар, два разлога. Али, о њима нећу да елаборирам на овом месту, већ ћу само констатовати (а то је нешто треће), да су Неготинци (као и у случају Ђорђа Станојевића, али и многих других чувених Крајинаца), за чувење Доситеја Новаковића сазнали тек након што је група људи тај податак (готво) "прогурала" у свест житеља неготинске чаршије. Да не буде забуне, подвлачим још једном, да је онај мали број људи којима је тај податак био познат, ипак, и пре свега, мањина.
А на непостављено питање због чега баш сада пишем о овој неготинској улици, или о нашем просветитељу Доситеју Обрадовићу, без имало дилеме одговарам да су разлози (као и код већине оних који се баве писањем), готово сасвим лични. Јер сам, донедавно, упркос чињеници да у Неготину живим више од 32 године, кроз Доситејеву улицу прошао свега неколико пута. И то, углавном, колима. Дакле, без могућности да било шта запазим. А ради се о једној од најпознатијих неготинских улица. Која, на неки начин, представља и главну улицу дела града који се зове Брегалница. А за то постоји и формално оправдање. Јер је, пре више од шест година, у овој улици, почела да функционише Месна заједница Брегалница. Оно што би данас, са ове временске дистанце,  било сврсисходно је доћи до одговора на неминовно питање: шта је резултат, односно, колико је тога реализовано од онога што је, у то време, био само план? А одговор је веома једноставан : мало или нимало.
Међутим, није ми намера да на овом месту евалуирам учинке неколико претходних општинских гарнитура (од када је формирана Месна заједница у неготинској Брегалници), већ сам овај детаљ поменуо онако узгред, имајући у виду да сам о томе извештавао за један дневни лист који више не постоји.
Али, да се вратим на Доситејеву.
Морам да признам да ме, примарна асоцијација, када поменем име ове улице, води до Балашевићевих стихова (и музике!), чувене баладе "Не волим јануар". Претпостављам да у томе нисам једини. Понекад се мало постидим тога, али је то чињеница. Јер, ова улица има свој живот и своје житеље који, вероватно, не могу да стану у оквир песме "панонског морнара". А они, житељи ове улице (упркос чињеници да им је структура - социјална, образовна, културолошка и ина - као и у многим другим деловима вароши, битно измењена), имају неки свој живот и неке своје навике, које, полако нестају. Мада се тај "дух" још осећа онако у "траговима". Мени, вероватно због носталгије и неким посебним жалом за прохујалим временима, симпатично делују госпође које, у рано недељно јутро, још у кућној хаљини и папучама, одлазе до "дућана" (не до маркета), да обаве куповину преосталих ситница за недељни ручак. А да у повратку, онако с ногу, сврате до прве или друге комшинице е да би провериле да ли је "онај рецепт од јуче", потпун или му фали још неки састојак. У тих неколико минута, увек се некако смести и оно строго поверљиво: "...да ли си чула...?", или за: "...направила сам само три тегле слатког од јагода, скупе су биле ове године...", као и: "...попила сам од јутрос већ две, али ајде да ти правим друштво...". Уз столетну липу, у једном једнако толико старом дворишту у мом комшилуку, која је, још колико до јуче ширила мирис готово читавом Доситејевом улицом, па и (што да не!) лавеж паса који ревносно чувају поверена им дворишта, претпостављам да није ни потребно много више детаља да би се они средовечни вратили у детињство а они нешто млађи стекли идиличну слику живота, којим се некада живело у већини вароши у Србији.
Међутим, морам да признам да је она друга асоцијација у вези са Доситејевом улицом, ових дана много доминантнија, а односи се на образовни системом ове државе. А све то, на жалост, није због чињенице да у Доситејевој улици у Неготину живи двоје познатих професора српског језика који су описменили (и више од тога!) многе генерације. Већ због Обрадовића (али не Доситеја!), који је, како ми се чини, умислио да је, ни мање ни више, него сам Доситеј. Упркос чињеници да то није, јер се зове Жарко и министар је просвете ове државе.Чију оставку ових дана траже многи који су на прави начин препознали колико је урушено образовање ове државе. И то нема никакве везе са тиме да ли је (или није), поменути министар  крив за крађу тестова за "малу матуру". А он никако да схвати шта је разлика између кривице и одговорности. Можда ће одлука о одласку министра бити донета у склопу већ најављене реконструкције Владе, односно "прекомпоновања" на високом нивоу?! А на тај начин у овој држави никада неће да проради систем, да заживе институције. Јер, оно што нам се сада нуди је популизам  "државног врха", који, свако мало, обећава да ће функције обављати најбољи а не партијски кадрови. А колико је то далеко од реалности у држави Србији (и у Београду и у Србији ван Београда), говори пресек стања кадрова управо у министарству просвете.Да ли су и они допринели том моралном суноврату, о коме говори директор Математичке гимназије, школе са највише медаља у Србији? На то питање свако нека себи да одговор.