четвртак, 29. септембар 2016.

П А Л А Н К А


"Искуство нам је паланачко.
Понекад, опасно је (и кажњиво) рећи то на ухо паланачкој охолости; понекада, међутим, ова реч иде до појма судбинског: паланка је, каже се, наша судбина, наш зао удес. Нема нити може да буде промене. Историја нас је заборавила, као у некаквој великој расејаности. Између села и града, овако заборављен, свет паланке није ни село ни град. Дух његов, међутим, јесте дух између племенског, као идеално-јединственог, и светског духа, као идеално-отвореног. Када овај дух овако говори о својој злој судбини, он говори о својој изузетости из историје. Али, и када је оглашава за проклетство, он хоће ту изузетост. Основна претпоставка духа паланке негде је у томе: да је то дух који, заборављен од историје, покушава сада овај удес да преобрази у своју привилегију, тиме што ће и сам (онако као што се клин клином вади) да заборави историју, овим заборавом да се овековечи у самом себи, заверен трајању, с ону страну времена. Време је с друге стране брда, тамо где почиње светски хаос, или хаос апсолутно-отвореног света."
                                                       Радомир Константиновић 
                                                         "Философија паланке"

Могуће да у Србији има и више насеља која, у свом називу, имају реч паланка, али је мени познато пет: Банатска Паланка, Брза Паланка, Бачка Паланка, Смедеревска Паланка и Бела Паланка. 
Упркос томе, сасвим сам сигуран да Радомир Константиновић није мислио ни на једну од поменутих када је писао своје чувено филозофско-есејистичко дело, из кога сам, као увод у овај текст, позајмио неколико реченица. Тим пре што ми намера није била да текст буде дневно актуелан, имајући у виду да је реч о појавама, а не о догађајима. А те "појаве", односно све оно што се, у претходних неколико месеци догађало у и око Беле Паланке, мене је асоцирало на поменуто Константиновићево дело. Е сад, уколико је некоме стало да се наше друштво реши тих и сличних појава, мораће да се помири са чињеницом да достизање система вредности и етике у политици (на свим нивоима), који важе у развијеним демократским земљама, представља дугачак и трновит пут. Али да постоји и онај нешто краћи који подразумева оштру казнену политику, потпомогнуту одговарајућим законима. Па уколико је, још увек, некоме у овој држави, заиста, стало до демократије, мораће и да размисли о неопходности коренитих промена Закона о политичким странкама и Закона о локалним изборима. Који би, дефинитивно, за некоректно политичко понашање, предвидели неку врсту казнених поена за актере на политичкој сцени, чиме би се са ње, неки "играчи" уклањали на одређено време, а некима би се изрицала и мера трајне забране "играња политичких утакмица". Јер, оно што је у развијеним демократским друштвима непојмљиво, овде се сматра сасвим нормалним, поготову уколико није стриктно забрањено. Једино на тај начин могли би да "проветримо" нашу политичку сцену и излечимо је од "прелетања" и "прекомпоновања", тако да би, они који имају потребу да се сврставају под страначке заставе, морали добро да размисле пре но што стану у ред. 
Да имамо такве законе, можда се ни у Белој Паланци не би догађало све оно што се догодило од 24. априла до 18. септембра, када су одржани ванредни локални избори.
Оне који нису, са посебном пажњом, пратили вишемесечну "политичку драму" у једној од најсиромашнијих општина у Србији, треба подсетити како је све почело. Након априлских избора, према званичним резултатима Општинске изборне комисије, у Белој Паланци је, од укупно 29 одборничких места, највише (14) освојила Тадићева СДС, СНС-7, СПС-5, ЈС-2 и Група грађана - једно. Оно што се, након тога, догађало у овој малој вароши вероватно ће ући у анале политичког живота Србије. 
Наиме, током изборног процеса, опозиционе странке и групе грађана које су учествовале на априлским изборима упућују чак 60 приговора на регуларност, након чега је Управни суд Србије поништио изборе у Белој Паланци и наложио да се нови одрже осмог маја. Међутим, Општинска изборна комисија (ОИК) одбија да прихвати одлуку Управног суда, што је резултирало тиме да се, поновљени, избори не одрже осмог маја, како је наложио Управни суд. Након новог прегањања, Управни суд је изашао као "победник" пошто су после, готово, два месеца, избори поништени, али је, на предлог ресорног министарства, уведена и привремена управа. Тада, челник привремене управе постаје човек који је до априлских избора био председник општине, чију је владајућу већину чинила групација од 14 одборника из Тадићеве СДС. А који су, пре тога, колективно, напустили Демократску странку. 
Шлаг на торту стављен је убрзо након тога када је, комплетан Општински одбор СДС, на челу са председником (бившим председником општине) и вршиоцем функције председника Привременог органа,  прешао у Српску напредну странку!
А само месец дана раније из Општинског одбора СДС (ако је веровати медијима), јавности је поручено да су новонастали проблеми у Белој Паланци резултат "опструкције поражених снага у општини", док је њихов први човек и председник општине припретио:
"Због овог политичког насиља над грађанима, обратићемо се надлежним домаћим и страним институцијама, пре свих Министарству за државну управу и локалну самоуправу и ОЕБС-у, како би се овај проблем решио."
http://www.belapalanka.org.rs/
Да би овај политички трилер у Белој Паланци био потпун, побринуо се и први човек Општинске изборне комисије, који је одлучио да поднесе оставку, али се на ту функцију поново нашао на новим изборима који су у Белој Паланци одржани пре десетак дана.
На тим, септембарским, изборима, као што је на предизборном митингу у Белој Паланци и најавио премијер Александар Вучић, убедљиво је победила (са још већим процентом него што је најавио лидер напредњака) листа "Српска напредна странка - Александар Вучић", за коју је, према извештају Општинске изборне комисије, од уписаних 9.631. бирача, гласало 5.781. Тиме је ова странка обезбедила право да у локалном парламенту, од, укупно, 29 одборничких места, има 24, док је преосталих пет припало листи "Ивица Дачић - Социјалистичка партија Србије (СПС), Јединствена Србија ЈС)". Остале четири листе које су се (како многи тврде на гласачким листићима нашле само као покриће), освојиле су безначајно мали број гласова.
http://www.belapalanka.org.rs/
Но и поред тога што је огромна пажња домаћих медија  била посвећена ванредним узборима у Белој Паланци, стиче се утисак да су они јако мало простора посветили бојкоту опозиције. Другим речима, чини ми се да је просечан грађанин Србије био необавештен о разлозима због којих на ове изборе нису изашле ДС, ЛДП, СДС и "Доста је било". А да је "неко" покушао то да надомести "уводећи у игру" листе "Демократска опозиција за Белу Паланку" и, као врхунски плагијат "Победа, доста је било". За обе ове листе гласало је, укупно, 54 грађана општине Бела Паланка.
Медији, како штампани, тако и електронски, учинили су да Бела Паланка, минулих месеци, буде главна вест (можда и због "министарског дефилеа"), али, након одржаних септембарских избора, стиче се утисак да је, поново, утонула у своју свакодневницу. Веровтано заокупљено реализацијом обећања које је у Белој Паланци, на завршној конценцији, дао први човек напредњака и премијер, Александар Вучић? Мада, о свему томе, за сада, нема никаквих потврда. А било би занимљиво да се медији заинтересују шта се догађа у овој општини, након избора. 
У ту "заинтересованост" не рачунам краткотрајне "варнице" које су изазвали чланови Председништва Социјалистичке партије Србије, Дијана Вукомановић и Ивица Тончев. И то више као последица, очигледно, лошег изборног резултата ове странке на превременим изборима у Белој Паланци. Што ме подсећа на  "кућни свађу због лошег материјалног стања".
Ипак, да бих био сасвим прецизан, након избора у Белој Паланци, огласио се и дневни лист "Данас" и то својим "редакцијским коментаром", у коме, пише и ово:
http://www.belapalanka.org.rs/
"Избори у Паланци, међутим, нису огледало будућих председничких избора, него огледало каква је у Србији власт на локалу. Јер, грађани нису у толиком броју гласали за СНС, него за свог локалног челника - Горана Миљковића. Он је до априла био код Тадића, потом је са читавим одбором прешао у СНС. Тако да и напредњаци могу толико да славе победу своје државне политике, пошто је Бела Паланка гласала за свог градоначелника, пре свега. Нити опозиција може много да се жали на изборне услове, фиктивне групе грађана и остале томе подобне теме, када целу ту причу води неко ко је до јуче, макар и формално, био у њиховим редовима."
http://www.belapalanka.org.rs/
Имајући у виду стање у нашем новинарству, најбоље је да на овај "коментар" - немам коментар! Јер, да је овај "коментатор" само мало "загњурио" у документацију могао је, без већих проблема, да установи како је "први човек мале вароши" на то место, најпре, дошао као члан Демократске странке, да би затим прешао у Тадићев СДС, а недавно и у Српску напредну странку. Или, прецизније речено да је, на априлским изборима предводио листу "Социјалдемократска странка - Горан Миљковић", а да је, на овим септембарским, (како је, својим саопштењем за јавност, исту известила Општинска изборна комисија), био први на листи "Српска напредна странка - Александар Вучић". У сваком случају, уколико је "коментатор" Данас-а мислио да је Александар Вучић "локални челник", онда је и коментар оправдан!
http://www.belapalanka.org.rs/
Са друге стране, можда је "коментатор" дневног листа "Данас" у праву означавајући садашњег председника Привременог органа општине Бела Паланка за "локалног челника". Ако имамо у виду да је на званичном општинском сајту, на насловној страни, током трајања читавог изборног процеса, била доступна информација (уз фотографију) да је већ помињани Горан Миљковић - председник општине. А да се права информација добије тек када се отвори одељак "локална самоуправа-председник општине".
Али, то није све. Изненађење насатаје уколико се на поменутом општинском сајту отвори одељак "институције - политичке организације", где стоји информација да је председник Општинског одбора Социјалдемократске странке у Белој Паланци - Горан Миљковић. Дакле, исти онај човек који је и члан Српске напредне странке и повереник Општинског одбора СНС Бела Паланка. 
Што доказује да је, у овом информатичком веку, могуће бити, у исто време, на два различита места. Односно, у две странке.

среда, 14. септембар 2016.

МОКРАЊАЦ И ПРИЈАТЕЉИ


Када је "најстарији дневни лист на Балкану", крајем августа, објавио најавни текст о "Мокрањчевим данима", било је сасвим јасно да једна од најстаријих и најзначајнијих музичких манифестација у Србији, ни ове године, није успела да привуче пажњу ресорног министарства.
Мада, прецизније речено, Министарство културе (и информисања) ни до сада није, претерано, имало слуха за неготински Фестивал, али су се трудили да, макар, издвоје солидна средства за њено одржавање.
Колико за Министарство културе Србије, у финансијском смислу,  вреде овогодишњи "Мокрањчеви дани" показано је почетком маја, када је објављено решење о "додели средстава за суфинансирање пројеката у области музике", према коме је Дом културе "Стеван Мокрањац" из Неготина, за организацију 51. "Мокрањчевих дана" добио, само, милион и 800 хиљада динара. Претпостављам да би, у уређеним друштвима, то био довољан разлог да се читава културна јавност "дигне на ноге", али не и код нас. На такав потцењивачки став Министарства културе реаговала је само (уколико сам пажљиво пропратио) др Бранка Радовић, селекторка "Мокрањчевих дана" 2014. и 2015. године, а сада председница Програмског савета.
"Овогодишња манифестација траје дан краће и добила је од Министарства културе дупло мање новца од прошлогодишње. Селекторка (др Соња Маринковић) је овог пута имала мала средства за програме и све је урађено на бази пријатељства, ентузијазма и личних контаката" - рекла је др Бранка Радовић.
Надам се да је свима и сасвим јасно да опстанак тако значајне манифестације као што су "Мокрањчеви дани" не треба да буде сведен на пријатељство, ентузијазам и личне контакте. То може да буде основа аматеризма, док се професионализам заснива на другачијем моделу.
Осим тога (као што сам већ у више наврата говорио и писао), мислим да је крајње време да организатори "скрешу" трајање Фестивала на три дана. Оправдања за ово су више него очигледна, али ћу их, ипак, мало појаснити. Што се тиче дужине трајања, под условом да се задржи иста количина улагања, добио би се Фестивал који би, у три дана, имао три изузетно јака и квалитетна програма. Такође, било би потребно да се Фестивал прилагоди медијима, када већ они неће Фестивалу. Јер већина медија, како штампаних тако и електронских, има посебну шему за рад током викенда. А то значи да је Фестивал, тренутно, у медијима мање заступљен и из тих разлога. Са друге стране, одвајање почетка Фестивала и натпевавање хорова, добиле би се две "јаке" медијске теме у два различита дана. И, наравно, најавну конференцију за новинаре треба, дефинитивно, из Београда преместити у Неготин, Јер, у 21. веку (који је и век информатике) нема те информације која, за јако кратко време не може да стигне до свих престоничких медија, чак и када та информација долази јужно од Бубањ потока. Осим тога, Неготин је увек имао добре новинаре, којима није проблем да, на најбољи могући начин, ову тему пласирају у медије. А да не говоримо о томе да управо неготински новинари имају најбољи осећај за Мокрањца и њему посвећен Фестивал.
Уосталом, идеја за коју се др Бранка Радовић залаже (ако се добро сећам) уназад неколико година је да Неготин постане место нашег ходочашћа, "као што је то постао аустријски град Салцбург, захвањујући Моцарту".
"Иако су се сви смејали када сам то поменула, залажем се да Неготин буде наш Салцбург, али и да се око те идеје привреда, туризам и уметност уједине. Залажем се за ту идеју код новог министра културе, јер са прошлим нисам имала никаквог контакта, за хијерархију фестивала. Не могу сви имати исти значај. Ако не дамо значај Мокрањцу и нашим композиторима који су се базирали на фолклору и наслеђу, онда остаје блато у ком се ваљамо, захваљујући естрадизацији" - каже др Бранка Радовић.
За разлику од госпође Радовић, нисам баш сигуран да ће нови министар културе (за просечно обавештеног читаоца, овде предлажем питање од милион долара - како се дотични зове?), имати значајно другачији став о Неготину и Мокрањцу, од неколицине претходних.
На то упућује оно што се могло видети и чути на овогодишњим "Мокрањчевим данима". Мада је било јако логично, да се министар културе (и информисања), Владан Вукосављевић, о коме, осим имена, на званичном сајту Министарства културе и информисања нема ни једног слова), појави на отварању ове најзначајније музичке манифестације у Србији, то се није догодило. Но, поменути министар је, ипак, био присутан на овом Фестивалу. Будући да је Александра Паладин, као водитељ церемоније отварања "Мокрањчевих дана" била принуђена да прочита његово писмо, у коме наводи да је био спречен да дође у Неготин, уз један краћи елаборат о значају Мокрањца и "Мокрањчевих дана". Лично, све ми је то деловало јако лицемерно, јер уколико је министар закључио да су Мокрањац и њему посвећена манифестација значајни за свеукупну културу Србије, требало је да се потруди да буде присутан.
Ако ни због чега другог, а оно да се, на лицу места увери у значај онога о чему је, у свом писму, изнео став присутнима, на отварању Мокрањчевих дана, али, посредством медија и васколиком грађанству Србије.
Овако, једини закључак који могу да извучем је тај да новоименовани министар културе (и информисања), више цени писану реч од музике. Јер је, само два дана касније, нашао времена да присуствује поечетку "Вуковог сабора" у Тршићу. Или, министар не воли много да се вози, пошто је Тршић, дупло ближи Београду него Неготин!?
А можда је министар културе атеиста, па му није одговарало да се суочи са толиким бројем свештеника и црквених великодостојника на отварању "Мокрањчевих дана"?
Јер, по први пут у историји "Мокрањчевих дана" (ако ме сећање не вара), традиционалну Беседу је читао један свештеник. Као и што се (по први пут у историји "Мокрањчевих дана"!) десило да неко чита Беседу у нечије име. Тако је Беседу, у име Патријарха српског Иринеја, читао епископ топлички Арсеније. Не спорећи квалитет овогодишње Беседе, морам да признам да (још увек) нисам чуо право образложење како је до ових (по први пут у историји!) околности дошло. Уз констатацију да се, неминовно, намеће питање да ли овакав приступ, можда, не отвара нека нова и историјска  решења у организацији Фестивала?
Успут, паде ми на ум да то "представничко" беседништво и није тако лоше. Јер, да се, рецимо, тога сетио наш уважени академик Љубомир Симовић, не би себе довео у ситуацију да пре тачно двадесет година, буде најурен са "Мокрањчевих дана" и из Неготина
Да се академик Симовић, својевремено, одлучио за такву врсту "представничког беседништва", локани политички моћници не би били у прилици да му ускрате даљи боравак у граду Стевана Мокрањца, а његово размишљање срочено у Беседу, ипак би допрло до јавности.
"Данас у овој данашњој борби за опстанак, ми осим великих жртава од свега тога нисмо имали ништа: ни циља, ни среће, ни средстава, ни вођа, ни савезника. А поготову нисмо имали памети. Можда зато што нисмо имали памети нисмо имали ни свега осталог... Ми не само да смо остали испод норми које прописује наше данашње, европско, време, него смо пали и испод оних норми које су владале у турско време, Хајдук Вељково. Међу нама нема јунака који би казао: Главу дајем, Крајину не дајем! Ми и за много мање од главе дајемо много више од Крајине. Наше данашње војводе талирима не пуне топове, него џепове... У овој мишјој рупи ништа се не чује, из ове мишје рупе ништа се не види: ни оно што је прошло ни оно што долази. Не виде се више ни они врхови ни висине с којих се отварају све већи простори и видици. Што је најгоре, ми пристајемо да оно што се може видети из ове мишје рупе признамо као цео свет, и као цео хоризонт. Све што је прогутала, ова мишја рупа је претворила у мишеве." 
Нисам баш сигуран да ли би Симовић ово и данас могао, без последица, да прочита у Мокрањчевом и Хајдук Вељковом граду.
На то упућује и чињеница да се град Неготин, односно његови политички представници, још увек, нису на адекватан начин "оправдали" за ружан гест према академику Симовићу. Управо  о томе сам писао, пре две године, подсећајући да би ова, 2016. година била права прилика за то. При томе сам имао у виду да овде многи воле  јубилеје, а ове године се навршило тачно двадесет година од оног срамног чина протеривања тадашњег беседника, академика Љубомира Симовића. Мој предлог од пре две године, био је да се академик Љубомир Симовић прогласи за почасног грађанина Неготина, чиме би му се упутила и нека врста извињења.
У сваком случају, био би то мали гест за академика Симовића, али велики за град Неготин.

среда, 07. септембар 2016.

О Ц Е Н А


Вероватно нисам једини коме се, ових дана, у вези са најновијом регионалном шпијунском сапуницом, јавља асоцијацијa на једну од култних драма коју је  Душан Ковачевић, објавио 1983. године, а по којој је, наредне године, снимљен и истоимену филм.
Међутим, немам намеру да се и сам прикључим армији оних који ће, на различите начине, допринети да ова суморно-хуморна прича буде још једна димна завеса за мноштво животних проблема које ова власт жели да камуфлира.
Јер, пажљивим проматрачима онога што се, ових дана, појављује у медијима није могла да промакне чињеница да је поменути догађај заокупио сву медијску пажњу, свих могућих медија. А најновији "балкански шпијун", Чедо Чоловић, за тили час доспео је (чак!) и на странице Википедије. Због чега? Претпостављам да је неко тако хтео. Вероватно као што је неко хтео да брутално пребијање Горана Херлинга, професора Гимназије "Михајло Пупин" из Ковачице, буде (у најмању руку) медијски замагљено. И да би то замагљивање, вероватно, било потпуно да није било друштвених мрежа, које су причу о пребијеном професору пласирале у јавност, након чега ни медији нису могли да је прећуте. Зато и мислим да поређење ова два догађаја који међусобно (осим времена дешавања) немају никакве везе, представља парадигму како медијског, тако и општег стања у нашем друштву. О чему говори и податак да су неки медији, након што су се на једвите јаде одлучили да пишу о пребијеном професору, то урадили крајње непрофесионално, али, за наше појмове, прилично уобичајено. Износећи ставове новинара и личне опсервације, уместо података и чињеница, трудећи се да пронађу неку врстау оправдања за нечије силеџијско понашање. Јер, не треба занемарити чињеницу да је професор претучен на свом кућном прагу. Што значи да га је неко напао у сопственом дворишту или кући. И ту више није важно да ли је нападач био изазван нечим што је професор, наводно, рекао.
Са друге стране, упркос чињеници да ће и овај догађај имати судски епилог (као и у случају "балканског шпијуна"), због чега се изјавама не треба мешати у истражне радње, упадљиво је да је у овом "просветном" случају изостала реакција Министарства просвете, превасходно првог човека ове институције - Младена Шарчевића. Надам се да нисам усамљен у ставу да је незамисливо да, ресорни министар, није свестан да својим ћутањем, у ствари, "аминује" пребијање (са којим год "оправдањем" ) својих просветних радника на сопственом кућном прагу.
Е сад, човек може и да помисли да је нови министар просвете (науке и технолошког развоја) стидљив и да не би да се свако мало појављује у медијима. Међутим, на основу досадашњег прес клипинга (press clipping) који сам (без икакве надокнаде) начинио, испада да је (за разлику од неких других), министар просвете имао поприличну медијску пажњу. И то, вероватно, са добрим разлогом. Пошто је за изузетно кратко време предложио толико реформи нашег образовног система, које ова земља није видела још од оних које је спровео Стипе Шувар. (За оне старије подсећање, а за млађе информација да је Стипе Шувар аутор и реализатор идеје о такозваном "усмереном образовању" у некадашњој Југославији, чије се последице, према многим мишљењима, и данас осећају).
За почетак, актуелни министар је саопштио да је наша просвета оптерећена вишком. Односно, да је чак 6.000 људи у овој области - прекобројно. Бавио се министар и такозваним "одокативним" методама, према којима, само у Београду, постоји вишак од 3.000 људи.
Претпостављам да су процене министра просвете о "просветним вишковима" биле основа (или, застрашивање - како ко то хоће да схвати), за оно што је уследило након неколико дана. Када је министар у(с)тврдио да "просветни радници немају разлога за штрајк". Међутим, како се испоставило, новопечени министар није био добро упућен. Тако да су просветари, дан пред почетак школске године, у пет до дванаест, одржали протест у центру Београда, на Тргу Николе Пашића. Само што медији томе нису дали онај простор који је добио министар Шарчевић. Који је, не обазирући се на захтеве просветара најавио да ће се "школство мењати од темеља".  И пре но што је стигао да почне са каменом темељцем, додао је да ће једна од новина бити и то да ће "родитељи оцењивати наставнике и директоре". Међутим, да је министар мислио и на родитеље, показао је већ првог дана нове школске године. И поручио им да ће њих - по џепу. И то не мало. Већ 1.500 евра уколико им дете буде имало 20 изостанака!
Већ ових неколико примера указује на то да је нови министар просвете надмашио многе своје претходнике. Јер је, за мање од два месеца, успео да "баци рукавицу" у лице и просветарима и родитељима. Што није пошло за руком  ни једном досадашњем министру просвете, још од 11. јануара 1811. године, када је у Србији основано прво министарство просвете, на чијем је челу био наш познати просветитељ и реформатор, Доситеј (Димитрије) Обрадовић.
Али, та бачена рукавица не значи да ће министар сносити неке последице. Поготову не у земљи Србији, где је одавно једино важно да се "рукавица у лице", никако, не баца првом човеку Владе Србије и читаве државе, Александру Вучићу. Јер је, у крајњем случају, Вучић и "открио" господина Шарчевића.
Једино је остало непознато - када. Пошто је (како су известили медији) лидер Демократске странке, Бојан Пајтић, у скупштинској расправи, током представљања најновије Вучићеве владе изнео податак да Шарчевић постаје министар "само зато што је био директор школе коју је Вучићев син похађао". Та информација је, очигледно, изнервирала тада "техничког премијера", па је  лидера опзиционе ДС оптужио за нападање  "детета које је поштено ишло у школу, завршило поштено, без и једне поклоњене оцене", додајући  и да "никада пре није видео Шарчевића".
Међутим и у овом случају се показало да "батина има два краја". Други крај (а да тога, вероватно, није ни био свестан) држао је министар Шарчевић, који је, десетак дана касније, гостујући у једној телевизијској емисији, сасвим случајно, рекао и то да је "Вучића упознао кад му се син уписивао у школу, пре осам година..".
Сада се, оправдано, поставља питање ко овде говори истину, а ко је, у широком луку заобилази. Па, уколико се већ уводи систем у коме ће сви све да оцењују, крајње би време било да и ми грађани оцењујемо власт. Али не да чекамо да им се заврши мандат. Већ одмах. Да не би до избора заборавили шта су све причали, а шта урадили. И то на свим нивоима. Од председника општине, преко посланика до министара. Укључујући и премијера.
Па ком опанци, ком - јединица.